In memoriam – Odlasci veterana: mk Slavko Kovačević, FM Milenko Jovanović, mk Spasoje Brajović, mk Milenko Rakić

In memoriam – Odlasci veterana

mk Slavko Kovačević
FM Milenko Jovanović
mk Spasoje Brajović
mk Milenko Rakić

Proteklih dana nas je napustilo nekoliko zaslužnih šahista. Na Ivanjdan, 7. jula, umro je Slavko Kovačević, majstorski kandidat sa najvećim rejtingom od 2187, rođen 20. 9. 1943. u Šekovićima, BiH.

Završio je Srednju i Višu grafičku školu. Do rata u Bosni radio je u sarajevskom „Oslobođenju“. Ratne godine devedesetih provodi u opkoljenom Sarajevu, što se odrazilo na njegovo zdravlje. Po završetku rata seli se u Podgoricu, a 2002. dolazi u Novi Sad, u kome je na Sajlovu izgradio svoj novi dom.

Po kazivanju sina, a i iz njegovih priča: prvak Vlasenice, deoba prvog mesta na prvenstvu ŠK „Bosna“, Sarajevo, 1964. godine, prvak Radničkog prvenstva Jugoslavije, pobednik na Susretima solidarnosti u Beogradu 1976. i na Tjentištu 1983, i td. U slobodnom vremenu, u klubu „Bosna“, podučavao je mlade šahiste. Među njima je bio i budući velemajstor Ivan Sokolov.

Od jeseni 2007. Slavko učestvuje na takmičenjima gerontoloških klubova Novog Sada, za klub „Prva Vojvođanska brigada“. U trinaest sezona svojom beskompromisnom igrom doprinosi da klub 11 puta bude prvak grada. Na republičkim takmičenjima gerontoloških klubova „Srpska liga trećeg doba“, kao predstavnik grada Novog Sada, klub je osvojio 5 prvih mesta, 2 druga i 2 treća. Ti uspesi su u velikoj meri ostvareni zahvaljujući Slavkovom pristupu šahu, i izgaranju za ekipu u prelomnim trenucima.

Dana 10. jula umro je FM Milenko Jovanović, doktor agroekonomije i profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Od penzionisanja 2011. član je ekipe veterana „Prva Vojvođanska brigada“. U proteklih 9 sezona učestvovanja, nosilac je pet zlatnih i dve bronzane medalje na republičkom takmičenju “Srpska liga trećeg doba“. Tri puta je bio najuspešniji pojedinac na tim takmičenjima. Više o Milenku Jovanoviću dato je na sajtovima: ŠS Vojvodine i „Večiti šah“.

Dana 4. jula umro je Spasoje Brajović, majstorski kandidat sa najvišim rejtingom 2109. Rođen je 28. avgusta 1938. godine u Novom Sadu. Tehnološki fakultet je završio u Beogradu, i praktično ceo radni vek proveo na PVT analizama u Laboratoriji R.J. Istraživanje i tehnologija DP „Nafta-gas“ u Novom Sadu. Upoznao sam ga 1975. godine po mom zapošljavanju u „Nafta-gasu“, u kome je do tada bio najjači šahista. Učestvovao je na radničkim prvenstvima, na prvenstvima i turnirima u gradu, a bavio se i dopisnim šahom. Dugo godina je bio član kluba „Vojvodina“ sa kojim je nastupao i u Drugoj ligi Vojvodine“. Po penzionisanju je bio član gerontološkog kluba „Radnički“ na naselju Detelinara u Novom Sadu. Spasoje je bio potomak časne porodice Brajovića. Korpulentan, dobrodušan, iskren, pravi prijatelj, pouzdan u najtežim trenucima.

Dana 10. februara umro je majstorski kandidat Milenko Rakić, rođen 19. marta 1944. u Boru. Milenka sam upoznao davne 1962. godine na Omladinskom prvenstvu Srbije, na Paliću. Završio je Mašinski fakultet, i u Novom Sadu je radio kao profesor u Mašinskoj tehničkoj školi, a jedno vreme je bio i zamenik direktora. Igrao je za klubove: „Bački jarak“, kao i „Detelinara“ iz Novog Sada. Po penzionisanju je bio član šahovske ekipe gerontološkog kluba „Radnički“, na Detelinari.

P.S. Veterani nisu stradali od koronarnog virusa Kovid-19, ali ih više nema.

Pripremio FM Slobodan Bojković
14.07.2020

IN MEMORIAM- FM MILENKO JOVANOVIĆ (1946 – 2020)

Prof dr MILENKO JOVANOVIĆ

(03.01.1946 – 10.07.2020)

U petak 10. jula preminuo je u Novom Sadu, posle duge i teške bolesti, Milenko Jovanović, FIDE majstor.

Rođen je u Borovu 1946. godine, gde je završio osnovno i srednje školovanje, a zatim je zbog studija, 1965. prešao u Novi Sad. Završio je Poljoprivredni fakultet, magistrirao i doktorirao i nastavio rad na fakultetu kao profesor na Institutu za agroekonomiju.

Šah je zavoleo od detinjstva i brzo se uključio u šahovski život rodnog mesta. Prvi veći uspeh postigao je sa 14 godina na Pionirskom prvenstvu Hrvatske, 1960. kada je osvojio pobednički pehar. Potom je bio prvi i na seniorskim prvenstvima mesnih šahovskih klubova “Slaven“ (1961) i “Borovo“ (1964). Iste godine uspešno je nastupio i na Omladinskom prvenstvu Hrvatske.

Dolaskom u Novi Sad aktivno se uključio u šahovski život grada, postavši član ŠK “Partizan“,koji je tada bio drugi po snazi klub u gradu. Zbog obaveza na fakultetu, a kasnije i na radnom mestu, retko je nastupao na pojedinačnim turnirima, ali je bio veoma aktivan na ekipnim takmičenjima. Posebno je voleo da igra na jednodnevnim rapid i brzopoteznim turnirima. Titulu FIDE majstora osvojio je 1994. po osnovu rejtinga 2335, koji mu je i najviši u šahovskoj karijeri.

Za naš najstariji klub NŠK nastupao je u periodu od 1993 do 1999. godine, na dve Prve i četiri Druge lige, kao igrač i kapiten. U istom klubu je bio na raznim funkcijama u upravi do kraja života. Bio je jedan od osnivača ŠK “Agronom“ iz Novog Sada, u kome je bio kapiten u najuspešnijem periodu kluba. Poslednjih godina nastupao je za ŠK “Detelinaru“. Za sve ovo vreme nasupao je i za razne klubove u Hrvatskoj, uglavnom u regionu Vukovara.

Po penzionisanju, 2011. bio je član gerentološkog kluba “Prva vojvođanska brigada“, sa čijom šahovskom ekipom je osvojio 5 zlatnih i 2 bronzane medalje na Republičkom takmičenju “Srpska liga trećeg doba“, a on je dva puta bio najuspešniji pojedinac.

Veliki broj prijatelja i šahista pamtiće Milenka Jovanovića kao izuzetno obrazovanog i prijatnog čoveka sa kojim je bilo zadovoljstvo pričati o raznim temama, a posebno o šahu, njegovoj ljubavi iz detinjstva.

Pripremili K. Notaroš i S. Bojković

 

IN MEMORIAM -Ennio Morricone: legendarni kompozitor i strasni ljubitelj šaha preminuo je u 91. godini

IN MEMORIAM

06 Jul 2020

Ennio Morricone, legendarni Oskarovac, kompozitor više od 500 filmskih ostvarenja, umro je danas, u 91. godini.

Sredinom 50-ih igrao je takmičarski šah i to je shvatio veoma ozbiljno: u nastojanju da se poboljša, čak je trenirao sa dvanaestostrukim  italijanskim šampionom, IM Stefanom Tataijem.

Njegova strast prema šahu započela je čistom slučajnošću, kada je u vreme kada je bio dječak i naišao na šahovsku knjigu, i na kraju organizovao turnir u šahu sa nekom drugom decom koja su živjela u istoj zgradi. Ali njegov otac je primjetio da šah ometa njegove muzičke studije, pa je okončao ovaj novi hobi, i Morricone neće ponovo zaigrati šah, sve dok se nije posvetio muzici.

„Da nisam postao kompozitor, volio bih da sam šahista, ali igrač na visokom nivou, neko ko se takmiči za svjetsku titulu“.

Definitivno je imao talenat, pa je čak i remizirao u partiji protiv Borisa Spaskog u onome što u sećanjima opisuje kao vrhunac svoje šahovske karijere.

„Počeo je sa Kraljevim gambitom, grozno otvaranje i teškim otvaranjem za mene. Zahvaljujući tome on je preuzeo inicijativu, ali sam u mom petom potezu pokušao sam sa pronalaskom Bobija Fišera (potez njegovog istorijskog rivala), i uspio sam forsirati trostruko ponavljanje pozicije“.

