U nedjelju,2.10.2022.godine, životnu i šahovsku arenu zauvijek je napustio dobar čovjek,pasionirani ljubitelj pčelarstva i šaha, učitelj kojeg su voljele generacije učenika u OŠ“ Božidar Vuković- Podgoričanin“, Dragomir- Drago- Tomić, u 67- oj godini života. Član ŠK“ Prosvjeta“ posljednjih nekoliko godina i njen pouzdan i zahvalan takmičar, koji je donio puno značajnih poena i radosti šahovskoj družini, ne “ umirući u ljepoti“, na uštrb rezultata, svojim borbenim pristupom šahu i dubokim razumijevanjem drevne igre! Tako će ovaj dobri i plemeniti čovjek preko Aheronta u Kaisine nebeske vrtove imati šta da ponese, od borbenih remija sa majstorima, intermajstorima i spektakularne pobjede, protiv gospodstvenog velemajstora- Dušana Rajkovića, na Premijer ligi CG- 2019.godine, kao svoju“ šahovsku labudovu pjesmu!“
Dugo se Drago borio sa opakom bolešću, viteški i bez predaje, i kad smo se radovali njegovom ozdravljenju i nastupu na šahovskom Prvenstvu prosvjetara- prošlog novembra, gdje je uvijek završavao turnire među pet vodećih takmičara, tog drugog oktobarskog dana, tužan “ aber“ nam stiže, da je veliki radnik i borac na nepočin polju života i crnobijelih polja, izgubio sudbinsku bitku, sa životom- “ starim krvnikom. Četrdest godina je učio one koji stoje na pragu života, ljudskosti, ljubavi prema knjizi, prirodi, sportu i šahu, a da prvu penziju nije primio.Tužno i nepravedno. Dobra ti noć, dobri čovječe, kolega i prijatelju.
Neka ti hor anđela nebeskih otpjeva zadušnu pjesmu, a mi ćemo te čuvati u našim pričama i sjećanjima.
Ako carstvo nebesko pripada dobrim ljudima, biće blago tvome snu.
Posle kraće bolesti, preminuo je MK Zoran Milutinović – Bajko, iz Blaca. Diplomirani pravnik, majstorski kandidat, alfa i omega šaha u Blacu i Topličkom okrugu i zvanični menadžer višestrukog prvaka sveta, Anatolija Karpova. Zoran je ostavio neizbrisiv trag na prostoru južne Srbije kao organizator brojnih kadetskih manifestacija, šahovskih simultanki i gostovanja vrhunskih šahista, pre svega bivšeg prvaka sveta, VM Anatolija Karpova. Mladi šahisti su rado igrali turnire poput Balkanskih kadetskih rapida ili Kadetskih južne Evrope, jer se znalo da će na tim turnirima biti vrhunska organizacija i prelepi pehari i medalje. Pamtićemo kadetske turnire u Prolom Banji, Leskovcu, na Oblačinskom jezeru, Prokuplju i u Blacu. Širom Srbije, kao i na prostoru bivše SFRJ, ogranizovao je šahovske simultanke i mečeve, višestrukom prvaku sveta, Anatoliju Karpovu. Kao prvi čovek ŠK “Jastrebac” Blace, uspešno je decenijama vodio klub a pamtiće se večito izvanredna manifestacija proslave 60. godina kluba. Imao sam tu čast i priviligiju da godinama sarađujemo i da budem deo tvog tima, koji je organizovao šahovske događaje, koji su bili veoma važni na šahovskoj mapi naše zemlje.
Večna ti slava, moj druže Dragan Živić, FM, FT i IA
Pre par dana, u 82. godini života prestalo je da kuca tvoje napaćeno srce, kao kasnija posledica preležanog virusa korone Kovid-19. Osnovna načela šaha, uz sricanje slova iz „Politike“, učio si u Opštoj bolnici za odrasle u Risnu, gde si se od sedme do desete godine lečio od nezalečenih posledica nesrećnog pada sa konja. Pošto si bio darovit, otac te 1953. iz Martinića (opština Danilovgrad) šalje kod tetaka u Sentu, gde završavaš više razrede osnovne škole i gimnaziju. Tamo počinješ aktivno da igraš šah, i brzo napreduješ.
Godine 1958. deliš prvo mesto na Omladinskom prvenstvu Vojvodine sa Dragošem Cvetkovićem i odlazite u Radovljicu na prvenstvo Jugoslavije. Protivnici su ti: Parma, Velimirović, Šahović, Rajković, Deže i ostali jaki šahisti. U prvim kolima nailaziš na raspoloženog Draška Velimirovića koji na tebi pokazuje svoj raskošan talenat za kombinovanje. Raspršuje ti mladalačke snove, otrežnjuje te. I pomaže ti, jer si umesto prosečnog šahiste postao vrstan sportski novinar.
U jesen 1960. upisuješ pravo u Beogradu. Ali tebe zaokupljaju poezija, istorija, život i šah, sve drugo, samo ne slušanje i učenje suvoparnih pravila i zakona. Uviđaš da si u izboru pogrešio. Od 1964. po zaposlenju u Novom Sadu u građevinskoj firmi “Beton“ , član si ekipe ŠK „Partizan“ sa Telepa, drugog po jačini kluba u gradu šezdesetih godina. Majstorski si kandidat koji teži kombinatornoj igri.
Zahvaljujući poznanstvu iz studentskih dana u Beogradu sa Vatroslavom Glavadanovićem, od 1965. do 1975. si honorarni dopisnik „Politike“ za šahovska zbivanja. S obzirom na kvalitetno izveštavanje sa 30. šampionata Jugoslavije 1975. u Novom Sadu, postaješ stalni saradnik „Politike“. U sportskoj redakciji radio Novog Sada si od zaposlenja 1976. do penzionisanja 2002. godine. Kao urednik i/ili voditelj emisije „Sport i razonoda“ učestvuješ u oko hiljadu ostvarenja.
Intervjuisao si devet svetskih prvaka, od Evea do Kasparova. Drugovao sa Mišom Taljem u Novom Sadu i širom Vojvodine. Intervjuisao svetske prvakinje Nonu Gaprindašvili, Maju Čiburdanize, Judit Polgar i druge naše i inostrane šahistkinje i šahiste. Zatim tri predsednika FIDE: Evea, Olafsona i Kampomanesa. Izveštavao sa šahovskih Olimpijada u Solunu i Novom Sadu, i sa preko 20 šampionata Jugoslavije. Opisivao si događaje, slao partije, komentare. Razgovarao sa učesnicima. Popularisao šah i vitešku borbu na svakom koraku. Dosledno se pridržavao, poslednjih godina narušenog, šahovskog načela: Gens una sumus, odnosno: Jedan smo rod.
Zahvaljujući poznanstvu sa Janošem Kubatom, takođe iz Sente, bio si u toku zbivanja i pregovora sa Fišerom za održavanje meča sa Spaskim u Jugoslaviji.
Od 2011. do 2016. god. kao standardni član gerontološke ekipe „Prva Vojvođanska brigada“ uspešno nastupaš na gradskim i državnim prvenstvima. Doprinosiš da se 2012. i 2013. osvoji prvo, a 2015. treće mesto u Srbiji.
Bio si živa legenda, i trebalo te je pažljivo slušati pri iznošenju obilja informacija. Krajem 2019. smo se dogovorili da nabavim diktafon ili pametan telefon, pa da promenimo uloge; da te intervjuišem i snimam. A onda je došla i korona… U 2020. i 2021. susreti su bili kratki, svedeni na minimum. A ove godine, kada je trebalo da dođem i započnem realizaciju dogovorenog, februara sam dobio koronu. Marta si i ti oboleo i sa upalom pluća otišao u Kovid bolnicu. Izlečili su te, ali neposredno pred otpust zaražen si klostridijom. Boravak u bolnici se odužio. A i oporavak kod kuće; mišići na nogama su atrofirali. Morao si da učiš da hodaš.
A onda, pre par dana, ujutru, srce je iznanada prestalo da kuca. Utonuo si u večan (?) san…
Otišao si, i sa sobom odneo pregršte neizgovorenih sećanja, sopstvenih ili drugih događaja, zapamćenih ili zapisanih od strane predaka i/ili savremenika. Zato, podsećaj se, dok sanjaš, sporta i života hroničaru, održavaj memoriju, da bi, kada se sretnemo, nastavili započete razgovore posle par brzih partija šaha.
Dragi Aco, za prijateljstvo, za sve učinjeno za sport, pogotovo za šah, neka ti je hvala i slava.
Šahovski savez Crne Gore sa žaljenjem obavještava da je u 68. godini preminuo Miodrag Miško Vuković, dugogodišnji šahovski radnik i entuzijasta. Vuković je bio predsjednik Šahovskog saveza Jugoslavije (1993-1997) i više godina član Upravnog odbora i potpredsjednik Šahovskog saveza Crne Gore. U teškim devedesetim godina prošloga vijeka, mnogo je uradio da se sačuvaju šahovske institucije, klubovi, šahovska takmičenja, šah u cjelini. Svojom požrtvovanošću, entuzijazmom i vizijama doprinio je razvoju i popularizaciji šaha u Crnoj Gori. Nalazio se na čelu naših najboljih klubova toga vremena ŠK Montenegrobanka (ŠK Budućnost) i ŠK Radonja Bojović ali je čitavu šahovsku Crnu Goru doživljavao kao svoju. Prvi pojedinačni šampionat SR Jugoslavije po berger sistemu u muškoj i ženskoj konkurenciji, održan je u Tivtu u velikoj mjeri i njegovom zaslugom. U kontaktu sa šahistima uvijek je bio srdačan, neposredan, predusretljiv.
Šahovski savez Crne Gore pamtiće kao kao vrijednog, učenog i korektnog saradnika sa brojnim idejama i projektima.
Veliko hvala za sve što je uradio za crnogorski šah i crnogorske šahiste.
Osnivač je i prvi predsjednik Šah kluba u Baru. Volio je šah i igrao na turnirima, kao na poznatim open turnirima pod nazivom„Sozina“, koje su Barani organizovali. Često je igrao šah i bio u društvu dr Živkovića, Lutovca, Lukšića, Zečevića i drugih iz ekipe Mornara kada su igrali mečeve. I sam je šest puta učestvovao na šahovskim šampionatima Crne Gore i jednom na šampionatu Jugoslavije.
Preminuo je u petak, drugog septembra, u 92. godini u Baru, a sahranjen četvrtog septembra u krugu porodice i najbližih.
