Piše: Emil Sutovski
Prije 135 godina (19. marta 1889. godine) rođen je Grigorij Jakovljevič Levenfiš. Veliki šahista i istinska ličnost. Danas njegovo ime nije poznato, ali Levenfiš nije bio samo izvanredan igrač, već i izuzetan analitičar i autor najboljih knjiga svog vremena.
Njegova karijera u velikom šahu trajala je pet decenija, a vrhunac joj nije bila pobjeda, već nerješen rezultat. Nerješen meč 1937. godine sa samim Botvinikom. Četrdesetosmogodišnjeg Levenfiša, koji je osvojio dva uzastopna prvenstva Sovjetskog Saveza, izazvao je priznati lider sovjetskih šahista, pobjednik Nottingema, dvadeset šestogodišnji Botvinik. I Levenfiš je izdržao. Meč se igrao do 6 pobjeda, a pri rezultatu 5:5 proglašen je nerješen. I Levenfiš je uspio da pobiedi tih 5 partija protiv Botvinika. 5 partija od 13. Zamislite!
Meč je završen nerješeno – i Levenfiš je odbranio svoju titulu, postavši moralni pobjednik takmičenja.
Trebalo je mnogo prije toga. Sjajan talenat, prvi i jedini nastup u inostranstvu – istina, Karlsbad 1911. nije bio po mjeri mladog majstora. Prilično uspješni nastupi na Moskovskim međunarodnim turnirima (1925, 1935) i osvajanje prvenstava Sovjetskog Saveza. Ali bilo je tu i drugih oblasti njegovog života. Ozbiljno obrazovanje (hemijski tehnolog) i rad u struci, odlazak na mnogo godina iz šaha… Bile su to teške i još teže godine. Tek posle četrdesete Levenfiš postaje profesionalni šahista. Ne zbog dobrog života – počela je borba protiv onih koji ‘štete proizvodnji’, i jednom prilikom je Grigorij Jakovljevič jedva izbegao taj mlin – i otišao je od takve optužbe dalje, u šah. Bio je komplikovan čovjek. Pametan. Nezavisan. Ponekad oštar. Ali pošten i inteligentan. Ako hoćete, starorežimski.
O njemu se mogla pisati istorija tog vremena. Rođen je u malom gradu kod Lođe – tako da je sa Akibom Rubinštajnom praktično bio zemljak. Otišao je u Sankt Peterburg da upiše institut, ali je tamo i ostao. Zatim Prvi svetski rat, revolucija, građanski rat, Staljinove čistke, Drugi svetski rat, otopljavanje…
Jakov Isaevič Nejštadt mi je rekao da se mnogo družio sa Levenfišem pedesetih godina, kada je majstor preselio u Moskvu iz omiljenog mu Petrograda/Lenjingrada. Preselio se radi svoje (četvrte ili pete po redu) supruge – koja je bila mnogo mlađa. Stabilnosti u tom pitanju nikada nije bilo – bio je oženjen nekoliko puta, ali nikada nije djelovao kao srećan čovek. Ali voljeli su ga malobrojni. Ali su ga poštovali – gotovo svi. I pored truda Botvinika, koji je u Levenfišu vidio ličnog i klasnog neprijatelja. Zaista, i maniri Grigorija Jakovljeviča bili su predratni, i govorio je na pet jezika, a na ruskom, kako se seća Nejštadt, ne kao svi, već u izgubljenom pre-revolucionarnom stilu, i pri tom je stalno dolazio u sukob sa Botvinikom. Kao u 1937. godini, razbijajući mit o očiglednom lideru sovjetskih šahista, tako i kasnije, pomažući Smislovu. Sa Vasilijem Vasiljevičem, on se ne samo pripremao za turnire i mečeve, već su napisali klasičnu knjigu o topovskim završnicama. Isto, kako se sjeća Smislov, glavni rad je obavio upravo Levenfiš. Takođe je postao autorom sjajnog samoučitelja – knjige koju je čitalo hiljade sovjetske djece. Takođe je trenirao – i pomagao mladim šahistima. Tako je, zahvaljujući Levenfišu, mladi Boris Spaski dobio stipendiju, na kojoj je živjela čitava njegova porodica u gladnim posleratnim godinama.
Levenfiš je bio i drugačiji. Imao je komplikovan karakter, kako se sjeća Nejštadt. Naravno, teško je bilo u takvom vremenu preživeti, posebno kada te svjetski šampion, simbol sovjetskih šahista, progoni na svih stranama. Čak i u Botvinikovim uspomenama, kroz antipatiju prema Levenfišu prolazi takva crvena nit, da je u djetinjstvu mislio da je upravo taj neprijatni Levenfiš stajao iza prijave talentovanog kompozitora studija Kaminera, koji je postao žrtva Staljinovih čistki.
Grigorij Jakovljevič je preživio. Sa dostojanstvom. Iako mu je bilo teško, i živio je skromno. Preživjelo je i njegovo nasljeđe – sjajne partije, duboke analize završnica, interesantni članci. Koliko je bio jak na vrhuncu? Pretpostavljam da bi 1938. godine on igrao možda ne sjajno, ali dostojno, na Avro turniru. Na onom gdje je imao pravo da igra, braneći svoj naslov šampiona SSSR-a u duelu sa Botvinikom. Nisu ga pustili. Kako bi izgledao turnir, ako bi Lasker i Levenfiš bili dodati osmorici učesnika? Ostaje nam samo da nagađamo. Pretpostavljam da bi Grigoriju Jakovljeviču bilo teško, ali ne bi propao, imajo bi mali minus. Vjerovatno je u tom trenutku bio deseti na svijetu po snazi.
Uopšte, Grigorij Jakovljevič, iako nije bio aristokrata, nešto je tako imao u sebi. Visok, impozantan, ponosan – već krajem tridesetih bio je previše drugačiji. I vjerovatno su ga samo visoki šahovski uspjesi, zajedno sa nekim srećnim okolnostima, spasili od tragične sudbine. Ipak, bila je dovoljno dramatična. Praktično je bio osoba iz drugog vremena, iako je doživeo ‘odmrzavanje’, ali nije ga doživio. Ali to su šahovske veličine – prošlo je više od šezdeset godina od smrti Levenfiša – a mi ga još pamtimo. Pamtimo, a ako ne možemo reći da ga volimo, onda ga poštujemo i cijenimo. Dakle, sve nije bilo uzalud. Grigorij Jakovljevič Levenfiš (1889-1961).
-Preneseno sa fejsbuka-
Blog Šah-mat liste 