Morricone je takođe imao priliku da igra protiv šahovskih velikana, poput Kasparova i Karpova, „i užasno sam izgubio. Igrao sam i protiv Judit Polgar, koja je tada bila trudna, i Petera Leka u Budimpešti. To su bile sjajne prilike. Leko je bio ljubazan da mi ponudi revanš nakon što sam učinio početničku grešku u otvaranju. Opet sam izgubio, ali na časniji način“.

Judit Polgar je danas postavila na tviteru tekst sa fotografijom:

„Uvijek sam se divila radu i strasti Ennija Morriconea. Imala sam sreću da ga upoznam, izazvao me u dvije rapid partije 2004. na mađarskoj Akademiji u Rimu. Uvijek ću ga pamtiti i dalje ću slušati njegove kompozicije jer su njegova umjetnička dela i kompozicije jedinstvene.“

Nije iznenađujuće što se Morricone sprijateljio sa još jednim šahovskim muzičarem, Markom Tajmanovom. A često je kao svoje omiljene igrače navodio Mihaila Talja i Bobija Fišera. „Često sam sretao igrače sa kojima nemam ništa zajedničko, ali ispostavilo se da su senzacionalni šahisti. Spaski je, na primer, delovao kao veoma ležeran čovjek, ali na šahovskoj tabli je bio žestoko odlučan“.

IN MEMORIAM – Branislav Branko Atanasković

IN MEMORIAM

Branislav Branko Atanasković

(1956 – 2020)

Nemirno vreme u kome živimo odnelo je još jednog izuzetnog šahovskog radnika i zaljubljenika. Preminuo je Branislav Atanasković, dugogodišnji predsednik ŠK ”Beko” i potpredsednik Šahovskog saveza Jugoslavije.

Smrt ga je zatekla na mestu sekretara Ministarstva za zaštitu životne sredine. Branko je svoj radni vek i karijeru pre svega izgradio u tekstilnom gigantu ”Beko”, gde je, posle brojnih rukovodećih funkcija, za generalnog direktora imenovan 1992. godine. Za uspešan rad u privredi dobijao je mnoga priznanja, između ostalog i za YU menadžera godine u oblasti tekstilne industrije 1994. godine. U jednom mandatu bio je i narodni poslanik u Skupštini Srbije, a autor je brojnih stručnih tekstova i publikacija.

Priča o Branku ne bi bila kompletna bez sportske biografije. Mladost je proveo kao uspešan golman u FK ”Crvena zvezda”, a branio je za omladinsku i ”B” selekciju Jugoslavije. Bio je i član uprave rukometnog klubova ”Crvena zvezda”, ali ipak najduže se zadržao i najviše svog srca poklonio šahu.

Titulu majstorskog kandidata osvojio je 1979. godine, a nešto kasnije bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik šahovskog kluba ”Beko”, čiji je istoimena fabrika bila generalni sponzor, sve do gašenja kluba 2003. godine. Klub je od 1990 – 1994. godine od člana Beogradske lige postao prvoligaš i član elitnog društva. Brankove ambicije tu se nisu zaustavljale. Osvojena je šampionska titula 2000. godine, kao i druga mesta 2001. i 2002. godine, uz još nekoliko medalja na saveznom kupu.

Branko je u klubu bio sve – i predsednik i organizator, ali i prijatelj. Igrači će sa zadovoljstvom posvedočiti da je nekolicini od njih obezbedio i zaposlenje i rešavao druga važna pitanja, bio je čovek od reči i poštovanja za sve članove i prijatelje kluba.

Zbog svojih zasluga, za potpredsednika Šahovskog saveza Jugoslavije izabran je 1998. godine i na tom mestu zadržao se do 2000. godine. Tada je predsednik ŠSJ bio Zoran Lilić, i to je verovatno poslednji period za koji se može reći da je nacionalni savez imao dostojanstvo i uspešan rad, a kao posledica došla je i poslednja ekipna medalja: srebro sa ženskog prvenstva Evrope u Gruziji 1999. godine.

Iako, pre svega zbog narušenog zdravlja, Branko već dugo nije bio aktivan u šahovskom životu, njegov odlazak značiće istinski gubitak za sve njegove šahovske prijatelje i sve one koji su imali zadovoljstvo da se sa njim druže i sarađuju.

Poslao: Petar Katanić-Vujić

IN MEMORIAM: TATJANA LEMATSCHKO (1948-2020)

TATJANA LEMATSCHKO (16.03.1948, Moskva- 17.05.2020, Cirih)  

Sa velikom tugom smo saznali za smrt WGM Tatjane Lematschko u Cirihu 17. maja.

Lematschko je rođena 1948. u Moskvi, a ozbiljno se bavila šahom tokom studija u Centralnom institutu za fizičku kulturu. Njen prvi veliki uspeh bio je 1970. godine kada se kvalifikovala za finale sovjetskog prvenstva. U isto vreme, upoznala je svog budućeg muža koji je bio Bugarin. 1972. godine Lematschko je postala prva sovjetska igračica, žena koja je emigrirala iz SSSR-a jer se sa suprugom preselila u Bugarsku. Tamo je postala državna šampionka i igrala je za tim ove zemlje na 4 olimpijade (1974, 1978, 1980, 1982).

1. Lematschko se preselila u Švajcarsku koju je predstavljala 10 puta (Olimpijade 1984-1998, 2004, 2008).
   Pobednica mnogih međunarodnih turnira i jedna od najjačih šahistkinja 70-ih godina, Lematschko je ušla u trku za titulu svjetsku šampionku 1975.

Tatjana je učestvovala na međuzonskim turnirima u Rosendalu (1976), Alicanteu (1979), i Bad Kissingen (1982). Lematschko je tri puta učestvovala u četvrtfinalnim mečevima kandidata: 1977 izgubila je od Akhmilovskaje, 1980. od Litinske, a 1983. poražena je od Aleksandrije.

Naše najdublje saučešće njenoj porodici i prijateljima!

https://www.fide.com/news/540

John Nunn – Tatjana Mefodiyevna Lematschko [C84]
Lugano op Lugano SUI, 03.1984

1.e4 e5 2.Nf3 Nc6 3.Bb5 a6 4.Ba4 Nf6 5.0–0 Be7 6.Re1 b5 7.Bb3 0–0 8.d3 Bb7 9.Nbd2 Re8 10.Nf1 Bf8 11.a4 Na5 12.Ba2 bxa4 13.Bd2 c5 14.Ne3 Nc6 15.Ng5

15…Re6 16.Nxe6 dxe6 17.Bc4 Na5 18.Rxa4 Nxc4 19.Nxc4 Nd7 20.Bc3 Qc7 21.Qa1 f6 22.Qa2 Re8 23.Ra1 Kf7 24.Rb1 Rb8 25.b4 cxb4 26.Bd2 b3 27.cxb3 Nc5 28.Ra5 Nxd3 29.Qc2 Qd8 30.f3 Rc8 31.Rd1

31…Rxc4 0–1

IN MEMORIAM- SLOBODAN MILANOVIĆ (1941-2020)

IN MEMORIAM

FIDE majstor Slobodan Milanović -Sloba (13.5.1941-4.5.2020)

Poštovani šahovski prijatelji, obaveštavamo Vas da je naš Sloba umro u 79-toj godini života.

Kao veliki zaljubljenik šaha igrao je više od šest decenija. Od gimnazijskih dana redovan član š.k. “Ivan Kurjački” iz Pančeva. Vrlo blage naravi, popustljiv i sistematičan. Kao diplomirani pravnik zauzimao je važna mesta u gradu. Učestvovao je šest puta na finalu kupa Jugoslavije. Vrlo omiljen, skroman, širokog lica i duše. Svoju vrlo bogatu šahovsku biblioteku poklonio je šah klubu sada “Svetozar Gligorić “-Gliga.

Slava mu i laka banatska zemlja.

(Preneseno sa sajta Večiti šah)

IN MEMORIAM – SLOBODAN S. RADOSAVLJEVIĆ

SLOBODAN S. RADOSAVLJEVIĆ – BILI
(25.08.1971. – 29.04.2020.)

Poštovani šahisti, dragi prijatelji šaha,

Obaveštavamo Vas da je nakon duge i teške bolesti u 49-oj godini života preminuo naš dragi Slobodan S. Radosavljević – Bili.

