VM Faruk Bistrić je rođen 1. januara 1958. godine u Sarajevu. Prve šahovske korake je napravio u ŠK „Bjelašnica“ Pazarić, odakle je kao perspektivan mladi šahista prešao u Šahovski klub „Bosna“ Sarajevo, za koji je nastupao u Drugoj i Prvoj ligi bivše države i bio dio prve ekipe najuspješnijeg šahovskog kluba u istoriji SFRJ.
Pored „Bjelašnice“ i „Bosne“ VM Bistrić je nastupao i za sarajevske klubove „Olimpik“ i „Željezničar“, te za Šahovski klub „Bihać“.
Titulu velemajstora tj. završnu normu je osvojio igrajući za reprezentaciju Bosne i Hercegovine na Šahovskoj olimpijadi na Bledu (Slovenija) 2002. godine. Svoj doprinos šahovskoj organizaciji dao je i kao osnivač udruženja građana „BEAS ONE“ kasnih 90-tih godina prošlog vijeka, gdje se dokazao i kao organizator šahovskih takmičenja.
Nekoliko godina je radio i kao šahovski trener u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali se na žalost vratio narušenog zdravstvenog stanja, što ga je pratilo do same smrti.
Faruk je preselio 29. aprila 2024. godine, a ukopan je 3. maja 2024. godine na gradskom groblju „Vlakovo“ u Sarajevu.
Danas je preminuo latvijski velemajstor, svjetski prvak među veteranima iz 2002. godine, Jusefs Petkevič. Iako je bio vrlo strastven igrač po prirodi, isticao se veoma blagim karakterom i izuzetnom ljubaznošću. Uvijek je bio spreman da pomogne korisnim savjetom.
Tokom dugogodišnje karijere, Jusefs je ostvario velemajstorske norme, ali mu je nedostajalo nešto do titule, ili broj partija, ili rejting.
2002. godine, Petkevičs odlazi na „seniorsko“ svjetsko prvenstvo sa samo jednim ciljem, i Kaissa ga u tome ne osporava. 🙂
Malo manje od dvije godine ranije, bio sam u posjeti kod Petkeviča, pokazivao svoje novije partije. Jusefs više nije osjećao posebnu želju da se vrati praktičnoj igri, ali je zadržao jasnoću misli u analizi gotovo u potpunosti. Vječno sjećanje! Generacija majstora i velemajstora, u čijem krugu je teklo moje šahovsko sazrijevanje, brzo se razređuje u poslednje dve-tri godine… Dobro zdravlje onima koji su još uvijek u igri!
Iz Čačka je stigla tužna vest. U 85-oj godini preminuo je Radič Nešković, nekadašnji član IO Šahovskog Saveza Jugoslavije.
Iskreno verujem da će Radič Nešković u sećanju ljubitelja šaha ostati upamćen ne kao šahovski funkcioner već, pre svega, kao čovek koji je voleo šah i šahiste i koji je, zahvaljujući ličnom entuzijazmu i ogromnoj životnoj energiji, učinio da Čačak polovinom devedesetih godina prošlog veka postane, uz Beograd, najznačajniji šahovski centar Savezne Republike Jugoslavije.
Kao osnivač i direktor „Stočar banke“ i jedan od uglednijih čačanskih privrednika tog vremena, Radič je koristio svoj uticaj da mobiliše ne samo potencijale banke na čijem čelu je bio, već i velikog broja uspešnih privrednih subjekata iz Čačka, a sve radi obnavljanja interesovanja za drevnu igru u gradu na Moravi.
Neću se baviti pukim faktografskim nabrajanjem svega što je učinjeno u periodu između 1993. i 2002. godine, a potrajalo bi, već ću se osvrnuti na samo nekoliko detalja koji najbolje odslikavaju odnos koji je Radič imao prema šahu i šahistima.