Ratković je sa svojim kratkim pričama ušao ne samo u čitanke i lektire, već i u domove širom Jugoslavije, postao važan dio odrastanja brojnih generacija koje je na primjerima svojih likova učio lijepim manirima, empatiji, skromnosti, razumijevanju, dobroti i ljubavi.
Jedan od najvećih crnogorskih književnika, rodonačelnik stvaralaštva za djecu, istaknuti pedagog, istoričar Bara i kulture Crne Gore.
Ratković je rođen 1931. godine u Starom Baru. Autor je prve knjige za djecu u Crnoj Gori „Dioba Šunjine družine“ 1951. pa se smatra utemeljivačem književnosti za djecu, a zatim je objavio još osam romana i dvadesetak zbirki priča za djecu. Autor je dvije gramatike i 16 čitanki, a u čitankama širom regiona zastupljen je nizom priča. Sveukupno, autor je više od 70 knjiga i više od 500 kratkih priča, od kojih je više od 200 prevedeno na mađarski, turski, slovački, bugarski, makedonski, albanski, češki i ruski jezik. Zastupljen je u mnogim zbornicima, antologijama i hrestomatijama dječje i omladinske književnosti i jedan je od najčešće objavljivanijih pisaca u Jugoslaviji.
Bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore i član Predsjedništva Saveza pisaca Jugoslavije.
Komemoracija povodom smrti istaknutog crnogorskog književnika i biće održana u srijedu, 7. septembra u 10 sati, u zgradi RTCG.
Sinoć, 2.09.2022 posle duže bolesti preminuo je Mišo Cebalo, hrvatski šahovski velemajstor, pobjednik 19. Svjetskog šahovskog seniorskog prvenstva 2009. godine u Kondinu.
Rođen je u Zagrebu, 6. februara 1945. Kada je imao pet godina, otac ga je naučio da igra šah, a sa trinaest godina redovno je igrao u šahovskom klubu. Tokom 1970-ih je bio reprezentativac SFR Jugoslavije u šahu i bridžu. Osim toga je i studirao latinski, talijanski i francuski jezik te govorio nekoliko svjetskih jezika.
Na jugoslovenskom prvenstvu u Podgorici (tada Titograd) 1975. g. postiže titulu majstora. Titulu međunarodnog majstora osvaja 1978. godine, a značajnije šahovske rezultate posle 1980. godine, kada je nekoliko godina za redom bio među među najboljom šestoricom na prvenstvu SFR Jugoslavije. Najvišu šahovsku titulu, velemajstora, stekao je 1985. g. osvajanjem turnira u Grčkoj, u Kavali.
1985. godine na jugoslovenskom prvenstvu je podijelio prvo mjesto sa velemajstorom Slavoljubom Marjanovićem, ali je u direktnom duelu sa njim poražen.
Osvajao je mnoge turnire i učestvovao na dvije šahovske olimpijade za Hrvatsku: na prvoj tabli 1992. g. u Manili i četvrtoj tabli 1994. g. u Moskvi. Često je nastupao na turniru Reggio Emilia u Italiji, a povremeno je bio i glavni komentator tog turnira.
2009. godine je osvojio zlato na svjetskom prvenstvu za veterane, a 2008. srebro na evropskom prvenstvu za veterane.
Na 11. Evropskom pojedinačnom prvom održanom u Rijeci 2010. godine, Mišo Čebalo je bio službeni komentator. Godine 2011 dobio je titulu višeg trenera FiDE.
Saučešće porodici i prijateljima pokojnog velemajstora. Sahrana će biti obavljena u krugu porodice.
Poslednji pozdrav MK Slobodanu Tomiću iz Smedereva, velikom zaljubljeniku u šah i poštovaocu drevne igre.
Slobodan je rado učestvovao na šahovskim festivalima u Paraćinu.
2011. godine kada je prvi put uveden OPEN B, Slobodan je osvojio prvo mesto i postao prvi pobednik OPEN B turnira, Svih narednih godina se uvek hrabro borio protiv mnogo mlađih igrača.
Ove godine igrao je odlično i u svojoj 88. godini života osvojio je nagradu za najboljeg veterana.
Svake godine kada je dolazio u Paraćin odsedao je u Hotelu Petrus i to u sobi 210. Znalo se da je ta soba njegova. Tu sobu nije mogao dobiti niko drugo i kada god me je pozvao da se prijavi za turnir, soba ga je uvek čekala. Iako već u poznim godinama, nikome nije padalo na pamet da će mu ove godine u julu biti poslednji put da igra u Paraćinu.
Slobodane, počivaj u miru i neka ti je večna slava.
Tragična vest. Napustio nas je Nikola Pajkić 1. avgusta 2022. godine u 84. godini života. To je posledica pada pored svoje vikendice u okolini Foče (Drina) i sepse nakon petodnevnog boravka u fočanskoj bolnici.
Rođen je u Čekrčićima, opština Visoko, 1938. i završio je Višu geodetsku školu u Sarajevu. Od ranih dana se počeo baviti šahom zajedno sa svojom braćom Savom i Nebojšom, Koliko je poznato, igrao je uspešno opštinske turnire dok je živeo u Visokom u BiH, ali je prvi put aktivno zaigrao za Šahovski klub “6. April” u Ilijašu, u Bosni i Hercegovini.
MK Nikola Pajkić
Dok je bio na privremenom radu u inostranstvu kao inžinjer geodezije, osvojio je tamošnje otvoreno šahovsko prvenstvo države Kuvajt! Kao većina šahista iz bivše YU, odlazio je sa klubom u Pulu i igrao u festivalskim grupama.
Po početku rata u bivšoj Jugoslaviji, odlazi za Švedsku i tu je živeo do kraja svog života. Imao je dvoje dece (Sandra i Oljeg), četvero unučadi i dvoje praunučadi.
U svojim poznim godinama bio je dosta uspešan u igranju šaha on-line na jednu minutu. Dobivao je neke od velemajstora kao što je, na primer, Ivančuk. Kao i mnogi šahisti, imao je i dodatnih hobija, a jedan od najznačajnijih je bio ribolov (ovo se nije moglo izostaviti).
Nikola i ja smo često igrali vrlo kvalitetne mečeve preko interneta na 3 minuta.
Igrao je čvrsto strateški, ali ako se ukaže neka šansa da zaoštri poziciju, sigurno bi izabrao najoštriji nastavak.
Pogledajte kako je isprašio igrača sa 2430 rejtingom na temu slabog lovca.
4. avgusta 2022. iznenada je preminuo Vladimir Nikolajevič Fedorov (1962-2022), međunarodni sudija – jedan od najboljih sudija u Rusiji i svijetu, FIDE majstor, pedagog.
Vladimir Fedorov počeo je da igra šah 1974. godine. Od 1994. godine do poslednjih dana života radio je u sistemu dodatnog obrazovanja u školi šaha Doma dečjeg stvaralaštva broj 5 u Novokuznjecku, bio je nastavnik najviše kategorije. Koautor sveobuhvatnog obrazovnog programa „Škola šaha“, autor mnogih didaktičkih materijala i dodatnih opštih razvojnih programa za obrazovni proces. Dodatni opšterazvojni program „Igraj i uči – Šah za predškolce“ 2020. godine zauzeo je 3. mjesto na regionalnom takmičenju višestepenih dodatnih opštih razvojnih programa. Prvi je u zemlji razvio zadatke za izvođenje šahovskih olimpijada za učenike osnovnih škola. Na predlog V. Fedorova, Odbor za obrazovanje i nauku Uprave Novokuznjecka već više od dvadeset godina za redom održava šahovsku olimpijadu, koja je popularna među učenicima i njihovim roditeljima.
Pokrenuo je međunarodnu naučnu i praktičnu konferenciju „Šahovsko obrazovanje u Rusiji i svijetu: iskustva, problemi, izgledi“ (2018, Novokuznjeck), aktivno učestvovao kao moderator i odgovoran za tehničku podršku konferencije. U sekciji „Aktuelni problemi nastave šaha“ održana je prezentacija udžbenika „Razvijanje igre na šahovskoj tabli“ (autori V. Fedorov i V. Šukan). Učenici Vladimira Nikolajeviča konstantno pokazuju dobre rezultate na sveruskim, regionalnim i gradskim takmičenjima.
2020. godine organizovao je i vodio onlajn turnire za učenike Škole šaha Palate kreativnosti, za školarce Kuzbasa i Rusije. Takođe 2020. godine razvio je i održao online gradsku olimpijadu među mlađim školarcima.
Vladimir Nikolajevič je FIDE sudija od 2008. godine, od 2013. je međunarodni sudija, više puta je održavao takmičenja na različitim nivoima kao sudija, glavni sekretar i glavni sudija. Bio je član sudijskih odbora Glavne lige prvenstava Rusije među muškarcima i ženama (17 puta), Svjetskog prvenstva među studentima, Svjetske olimpijade, finala Kupa Rusije. Od 2007. godine stalno učestvuje na prvenstvima Ruske Federacije među djecom i juniorima kao glavni sekretar. Po pravu se smatrao najboljim glavnim sekretarom sudija u Rusiji.
U velikoj mjeri zahvaljujući zalaganju Vladimira Nikolajeviča, u našoj zemlji je obučen sposoban i kompetentan odred kvalifikovanih šahovskih sekretara. Odlikovan je Počasnim priznanjem Ministarstva obrazovanja Ruske Federacije, medaljama Kemerovske oblasti „Za dostojan odgoj djece“, „Za službu Kuzbasu“, „Za vjeru i dobrotu“, jubilarnom medaljom „75 godina Kemerovske oblasti“.
Vladimir Nikolajevič se odlikovao velikom pronicljivošću u šahu. Njegov talenat je bio univerzalan i izuzetan. Mogao je da igra suptilno na početku, da uđe u tešku odbranu, da napada silovito ili, konačno, da hladnokrvno manevriše. Ponekad je donosio odluke koje su bile zapanjujuće u svojoj dubini. Šahovski savez Rusije, Kemerovska oblast i grad Novokuznjeck izražavaju najdublje saučešće supruzi, rodbini i prijateljima preminulog.
Dana 14. jula 2022. godine u Njujorku, u 92. godini, preminuo je na Nikolaj Vladimirovič Krogius, međunarodni velemajstor, dugogodišnji šef šahovskog odeljenja Državnog komiteta za sport SSSR-a, potpredsjednik Međunarodne šahovske federacije (FIDE), trener svjetskog prvaka Borisa Spaskog u istorijskom meču za svjetsku krunu s Robertom Fišerom (1972), doktorom psihologije, šefom Odsjeka za šah na GTSOLIFK-u.