Slobo je relativno kasno počeo da igra šah po završetku srednje škole. Ljubav prema šahu se razvila kao i kod svih čačanskih igrača u Šahovskom klubu Borac čiji je bio član, igrač i u poslednjih par godina kapiten takmičarske ekipe. Posebno bi istakli njegovo angažovanje u klubu kao igrača u periodu kada je klub bio u teškoj situaciji i praktično pred gašenjem. Kao kapiten i igrač, majstorski kandidat, dva puta je uspešno uveo klub u Prvu ligu Centralne Srbije. Malo je reći da je bio nosilac svih dešavanja oko funkcionisanja ŠK Borca i bez njega ovaj klub ne bi uspeo da postigne tako velike rezultate. Bio je omiljen i poštovan u klubu i kod svih šahista Čačka i okoline. Voleo je da igra turnirski šah i uvek se trudio da odigra bar jedan ili dva open turnira godišnje. Isto tako pomenuli bi i njegovo angažovanje na popularizaciji šaha u Leposaviću jer je tamo radio kao profesor informatike u osnovnoj školi.

Bili hvala ti u ime svih nas za sva lepa druženja u šahu i van šaha.

Šahisti Čačka a posebno igrači ŠK Borac Čačak

(Preneseno sa sajta Večiti šah)

IN MEMORIAM- DON SCHULTZ (1936-2020)

DON SCHULTZ (1936-2020)

Sa velikom tugom smo saznali o odlasku Don Schultza (Njujork, 13. maj 1936. – Nju Džersi, 19. aprila 2020.).

Don je bio član Izvršnog odbora FIDE između 1982. i 1990. godine, a predstavljao je i našu instituciju pred UNESCO-om, kao kopredsjednik Komisije FIDE UNESCO-a tokom 1981-82.

Aktivni član naše zajednice, prisustvovao je najmanje 21 FIDE kongresu, u različitim kapacitetima, u periodu od 1972 do 2005. 1996.

Schultz je izabran za predsjednika USCF na trogodišnji mandat.

Takođe je bio sekretar USCF u periodu 2004-05. I od tada stalni potpredsjednik.

Don je neumorno radio na promociji šaha u SAD-u. 1993. i 1994. godine zajedno sa Yasserom Seiravanom vodio je šahovsku školu za djecu u Fond du Lac (Wisconsin), gdje je prethodno organizovao Svjetski omladinski šampionat 1990. godine.

Takođe je bio glavni organizator brojnih zvaničnih američkih šahovskih takmičenja. Autor je dvije knjige, „Chessdon“ i „Fischer, Kasparov and the Other“. FIDE je veoma zahvalan za Donov doprinos šahu i našoj instituciji.

Željeli bismo da izrazimo saučešće američkoj šahovskoj zajednici i, što je najvažnije, čitavoj njegovoj porodici i prijateljima.

https://www.fide.com/news/494

IN MEMORIAM – VELEMAJSTOR ARSEN YEGIAZARIAN (1970-2020)

Rođen 18. juna 1970 u Erevanu, u Jermeniji. Bio je šahovski velemajstor (2000) i viši trener FIDE (2011). 

Preminuo u 49. godini, 20.aprila 2020.

Yegiazarian je diplomirao na Jermenskom državnom institutu za fizičku kulturu 1992. Postao je velemajstor 2000. godine.

Yegiazarian je osvojio jermensko prvenstvo mladih 1984. i 1988. u grupi mlađih od 18 godina i osvojio treće mesto na seniorskom prvenstvu Jermenije 1998. i 2000.

Gradski šahovski klub u Jerevanu, u kojem je bio i Yegiazarian, osvojio je 1995. Evropski klubski kup. Yegiazarian je pobjedio na međunarodnom turniru u Tbilisiju, a pobjedio je u Batumiju 2001. godine. 2005. godine, osvojio je prvo mjesto na turniru Aeroflot Open, u grupi A2 turnira.

Takmičio se na šahovskim olimpijadama 1994. godine i 1996.

Yegiazarian je bio trener jermenske muške reprezentacije u 1998. godini. Godine 2000, postao je trener ženske reprezentacije Jermenije. Od 2002. godine radio je u ‘Šahovskoj kući’ u Erevanu kao trener.

Yegiazarian je imenovan za FIDE starijeg trenera 2010. godine. 2012. godine dobio je titulu počasnog trenera Jermenije. 

Yegiazarian, je pobijedio na jermenskom državnom šahovskom prvenstvu 2005., 2006. i 2007.

Preminuo je u 49. godini, 20. aprila 2020. od srčanog udara.

Saučešće familiji i prijateljima preminulog šahiste! 

https://sport.news.am/rus/news/110347/v-vozraste-49-i-let-skonchalsya-zasluzhenniyiy-trener-armenii-grossmeiyster-arsen-egiazaryan.html

Velemajstor Milan Draško: Mićun (2. dio)

Mićun

Drugi dio

Radomir Mićunović

Mićunove uspomene na druženje sa pjesnicima Miroslavom Antićem, Perom Zupcem i Duškom Trifunovićem, neobično su zanimljive.

Izdvajam pasaže iz naše trogodišnje prepiske.

„Panonski mornar i vetrenjače, to je samo jedna od mogućih sintagmi za pesnika jedinstvenog kova. I ne samo pesnika. Bio je, takođe, slikar, filmadžija, novinar, džudista i bokser. Umetnik i boem na glasu. Na njega se, pre svega i ponad svega, mogla odnositi definicija da pesnici zemljom hode a nebo dodiruju“. Od mnogih Mićunovih priča o Miki Antiću izdvojio bih „novobeogradsku“.

„Popodne zapazih u novinama da Mika ima književno veče nadomak Studentskog grada. Pozvah dragu i tamo se pojavismo, pošto se program uveliko odvijao. Htedosmo neprimetno da se negde smestimo, kad Antić prekide svoje izlaganje rečima:“Dobro došao kneže“!  Ne bi mi prijatno, pod radoznalim pogledima prisutnih, ali šta je tu je. Antić me predstavi, zahvali što sam se pojavio, uz dodatak:“Mi smo tako često skupa na pesničkim susretima i tako se razumemo, da ćemo jednom, verovatno, zajedno objaviti knjigu pesama“. Bio je, odista majstor štimunga. Plenio je spontanošću i, dabome, poezijom“.

Kako je Miroslav Antić govorio o sebi? „Ljudi će pomisliti da sam njihov. Ja sam, međutim, bio među zvezdama. Nedodirljiv sam. Izuzetna, ali opaka sloboda. Hvatanje ni za šta. Da bi se lebdelo. Ili letelo“.

Zanimljiva je priča o upoznavanju sa autorom „Mostarskih kiša“, koje su pomogle mnogim udvaračima da slome krhki otpor simpatisanih i obožavanih Evinih potomkinja. „Sa Zupcem sam se upoznao preko poezije. Dok sam služio vojsku u rodnom mestu Ivana Cankara, Vrhniki, dobijem zagrebački „Telegram“, na koji sam bio pretplaćen, jer su tamo, kod Zvonimira Goloba, u rubrici NOVA IMENA, gostovali svi pisci novog talasa koji su iole vredeli. Vidim Zupčeve „Mostarske kiše“, sednem i napišem „Bežanijske pljuskove“, koji počinju ovako:“ Šta su modre mostarske kiše prema bežanijskoj provali oblaka, kad u noćima što su od tišine tiše dođeš kao lahor sveža i laka, pa cela soba ljubavlju zamiriše. Šta su modre mostarske kiše“.

Pošaljem novosadskim POLJIMA, u čijoj redakciji su radili Gojko Janjušević, Pero Zubac i još neki. Dobijem uskoro dopisnicu kojom Zubac javlja da u sledećem broju objavljuju moju pesmu i da jedva čeka, kad izađem u civilstvo, da se upoznamo. Posle je nadenuo ime našoj starijoj kćerki Svetlana, po „Mostarskim kišama“.

Mićunović piše o bliskosti sa „sedokosim dečakom srpske poezije“.

„Za Duška me vežu najlepše uspomene. Od prvih susreta u Vrbasu 1969. gde je bio duša manifestacije. Smatrao sam ga, zaista, svojim starijim bratom. Izvesnu razliku u godinama, potirala je mentalna i emotivna bliskost.

Njegovi stihovi su bili praznik za uši i melem za narod. Nije čudo što su mnoge estradne zvezde zavodile masu Duškovim jednostavnim a veoma frekventnim rečima. Doduše, pesnik je od toga imao malo, gotovo nimalo. Pitao sam ga, jednom, koliko tantijema mu stiže od melodija snimljenih na njegove pesme, pošto sam i sam ponešto primenjenih strofa ispisao, ali mi je on kratko i jetko odgovorio:“Ništa“!

Kada je pjesnik preminuo u 73. godini, Mićunović je napisao „Oproštajni triptih“. Ovo su završni stihovi.

„Sudbina je takva bila, izdaše te moćna krila.

Osta Pegaz bez viteza. Ima neka tajna veza.

Bez pesnika – sud je strašan, a svet grozno siromašan.