Za razliku od većine uspešnih ljudi koje je put naneo u srpski šah i pre i posle njega, a koji su ulagali isključivo u profesionalne takmičarske ekipe na čijem čelu su bili i kao merilo ličnog uspeha računali samo rezultate koje bi postizali na ekipnim takmičenjima, Radič je podjednako ulagao u popularizaciju drevne igre u Čačku. Ljubitelji šaha u gradu na Moravi su tih godina svake jeseni u okviru svojevrsnog šahovskog festivala mogli uživo na delu da vide naše najbolje šahiste, uključujući tu i velikane svetskog šaha. Kruna svih organizatorskih pregnuća tih godina bio je velemajstorski turnir „Stočar banka 96“ koji je sve do nedavno, uz superturnire Investbanke u Beogradu, bio najznačajniji šahovski događaj u Srbiji u poslednjih tridesetak godina.
Radič je paralelno ulagao i u omladinski šah i to je činio na najrazličitije načine. Svoju najraniju takmičarsku afirmaciju, kao prvotimci „Borca Stočar banke“ ili kao učesnici pozivnih omladinskih turnira u Čačku stekli su Ivan Ivanišević, Robert Markuš, Mihailo Stojanović, Miloš Šćekić i drugi.
Radič je imao i jednu, nažalost retku osobinu, kod uspešnih ljudi na ovim prostorima, a to je svest o tome da vreme ne počinje da se računa od njega, ma koliko bio uspešan u tome čime se bavio. Zato je inicirao rad na knjizi „60 godina Šaha u Čačku od 1937 do 1997“ sa željom da se od neumitnog zaborava otme sve što je bilo vezano za razvoj drevne igre u gradu na Moravi. Knjiga je napisana i predstavlja lepo, sentimentalno podsećanje na sve one koji su na neki način utkali deo sebe u šahovski i ne samo šahovski život Čačka. Ovaj tekst takođe duguje poneki zaboravljeni detalj knjizi, koje bez Radičeve inicijative i dalekovidosti, ne bi ni bilo.
Na kraju, bez obzira što sam naveo da takmičarski rezultati „Borca Stočar banke“ nisu bili isključivi motiv za Radičev angažman, oni su prosto morali doći kao logičan ishod višegodišnjeg sistematičnog rada. Borac se iz višedecenijskog sivila prosečnosti za kratko vreme uzdigao do samog vrha … 1996. godine osvojen je Kup Jugoslavije, a 2001. Borac je postao šampion Jugoslavije, etabliravši se u tom periodu kao jedan od 3-4 najjača i najstabilnija šahovska kolektiva u zemlji. Poslednji uspeh ostvaren je osvajanjem trećeg mesta na ekipnom šampionatu Jugoslavije u Budvi 2002. godine, a onda su stigla neka druga vremena i Radič se postepeno povukao iz šaha, ali ga ljubav i interesovanje za igru na 64 polja do kraja života nisu napustili.
Užasna vest za poljsku šahovsku zajednicu i apsolutno nezamisliva. IM/WGM Joanna Dworakowska preminula je u 45. godini. Bila je trostruka poljska šampionka i dugogodišnji član nacionalnog tima, s kojim je osvojila medalje na Olimpijadi (bronza) i Evropskim ekipnim prvenstvima (zlato i srebro). Za sada nema informacija o uzroku smrti (P.S. nezvanično – rak).
Na fotografiji: GM Eduardas Rozentalis, Joanna i ja na otvorenom turniru u Tromsu (Norveška) 2006. godine.
Tačno dan nakon što sam saznao za smrt Igora, odjednom sam odlučio da se prisjetim, koliko sam uopšte imao trenera?
Uvijek sam govorio – mnogo, i da sam zahvalan svima bez izuzetka. Odmah ću se ograničiti – izostavio sam neke, iako ih dobro pamtim, ali imali su epizodne uloge, pojedinačne obuke, za pojedinačna timska takmičenja.
Dakle, prvi – trener šahovskog kluba u ŽĖR Rigi. Boris Abramovič Gurevič. Baš kod njega sam počeo da se bavim šahom. Sudbina mi je njegova nepoznata, negdje sredinom osamdesetih napustio je Sovjetski Savez i završio, kao što izgleda, u Obećanoj Zemlji. Ne znam ništa više o njemu, ali 1980. mu je bilo preko 70 godina. Njega više nema. Najvjerovatnije već dugo.