Nikolaj je rođen u Saratovu u porodici intelektualaca- otac mu je bio umjetnik, majka profesor na Saratovskom univerzitetu, a djed doktor medicine. Krogius je počeo da igra šah tokom rata, mijenjajući mali džepni set za duvan od jednog od vojnika Crvene armije iz kolone koja je prolazila kroz grad. Ubrzo su mladiću poklonili njegovu prvu šahovsku knjigu, koju je uredio Efim Bogoljubov, a crno-bijela igra ga je potpuno zaokupila.
Nakon rata, Krogius je postao učenik poznatog trenera Nikolaja Aratovskog i započeo brzi uspon: nacionalni prvak među mladima,majstor SSSR-a, prvak RSFSR-a. Nikolaj Krogius je uvijek dobro nastupao za tim i vodio je ruski tim do pobjeda na Spartakijadi naroda SSSR-a, a u sastavu sovjetskog tima osvojio je Evropsko prvenstvo 1965. godine. Nakon odličnih nastupa na Čigorinovom memorijalima 1963. i 1964. prvo postaje internacionalni majstor, a potom i velemajstor.
Krajem 60-ih, Krogius se prebacio na treniranje i pomogao Borisu Spaskom u borbama s Tigranom Petrosyanom i Robertom Fišerom. Od 1970. do 1980. radio je na Saratovskom državnom univerzitetu. N. Chernyshevsky kao viši predavač, vanredni profesor, a od 1978. – šef Katedre za psihologiju. Krogius je temeljito istraživao psihologiju šaha, oko 20 njegovih knjiga i 150 članaka posvećeno je ovom problemu. U domaćoj psihologiji posebno su vrijedne monografije N. Krogiusa „Ličnost u sukobu“ (Saratov, 1980) i „Psihologija šahovskog stvaralaštva“ (Moskva, 1988).
Boris Spaski, Ivo Nej, Nikolaj Krogijus, Efim Geler
Godine 1981. Nikolaj Krogius je postao šef Odsjeka za šah Državnog sportskog komiteta SSSR-a i preselio se iz Saratova u Moskvu. Skoro 10 godina bio je član disertacijskog vijeća za odbranu doktorskih disertacija na Fakultetu za psihologiju Moskovskog državnog univerziteta. Potpredsjednik Šahovske federacije SSSR-a (1981-1990), šef odsjeka za šah Državnog centralnog Lenjinovog instituta za fizičko vaspitanje (GTSOLIFK) 1981-1983, dugi niz godina član uredničkog odbora časopisa „64-šahovska revija“. Za dostignuća u oblasti šaha odlikovan je Ordenom časti (1981).
Geler, Krogius, SpaskiLondon, 1984, Meč vijeka, Nikolaj Krogijus u sredini
Nikolaj Krogius je nakon odlaska u penziju odlično nastupio na nekoliko veteranskih svjetskih prvenstava, od kojih je na jednom samo po dodatnim kriterijima zaostao za Markom Taimanovom koji je postao prvak. Predvodio je delegaciju Anatolija Karpova na poslednjem meču sa Garijem Kasparovom (1990.).
Godine 2000., zajedno sa velemajstorom Levom Alburtom, Krogius je objavio udžbenik završnica, koji je te godine proglašen za najbolju šahovsku knjigu u Sjedinjenim Državama. Godine 2011. objavljena je knjiga memoara Krogiusa „Šah. Igra i život”. Godine 2014. objavljena je još jedna Krogiusova knjiga memoara, “Bilješke jednog velemajstora”, u kojoj on po prvi put otkriva neke detalje sovjetskog šahovskog života, posebno mečeve između Karpova i Kasparova. Autor dvotomne knjige o Borisu Spaskom. Godine 1998. Nikolaj Krogius se preselio sa svojom porodicom u Sjedinjene Države. Ruski šahovski savez izražava saučešće porodici i prijateljima Nikolaja Vladimiroviča Krogiusa.
Preminuo je poznati slovenački šahista IM Janez Barle.
Janez Barle, slovenački šahist, rođen je 21. marta 1952, u Rijeci, Hrvatska, Jugoslavija.
Titulu međunarodnog majstora osvojio je 1976. godine. Pet puta je bio prvak Slovenije (1972, 1974, 1980, 1981. i 1984.). Učestvovao je i na tri šahovske olimpijade (1992., 1994. i 2002.).
Kasnije je redovno igrao na svjetskim i evropskim seniorskim šampionatima (2012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2017,2019), openima i memorijalima (Memorijal Pirca, Memorijal Albina Planinca, ali i šampionatu Slovenije 2012, 2018, Evropskom šampionatu u Rijeci 2010 drugim brojnim turnirima na kojima je postigao pobjede i protiv elitnih šahista.
Umro je velemajstor Igor Naumkin. Jedan od najsjajnijih mladih talenata kasnog sovjetskog doba, vrhunac je dostigao u periodu 1988-1992, igrao odlično u najjačim open turnirima tog vremena, bljesnuo na turnirima po švajcarskom sistemu, kao i novostvorenom GMA, ali tada mu je nedostajao karakter, a Igor je zapeo na beskonačnim malim turnirima – najčešće u Italiji, koja mu je postala druga domovina.
Odlična škola, suptilna intuicija i iskustvo omogućili su mu da zadrži određeni nivo dugi niz godina, iako nije vodio računa o sebi do bezobrazluka, a šahu je pristupio na potpuno neprofesionalan način. Postao je tako veliki, ali je imao dušu djeteta, i često sam se pitao kako Naumkina uopšte živi u tako teškom svijetu. Doživio je do 57. godine. Šteta što je uništio svoj veliki talenat. Bio je prefinjen igrač, ali možda će upravo njegov osmeh, djetinjast iznad njegovih godina, pamtiti na hiljade kolega i ljubitelja šaha koje je Igor sreo na svom putu.
POČIVAJ U MIRU.
Evo i tabele Igorovog najboljeg turnira – da se shvate razmjere njegovog talenta.
Evo još nekoliko komentara sa fejsbuka:
Michal Krasenkow
Igorova vizit karta je vjerovatno lijepa pobjeda nad Bronsteinom na prvenstvu Moskve 1983. godine. Iako je ovo daleko od jedinog „velikog skalpa“ koji je sakupio.
Vječno sjećanje..
Ehsan Ghaem Maghami
Zaista tužna vijest i pomalo šokantna… 😔
Sjećam se kada smo zadnji put igrali i upoznali se 1998. godine…
Pocivaj u miru dragi Igore 😞
Michal Krasenkow
Pored beogradskog GMA turnira, izdvojio bih turnir na kome je Igor postigao svoju prvu velemajstorsku normu – Namestovo-1987. Prvi put je igrao u inostranstvu, a prividna lakoća s kojom je postigao normu ostavila je na nas Igorove kolege utisak da mu je glavno da uopšte stigne u inostranstvo (sadašnja omladina ne može da zamisli koliko je teško bilo u SSSR-u) , i da ispuniti normu njemu nije bio problem. Ovo, naravno, nije bilo sasvim tačno 🙂, ali nam je stvorilo veliku motivaciju.
Piše: Thomas Luther
Namestovo 1987. je bio i moj prvi veliki turnir u inostranstvu. Dok sam ja dobio svoju prvu IM normu, Igor je dominirao na turniru. Izgledalo je da Igor tako lako pobjeđuje partiju za partijom. Tada sam bio siguran da će Igor postići veliki uspjeh u šahu. Život je imao druge planove, ali činilo se da je Igor uvijek bio zadovoljan što putuje sa jednog turnira na drugi. Počivaj u miru Igore. Uvijek ćemo te se sjećati.
Gulmira Dauletova
Ne mogu da vjerujem -bukvalno me zvao pre mjesec dana da sazna informacije za avgustovski turnir u Kazahstanu. Bio je ljubazna, nasmijana i skromna osoba…
Danas je iznenada u Italiji preminuo poznati ruski velemajstor Igor Naumkin.
Rođen je u Moskvi 1965 godine, a u uzrastu od 5 godina otac ga je naučio da igra šah. Čitav život je posvetio šahu. Na šampionatu Moskve, kada je imao 17. godina pobjedio je 4 od devet velemajstora sa kojima je igrao na zatvorenom turniru. Internacionalni majstor je postao 1988, a velemajstor 1990. U svojoj karijeri pobjedio je dvije šahovske legende, Bronsteina i Talja, a i grao je i protiv Carlsena.
Pobjednik je turnira u Beogradu 1988, Budimpešti 1991 i više desetina turnira u Italiji (Bergamo 2002, Bresso Open 2004, Livignio open 2020, Palmanova open 2016, da pomenem samo neke) u kojoj je živio poslednjih decenija. Igrao je često i u Srbiji i okolnim zemljama. Poslednji turnir u Srbiji odigrao je 13. juna 2022 i bio je šahovski aktivan sve do iznenadnog kraja. Stigao je iz Novog Sada za Đenovu i 3. jula pobjedio na Drugom mediteranskom festivalu u Pegli, a zatim privremeno bio u Asti kod prijatelja. Imao je zdravstveni problema i iznenada preminuo (nemamo još detalje). Saučešće porodici i prijateljima pokojnog velemajstora.
Ceremonija ispraćaja zaslužnog trenera SSSR-a, međunarodnog majstora Aleksandra Sergejeviča Nikitina održaće se u srijedu, 8. juna u mrtvačnici Centralne kliničke bolnice u ulici Maršala Timošenka 25. Ceremonija će početi u 11.40.
Biće naručen autobus koji će, nakon oproštajne ceremonije, odvesti okupljene da se oproste od Aleksandra Sergejeviča na kremaciju, a potom i na komemoraciju u kafić. Razdaljine od mrtvačnice do krematorijuma i od krematorijuma do kafića u kojem će se održati pomen su male po moskovskim standardima.
Javni prevoz do mrtvačnice: od stanice metroa „Krylatskoye“ autobusima 129, 251 ili 688.
Podsjećamo da su pored Kasparova, učenici Aleksandra Sergejeviča bili višestruki prvak Francuske Etienne Bacrot i reprezentativac Rusije, prvak Evrope Dmitrij Yakovenko. Bio je sekundant i trener Borisa Spaskog tokom njegovog „revanša“ sa Robertom Fišerom 1992. godine. Od 1977. do 1993. Nikitin je vodio Spartakovu školu za mlade šahiste, koja je kasnije dobila ime po Tigranu Vartanoviču Petrosjanu. U ovoj školi su studirali mnogi poznati velemajstori: Boris Gelfand, Levon Aronian, Alexander Grischuk, Dmitry Yakovenko i drugi. U periodu 2012-2013 učestvovao je u radu škole Šahovske nade Rusije.