Pomračen je sunčev sjaj. Beše neko naj, naj, naj…

Nad pesnikom šumi breza:“Ima neka tajna veza“.

To i mrtav, nek’ se čuje, Trifunović trijumfuje“.

Kada je sredinom 2017. otišao čuveni nikšićki boem Nikola Mijušković, nekadašnji fudbaler Crvene Zvezde (iz doba Šekularca i Kostića) i šahista, majstorski kandidat, Mićun se toplo oprostio od prijatelja.

„Oproštaj od N. Mijuškovića“

„I mi, Beograđani, sa poreklom

južnim

potreseni smo vestima tužnim.

Duše su nam pune čemera i

bola,

što nam ode fudbalski i

šahovski knez

Nikola!

„Baveći se žurnalistikom i prateći šahovska zbivanja, nalazio sam se, često, u visokom društvu, među kraljevima drevne igre. Godinama sam bio portparol zemunskog Agrouniverzala, bez sumnje jednog od najjačih klubova sveta svih vremena, koji začudo nikad nije bio prvak Evrope u muškoj konkurenciji“, premda su za klub nastupali ili trebalo da nastupe sve sami svetski prvaci – Anatolij Karpov, Vladimir Kramnik, Veselin Toplaov, Viši Anand… Uz asove kao što su Aleksandar Beljavski, Boris Geljfand, Najdžel Šort, Adrian Mihaljčišin… Pa domaće vedete Branko Damljanović, Boško Abramović, Zlatko Ilinčić, Milan Draško i njegov imenjak Vukić… Još kao omladinac, nastupao je trenutno najjači srpski šahista Ivan Ivanišević.

Samo jednom, momčad iz Zemuna bila je vicešampion Evrope, dok je ženski sastav osvajao evropski kup kada su boje Agrouniverzala branile Alisa Marić, Alisa Galjamova, Mirjana Marić, Suzana Maksimović i Violeta Todorović, a kasnije Svetlana Matvejeva, Irina Čoljuškina, Svetlana Prudnjikova, Sava Stoisavljević… Direktor i vlasnik Agrouniverzala, Jovica Milošević, sve je činio da se igrači, a posebno igračice prijatno osećaju u njegovom klubu. Čak ih je pomalo i razmazio, čini mi se, jer su objektivno mogli više da postignu“.

Mićun je imao titulu majstorskog kandidata, rado se sjeća inspirativnih trenutaka na brzopoteznim i rapid turnirima, kada je pobjeđivao  i  renomirane šahiste.

Nedavno sam imao zanimljiv poziv iz Beograda. Zove me stari klupski drug iz Agrouniverzala, Adrijan Mihaljčišin. Stigao je u Beograd i sastao se s Boškom Abramovićem i Jovicom. Pričao sam sa svima, kao da se vraća ono zlatno doba Agrouniverzala. Jovica mi govori u svom stilu:“Sedaj u prvi avion, čekamo te“! Pitam za Mićuna. „Nije dobro“. Ne može se zaustaviti vrijeme, ostaju uspomene.

Veoma sam tužan zbog odlaska dragog, nadarenog, zanimljivog čovjeka!

Završavam oproštaj od Mićina njegovom efektnom pjesmom „Ponovo ću doći“.

„Ponovo ću doći sa bujanjem trava,

sa upornim hodom sanjalice mrava.

Doći ću da šapnem svakoj dobro duši,

kako ljubav gradi ono što smrt ruši.

Ponovo ću doći jer pesma je kadra,

da obnovi život k’o zidine Skadra“.

Velemajstor Milan Draško

(Kraj)

Velemajstor Milan Draško: Mićun (1. dio)

Mićun

Stigao sam u Beograd da odigram turnir na Karaburmi. Početak marta 2017, u vazduhu se već osjeća miris proljeća. Boravim u Dobračinoj 9, pedesetak metara od Narodnog pozorišta. Velja i Slobodanka su divni domaćini. Decenijama su živjeli u Sarajevu, u Ulici Stjepana Radića blizu  Miljacke. Velja je prvi rođak mog oca. Nikad nisam upoznao čovjeka sa tako lakom,  lepršavom komunikacijom. Njegov optimizam bio je zarazan. Pomagao je ljudima s lakoćom, bez želje za isticanjem.

Radomir Mićunović

Pamtim druženja iz sarajevskih godina. Bio sam čest gost u njihovom domu. Velja je dolazio s malim sinom Vlastom u „Holiday Inn“, bodrili su me na Bosninim turnirima. Vlasto je danas sveučilišni profesor u Engleskoj, a stariji sin Vlado, novinar „Sputnjika“.

Sticajem okolnosti, dugo se nismo vidjeli. Zato je moj boravak u Beogradu 2017. poklon sudbine! Pričao mi je o putovanju u Cejlon, Indiju i Nepal, o Mikiju Đuraševiću i Vuletu Vukaloviću, druženju u Sportskom društvu Bosna. Pročitao je bezbroj knjiga, poznavao pisce i umjetnike. Nekad je bio generalni direktor lutrije Bosne i Hercegovine. Nije pokazivao da žali za Sarajevom, ali sam osjećao šta se skriva u dubini njegove duše. Imao je 77 godina i narušeno zdravlje. Svako jutro smo odlazili u restoran „Edisan“ na Trgu Republike. Kratko pješačenje i pogled prema knjižari „Delfi“. Na ulaznim vratima stihovi Crnjanskog: „I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo?…  To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio“ („Kod Hiperborejaca“I).

U „Edisanu“ nas već čekaju dugogodišnji novinar „Oslobođenja“ i „Sporta“ Momo Bekan i Pero Sudar iz Baćevića, kod Mostara. Velja je završio srednju školu u Čapljini, boraveći u našem domu. Rođak Momo živio je dvadesetak metara dalje. On i Velja šaljivo pričaju o starom bunaru i atmosferi krajem pedesetih. O ljepoticama tog doba. Zatim o čapljinskom Borcu, popularnom fudbalskom klubu. „Išao si u Bjelave da gledaš Borca“?, pitam Velju. „Svaku utakmicu“!

Meni se dopala priča o Ćungeli, tamnoputom mladiću, koji svako jutro izvodi „oksford“ ispred restorana „Elita“, kod opštine. To je ona Šekijeva finta, kad prebaci loptu preko glave. Aplauzi gradske raje i đaka, a Ćungela, čiji će sin Ibro,  mnogo kasnije, biti veliki fudbalski talenat, široko i zahvalno se osmjehuje. Kada je Šekularac igrao u Bjelavama, kao vojnik bilećke kasarne, iznenada je pogledao prema navijačima i upitao koliko je sati? Naravno, najbrže reaguje Ćungela i  veselo saopštava svom fudbalskom idolu.

Razgovor teče kao potok, ne primjećujemo kako prolaze sati. Pero u zanosu predlaže:“Hajdemo na oradu u „Mažestik“! Bili smo zahvalni, ali nismo otišli na oradu. Zar da prekidamo ovakav razgovor!

Jednog jutra sam nazvao telefonom Mićuna, dogovarao susret. Pitam Velju  da li ga poznaje? „Kako ne znam, Mićuna! On je bio urednik „Eha“, mi smo ih finansirali“. Dajem slušalicu Velji i razgovoru nikad kraja. Radujem se što sam povezao dvojicu starih drugova. Život im pruža još jednu šansu za druženje. Posjetio sam Mićuna u njegovom domu na Novom Beogradu. Nikad nisam vidio stan sa toliko knjiga! Poklonio mi je „O šahu s ljubavlju“, Branislava Rakića, a njegova ćerka, Svjetlana, knjigu svojih pjesama. Govorio je da planira objavljivanje tri knjige poezije tokom 2018. Nije bio dobrog zdravlja, nadao se da neće morati na operaciju srca. Mićunova supruga je rođena sestra Jovice Miloševića, dugogodišnjeg direktora proslavljenog Agrouniverzala.

U junu 2017. zauvijek je otišao Velja. Ovo je neka vrsta zakašnjelog nekrologa. Dugo već nosim neke rečenice u sebi. Jutros pročitah da su nas napustili Momo Vuković i Radomir Mićunović. Milan Vujović je veoma lijepo napisao o velikom barskom Gospodinu, osjećam potrebu da napišem nešto o Mićunu.

Osam godina sam bio dio velike porodice Agrouniverzala, vicešampiona Evrope, kluba u kojem su igrala tri šampiona i tri vicešampiona svijeta! To su devedesete godine i početak našeg vijeka.