Levčenkov Vitalij Spiridonovič. On mi nije bio trener dugo. Oko godinu dana, ne više. Vjerovatno manje. Loše se sjećam čime smo se bavili. Sjećam se da je zahtjevao da započnemo bilježenje otvaranja i da zapisujemo šahovski bilten u dva primjerka, tako da možemo isjeći partije (za ljepljenje u sveske) s obe strane. Ni jedno ni drugo nisam radio. Iako su moji roditelji ispisivali jedan šahovski bilten, ja sam proučavao partije. On je otišao ove godine, u februaru.
Onda se pojavio (umjesto Levčenkova) Igor. Igor Nikolaevič Rausis. Zvanično nije dugo bio moj trener, od 1984. do 1986. Ali ustvari čitav život. Još malo, i na kraju proljeća, možda ljeta, u početku, ne sjećam se više, bilo bi 40 godina. Dobrih 75 procenata mog života. Uvijek. I nije važno što godinama gotovo da ne igram, što smo se viđali par puta u deceniji, što smo se povremeno čuli, što je više vremena provodio sa mojim sinom nego sa mnom, zvao je, koliko je mogao, jednom ili dva puta nedjeljno. Uvijek.
Zatim je došla Ilze Rubene. Poslednji put sam je vidio u Erevanu 1996. godine. A sada sa užasom saznajem da je nema od 2002. Imala je manje od 45 godina, meni je danas znatno više.
Alvis Vitolinjš i Vladimir Konstantinovič Bagirov. 1997. i 2000. godine, otišli su u 50. i 63. godini.
Ukupno šest. Zašto mi se činilo da ih ima više, ne znam. I evo, otišao je poslednji. Naj-naj. Trener. Drug. Nemam riječi. On je bio. I sad ga nema. Uopšte. To ne može biti, nije doživio ni 10 dana do 63 godine. Prerano. Zašto tako? Želim da vrištim. Suza nemam. I – neće ih biti. Igore!!!
Fragmenti vječnosti –
1985. godina, finale šampionata Rige. Ko je igrao? Ne sjećam se. Igrao sam ja, Igor je igrao. 13 kandidata za majstora i ja, prvokategornik sa određenim bodovima. Loše sam igrao (u skladu sa svojim nivoom, svi uvijek igraju u skladu sa svojim nivoom). Izgubio sam nekoliko partija, uključujući i od njega. Razlika u klasi je bila ogromna, u jednakoj završnici, dva puta sam napravio grešku, prvo a5, zatim h5. Ili obrnuto? Igorov komentar – za h5 treba odvojiti jednu ruku, za h5 – drugu. A još me svakog dana, počevši od treće partije, vodio na partiju. Išao bih do njega, to traje petnaest do dvadeset minuta, a zatim bismo polako odlazili na partiju. Oko 50 minuta. Svaki dan. Zašto mu je to bilo potrebno? Ne znam. Inače, turnir sam završio prilično podnošljivo, oko sredine. On je bio pobjednik.
1986. godina, Saki (negdje na Krimu, Sovjetski Savez). Neobičan dinamovski turnir. Dječji. Ja i Atis Bētiņš. I Igor – trener. Sjećam se da sam osvojio turnir, Atis je završio kao treći… Tamo sam, po njegovom predlogu, prvi put u životu odigrao Alapinov varijantu u Sicilijanskoj odbrani bijelim, kao i Aljehinovu odbranu crnim. On me nagovarao, uspješno nagovarao. Dva od dva, bez napora. Ali ne samo šaha, još uvijek se sjećam nekih ogromnih (od nekoliko funti) jabuka koje je donosio odnekud dok smo igrali. Tada sam saznao koliko jabuka funta teži. I da očigledno teže više od jedne. I njegov način da jede jabuke – ljuštenjem nožem i sječenjem na kriške. Još uvijek jedem jabuke na taj način, a tada je to bilo gotovo kao otkrovenje – do tada sam jeo jabuke sa korom. I – putovanje u Sevastopolj kod njegove bake. Kakva ludost mi pada na pamet…
1988. godina, Sofija. Moj prvi izlazak izvan SSSR-a. Igor je stizao svuda, i sam je igrao, i nadgledao nas. Tačno se sjećam da su igrali Guntis Jankovskis i Kaspar Rama. Kaspara već skoro pet godina nema. Užas. Nezamislivo. Zašto? Igrao sam dobro, Kaspar takođe. Igor – prosječno, ali on je igrao u A grupi, a mi u B, on je već imao ELO rejting, ja nisam. U bazi podataka postoji partija (moja) iz tih vremena. Sjećam se da sam pio neke čajeve sa lokalnim čudima, ali prilično ukusno, njegove stalne priče o svemu i ničemu. Priče, legende, nejasno gdje je istina, a gdje ne baš.