Aleksandar Nikitin je autor brojnih knjiga, uključujući: „Mihail Čigorin“ (Moskva, 1972, u koautorstvu sa E. Vasjukovim i A. Narkevič), „Sicilijanska odbrana. ševeniška (Moskva, 1984, u koautorstvu sa G. Kasparovom). Pomagao Gariju Kasparovu u pripremi knjiga iz serijala „Moji veliki prethodnici“ i „Veliki mečevi“. Do poslednjih dana svog života, Aleksandar Sergejevič je nastavio da aktivno radi; na primjer, njegovi analitički članci su redovno objavljivani u časopisu 64-Chess Review. 2019. godine u seriji Biblioteke FSR objavljena je još jedna knjiga A. Nikitina, Moj prijatelj Jevgenij Vasjukov.
Oplakujem smrt Aleksandra Nikitina koji je preminuo u 87. godini. Moj prvi trener, podržavao me na svakom koraku mog uspona na šahovski Olimp. Koliko znanja, naučio me da šah i sebe shvatim ozbiljno. Bavio se starom magijom, mnogo prije baza podataka i interneta.
Prvi put sam sreo Nikitina u Viljnusu 1973. i on je predložio Botviniku moju kandidaturu za treniranje. Slao mi je materijale i pisma, obavljao „nastavu na daljinu“ u Bakuu iz Moskve, gdje sam boravio s njim kada bih igrao na tamošnjim događajima.
Nikitin je imao zabavne poglede, uvijek pokušavajući da žrtvuje kraljicu, na primer. „To je najslabija figura, Garry! Ona uvijek mora da bježi kada je napadnuta!“
Ali šah je bio njegov hram, u to vrijeme kada ste morali da kupite kartu da biste gledali velike mečeve uživo u sali, a ne na TV-u ili onlajn.
Njegova prva samostalna knjiga bila je o ševeningen sicilijanci, iako je nisam naučio od njega. Slučajnost koja ukazuje na poklapanje napravljeno na Nebu. Još uvijek imam neke njegove rukom pisane kartone otvaranja i analize. Živio je i volio šah do kraja. Počivaj u miru Alexandre.
Preminuo Aleksandar Sergeevič Nikitin (1935-2022).
Izvanredan trener, bez koga Kasparov ne bi mogao da postane Kasparov.
Nikitin, iako je bio najjači majstor, u jednom trenutku je napustio šah, fokusirajući se na naučni rad – ali se vratio omiljenoj igri i postao jedan od vodećih trenera u isotriji.
Naravno, pre svega Garik – tada vrlo mladi kms, sa kojima je zajedno prošao ogroman put i razdvojio se tek početkom 90-ih.
Ali bilo je i velikih dostignuća posle toga. Mitja Jakovenko, koji je imao sreće da je u veoma mladosti stigao do Nikitina i probio se do top 5,
Nikitin je mnogo radio sa Bakrom, tada najjačim juniorom na svijetu. Sjećam se da smo igrali meč sa Etijenom – a posle poslednje partije Nikitin se popeo na scenu i počeo da analizira sa nama. Tada sam bio šampion Evrope, Bakro je bio najsjajnija mlada zvezda sa 2650+, a smireni deda, koji je tada imao već 66 godina, nije nam u analizi bio inferiorniji.
Bio je dobar, pristojan čovek. Principijelan, ponekad kategoričan, ali ispravan. I naravno, odličan trener.
Ali ovo će bolje reći njegovi učenici.
I pamtićemo Aleksandra Sergejeviča Nikitina. Počivaj u miru.
——————
Piše: Maria Manakova
Otišao je Aleksandar Sergeevič Nikitin. Jedan od rijetkih ljudi koje sam oduvijek voljela. Od svoje 16. godine.
Imala sam sreće da treniram sa njim na Svjetskom prvenstvu za djevojčice u Nemačkoj (što mi je donijelo neočekivano 3-5 mesto), a onda nekako uspjela da steknem povjerenje u njega i da ga redovno srećem i pozivam sve do kraja.
Nikada nije uzeo ni dinar za naše časove, što me je razljutilo. Kad sam ga nazvala „trenerom“, nasmijao se i govorio da je „konsultant“, ali ne bilo koji trener.
Često sam dolazila da ga posetim samo tako, bez ikakvih šahovskih pitanja, da ga vidim, da popričamo…
Veliki gubitak. Lijepopo pamćenje. Mnogo te volim, dragi Aleksandre Sergejeviču!
PS. Za nešahiste: A. S. Nikitin (1935 – 2022) je izvanredan trener, majstor sporta SSSR-a, trener Kasparova.
Naše najdublje saučešće članovima njegove porodice i prijateljima.
U noći 5. juna u 88. godini preminuo je Aleksandar Nikitin (1935-2022), međunarodni majstor, zaslužni trener SSSR-a, viši trener FIDE. Šahovska federacija Rusije izražava najdublje saučešće članovima njegove porodice i najbližima.
Rođen je 27. januara 1935 godine.
Sedmogodišnji Aleksandar Nikitin zainteresovao se za šah nakon što je u biblioteci svog ujaka pronašao – Laskerov Priručnik za šah, zanimljivu knjigu Emanuela Laskera sa nerazumljivim dijagramima. Dječak je knjigu proučio od korica do korica i otišao u moskovsku Palatu pionira kako bi bolje upoznao ovu igru. Njegovi prvi treneri bili su Andrej Jaroševski i Jevgenij Penčko, a zatim Grigorij Ravisnki – poznati majstor i pedagog. „Ovo nisu Petruške iz Stravinskog, ovo su učenici Ravinskog!“ bila je popularna fraza među šahistima sredinom prošlog vijeka.
Nikitin je postao jedan od najjačih juniora Sovjetskog Saveza i ispunio je zahteve za majstorom u prvoj godini pohađanja Palate pionira – tada je to bilo nevjerovatno dostignuće. Međutim, tada nije želio da krene kerijerom profesionalnog šahiste i, nakon što je završio školu sa zlatnom medaljom, upisao se na tehnički univerzitet, a zatim je radio 15 godina kao radio inžinjer, rijetko posvećujući vrijeme šahu. Godine 1955., 1957. i 1958. osvojio je titulu studentskog svjetskog šampiona kao član sovjetskog tima i 1959. godine učestvovao je na nacionalnom šampionatu, ali – kao što je i sam Nikitin priznao – shvatio je nemogućnost kombinovanja dva ozbiljna zanimanja.
Profesionalna karijera Aleksandra Nikitina neprekidno je napredovala, ali se ljubav prema šahu nije smanjivala i 1973. godine odlučio je da promijeni život kada je prihvatio ponudu da pređe u Državni komitet za sport kao trener nacionalnog tima. Ubrzo se dogodio sudbonosni sastanak: 1973. godine, na turniru juniora u Vilnjusu, upoznao je 10-godišnjeg Garry-ja Weinsteina (Kasparov).
Aleksandar se prisjećao: „Nisam morao da idem u Vilnjus. Juniorska takmičenja nisu bila moja obaveza. Ali prijatelj i kolega Anatolij Bihovski – poznat u svijetu šaha kao dječji trener – zamolio me je da ga zamenim na putovanju u Litvaniju, pošto je odlazio na neki veliki međunarodni turnir. I odlučio sam da mu pomognem …
Bio sam zapanjen Garijevom erudicijom u otvaranjima i fenomenalnom memorijom, koja je bila fokusirana i nevjerovatnom upornšću. Bez napora je računao višepotezne kombinacije – za njega to nije bio težak zadatak, već zabavna igra. Ispostavilo se da voli da čita i da je njegov krug interesovanja bio izuzetno širok. Imao je veliko znanje iz geografije i poznavanju istorijskih činjenica i datuma. Njegov način čitanja bio je jako glasan, a njegovo zapanjujuće pamćenje osiguravalo je čvrsto prihvatanje izložene materije. Svaki pokušaj da se testira njegova erudicija često je stavljao njegove izazivače u teške situacije, jer se ispostavilo da je dečak znao više od ispitivača.“
Ubrzo je Aleksandar počeo da trenira Garija i ostao je s njim na dugom i teškom putu ka svjetskom šampionatu. Nikitin je bio sekundant Kasparova u mečevima između 1983-1987 …
Aleksandar Nikitin je detaljno i iskreno opisao njihove zajedničke napore u svojoj knjizi “Sa Kasparovom godinu za godinom, potez za potezom”, koja je objavljena 1998. godine i koja je postala vrlo tražena.
2019.godine objavljeno je drugo izdanje ove knjige, gdje je autor uvrstio prethodno neobjavljene partije trening brzopoteznog meča iz meča 1978. godine između Garija Kasparova i Mihaila Talja.
A.Nikitin je 1980. godine dobio titulu „Priznati trener Azerbejdžanske SSR“ i 1986. „Priznati trener SSSR-a“. U novom vijeku, jedan je od prvih koji je dobio novu titulu „Viši trener FIDE“.2004. godine.
„Sala za igru je postajala moj Olimp, kada je Garri pobjeđivao i pretvarala se u Golgotu i kada bi pretrpio poraz. Kroz mnogo godina sam ga upoznao tako dobro da sam gotovo bez greške mogao da osjetim o kojem potezu razmišlja i da li mu se sviđa pozicija. Nekoliko godina sam mu bio neobičan psihološki izvor podrške, povećavajući mu samopouzdanje tokom takmičenja. Čak i u najtežim situacijama, ostao sam miran i pokušavao sam to da to prenesem svom učeniku. Rijetki trenuci u kojima moji živci nisu izdržali događaje na šahovskoj tabli ostavili su rane u mom srcu za čitav život. “ (A. Nikitin)
Pored Kasparova, Aleksandar Nikitin je trenirao francuskog šampiona Etjena Barkota i Dmitrija Jakovenka, člana ruske reprezentacije i evropskog šampiona. Bio je trener i sekundant Borisa Spasskog tokom njegovog revanš meča sa Robertom Fischerom 1992. Između 1977. i 1993, Nikitin je vodio školu mladih šahista Sportskog društva Spartak, koja je kasnije dobila ime po Tigranu Petrosjanu. U ovoj školi su učili mnogi poznati velemajstori, uključujući Borisa Gelfanda, Levona Aronijana, Aleksandra Grischuka, Dmitrija Jakovenka i druge.