Taj drugi, petogodišnji period mog igranja u Agrouniverzalu pamtim po nevjerovatno pozitivnoj atmosferi! Za Jovicu se govorilo da je velemajstor života! Znao je da uživa i priredi uživanje svima oko sebe. Mićun je bio duša kluba, izrazito duhovit, nadahnut, velemajstor pisane riječi. Pjesnik, kritičar, esejista novinar, publicista, enigmata. Rođen je u Lozoviku 1940, djetinjstvo provodi u Velikom Orašju i Novoj Pazovi, a gimnaziju završava u Staroj Pazovi. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa jugoslovenske i opšte književnosti). Bio je novinar „Borbe“ i glavni urednik lista „Eho“. Član udruženja književnika Srbije i u jednom periodu član njegove uprave. Knjige su mu prevođene na desetine jezika. U Pragu je, na primjer, njegov „Album zverinja“ štampan u 40000 primjeraka i prodat za svega tri dana.

Zastupljen je u brojnim antologijama. Autor je anagrama, indirekata i slovnih rebusa. Slovne i slikovne rebuse  objavljuje od devedesetih godina prošlog vijeka.  Objavio je oko trideset naslova za djecu i odrasle. Laureat brojnih književnih nagrada. Pečat varoši karlovačke, 1968, za pjesmu „Nemoguće pismo“. Prva nagrada na Festivalu jugoslovenske poezije u Vrbasu; za pjesmu „Šumski sat“ (1969.). Prva nagrada za zbirku u rukopisu „Dan i bezdan“, 1972. (Čačak). „Radoje Domanović“ 1998. za zbirku „Magična polja“. „Ivo Andrić“ 2000. za zbirku „Biblios“. Memorijal Srboljub Stanković – čika Stanko“ za sastavljanje slovnih rebusa; 3 prve, 4 druge i 2 treće nagrade.

„Pišem u nastojanju da otkrijem svet sebi i sebe svetu. I sam se često pitam; ko sam zaista ja – prepisivač nepogode, nosilac stabla, izgnanik iz ponoćnog raja, panonski brđanin, udvarač nesreći, vlasnik košulje sa očima, mesečev jahač, jedinac ili brat kalemarov… možda sve to skupa. Pokušao sam iz života, novinarstva, šaha, sporta, enigmatike, sa putovanja, iz epike, folklora i fantastike, iz biblioteka i prirode, odasvud, da zahvatim što je najtananije, najvrednije, držeći se intimnog dekreta; nijedan dan bez pisanja, nijedan dan bez ljubavi“(Mićunović).

Za šahiste Agrouniverzala Mićun je bio prijatelj, saputnik sa kupova i liga, često ironičan, ali uvijek simpatičan. Mogli ste očekivati peckanje, šalu; ukoliko imate ljubomornu suprugu, ili ako pronađe zanimljivu igru riječi na vaš račun, ali ništa tegobno. Stvarao je vedru atmosferu na sastancima ekipe i pisao nadahnute izvještaje za podgoričku „Pobjedu“. Zasljepljeni  svojom šahovskom „veličinom“, nismo svi i u svakom trenutku valorizovali njegovu pjesničku harizmu. Prava saznanja dolaze kasnije, što je prednost zrelih godina.

„Nikad ne prepričavajte svoju poeziju, jer pesma je uvek pametnija od pesnika“. „Šta je poezija“? „Svetkovina duha i sluha. Otkrovenje Istine i Lepote“.

Pitao sam ga mogu li  u tekstu koji pišem o Agouniverzalu objaviti neke od njegovih bravura. „Sve  ti je dopušteno, jer si bio i ostao plemić, sa dušom pesnika, čak su ti i kćerke u znaku rime“. (Anja i Miljana).

Velemajstor Milan Draško

(uskoro 2. dio)

IN MEMORIAM: MOMČILO VUKOVIĆ (1935 – 2020)

Momčilo Vuković

(Foto: Milan Vujović)

Gospodin

Piše: Milan Vujović

12. april 2020

Kad se napiše da je u Baru, okružen porodicom, u 85-oj godini, preminuo Momčilo Vuković, profesor francuskog jezika, dugogodišnji sekretar, pa profesor Barske gimnazije, nacionalni majstor u šahu… mnogima to ništa ne znači. Za njih je umro čovjek koji se „naživio“.

Za nas koji smo ga poznavali umro je Gospodin, jedan od najvećih intelektualaca koje je iznjedrila Crna Gora.

„Gospodin“ u Crnoj Gori ne znači kao u drugim zemljama. Ovdje je to najveći mogući kompliment, u koji staje sve: postojan karakter, moralna snaga, izuzetan um i vanserijsko obrazovanje. Momo Vuković je bio gospodin, to je prva reakcija na pominjanje njegovog imena i u Baru i u rodnom Žabljaku, gdje je juče, 11. aprila i sahranjen.

Bio je nepotkupljiv, nije pravio kompromise sa svojom savješću.

Jednom sam otišao da ga zamolim da ne ostavi na polaganje jednu moju blisku rođaku. U prvi mah ništa nije odgovorio, samo se okrenuo. Ubrzo se vratio sa sveskom u kojoj su bili zapisani svi njeni odgovori i pismeni zadaci tokom školske godine. „Nema osnova za dvojku“, smireno je rekao i time je razgovor bio završen. Ali, to mu nije smetalo da joj na popravnom da četvorku. Jednostavno, tada je znala za četiri.

Bio je pouzdan.

Za svaku jezičku nedoumicu, a srpski jezik je pun nedoumica, kontaktirao sam prof. Vukovića. Nikad nije odmah odgovorio, iako je bio vrstan lingvista. „Nazvaću te za desetak minuta.“ Znao sam da konsultuje najmanje tri rječnika i da će njegov odgovor biti precizan i apsolutno tačan.

Sticajem okolnosti, dugo godina bio sam kapiten Šahovskog kluba „Mornar“. On nikad nije pravio pitanje o tome na kojoj će tabli da igra niti da li će voditi bijele ili crne figure. A imao je puno pravo, jer je bio bivši prvak Crne Gore (1959) i jedan od najboljih crnogorskih šahista svih vremena.

Bio je odgovoran.

Kada je ekipa Šahovskog kluba „Bar“ igrala u Drugoj ligi, u Medulinu kraj Pule, nastupio sam na omladinskoj tabli. Na polasku, moja majka ga je zamolila da povede računa o meni, jer se još nisam odvajao od kuće. I u tih desetak dana, sve vrijeme, ali diskretno, bio je uz mene, pazeći da mi bilo šta ne fali.

Bio je pravedan.

Početkom jula 1973. odveo me na pionirsko prvenstvo Crne Gore u šahu, u Titogradu. Moj brat, on i ja spustili smo se niz padinu od željezničke stanice ka centru grada i u Ulici Slobode prof. Vuković je zastao da porazgovara sa jednim mladim čovjekom. Rekao nam je da je to Božidar Ivanović. Brat ga je upitao zašto me nije upoznao sa najboljim crnogorskim šahistom, a on je odgovorio da još ne zaslužujem da me upozna sa Ivanovićem. Dva dana kasnije, pravo se željezničke stanice, otrčao sam kod njega da mu saopštim da sam osvojio prvo mjesto. Obično škrt na izlivima nježnosti, uzviknuo je: „Daj da te poljubim – i dodao – sad bih te upoznao s Bonjom.“

Kad sam napisao na ovom blogu: „Zavidim ljudima koji stare kako su i živjeli – uspravno, dostojanstveno, lako, kao bogougodna misao. I od starosti očekuju isto što i od mladosti – da im podari zdravlje, da se ne ogriješe o druge, da imaju mirne dane i mogućnost da  biraju prijatelje, odnosno one sa kojima će provoditi vrijeme. Čim vide da neko teškom, neopreznom riječju može da ogrebe mjih ili nekoga oko njih, povlače se, uz unaprijed pripremljeno izvinjenje“ – mislio sam  upravo na profesora Momčila Vukovića.

Od njega se imalo šta čuti i naučiti, i povodom šaha i povodom života. Kad je govorio onim svojim dubokim glasom, čistim i preciznim jezikom i književnim akcentom, po pažnji kojom je slušan, izgledalo je kao da drži predavanje za katedrom. Gotovo za svaku životnu situaciju znao je odgovarajuću latinsku poslovicu. Nije se razmetao ni svojim enciklopedijskim znanjem ni elokvencijom.

Bio je zgodan, visok, prav. Umjeren u svemu. Sijeda brada u starosti davala mu je još produhovljeniji i dostojanstveniji izgled.

Od nasrtljivaca se, ponekad, branio ironijom, pa i cinizmom. To su bili neponovljivi biseri.