1988. ili 1989. godina, januar (ili februar), neki ekipni turnir Dinama u Berdjansku, hladno, ledeno i nedostatak pitke vode u hotelu, toliko da su u restoranu supu pravili od mineralne vode, slano-gorkaste. I sjećam se majstora Bykova, iz Lenjingrada. Prvi kojeg sam pobjedio u ‘jedan na jedan’ turnirskoj partiji. Majstor, naravno. Trompovski i majstor Zajd, Igor mi je nešto pokazivao iz svog repertoara. Ja sam pobjedio. Igor je igrao prilično dobro, pobjedio je crnim figurama Kamskog. A započeo je turnir sa dva remija zaredom. Htio je remi i u trećoj, ali smatrao je da nije baš korektno igrati do pata sa kraljem i pješakom „h“ protiv kralja…
1990. godina, Simferopolj, Igora tu nije bilo, u poslednjem kolu igram sa Sakajevim crnim figurama, i moram da pobjedim. Razgovaramo telefonom oko 40 minuta, pokušavajući da nađemo put, Sakajev ima bijele. Pronađemo neki čudesan redosled poteza, i do središnjice partije imam dobijenu poziciju. Nažalost, ne uspjevam da je održim pod kontrolom i nakon kontrole pozicija je remi, igram na sve ili ništa i gubim…
1991. godina, prvo putovanje (ne letenje, već baš putovanje, vozom) u Francusku, igram u petom kolu sa Igorom (od 6) bijelim figurama, i u nekoj potpuno apsurdnoj borbi pobjedim…I osvajam čitav turnir…
A onda neki brojni turniri zajedno – Francuska, Španija, Moskva, čak i neki u Poljskoj. Njemačka i turniri, i liga, Stokholm. Ponekad igramo, ponekad remi bez igre. Ponekad putujemo zajedno, ponekad odvojeno, ovako i onako. On priča na svim jezicima, zna sve i svašta (što je čudno s obzirom da se nikada nije hvalio svojim opštim znanjem). Igra…Pa sve igra. Naučio me je da igram ‘diberce’ (kartašku igru). Mada, nikada mu nisam bio konkurencija u kartama.
Lutamo duž obale mora, južni kraj Španije, plima. Igor uhvati raka, očisti ga i pojede. Sirovog. Ponudi i mene. Probam. Nije mi bilo ukusno. A on je pojeo pet komada…
Noćna Moskva, hotelska soba, Igor me uči kako da bacam karte na daljinu. I čitav špil (jedna po jedna karta) odleti kroz otvoreni prozor…
Neki blic mečevi (obično sam bio u plusu). Kaledioskop. Zemlje, gradovi, nejasno šta, nejasno gdje.
Voz, Pariz. Kupe. Razgovaramo o nečemu. Na ruskom. Ulazi neki potpuno crni Afroevropejac i na apsolutno čistom ruskom započinje razgovor…
Igor. Posle sam skoro potpuno napustio šah, a on je nastavio i da trenira i da igra. Zatim, neko strašno uzdizanje u elitu (to posle pedesete), 2600 veoma mnogo…
Gdje je Igor i gdje je 2680? I – padanje. Nisam znao da je teško bolestan. Veoma teško. Uprkos svom pričljivom duhu, bio je veoma zatvoren u vezi sa onim što je smatrao ličnim. Slao je neke PDF datoteke sa optužbama za varanje. Njegov engleski, posebno pravni, nikada nije bio savršen. Tada je prvi put pomenuo bolest, i da mu ljekari daju neki monstruozno mali životni vijek. Tada se šalio. I kategorički je odbio da koristi bolest kao olakšavajuću okolnost.
Uvijek je igrao po svojim pravilima i često nije igrao po poziciji.
Zatim je trenirao Nikitu. Mog sina. Ne tako često. Ali – trenirao ga je. Naučio ga je da igra dopisni šah. Interesantno, zašto? Danas je Nikita broj 5 u Letoniji. Visoko. Ne mješam se u njegovu igru putem prepiske, uopšte ne umijem. I ne želim da učim.