U 2012-2013. učestvovao je u školskom programu „Šahovske nade Rusije“. Član je Trenerske komisije Ruske šahovske federacije.
Aleksandar Nikitin je autor niza knjiga, uključujući “Mihail Čigorin” (objavljene u Moskvi 1972. godine, sa E. Vasjukovom i A. Narkevičem kao koautorima) i knjige “Sicilijanska odbrane. ševeniška varijanta” (objavljene u Moskvi 1984. godine, sa G. Kasparovom kao koautorom). Pomogao je Garriju Kasparovu da pripremi jednu od svojih knjiga iz Kasparovljeve serije “Moji veliki prethodnici” i “Kasparov protiv Karpova”.
U 89. godini preminuo je potpukovnik u penziji, učesnik mnogih takmičenja među veteranima, šahovski kolumnista lista „Crvena zvezda“, FIDE majstor Stanislav Petrovič Železni (1934-2022).
Izražavamo duboko saučešće porodici i prijateljima Stanislava Petroviča Železnog.
Najstariji velemajstor na svijetu imao je 100 godina.
(8.februar 1922- 7.maj 2022)
Sa najdubljim žaljenjem i tugom objavljujemo da je 7. maja u 100. godini u svom domu u Moskvi preminuo najstariji velemajstor svijeta, istaknuti teoretičar, pisac i novinar Yuri Averbah (1922-2022). Šahovska federacija Rusije izražava najdublje saučešće članovima njegove porodice i njemu dragim osobama.
Yurij Averbah se prvi put proslavio 1938. godine, kada je osvojio prvenstvo Sovjetskog Saveza za školarce. Veći uspjeh došao je nakon rata. Godine 1949. i 1950. Averbakh je postao prvak Moskve, a 1954. postao je prvak SSSR-a. Dvije godine kasnije podijelio je 1.-3. mjesto na državnom prvenstvu sa Taimanovom i Spaskim, ali je na dodatnom turniru bio drugi.
Pedesete su bile najuspješnije godine u Averbakhovoj šahovskoj karijeri. Igrao je na dva međuzonska turnira – 1952. i 1958. – i igrao na turniru kandidata 1953. Iako 1960-ih Averbakh nije učestvovao u borbi za svjetsko prvenstvo, nastavio je da osvaja visoka mjesta na međunarodnim turnirima. Na primjer, osvajao je turnire u Džakarti, Adelaideu, Beču, Moskvi (prvenstvo Centralnog šahovskog kluba), Rio de Janeiru, Christchurchu, Rubinsteinovom memorijalu i drugim takmičenjima. Kao član sovjetskog tima, Averbakh je osvojio ekipna prvenstva Evrope 1957. i 1965. godine i igrao protiv reprezentacija SAD, Britanije, Švedske i Jugoslavije.
Averbakove partije odlikovale su se dobrom pripremom otvaranja, preciznim procjenama pozicija i finom tehnikom, završnice. Yuri Averbakh je posvetio nekoliko radova završnom dijelu meča koji je postao klasičan. „Borba ideja je za mene uvijek bila najvažniji aspekt šaha – istina se rađa u kreativnoj raspravi“, napisao je Averbakh
Yuri Lvovich nije samo igrao na turnirima, već je preuzimao i velike organizacione zadatke – u različitim godinama bio je član FIDE-ovog odbora direktora i predsjednik Sovjetskog šahovskog saveza. Uvijek je mnogo pisao i uređivao – bio je glavni urednik lista „Moskovski šah”, časopisa „Šah u SSSR-u”, „Šahovskog biltena”, zamenik glavnog urednika enciklopedijskog rečnika „Šah” i glavni voditelj ili programa „Škola šaha“ na televiziji već dugi niz godina.
Averbakh je autor više divnih knjiga o šahu. Među njima su “Šahovske završnice: osnovno znanje”, “Mali šahovski rječnik”, “Putovanje u šahovsko kraljevstvo” (sa M. Beilinom), “Averbakhove odabrane partije”, “Svjetsko prvenstvo u šahu”, “Sveobuhvatne šahovske završnice”, “Šahovske središnjice: osnovno znanje” i nekoliko radova posvećenih različitim vrstama završnica. Yuri Lvovič Averbah je poznati istoričar šaha i enciklopedista. Averbakh je nastavio da radi, piše i drži predavanja do poslednjeg dana. Nastavio je da služi svojoj omiljenoj igru, kojoj je posvetio život.
U Kotoru je u 86. godini preminuo Momčilo Momo Ćetković legendarni crnogorski šahista i višestruki prvak Crne Gore.
Do pojave Božidara Ivanovića Momo je bio najbolji crnogorski šahista. Iako je u šahu tražio ljepotu a ne takmičenje Ćetković je postizao izvanredne rezultate i u Crnoj Gori i u Jugoslaviji.
Bio je jedan od najobrazovanijih jugoslovenskih šahista ,diplomirani pravnik koji je obožavao poeziju i često recitovao stihove poznatih pjesnika. Za tablom.je bio oličenje fer pleja i sportskog držanja. Crnogorski šah je izgubio velikana. Od njega smo učili i ošsahu i o životu.
Bila mi je čast da sa njima igram šah i slušam priče o šahu. Njemu je etika bila na prvom mjestu. Takvi ljudi su rijetki. Danas pogotovo. Za nas šahiste šah je igra nad igrama. A Momčilo Momo Ćetković je bio oličenje svega najljepšeg u drevnoj igri. Ostaće sjećanje na njega. Ostaće priče i anegdote i njegove šahovske partije. Mnoge su proglašene ljepoticama. Momo Ćetković je uspio da bude uspješan iako nikad nije jurio za uspjehom. Ali njegov najveći šahovski uspjeh je što je u šahu tražio i našao ljepotu. Kaisa to daje samo rijetkima.
Momčilo Momo Ćetković je prvu titulu prvaka Crne Gore osvojio 1951. godine. Prvenstvo je održano u Titogradu, a Momo zabilježio 10,5 poena iz 11 partija.
Drugom titulom crnogorskog prvaka okitio se naredne godine sa 15,5 iz 17.Momo je bio nacionalni i fide majstor, petorostruki prvak Crne Gore. Maksim Lutovac ističe: „Dominirao je, u rivalstvu s Dragoljubom Minićem, dvadeset godina crnogorskom scenom (1950-1970)“. Momo nikad nije bio šahovski profesionalac, iako je beskrajno volio šah.
Na Otvorenom Šampionatu Jugoslavije u Vrnjačkoj Banji, 1962. godine Momo Ćetković je osvojio odlično 12. mjesto. Zabilježio je šest pobjeda, takvu efikasnost ispoljio je još samo pobjednik Svetozar Gligorić. Nastupila su 32 učesnika, a odigrano je 13 kola.
Ćetkovićeva pobjeda protiv internacionalnog majstora, Braslava Rabara, zlatnog jugoslovenskog olimpijca (Dubrovnik 1950.) proglašena je ljepoticom turnira.
Na Majstorskom turniru „13. novembri“, u Skoplju 1966, pobijedio je budući velemajstor Milorad Knežević, a Momo osvojio bronzanu medalju. Na Majstorskom turniru u Skoplju sljedeće godine pobjeđuje velemajstora Albina Planinca, čuvenog kombinatorika i reprezentativca Jugoslavije na Olimpijadi u Nici 1974.
Legendarni Bonja Ivanović pisao je o stilu igre Momčila Ćetkovića: „Igrao je aljehinskim stilom, umjetnički dopadljivo i strateški utemeljeno“.
Spadao je u red najvećih erudita jugoslovenskog šaha. Diplomirani pravnik, izuzetno obrazovan i poetičan. U trenucima nadahnuća recitovao je „Stražilovo“, Miloša Crnjanskog i stihove Šandora Petefija.
Otišao je 31. marta 2022. godine u 86. godini. Zatvorena je jedna svijetla, lijepa stranica crnogorske šahovske istorije. Dugo će još živjeti u pričama i sjećanjima.
Kotor se danas oprašta od Momčila Moma Ćetkovića, čovjeka intelektualnog sjaja i jednog od najtalentovanih crnogorskih šahista u istoriji ovog sporta.
Njegovo šahovsko umijeće bilo je slično poetskoj lirici raskošnih majstora pera. Pronalazeći u šahu filozofiju koja ga spaja sa životom, Momo je u umjetnosti ove drevne igre nalazio smisao trajanja, tragajući kroz lavirinte bezbrojnih mogućnosti puteve umijeća.
Momu nije bila važna pobjeda za šahovskom tablom. Cijenio je ostvarenje diveći se nebrojenim tajnama do kojih je pokušavao da dopre. Neobično ga je radovalo kad bi uspio da odškrine vrata šahovskog lavirinta. Znao je tada da mu je razumijevanje šaha vratilo ogroman uloženi trud i vrijeme koje mu je posvetio.
Momo je bio intelektualac od koga se učilo. Uživanje je bilo slušati njegovo tumačenje klasika ruske i evropske literature, doživljaje poezije i poetskog tkanja.
Beskrajno duhovit i bogat u opisima okupljao je prijatelje i poštovaoce koji se željeli da čuju riječ čovjeka mnogostruke raskoši.
Momčila Moma Ćetkovića pamtiće mnogi po plemenitosti i toploj ljudskoj riječi. Pamtiće njegovu dobrotu,plemenitost, ljudskost, šarm i nesebično davanje.
Pamtiće ga šahovski svijet jer je bio, kako jednom reče velemajstor Milan Matulović, oličenje šahovskog gospodstva i poštenja.
Poštovani prijatelji šaha, dana 23. 03. 2022 god. zauvijek nas je napustio Dragomir – Dragan Milošević. Preminuo je u prijepodnevnim časovima od posljedica srčanog udara. Prema kazivanju njegovog brata Sima, igrajuci šah preko interneta. Samo 15 minuta nakon zadnjeg susreta braće, Dragomira je pronasao upokojenog u fotelji svoje sobe, sa telefonom kraj ruke i nedovršenom partijom šaha na internetu.
Dakle, veliki ljubitelj saha je ostao vjeran ovoj igri do posljednjih trenutaka svog života. Dragomira – Dragana cemo pamtiti kao vedru osobu, velikog druga i prijatelja.