Da je mogao da bira, Momo Vuković bi sa ovog svijeta otišao upravo ovako, bez govora, bez patetike, bez sažaljenja onih, koje je za života, na svoj, suptilan način, držao na odstojanju. Samo okružen svojom lijepom porodicom i uz njegu supruge koju je čitavog života obožavao, profesorice Zagorke.

https://www.vijesti.me/blogovi/gospodin?fbclid=IwAR1MDUhHV1DQ3pp3M6ANqexyzDfRjThbt1cCPWkSmMG_UeRonH-dyevSV4I

 

IN MEMORIAM – RADOMIR MIĆUNOVIĆ (1940-2020)

Na Fejsbuk stranici Milije Stevanovića danas sam pročitao tužnu vest da je u 80. godini preminuo naš kolega enigmata, poznati pesnik, esejista, novinar i šahista Radomir Mićunović. Popularni Mićun bio je već duže vremena bolestan, tako da ovo nije iznenađujuća vest, ali naravno da mi je žao što nas je napustio ovaj nesvakidašnji umni i duhoviti čovek, koji mi je bio drag prijatelj i s kojim sam u više navrata imao zadovoljstvo i čast da se družimo. Najčešće je to bilo u njegovom domu na Novom Beogradu, ali i na raznim mestima gde se mogu sresti književnici i novinari – u kafani, u Klubu književnika Srbije, u Udruženju novinara Srbije. Takođe je jednom prilikom bio na ručku kod mene u Novom Sadu i toliko mu se dopao pasulj i ljutenica koji je pripremila moja majka da je. svaki put kad bismo pričali telefonom, rekao da pozdravim moje dobre roditelje i da ne zaboravlja onaj sjajni pasulj koji je ručao.

O Mićunoviću kao pesniku i esejisti dovoljno govore knjige za decu i odrasle koje su prevedene na brojne jezike, kao i književne nagrade koje je dobio, no verujem da ovo nije kraj i da će se o njegovim delima i neumornom radu pisati i u godinama koje slede. Mene je zadužio time što je bio gost na promocijama mojih enigmatskih knjiga i pisao divne osvrte o njima, potvrdivši time da to što radim ima književnu i umetničku vrednost.

Kao šahista Mićun je bio odličan majstorski kandidat, ali je ipak poznatija njegova portparolska uloga u ŠK „Agrouniverzal“, zemunskom klubu čije šahistkinje su tri puta bile šampionke Evrope, a šahisti stigli do finalnog meča. Novinarsku karijeru počeo je u listu „Borba“, a verovatno se sećate lista „Eho“, koji su nekad čitali igrači sportske prognoze i lotoa, a čiji urednik je bio upravo Radomir Mićunović.

Što se tiče enigmatskog stvaralaštva, i tu je imao uspeha. Na Međunarodnom prvenstvu Srbije za anagramiste (koje se isprva zvalo Internet kup za anagramiste) bio je vicešampion 2002. godine, zabeleživši tri pobede. Pored anagrama voleo je da sastavlja i slovne rebuse i indirekte, te je beležio pobede i na Memorijalu čika Stanka, koji tradicionalno organizuje EK „Nova zagonetka“. Napisao je enigmatsku trilogiju, koju čine knjige „Moja anagramatika“, „Rebusni slovar“ i „Rimodarovi darovi“.

Zbog svega što je uradio i što je predstavljao, nek mu je večna slava!

https://tinyurl.com/wsfsot2

Evo nekoliko pjesama iz zbirke Magična polja i komentari čiji je autor Radomir Mićunović:

 

OTVARANJE

To nisu
lake figure
niti je problem lak

Teško je
ključ pronaći
kojim se
otvara mrak

CRNO NA BELO

Kakav sastav armade i svite
Topovi iz Galicije ili Vavilonske kule?
Skakači sa Rodosa ili Trojanski konji?
Koliko istorije u geografiji!

Kraljica od Sabe ili Dama sa kamelijama?
Lovci na bisere ili Oficiri za vezu?
Koliko poezije u matematici!

Pakleni mehanizam ili Peščani sat?
Pegava mušema ili Krzno leopadra?
Sve crno na belo!

A gde je tu Kralj?

PAT POZICIJA

Nikada nije sve izgubljeno.
Uvek postoji nada.

Kada te skole nevolje
i kada gromovi biju,
sačuvaj prisebnost.
To je već pola uspeha.

Skloni se pod strehu,
u zavetrinu,
na sigurno.

Izgubiš li odstupnicu,
održi to gde si.
Dovoljno za novu priliku.

PREDSTAVA

Nije u pitanju
sapunska opereta
ni sujeta
pustih dokoličara.

Trajaće borba
do golih vladara.

Onda će se
krunisane glave
presvući.

Narod će opet
moći da gleda
neku od verzija
carevog novog odela.

JEDINSTVO SUPROTNOSTI

Smisao kraljevske igre
nagrada je siromahu
i drugima potpora.

Podanici
belog i crnog kralja
pevaju skupa.

Razlike se gube
u krupnim koracima
središnjice.

PROMOCIJA

Stvaralački zanos
i nepresušna želja za slavom
krunisani čestitanjem,
djeluju efektno.

Kao larva koja se
u leptira pretvori
na dan D.

Odmah zatim
uzaludnost se javi
da označi konac
velemajstorskog bala.

ŠARANJE  VARANJE

Što vidiš – ne vidiš
Što znaš – ne znaš
Što zamisliš  – odustaneš.

Dođe tako neko
šaranje varanje,
pa sve upropasti.

Što hoćeš – ne možeš.
Što držiš –ispustiš.
Što ne želiš – uradiš.

Pobele sočiva.
Trnasta padne zavesa.
Ugledaš sve zvezde.

Naknadno shvatiš
da ideš, u stvari,
stranputicom.

USPRKOS

To je to.
Slaganje vremena.
Vertikala.

Samo je
prolaznost
večna.

NEBESKA TABLA

Poredak figura
Kao relacije zvezda
Ima svoje dublje značenje
Od toga zavisi ishod.

 

IN MEMORIAM-DUŠAN MARJAN

Dušan Marjan (1935-2020)

U Novom Sadu je 06.IV o.g. u 85. godini preminuo šahovski FIDE majstor, majstor dopisnog šaha i internacionalni šahovski sudija Dušan Marjan. Vedrog lika i druželjubiv, bio je omiljen među šahistima.

Rođen je u Cetini kod Knina, 23. XI 1935. ali je početkom Drugog svetskog rata (1941) njegova porodica proterana u Beograd, da bi se krajem 1944. preselila u s.Stepanovićevo kod Novog Sada. Završio je prvi stepen studija matematike u Novom Sadu i započeo radni vek kao nastavnik (1957-74), a potom se opredelio za šah, prvo kao trener u Novosadskom šahovskom klubu (1974-86), a zatim u Šahovskom savezu Vojvodine (ŠSV) na profesionalnoj dužnosti sekretara ŠSV sve do odlaska u penziju (2000).

Šah je naučio u 11. godini, a u Novosadski šahovski klub (NŠK) učlanio se 1951. godine, za koji je odigrao 104 zvanične partije i dve decenije bio njegov kapiten.

Igrao je na brojnim turnirima u Jugoslaviji, a njegovi najznačajniji uspesi su: I-III na prvenstvu Novog Sada 1962; I-II na prvenstvu Južne Bačke 1970. i 1973; I na prvenstvu NŠK 1978; II na kvalifikacionom turniru NŠK 1976; IV-V na memorijalu R.Savkovića u Novom Sadu 1974; V na jubilarnom turniru NŠK 1962; V-VII u Staroj Pazovi 1979; VI 1968 i V-VI 1978 i na prvenstvu Vojvodine. Lep uspeh postigao je remijem u hendikep meču sa svetskim prvakom M.Botvinikom (1969).

Titulu majstora osvojio je 1979. godine, a titula FIDE majstora priznata mu je 1983. godine.

Dušan Marjan se bavio dopisnim šahom od 1959. godine. Najznačajniji uspesi: I mesto na polufinalu XI šampionata Jugoslavije (1965/67); II-III na XII šampionat Jugoslavije (1974/75); II-III na XIII šampionat Jugoslavije (1976/77); na polufinalu VII dopisne Olimpijade (1969/72) 4 poena iz 7 partija; polufinale VIII Olimpijade (1976/77) 8½ iz 11.

Nosilac je titule majstor dopisnog šaha od 1978. godine i ima jedan bal za internacionalnog majstora (1977.). Za reprezentaciju Jugoslavije u dopisnom šahu odigrao 50 partija (+20=14-16).

Zvanje internacionalnog šahovskog sudije stekao je 1983. godine. Bio je vrstan poznavalac pravila šahovske igre, pravedan i autoritativan. Na 29. šahovskoj olimpijadi u Novom Sadu (1990) sa uspehom je obavio dužnost direktora Olimpijade.

Od 1995 do 2008. bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Vojvođanski šah“ u kojem je objavio niz tekstova iz šahovske istorije Vojvodine i Jugoslavije.

Za svoj rad nagrađen je: Zlatnom plaketom ŠSV (1988) i Poveljom ŠOV (1998. i 2009.)