Radilo je i obrnuto – Nikita igra Letonski gambit, i to u naj „bezobraznijoj“ verziji: 1. e4 e5 2.Nf3 f5 3.Nxe5 fxe4 4.Qh5+ g6 5.Nxg6 hxg6 6.Qxh8 Kf7. Jasno je da ne igra to putem prepiske. Varijanta se svidjela Igoru, i odigrao je stotine partija na lichess-u u raznim varijantama. I poslednji video iz SAD-a – on više ništa nije video, oči su mu otkazale, čula su oslabila – odigrao je istu varijantu.
Nikita je naručio gravuru na staklu. Tu je maketa (slika 1). Bez imena i prezimena. I – bez datuma. Zašto?
Partija je odigrana početkom marta 2024. Igor je odlično znao da mu je borba gotova – potpuno beznadežan kraj partije protiv protivnika koji nikada ne greši – hemija više ne djeluje, ni palijativi. I trikovi ne funkcionišu:
Dijagram 1
To je njegova partija, bijeli, negdje u Bundesligi (drugi). Sa kim, kada? Ne sjećam se, neću tražiti, ne želim da se sjetim. Potez bijelog, pješak „h“ ne može da dostigne, pješak „a“ ne može da prođe. Uslijedilo je 1.a6! Nb8+ 2.Kd5!! neka čudna varijanta Retijevih ideja, kralj je ipak stigao pješaka. Remi.
Izdržao je još mjesec dana. I – otišao je. U duši – praznina. Kako, zašto, kuda?
Bio je, a sada ga više nema.
I više nije važno kakav je bio, sve to postaje nevažno u poređenju sa njegovim nestankom ili smrću..
Evo ti tvoja karta, evo ti tvoj vagon. Sve ti je dato u najboljem obliku. U šarenom raju sanjaj san – trovjekovni neprekidan film, kao u bioskopu.
Usput, devedesetih je veoma volio filmove. Iz nekog čudnog razloga filmove strave. Nikada ga nisam pratio, a on bi mogao da ode u neki bioskop na 3-4 sata. Počivaj u miru!
Danas nas je napustio Igor Rausis. Shvatam i prihvatam kao datost da je kod većine šahovskog svijeta odnos prema ovom majstoru posljednjih pet godina (a kod nekoga i duže) uglavnom bio negativan. Igor će mi ostati u sjećanju prije svega kao osoba koja je često i na vrijeme mogla pružiti pomoć. Posljednji put u „pandemijskoj“ 2020. godini, kada sam, uglavnom zahvaljujući njemu, uspio prevladati još jednu kreativnu krizu i naglo poboljšati igru. Prvo iskustvo zajedničkog rada datira još iz daleke 1986. godine. Igor je značajno proširio granice mog shvaćanja šaha, naučio me dinamičnoj igri. Takođe me naučio Arkhangelskom varijantom, tada još uvijek „starog“ tipa, s kojim je povezano mnogo nezaboravnih epizoda u mom šahovskom životu i karijeri. Posjedujući enciklopedijsko znanje, kao i miran, uravnotežen i blag karakter, Igor je bio izvrstan mentor i trener, ali, nažalost, kao što svi znamo, nije uvijek bio doktor Jekyll… 🙁
Godine 1989. Igor je trenirao reprezentaciju Latvije na juniorskim igrama u Kramatorsku, gdje sam (tada međunarodni majstor) imao sreće pobijediti Vasiliya Ivanchuka, koji je već bio treći šahista svijeta. Kasnije smo Igor i ja dugo analizirali partiju sa čitavim timom, Igor je pronašao kako sam mogao poboljšati igru u otvaranju, i godinu i po dana kasnije, uspio sam pobijediti Oliviera Renéa primjenjujući tu ideju. Tokom svog života Igor je odigrao mnogo sjajnih partija, ne samo onih o kojima ste pomislili. Možda bih trebao potražiti u bazi i napraviti dobru selekciju, ali nekako mi sada ne bi htjelo… Ali u sjećanju mi je ostala njegova pobjeda crnim figurama protiv Saše Šabalova na prvenstvu Latvije 1989. godine (ja tamo tada nisam igrao). U latvijskoj hijerarhiji, Šabalov je bio mnogo više kotiran od Rausisa, bio je na pragu velikog uspona. Rausis je imao tendenciju ka nekonvencionalnosti, što je uvijek bilo pozdravljano u Latviji, ali „Šaba“ je igrao u klasičnom „taljevom“ stilu, zbog čega je u njihovom meču izgledao kao očigledni favorit. Danas, zahvaljujući Stockfishu, lako je tvrditi da je Saša Šabalov imao veliku, gotovo odlučujuću prednost. Ali u tim davnim vremenima Igor i ja smo analizirali partiju (naš zajednički komentar može se naći u arhivama New In Chess Yearbook), i taj nam fakt nije bio tako jasan. Na kraju je Igor uspio preuzeti inicijativu i nadigrati jednog od najsjajnijih predstavnika latvijskog šaha u velikim komplikacijama.