Bio je uzoran otac,suprug i djed svojim unučadima: Mariu i Marini. Kao šahistu cemo ga upamtiti po napadačkom stilu. Bio je dugogodišnji lan ŠK ,,Zora,, iz Podgorice, standardna 6-ta tabla ovog kluba. Posjedovao je veliku šahovsku biblioteku, i nekoliko šahovskih garnitura raznog dizajna. Imao je i zvanje šahovskog sudije. Bio sam lični prijatelj sa Dragomirom – Draganom Miloševićem.
Dragi prijatelju Dragane,
sa bolom u duši se opraštamo od tebe.
Partije šaha, uz čašicu pića i kafu na tvojoj terasi, ostace bolno sjećanje. Nedostajaćes nam. Ulica Petra Lubarde ce ostati tiha, nijema, bez tvojeg prisustva. Moje šaljivo upoređenje ,,da ličiš likom na Mihaila Talja,, i tvoje šaljivo uzvraćanje ,,da to nije jedina sličnost sa njim,, – ostaće u sjećanju sa dubokom sjetom i tugom.
Za onim istim stolom, za kojim smo se nebrojeno puta družili, jutros smo, sa suznim očima evocirali uspomene na tebe: Ja, tvoj sin Risto – Riki, braća Simo i Novica, i tvoj bratanac Rade. Već prvi dan bez tebe je bio tužan, čudan, težak, nestvaran…
Počivaj u miru. Neka ti duša počiva u raju.
Mi, tvoja rodbina i prijatelji, čuvaćemo te od zaborava. Sve do našeg novog susreta u carstvu nebeskom…
Тужног срца, са болом у души јављамо да је изненада преминуо у 70. години живота наш вољени
ДРАГОМИР – ДРАГАН Риста МИЛОШЕВИЋ
Саучешће примамо дана 24. марта 2022. од 10 до 15 часова на градском гробљу Чепурци када ће се и обавити сахрана. Кућа жалости: ул. Петра Лубарде 120-Подгорица. ОЖАЛОШЋЕНИ: супруга МИЛА, син РИСТО, браћа БРАНО, НОВИЦА и СИМО, сестре ЗОРКА и МИЛКА, снахе САЊА, СЕНКА, ДРАГАНА и СВЕТЛАНА, унучад МАРИО и МАРИНА, браћа од стрица, сестра од стрица, браћа од ујака и сестра од ујака, браћа од тетке и сестра од тетке, братанићи, братаничне, сестрићи, сестричне као и многобројна родбина МИЛОШЕВИЋ и КОЈИЋ.
Potresla nas je tužna vest, da nas je danas, iznenada, napustio Zrenjaninski šahovski FIDE majstor Vukić Radivoj…
„Šahovska porodica“ Zrenjanina, je zbog te vesti, istakla crni flor, a prijatelji i poznanici sa nevericom su je primili, jer je Radivoj koliko – do juče radio aktivno u svojoj firmi: P.P. „Vizard“ i ništa nije nagoveštavalo, da ćemo se danas oprostiti sa našim dragim „Radom“, šahistom i drugarom, bivšim prvakom Vojvodine u šahu, u kadetskoj konkurenciji…
Ostali smo bez reči…
Svesni, da smo izgubili bliskog prijatelja i saradnika…
Uskraćeni, za jedno divno druženje koje je naš „ Rada“ za šahovskom tablom pružao…
1.Sf3 Sf6 2.c4 g6 3.g3 c6 4.Lg2 Lg7 5.0-0 0-0 6.d4 d5 7.Db3!?… ( Češće smo u praksi navikli da gledamo: 7.cd5:!? cd5: 8.Se5 e6 9.Sc3 Sfd7 10.f4… sa minimum prednosti beloga u otvaranju, tako da ovaj potez: 7.Db3!? pretstavlja iznenađenje protivniku…)
7…Db6!? 8.Sc3 Td8!? ( Dekić je specijalista za Grinfeldovu, i bilo mu je poznato da: 8…D:b3? 9.ab3: Sa6 10.Td1! Td8 11.Se5! po partiji: DIZDAREVIĆ – Kožul, vodilo bi prednosti beloga…!)
9.c5! Da6!? ( Crni nije želeo da izmenom dama, otvori A liniju belome i tako oslabi tačku b7.)
10.e4! de4: 11.Sg5!… ( Oklevanje crnog Radivoj koristi na veoma poučan način…Inicijativom…!)
11…Tf8!? ( Crni je prinuđen na povlačenje…! Alternativa: 11…e6?! isuviše je pasivna…!?)
12.Te1! b6 13.Sc:e4 S:e4 14.T:e4! h6!? 15.S:f7! ( Potez kojim beli razbija sve iluzije crnog…!)
15…bc5: ( Crni jasno ne sme uzeti žrtvovanog skakača – jer strada po sedmom redu uz „masku“ )
16.Sh6:++! ( najubitačniji od svih šahova – DVOSTRUKI šah, koji podvači prednost beloga…! )
16…Kh7 17.dc5:! ( Beli nastavlja „mirno“ kao da se ništa spektakularno na tabli ne dešava…)
17…Lf6!? ( Naravno crni ne može uzeti skakača – jer posle 18.Th4! odjednom „igra“ lovac sa c1)
18.Le3! Da5 19.g4! ( Pešak „G“ hita u pomoć skakaču koji je samo privremeno ostao „zarobljen“…)
19…g5!? 20.Sf7! Kg6 21.Se5+! ( Čudesan „ples“ belog skakača, dokazuje da je beli bolje računao…!)
21…Kg7 22.Sf3 Sa6 23.Dc4! Tb8 ( Kasni crni sa razvojem figura, i to ga veoma „skupo košta“…!)
24.Ld4! Tb4!? ( Plaši „ Vuka (Radu) … – jagnjećom“ kožom, moglo bi se tako prokomentarisati…! )
25.L:f6+ ef6: 26.Te7+ Kh6 27.Dd3! Th8 ( Jedino što štiti od pretnje matom na h7 u jednom potezu)
28.Se5!… ( Čudesan ples belog skakača… – ovde završava ponovnom žrtvom…! Na: 28…fe5? 29.Dd6+…I beli matira vrlo efektno…A pretnje belog: 29.Dg6+ MAT i 30.Dh3+ ne mogu se braniti… Zato je crni dobro pogledavši poziciju, odlučio ispravno da obustavi dalji OTPOR )
Divna partija…rekao bih mali „biser“ u velikoj kolekciji FIDE majstora Radivoja Vukića, koji nam je ostavio da ga se uvek sećamo…
Slava mu…!
I HVALA, za jedno divno šahovsko druženje, od bezmalo … – pola veka…!
Ivan Bažaj bio je tvornica svjetskih šahovskih prvaka!
U ovim modernim vremenima kada je facebook brzi izvor informacija, na profilu đakovačkoga šahiste Branka Macange 10. prosinca u 23:00 sati vidio sam objavu: Preminula je legenda đakovačkoga i hrvatskoga šaha IVAN BAŽAJ! Pokoj mu vječni! Odmah mi je kroz glavu prošla misao: „Ode još jedan đakovački velikan!“ A Ivan Bažaj doista je jedan od najvećih šahista, a još više šahovskih trenera za kojega sam u jednom svom tekstu napisao: „On je jednostavno tvornica šahovskih prvaka. O igračkoj karijeri najbolje govori fotografija koju je objavio đakovački povijesni kroničar Željko Lekšić.
Bažaj je od samih početaka 1949. godine kao devetogodišnji dječak, počeo igrati šah kada je obnovljen rad šahovske sekcije pri Đakovačkom sportskom društvu (ĐŠK) pod nazivom Šahovsko društvo Regal Vajs. Godine 1954. zajedno s Vjekoslavom Paukovićem i Matejem Niderleom sudjelovao na polufinalnom turniru Prvenstva Narodne Republike Hrvatske. U bogatoj igračkoj karijeri Bažaj je zajedno s kolegama Vjekoslavom Paukovićem, Matejem Niderleom i Josipom Šakotom bio prvak Jugoslavije u dopisnom šahu. Svoju ljubav prema šahu prenio je na svoju kći Snježanu Bažaj koja je godinama bila među najboljim hrvatskim i jugoslavenskim šahisticama. Uz trenersku podršku Snježana Bažaj bila je pionirska prvakinja Hrvatske 1977. i 1978., omladinska prvakinja Hrvatske 1979. i 1982., seniorska prvakinja Hrvatske. U samostalnoj Hrvatskoj 1992. godine bila je članica olimpijske ekipe Hrvatske u Manili, u Istanbulu (2000.) i Beču (2002.). Nakon toga, uslijedio je vrtoglavi trenerski uspon s Hrvojem Stevićem koji je 1995. godine u Španjolskoj postao svjetski kadetski prvak šaha. Veza između Stevića i trenera Bažaja trajala je desetljećima, a Stević je danas jedan od najboljih hrvatskih šahista, višestruki prvak Hrvatske i stalni član šahovske reprezentacije. Ivan Bažaj bio je i prvi trener današnjoj hrvatskoj reprezentativki Kristini Šarić (rođena Šolić) koja je s pet godina počela igrati šah u Strizivojni. Naravno, uz trenera Ivana Bažaja. Kao stalna članica hrvatske reprezentacije sudjelovala je na dvjema šahovskim olimpijadama i četiri europska prvenstva. Prvakinja Hrvatske postala je sa 14 godina, a tri je puta bila viceprvakinja Hrvatske. Četvrti u pokeru đakovačkih šahovskih prvaka je Ante Brkić, mladić iz Starih Mikanovaca koji je prve poteze naučio upravo od Ivana Bažaja. Postao je najmlađi šahovski velemajstor u Hrvata. Na svjetskom kadetskom prvenstvu bio je treći. Nakon toga, Ivan Bažaj sudjelovao je i u formiranju igrača koji dugo godina nastupaju za Šahovski klub Đakovo: Rudolfa Sertića, Dragu Vargića, Pere Aščića, Josipa Njirjaka, Tomislava Drmića… Najveći ekipni uspjeh trener Ivan Bažaj ostvario je sa Šahovskim klubom Slavonska banka koji je 1996. godine bio pobjednik Hrvatskoga šahovskoga kupa. Ivan Bažaj tijekom svoje dugogodišnje šahovske karijere primio je mnogobrojne nagrade. 2009. godine primio je Nagradu Osječko-baranjske županije za izuzetan doprinos razvoju šaha, a 2019. godine dobio je i nagradu Grada Đakova.