Dušan Marjan biće sahranjen 08.IV u Stepanovićevu kod Novog Sada.

http://www.perpetualcheck.com/show/new.php?lan=sr&data=1605

IN MEMORIAM- ZORAN B. IVANOVIĆ (1971-2020.)

ZORAN B. IVANOVIĆ (15.4.1971 – 4.4.2020.)

Poštovani šahisti, dragi prijatelji šaha,

Obaveštavamo Vas da je nakon kraće bolesti (izazvane korona virusom) u 49-oj godini života preminuo naš dragi Zoran B. Ivanović. Ova vest nas je sve zatekla i neprijatno iznenadila.

Zoran je ponikao u Šahovskom klubu „Borac“, gde je igrački stasao i bio mu veran do kraja. Igrao je pionirske, omladinske i seniorske lige. Odlazi sa zvanjem majstorskog kandidata, ubeđeni smo, da nastavi još bolje partije sa ostalim čačanskim (i drugim) šahistima, na nekom boljem mestu. Ostaće zapamćen i zapisan u istoriji čačanskog šaha kao neko ko je ostavio dubok trag i dao svoj doprinos opstanku i napretku kluba u teškim vremenima. Nažalost, svoju poslednju ovozemaljsku partiju u borbi sa nevidljivim protivnikom prerano je izgubio. Greška u otvaranju, izbor pogrešne taktike ili grubi previd? Svejedno.

Iza sebe ostavlja suprugu Violetu, sina Aleksu i ćerku Milicu.

„Ivano“, „Zoki“, „Čupo“ – hvala ti u ime svih nas na svemu što si uradio na 64 polja i van njih.

Šahovski klub „BORAC“ Čačak

IN MEMORIAM: EDUARDO MIELES VITERI

Sa najdubljom tugom saznali smo za odlazak Eduarda Mielesa Viterija, koji je bio predsjednik Ekvadorske šahovske federacije, kao i član izvršnog odbora FIDE. Eduardo je bio i međunarodni sudija i član Šahovske konfederacije za Ameriku.

Izuzetno smo zahvalni na požrtvovanoj posvećenosti i doprinosu u promociji šaha preko svih ovih institucija i želimo izraziti najiskrenije saučešće njegovim rođacima, njegovim najmilijima i svim članovima šahovske zajednice u Ekvadoru. Naročito naše misli su sa njegovim sinom, međunarodnim majstorom Danielom Mielesom Palauom.

 

IN MEMORIAM: ARIANNE CAOILI (1986-2020)

Arianne Caoili (1986-2020)

Arianne Caoili je preminula nakon teške saobraćajne nesreće koja se desila u noći 15. marta. Strašnu vijest na svom je Twitter nalogu podijelio njen suprug Levon Aronian, jedan od najjačih svjetskih šahista.

Levon Aronian@LevAronian

Nemam riječi da izrazim žaljenje zbog smrti moje supruge Arianne. Bila je inteligentna, marljiva i radosna osoba koja je živjela lijepim životom …

Volim te dušo, spavaj čvrsto …

Arianne Caoili je bila australijska šahistkinja rođena u Manili (Filipini). Bila je ženski internacionalni majstor. Osvojila je žensko prvenstvo Okeanije u šahu 2009. godine i takmičila se na sedam ženskih šahovskih olimpijada. Levon Aronian i Arianne Caoili su vjenčali 2017. godine, odmah nakon što je jermenski velemajstor osvojio Svjetski kup FIDE. Caoili je živjela i radila u Jermeniji posljednjih godina.

Izražavamo duboku saučešće Levonu Aronianu, njihovoj porodici i bliskim osobama.

Šahovski sudija preminuo od posledica zaraze korona virusom

Iranski šahovski sudija, Shahram Goharchin, preminuo je danas, u 42. godini, od posledica zaraze korona virusom

Poslednji turnir koji je sudio Goharchin bio je Brzopotezni šahovski šampionat iranskih radnica 31. januara 2020.

IN MEMORIAM: VELEMAJSTOR GENNADY KUZMIN ( 1946-2020 )

Velemajstor Gennady Pavlovich Kuzmin

(1946-2020)

Tužna vijest došla je iz Luganska. Preminuo je velemajstor Gennady Kuzmin.

Gennady Pavlovič Kuzmin (Gennadij Pavlovič Kuzmin; rođen 19. januara 1946. u Mariinsku) ukrajinski  šahista i trener. Svoju najveću šhovsku snagu postigao je u prvoj polovini 1970-ih, a 1973. mu je FIDE, dodijelila titulu velemajstora.

Kuzmin se takmičio u sovjetskom prvenstvu u šahu jedanaest puta između 1965. i 1991. Njegovi najbolji rezultati su bili 1972. u Bakuu (treći,  iza Mihaela Tala i Vladimira Tukmakova) i 1973. u Moskvi (drugi, iza Borisa Spaskog). Finale Bakua je bilo i kvalifikaciono za Lenjingradski međuzonski turnir iz 1973. godine na kojem je osvojio sedmo mejsto u grupi od osamnaest igrača.

Pozvan je da se takmiči na međuzonskom turniru u Bielu 1976. godine, ali se povukao. Drugi njegov nastup na međuzonskom turniru bio je u Rigi 1979, kada je ponovo završio u gornjoj polovini tabele.

Imao je uspjeha i na drugim takmičenjima -osvojio je prvo mjesto ili dijelio prvo mjesto na turniru Hastings 1973/74 (sa Lászlóm Szabóm, Taljem i Janom Timmanom), Baku 1977, Tallinn 1979, Kladovo 1980, Dortmund 1981 (s Jon Speelmanom i Ľubomírom Ftáčnikom) i Bangalore 1981. Ostali zapaženi rezultati obuhvataju Lvov 1978 (dioba trećeg mjesta , iza Jurija Balaša i Rafaela Vaganjana) i Talin 1985. (drugi iza Sergeja Dolmatova). 1990. godine bio je šampion Moskve u brzopoteznom šahu.

Tri puta je bio državni prvak Ukrajine u razdoblju od trideset godina; 1969. u Ivano-Frankivsku (podijelio prvo mjesto sa Vladimirom Savonom), 1989. u Hersonu (podijelio prvo mjesto sa  Igorom Novikovom) i 1999., kada je takođe podijelio prvo mjesto u Alushti.

U ekipnom šahu, predstavljjući SSSR,, na šahovskoj olimpijadi 1974. godine, održanoj u Nici, osvojio je ekipno zlatno i pojedinačno bronzanu medalju, sa skorom +10 = 5 -0, usprkos tome što je bio samo rezerva.

Gennady Kuzmin je kao šahovski trener u Ukrajini, zajedno sa Jurijem Krupom pomogao  zvijezdi u usponu Kateryni Lahno da postane najmlađa svjetska šaistkinja sa titulom ženskog velemajstora. Takođe je bio trener Ruslana Ponomariova kada je sa 18 godina i 104 dana postao najmlađi (FIDE) svjetski šampion u istoriji.

Saučešće familiji i prijateljima pokojnog velemajstora Kuzmina.

Evo i nekoliko njegovih partija:

Vladas Mikenas – Gennadi Kuzmin [E23]
RUS ol URS Moscow  (02), 1972

1.d4 Nf6 2.c4 e6 3.Nc3 Bb4 4.Qb3 c5 5.dxc5 Nc6 6.Nf3 Ne4 7.Bd2 Nxd2 8.Nxd2 0–0 9.e3 Bxc5 10.Be2 b6 11.0–0 Bb7 12.a3 f5 13.Nf3 Qf6 14.Rfd1 Rad8 15.Nb5 Ne5 16.Qc3 Bxf3 17.gxf3 a6 18.f4

18…Qg6+ 19.Kf1 Ng4 20.Bxg4 fxg4 21.Nd4 Qh5 22.Ne2 Qxh2 23.Ke1 d5 24.b4 Qh1+ 25.Kd2 dxc4+ 26.Kc2 Qe4+ 27.Kb2 Be7 28.Nd4 Bf6 29.Qxc4 Bxd4+ 30.exd4 Rxf4 31.Re1 Rxf2+ 32.Kb3 Qf3+ 0–1

Viktor Korchnoi – Gennadi Kuzmin [D37]
Grandmasters-Young Masters Sochi URS, 10.1970