Lisa Lane (Liza Lejn), šahovska šampionka SAD među ženama 1959. godine, koja je inspirisala Netflix da napravi „Damin gambit“, preminula je u 90. godini.
Posle teške borbe sa podmuklom bolesti, napustio nas je doajen šaha iz Vojvoda Stepe, majstorski kandidat Santrač Božo. Ostaće upamćen kao istinski i velik borac kako za šah tablom, tako i van nje…Severni Banat se rado seća Santrač Bože, po vedrom duhu i veselim komentarima na svoj račun, za vreme svake partije…
Sa izrazitim smislom za humor borio se i sa opakom bolesti, ne napuštajući šahovsku igru i kada ga je bolest fizički iscrpila…Želeo je da igra, i uvek bio raspoložen da sedne za šahovsku tablu, i onda kada mu je to predstavljalo velik fizički napor…! \“Važno je da šahovska duša ne ostane gladna\“… Pamtićemo ga po \“njegovoj\“ Filidorovoj odbrani, kojoj je bio veran celog života, i igrao ju je sa nekim posebnim oduševljenjem i onda kada je većina šahista od nje odustala…
Neka mu je slava i jedno veliko HVALA, za svo vreme koje je potrošio družeći se sa nama… uz drevnu igru na jedan fin i uzvišen način…!
Saučešće porodici i rodbini u njegovoj rodnoj Vojvoda Stepi…
IM Ljubisavljević Živojin – Santrač Božo( 2 liga: 2017. N. Sad ) ( Filidorova odbrana )
1.e4 e5 2.Sf3 d6! ( Doajen stepčanskog šaha, oduvek je bio privrženik Filidorove odbrane, i bio joj je veran do kraja života, smatrajući, da mu daje ponajbolje uslove za odbranu od nasrtaja belog u centru…! )
3.d4 ed4: ( Sa potezom: 3…Sf6! 4.Sc3 Sbd7 5.Lc4 Le7, Santrač je slabo kalkulisao, više je voleo da odmah otvori igru u centru table, nego da se pasivno brani na vrlo skučenom prostoru…! )
4.S:d4 Se7!! ( Teoretska novost Bože Santrača, koju je rešio da isproba protiv iskusnog inter majstora Žike Ljubisavljevića, da bi u praksi proverio njenu vrednost…?! NOV SISTEM igre u ovom STAROM OTVARANjU, koje je odavno arhivirano…! Zašto…? Nema za tako nešto objektivnog razloga…! Ova partija Santrača, upravo to i dokazuje…! Crni može ostvariti povoljnu igru…! )
5.c4!? ... ( Ljubisavljević značajno učvršćuje centralnu tačku d5 radi dominacije preko nje … Alternativni plan igre bilo je jednostavno: 5.Sc3!? Sbc6! 6.Le3 Sd4:! ili: 6.Lb5 a6! 7.La4 b5! i Santrač je verovao u ovaj sistem igre crnog… Smatrao da je je pozicija crnog veoma otporna…! )
5… Sbc6 6.Lg5!?…( Iznenađen izborom otvaranja crnog, Ljubisavljević rano improvizuje igru. On nije želeo: 6.Sc3 S:d4! 7.D:d4 Sc6 8.Dd1 Le7! niti: 6.Le3 S:d4 8.L:d4 Sc6! što predstavlja suštinu rasteretne ideje mk Bože Santrača u ovom vrlo arhaičnom sistemu igre za crnoga…! )