Ivan Bažaj živio je za šah i đakovački šahovski klub
Emotivnom porukom od svoga trenera oprostio se hrvatski velemajstor Hrvoje Stević. Njegovu izjavu prenosimo u cijelosti: Iako je već neko vrijeme bio teško bolestan, jako me je rastužila jučerašnja vijest da je preminuo moj trener Ivan Bažaj. Jučer smo, mi članovi Šahovskoga kluba Đakovo otišli izraziti sućut gospođi Bažaj i shvatili da je sinoć na okupu bilo dosta generacija njegovih učenika, od najstarijeg Branka Macange do najmlađeg Tomislava Drmića. I taj raspon godina govori o trenerskom djelu Ivana Bažaja. Bio je čovjek velike radne energije i svojom je predanošću podigao klub na vrlo visoku razinu. Stvorio je uistinu plejadu odličnih šahistica i šahista, jedan je od najplodnijih trenera čak i u svjetskim okvirima. Složio bih se s mišljenjem njegova učenika Ante Brkića da je tajna njegovih trenerskih uspjeha u tome što nam je uspijevao podići samopouzdanje na velikim natjecanjima i uvjeravao nas da ne drhtimo pred protivnicima zvučnih imena, nego da vjerujemo u svoje sposobnosti. Njegova rečenica koju smo bezbroj puta čuli glasi: Svakoga protivnika može se pobijediti. Za mene, a vjerujem i za sve đakovačke šahistice i šahiste, Ivan Bažaj najveće je ime đakovačkog šaha i njegovo djelo će živjeti u našem klubu i za brojne generacije koje tek dolaze.
Danas je iznenada preminuo poznati svestrani sportista Diko Bubanja (64).
Bio je atletski šampion, dvadeset godina rekorder Crne Gore u bacanju koplja, jedan od najboljih šahista u Bijelom Polju i takmičar u tom sportu, te aktivni biciklista, kao i veliki ljubitelj prirode.
Živio je u bjelopoljskom naselju Lješnica, a iza sebe je ostavio suprugu, troje djece i unučad.
Sahrana je sjutra u 15 sati na Đapanovom Grobu.
Pored ‘šaha na tabli’ u kojem je postigao rejting 2176, bavio se problemskim šahom i bio najbolji problemski šahista Crne Gore (među rijetkim šahistima iz Crne Gore imao je i rejting problemiste).
Šahovski klub “Vladimirci” sa žaljenje saopštava da je Ljubiša Nenadović, dugogodišnji predsednik i igrač tog kluba preminuo 24. februara 2022. godine usled posledica Kovida.
Ljubiša Nenadović je bio dobar šahista i veliki šahovski radnik, od 15. decembra 2021. godine je obavljao i dužnost predsednika Takmičarske komisije Šahovskog saveza Srbije.
Bio je dugogodišnji član Šabačkog šah kluba i višetruki prvak Šapca, kasnije višestruki prvak Vladimiraca što ga svrstava medju najbolje igrače Podrinjsko-kolubarskog regiona, kako se u to vreme zvalo.
Pre nekoliko godina postao je predsednik Šah kluba “Vladimirci” i pod njegovim vodjstvom klub se plasira u Prvu ligu Srbije i postao trostruki uzastopni vicešampion države. Nažalost prerano nas je napustio i nije stigao da se ovenča titulom šampiona što mu je bila najveća želja.
Neka mu je slava i hvala.
ŠK “Vladimirci”
Petrovic,Milan M (2040) – Nenadovic,Ljubisa (2196) [B23]
Од првог омладинског првака света 1951, преко турнирских и репрезентативних медаља, до најуспешнијег селектора српског шаха, плодног публицисте и тренера – током осам деценија враћања дуга шаху
У легенду је отишао још један великан српског, југословенског и светског шаха. Велемајстор Борислав Ивков, више од седам деценија симбол златних времена нашег шаха, преминуо је у Београду, 14. фебруара. У историју шаха се уписао још 1951, као први омладински шампион света. Затим је освајао олимпијске медаље у репрезентацији, био кандидат за изазивача светског првака и најуспешнији селектор српског шаха, а ни титулом првака Европе међу ветеранима 2006. није заокружио свој опус. Остало је много тога да каже и напише током последњих година живота, а било би и много више да га смрт није прекинула на дугом и узбудљивом путу.
Бора Ивков, како су га сви знали и како је последњих деценија себе потписивао, рођен је у Београду, 12. новембра 1933. Обележен именом првог српског велемајстора Борислава Костића, шахом је почео да се бави од десете године, уз оца, пасионираног играча. Већ као дечак је постао првотимац ШК Динама из Панчева, где су тада живели. Игра у тиму са интернационалним мајстором Петром Смедеревцем, будућим селектором државног тима, била је почетак великог пријатељства, које ће му дуго усмеравати животни и шаховски пут.
Септембра 1947, са непуних 14 година, постаје омладински првак Београда и затим дели 1-2. место са две године старијим Андријом Фудерером на Омладинском првенству Југославије. Већ 1949, у првом учешћу на шампионатима Југославије, осваја титулу мајстора. Када је ФИДЕ установила омладинска првенства света, Ивков представља Југославију у Бирмингему 1951, где надмоћно побеђује и доживљава огромну славу на повратку.
Као бомба је одјекнула прва титула светског првака у шахом тек опијеној земљи, после победе у радио мечу Југославија – САД и златне медаље на Олимпијади у Дубровнику, 1950. Природна лакоћа с којом се упуштао у комбинације за таблом и у животу, као и љубав према лепоти и стваралаштву, повели су осамнаестогодишњег шахисту из ратом осиромашене земеље на пут препун обећања.
Интернационални мајстор постаје 1954, а велемајстор 1955, после бриљантних победа на великим турнирима у Мар дел Плати и Буенос Ајресу. Наредних петнаестак година био је у светском врху, дуго међу десет најбољих, побеђујући и светске шампионе: Смислова, Таља, Петросјана, Фишера, Карпова … У дугом низу турнирских успеха, издваја се пласман у мечеве кандидата за изазивача светског првака, где 1965. заустављен у четвртфиналу.
На шампионатима Југославије је учествовао 18 пута. Победио је 1972, а прво место делио 1958. (са Глигорићем), 1963. (са Удовчићем) и 1978. (са Матановићем), када је у допунском мечу поражен.
Са готово свим клубовима у којима је био освајао је државно првенство или делио прва места. Најдуже је био члан Црвене звезде, а успехе је прослављао и са Славијом, Партизаном, београдским Радничким и БШК Гамбитом. Често се водећи емоцијама, дуго је био члан земунске Младости, на наговор пријатеља и секунданта Петра Смедеревца.
Од радио меча Југославија – САД, Ивков је 30 година био стални члан репрезентације, а у периоду 1956-80. незаменљив у олимпијском тиму. Званично је освојио је десет екипних олимпијских медаља (6 сребрних и 4 бронзане) и пет појединачних, за резултате на својој табли, али не треба заборавити и једну неправедно одузету екипну бронзану медаљу. Уз то су дошле три сребрне и једна бронзана медаља са европских екипних шампионата, као и бронзана са студентске олимпијаде. Листу звучних достигнућа закључио је симболично 2006. у Давосу, побеђујући, са 73 године, на Европском првенству ветерана.
Зна се да успех у шаху у многоме зависи од естетског задовољства које играч налази, а Бора Ивков је уживао у шаховској лепоти и радо се освртао и на своје грешке и пропусте. Зато се некада чинило да је остварио мање него што је могао, али реално је питање да ли је његов укупни допринос српском шаху имао премца.
Јер, Бора Ивков не само да је покрио цео златни период нашег шаха, до последње олимпијске медаље 1980, него је и потом наставио са успесома као селектор и тренер. Управо су под његовим вођством освојене све преостале медаље до данас. Ретко забележен подвиг начинио је водећи две различите репрезентације Југославије до сребрних медаља у истој години, на Светском и Европском првенству 1989, а са шахисткињама стигао до последње сениорске медаље нашег шаха, сребрне на Европском првенству 1999.
И последње службовање Ивкова као селектора, на Олимпијади 2002, донело нам је подвиг. Био је то последњи пласман међу најбољих десет, иако је екипа стартовала тек са 30. позиције. Сваким повратком, враћао је светски шарм и искуство. Попут Саше Ђорђевића у кошарци или Владимира Стојковић у фудбалу, знао је да пренесе заразни оптимизам и утисак лакоће с којим је живео.
Ни то, међутим, није био крај његовог доприноса. Током последње две деценије препунио је богату библиотеку својих шаховских књига, писаних истом привлачном лакоћом. Као да је до последњег даха враћао дуг игри која га је пре осам деценија повела на магично путовање.
Boru Ivkova sam upoznao preko novina koje su objavljivale informacije o njegovim uspjesima šezdesetih godina, kada smo bili zaluđeni šahom. Mislim na ekipu iz bivšeg Titograda, a i posle na studijama u Beogradu. I eto desilo se da negdje početkom osamdesetih godina budemo zajedno u ekipi „Partizana“ na Kupu šampiona 1982 godine u Rimu. Posle toga, budući da sam ja dugo odsustvovao iz Jugoslavije sreo sam ga tek 2002 godine na Olimpijadi kada sam bio direktor reprezentacije Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, tj. SR-CG kako se zvala. Šahovska olimpijada se igrala na Bledu, a Ivkov je bio kapiten. Tada me zadivio kada sam vidio kako motiviše naše igrače da igraju dobro i da daju sve od sebe. Vratio se šahu i Ljubojević koji ne bi došao da kapiten reprezentacije nije bio Ivkov. Bili smo svaku veče zajedno, pokretao je ekipu, motivisao i mislim da postigao najveći uspjeh sa reprezentacijom u poslednjih 20-30 godina. Koliko se sjećam naša je reprezentacija bila na diobi 8 do 12 mjesta.
Posle toga sticajem okolnosti smo se nalazili često kod familije Saške Dimitrijević i proveli dosta noći, mislim bar pedesetak, tako da sam potpuno upoznao ovog čovjeka i korigovao čak i nešto što sam ranije mislio o njemu. Sjedili u stanu kod familije Dimitrijević, u Beogradu, razgovarali i igrali šah. On je Sašku spremao i da ga je potpuno slušala postala bi glavna šahistkinja na ovim našim prostorima.