1.c4 Nf6 2.Nc3 e6 3.Nf3 d5 4.d4 Be7 5.Bg5 h6 6.Bxf6 Bxf6 7.e3 0–0 8.Qd2 b6 9.Rd1 Bb7 10.cxd5 exd5 11.g3 Nc6 12.Bg2 Ba6 13.Ng1 Nb4 14.Bf1 Bb7 15.a3 Nc6 16.Bg2 Ne7 17.Nge2 c5 18.0–0 cxd4 19.Nxd4 Qd7 20.Qe2 Rfd8 21.Qh5 Qe8 22.Rd2 Rac8 23.Rfd1 a6 24.Nde2 b5 25.Rd3 a5 26.Nf4 Bxc3 27.bxc3 Qf8 28.Qg4 Rc4 29.e4 Bc8 30.Qe2 Re8 31.Re3 dxe4 32.Bxe4 Nf5 33.Bxf5 Rxe3 34.Qxe3 Bxf5 35.Rd5 Be4 36.Re5 Bc6 37.Nd5 Qd6 38.Ne7+ Kh7 39.Nxc6 Qxc6 40.Qd3+ g6 41.Re3

41…b4 42.axb4 axb4 43.Qb1 bxc3 44.Qc2 Qd5 45.h4 Qd2 46.Re2 Qxc2 47.Rxc2 Kg7 48.f3 g5 49.hxg5 hxg5 50.Kf2 g4 51.f4 Kf6 52.Ke2 Ke6 0–1

Gennadi Kuzmin – Mikhail Tal [A56]
Leningrad Interzonal Leningrad URS (9), 14.06.1973

1.d4 Nf6 2.c4 c5 3.d5 g6 4.Nc3 Bg7 5.e4 0–0 6.Nf3 d6 7.Be2 e5 8.0–0 Ne8 9.a3 Qe7 10.b4 Nd7 11.Rb1 h6 12.g3 f5 13.Nh4 Qf6 14.exf5 gxf5 15.Bb2 b6 16.Bd3 e4

17.Nxe4 Qxb2 18.Rxb2 fxe4 19.Bxe4 Bxb2 20.Bh7+ Kxh7 21.Qc2+ Kg8 22.Qxb2 Ng7 23.Re1 Ne5 24.Qc3 Bf5 25.f4 Ng6 26.Nxf5 Rxf5 27.bxc5 bxc5 28.Qa5 Rf7 29.Qa6 Rd8 30.Qb5 Ne7 31.Qa5 Rd7 32.Rb1 Ngf5 33.Rb8+ Kg7 34.Qc3+ Nd4 35.Qe3 Ng6 36.Qe8 Nf8 37.Qc8 h5 38.Rb2 Rde7 39.Qd8 Nf5 40.Kf2 Ng6 41.Re2 Rf8 42.Rxe7+ Ngxe7 43.Qd7 Rf7 44.Qd8 Kh7 45.a4 Ng8 46.Qg5 Ng7 47.h3 Ne7 48.g4 Ng6 49.f5 Ne5 50.Ke2 hxg4 51.hxg4 Ne8 52.Qd8 Rf8 53.g5 Kg8 54.Qe7 Ng7 55.f6 Nh5 56.Kd1 Ng6 57.Qxa7 Ne5 58.Qe7 Rf7 59.Qxd6 Nxc4 60.Qh2 Nxf6 61.gxf6 Rxf6 62.Qh4 Ne3+ 63.Ke2 1–0

Vasily Smyslov – Gennadi Kuzmin [A28]
USSR Championship Moscow URS (11), 16.10.1973

1.c4 e5 2.Nc3 Nf6 3.Nf3 Nc6 4.e3 Bb4 5.Qc2 0–0 6.d3 Re8 7.Bd2 Bxc3 8.Bxc3 d5 9.cxd5 Nxd5 10.Be2 Qd6 11.0–0 Ncb4 12.Qb1 c5 13.Nd2 Nc6 14.Rd1 Be6 15.a3 Rac8 16.Bf3 Qe7 17.Ne4 Red8 18.Bd2 f5 19.Ng3 a5 20.Qc2 g6 21.Qa4 Qc7 22.Rac1 Qb6 23.Qh4 Nde7 24.Bc3 Bb3 25.Re1 Rd6 26.Qg5 Qd8 27.e4 h6 28.Qxh6 f4 29.Ne2 Qf8 30.Qg5 Qf6 31.Qxf6 Rxf6 32.Bd2 b6 33.Rc3 Be6 34.h3 Rd8 35.Bc1 Bf7 36.Bg4 Rfd6 37.g3 fxg3 38.fxg3 Rxd3 39.Rxd3 Rxd3 40.Kf2 Bb3 41.Bg5 Rd8 42.Ke3 Kg7 43.Nc3 Rf8 44.Be2 Nc8 45.Rf1 Rxf1 46.Bxf1 Nd6 47.Nd5 b5 48.h4

48…Bc2 49.Nc7 Nd4 50.Bd3 Bxd3 51.Kxd3 Kf7 52.Bd2 b4 53.axb4 axb4 54.Nd5 c4+ 55.Ke3 Nc2+ 56.Ke2 Nxe4 57.Nxb4 Nxb4 58.Bxb4 Nxg3+ 59.Kf3 Nf5 60.Bc3 Ke6 61.Kg4 Kf6 62.Bd2 Nd6 63.Bb4 Nf7 64.Ba5 Nh6+ 65.Kf3 Kf5 66.Ke3 Ng4+ 67.Kd2 Ke4 68.Kc3 Kd5 69.b3 cxb3 70.Kxb3 Ke4 71.Kc4 Ne3+ 72.Kc5 Ng2 73.Bd8 Kf3 74.Kd5 e4 75.Ke5 e3 76.Kf6 Nf4 0–1

IN MEMORIAM: MARKO MARKOVIĆ

MARKO MARKOVIĆ

Iz Nikšića je stigla tužna vijest. Umro je Marko Marković, majstorski kandidat, izuzetan sportski radnik i dugogodišnji sekretar Šahovskog saveza Crne Gore. Na žalost, njegova bitka sa preteškom bolešću, unaprijed je bila osuđena na najteži ishod.

Markova veza sa šahom trajala je više od 60 godina, još od srednjoškolskih dana, kada je sa svojim bratom Slobom važio za jednog od najtalentovanijih igrača Nikšića i Crne Gore.

Kako je sam volio da priča, u beogradskim studentskim danima neko vrijeme u Studentskom gradu dijelio je sobu sa Bonjom Ivanovićem, odakle seže njihovo dugogodišnje i iskreno prijateljstvo.

Poslije povratka iz Subotice, gdje je neko vrijeme živio i radio, Marko je u Nikšiću, kao prvokategornik, a kasnije i majstorski kandidat, nastupao za nikšićke šahovske klubove „Čelik“ i „Nikšić“ u njihovim zlatnim vremenima.

Marko Marković bio je 1993. godine jedan od osnivača šahovskog kluba „Radonja Bojović“, a nekoliko godina bio je i kapiten ekipe na takmičenjima Druge i Prve savezne lige. Imao je velike zasluge što je klub ubrzo postao jedan od najboljih šahovskih kolektiva u tadašnjoj državi, a to ga je svakako i preporučilo da 1996. godine bude izabran za sekretara Šahovskog saveza Crne Gore.

Na to mjesto Marko je došao u najtežem periodu, kada je Savez bio raspušten odlukom Ministarstva sporta, i nije imao svoje prostorije, čak ni dokumentaciju. Veoma brzo stvari dolaze na svoje mjesto i u 17 godina, koliko je Marko obavljao funkciju sekretara, Šahovski savez Crne Gore je bio uzorna organizacija, koja je pored domaćih takmičenja, uspjela da organizuje brojna zvanična evropska takmičenja i bude ozbiljan kandidat za domaćina Šahovske olimpijade.

Ne jednom, za vrijeme Markovog rada, tadašnji (i sadašnji) predsjednik Crnogorskog olimpijskog komiteta Dušan Simonović isticao je da je Šahovski savez jedan od boljih i organizovanijih sportskih saveza u Crnoj Gori.

Iako, kako je sam za sebe često umio da kaže „kompjuter nije umio da uključi u struju“, jako dobro Marko je razumio značaj elektronske komunikacije, veb sajta i svih novina koje nosi moderno vrijeme. Insistirao je i uspijevao da Savez nabavlja savremenu opremu i funkcioniše kao svaka moderna organizacija.

Ipak, ako bi se o Marku moralo reći samo jedno, onda bi to bilo „čovjek koji drži riječ“. Njegova riječ i obećanje bili su jači od svih ugovora ovjerenih kod notara. Među njegovim prijateljima ostaće zabilježeno da je noć pred kraj turnira umio da otputuje po nekolike stotine kilometara, ne bi li pozajmio novac i isplatio nagradni fond učesnicima i tako izbjegao da na Savez i njega kao sekretara padne bilo kakva mrlja.

Marko Marković – život i karijera bez sjenke. Malo je takvih ljudi, sve češće odlaze, a na žalost novi rijetko dolaze…

Ispraćaj Markovih posmrtnih ostataka iz njegovog Nikšića biće obavljen u utorak, 18. februara u 12,30 časova, a sahrana je na groblju Gornji Zagarač istog dana u 15 časova.