Kada sam čitao ono što je on objavio, a uzeo sam sve njegove knjige, mislim da se neće uvrijediti bilo koji naš pisac u tom žanru, ali je Ivkov dostigao vrhunac. Onaj ko ne pročita njegove knjige, on je mnogo izgubio i to važi ne samo za šahiste već i uopšte za intelektualce. Prevazišao je sve pisce koji su se bavili pisanjem na temu šaha. Nadam se da se neće naljutiti Lutovac, ali mislim da je Ivkov broj jedan na našim prostorima. Njegove knjige su na visokom nivou pa ih moraju jako pažljivo da čitaju i igrači nivoa majstora i jači.
Bio je izuzetna ličnost. Mene je fascinirao. Ranije to nisam vjerovao, ali kada sam pročitao njegove knjige shvatio sam da je on genije.
Inače Ivkov je jako cijenio knjigu Maksimu Lutovca Šahovski vijenac i smatrao da je to najbolja knjiga koja je namjenjena šahu.
Mislim da smo izgubili i velikog šahistu i velikog pisca i čovjeka koji je obilježio šezdeset godina šaha u Jugoslaviji, da ne kažem u Srbiji i Crnoj Gori. Mislim da je Bora Ivkov zaslužio posebno mjesto u istoriji jugoslovenskog šaha. Žao mi je što je malo ljudi do sada napisalo nešto o njemu.
U Beogradu je u 89. godini preminuo Borislav Bora Ivkov, legendarni svetski, jugoslovenski i srpski velemajstor. Rodjen je u Beogradu 12. novembra 1933. Šah je počeo da igra sa 10 godina.
Ivkov je 1951. godine u Birmingemu postao prvi omladinski šampion sveta, dok je 2006. godine u Davosu osvojio titulu prvaka Evrope u konkurenciji veterana. Izmedju ta dva uspeha stalo je više od pola veka šaha i nebrojani uspesi čoveka koji je jednom prilikom priznao da je od šaha živeo, ali da se ponašao neprofesionalno i da je vreme voleo da posveti i muzici, sportu, pozorištu i ženama.
Bora, kako su ga svi zvali, titulu šahovskog majstora osvojio je sa 16 godina, dok je velemajstor postao 1955. sa svega 22 godine. Osvojio je 10 olimpijskih medalja (6 srebrnih i četiri bronzane), pet medalja sa svetskih i evropskih prvenstava, tri puta je bio šampion Jugoslavije, pobednik je brojnih velemajstorskih turnira… Pored Svetozara Gligorića, jedini je naš šahista koji je bio u prilici da postane prvak sveta, u tome ga je sprečio Švedjanin Larsen 1965. godine. Pet godina kasnije bio je član tima Ostatka sveta koji je u Beogradu igrao meč stoleća protiv neprikosnovenog Sovjetskog Saveza.
Član reprezentacije Jugoslavije bio je 30 godina. Nastupao je najduže za ŠK Crvenu zvezdu, ali i za ŠK Partizan, ŠK Radnički i BŠK Gambit. Pored uspeha kao igrač, bio je veoma uspešan i kao selektor muške i ženske reprezentacije Jugoslavije. Sa muškim timom, 1989. godine, osvojio je srebrne medalje i na svetskom i na evropskom prvenstvu, dok je sa damama 1999. godine stigao do titule vicešampiona starog kontinenta.
Pored uspeha za šahovskom tablom Ivkov je bio vrlo zapažen autor šahovskih knjiga koje su prevodjene i prodavane i u inostranstvu.
Vreme i mesto sahrane Borislava Ivkova biće naknadno objavljeni.
Borislav Bora Ivkov, slavni jugoslovenski i srpski šahovski velemajstor, preminuo je danas u 88. godini.
Primljen je bolnicu gdje je dobio korona virus.
BORISLAV IVKOV (12.11.1933 – 14.02.2022)
Borislav Ivkov rođen je 12. novembra 1933. u Beogradu i prve šahovske korake napravio je nakon oslobađanja zemlje od nacista. Njegov je proboj bio nevjerovatan po tadašnjim standardima: 1949. godine petnaestogodišnji šahista stigao je do finala jugoslovenskog muškog prvenstva i tamo zauzeo četvrto mesto. „Fantastično! Prije par godina lako sam pobijedio Boru na simultanci, a sada sam doživio velike poteškoće u turnirskoj partiji i odigrali smo remi! “ – naveo je u komentaru turnira pobjednik Svetozar Gligorić.
Ivkov je 1953. osvojio titulu svjetskog omladinskog šampiona (među šahistima do 20 godina) – takmičenje je održano prvi put u istoriji. Odličan nastup na turniru u Beogradu donio je Borislavu titulu majstora – ispred njega su bili samo sovjetski profesionalci, predvođeni Bronsteinom, a mnogi evropski velemajstorai su ostali iza. Samo godinu dana kasnije, Ivkov je pobijedio na jakim takmičenjima u Mar del Plati i Buenos Airesu i postao velemajstor. Tokom svoje najbolje igre, tri puta je osvajao prvenstvo Jugoslavije.
Prvi put je igrao na Olimpijadi za svoju zemlju tek 1956. godine, a prije toga, usprkos značajnim uspjesima, nije uspio istisnuti iskusne šahiste iz reprezentacije. Ukupno, Ivkov je postao osvajač nagrada na deset šahovskih olimpijada, osvajajući individualne nagrade za rezultat na svojoj table na polovini ovih takmičenja. Prema ovom kriteriju, Borislav ubjedljivo ulazi među pet najboljih igrača Olimpijada. Višestruki pobjednik evropskog ekipnog prvenstva i studentskog svjetskog prvenstva.
1963.godine se kvalifikovao za međuzonski turnir, pobijedivši u dodatnom meču protiv Karla Robacha. U Amsterdamu 1964. zauzeo je sedmo mjesto, što mu je, zajedno s poznatim ograničenjem broja mjesta učešća na turniru kandidata za sovjetske velemajstore, omogućilo daljnje učešće u ciklusu kandidata (Leonid Stein je izostavljen). U četvrtfinalu je Ivkov izgubio od Benta Larsena 2,5: 5,5.
Pobjednik je Zonskog turnira 1967; još nekoliko puta se kvalifikovao za međuzonski, ali nije više uspio da prođe u takmičenja kandidata.
1970.godine igrao je za svjetski tim u meču protiv SSSR-a, gdje je poražen od Paula Keresa 1: 3. Nakon toga, vrlo dugo je igrao na jakim takmičenjima, pobjeđivao u važnim partijama, a zapaženo je da je Borislav Ivkov pobijedio svjetske šampione Vasilija Smyslova, Mihaila Talja, Tigrana Petrosjana, Roberta Fischera, Anatolija Karpova kao i mnoge druge elitne velemajstore.
U kasnom periodu karijere bio je prvi od jugoslovenskih šahista koji se ozbiljno bavio trenerskim poslom. U svojoj knjizi „60 godina u šahu“ Borislav Ivkov razmišlja o činjenici da mu je u mladosti nedostajalo iskusnog mentora, kakve su imali njegovi vršnjaci iz SSSR-a.
1999.godine osvojio je Petrosjanov memorijal u Moskvi, na kojem su učestvovale nekadašnje šahovske zvijezde: Spaski, Smislov, Larsen, Portish, Balašov, Tseshkovsky, Hort, Tajmanov, Gligorić.
Danas je jedan od organizatora i pokretača Gligorićevog kupa u Srbiji. Nakon duge pauze, 79-godišnji velemajstor igrao je u meču-turniru protiv najjačih šahistkinja (2013.) i dobro se pokazao, osvojivši 6 poena od 16 mogućih.
Supruga Borislava Ivkova je iz Argentine; Ivkov ima odraslog sina i unuke.
„Talj je bio neverovatno popularan u Jugoslaviji! Vjerovatno se samo Fischer u tome može porediti s njim. Ali zanimljivo je da kada sam izgubio od Talja na studentskoj olimpijadi u Moskvi … Na tom turniru je naša ekipa bila uspješna, ali bilo je potrebno da pobijedimo protiv SSSR-a da bi zauzeli prvo mjesto. Ali izgubili smo sa nulom. Sve naše novine bukvalno su isticale, ovako: Borislav Ivkov je izgubio od nepoznatog Talja! Tada Mihaila zapravo niko nije poznavao. Ali dvije godine kasnije postao je prvak SSSR-a, a dvije godine kasnije – svjetski prvak! Tako brz uzlet.
Jednom sam intervjuisao Mišu. Tada sam radio za novine. Sjećam se da je materijal sadržavao odličnu fotografiju Talja kao toreadora. Bilo je nevjerovatno zanimljivo razgovarati s njim. Bio je iznad svega. Zbog toga je bio toliko voljen.
Tako je jedna žena prišla Miši tokom jednog takmičenja i dugo mu nešto govorila. Nakon toga prišao mi je uzbuđen Talj: „Znaš li šta mi je upravo rekla? Kaže da želi dijete od mene! “
I nije čudo, svi su tada željeli djecu od Talja! “ (B. Ivkov).
Pored velemajstorstva za šahovskom tablom Bora Ivkov je bio i velemajstor pisane riječi. Objavio je brojne šahovske knjige „Mojih šezdeset godina u šahu“, „Crno na belo“, „Opčinjeni šahom“, „Paralele 1 i 2“…
Najdublje saučešće porodici i prijateljima velemajstora Bore Ivkova.
Abram Josifovich Khasin je otišao. Za nekoliko dana, spremao se da proslavi svoj 99. rođendan…
Talentovan i originalan šahista, izvanredan učitelj, trener, mentor.
Pročitao sam esej Genne Sosonka, moja vlastita sećanja su bljesnula kao retrospektiva…
Moskovska gradska Palata pionira na ‘Lenjinovim brdima’, gdje sam, kao školarac, prvi put sreo Abrama Josifoviča. Komunikacija s njim je oduvijek bila nešto posebno, teško je to opisati riječima. Zračio je neku vrstu energije, optimizma. Imao je oštar analitički um, želju da se stalno usavršava i ide u korak s vremenom. Očaravao je, inspirisao, služio kao primjer za sve nas.
Godine nisu bile prepreka. U devedesetim je učio njemački, pratio sve što se dešava u njegovom voljenom šahovskom svijetu i uvijek bio spreman pomoći savjetom.
Nažalost, posljednjih godina smo imali manje kontakata, ali je došlo do dogovora: zajedno ćemo proslaviti 100. godišnjicu. Sudbina je drugačije odlučila… Abrame Josifoviču, vaši učenici su Vam veoma, veoma zahvalni. Hvala Vam za sve! Vječno sjećanje…
Blog Šah-mat liste 