6…h6!? ( Posle partije Santrač je priznao, da je: 6…S:d4! 7.D:d4 Sc6! bilo doslednije ideji koju je zastupao…! Na primer: 8.De3 f6! 9.Lf4 Le7 10.Le2 0-0, ili: 10.Sc3 Le6! sa jednakom igrom…)
7.S:c6 bc6: 8.Le3!...( Na: 8.Lh4 g5! uz…Lg7, ili 8…Tb8! crni bi po Santraču imao prekrasnu igru )
8…Sg6?! ( Preciznije je bilo: 8…Tb8! ili možda: 8…c5! sa vrlo finom pozicionom igrom crnog )
9.Sc3 Le7 10.Le2 a5?! ( Santrač propušta poziciono: 10…Lg5! što bi mu momentalno obezbedilo jednakost pozicije i perspektivniju igru u središnjici, ove vrlo zanimljive partije…! )
11.0-0 Lf6 12.Dd2 0-0 13.Tad1 De7! 14.Ld4?… ( Trebalo je sa: 14.c5! „zamutiti vodu“… mada crni sa jakim: 14…Tb8! 16.cd6: cd6: 17.Tfe1 Td8! ili: 17.b3 Tb4! može dobro da parira svim pretnjama belog…! 17.a3 Td8!… ništa bitnije ne menja ocenu… – da crni ovde stoji vrlo dobro…! Zdravo…! )
14…L:d4! 15.D:d4 Sf4! ( Crni je sasvim oslobodio igru i sad već stoji poziciono – „zdravije“…! )
16.Lf3 Se6?! ( Šablonska igra…! Kada je: 16…Te8! ili 16…Tb8!? pa čak i: 16…Dg5! 17.g3 Se6!… tu znatno povoljnije za crnoga… Ali prevladala je ovde logika kolektivne igre i – „na sigurno“…! )
17.Dd2 Sc5!? ( Znatno agresivnije je: 17…Sg5! sa napadom na lovca… I beli mora biti oprezan… )
18.Tfe1 Ld7! 19.g3 a4! ( Alternative: 19… Tab8 , ili možda: 19…Tfb8! Boži su bili kandidati potezi koje je on prebrzo odbacio, jer mu se učinilo da će za to imati kasnije vremena…!? )
20.Lg2 Tab8! ( Još je jače bilo prethodno ovde ubaciti: 20…Tfe8! sa pritiskom na tačku e4, gde bi crni stajao za nijansu nešto bolje…! Santrač sada sledi svoju unapred zamišljenu ideju…)
21.f4!? f6 ( Alternativa: 21…Lg4!? iako deluje „lepo“ – ipak je bila slabija za malu nijansu…! )
22.Tc1...( Beli je ovde ostao bez jasne ideje, kako da nastavi LOGIČNO neki napad..? Na: 22.Se2? Lg4! crni ostvaruje generalnu stratešku ideju vlasti po crnim poljima…! Zato je beli oprezan )
22…Df7! ( Dosledno do kraja…Ideja: 22…Tb7! je udvajanje topova na b liniji sa pritiskom na b2 slabu tačku…! No Santraču se činilo da je i ovo dovoljno jako…! Alternativa je bila: 22…De6!? )
23.e5! ... ( Inter Majstor Ljubisavljević sada rizikuje…! Želi inicijativu, i po svaku cenu … ! )
23…fe5: 24.fe5: Dg6? ( Prvi propust crnoga…! Sa: 24…de5:! 25.T:e5 Tb2:!! 26.D:b2 Sd3! bilo bi tu fantastično rešenje u korist crnoga…! Santrač se bezrazložno uplašio od: 27.Tf1?! … Posle: 27…S:b2! 28.T:f7 K:f7!… crni je mogao zaigrati na pobedu…! Šteta propuštena je sjajna TAKTIKA…)
25.Se4 S:e4 26.L:e4 Dg5! ( Ovde je crni rešio da partiju remizira…! Prevagnula je psihologija kolektivnog šaha, kada crnima treba ići u luku „primirja“ a „belcima“ ostaviti da se bore…! )
27.D:g5 hg5: 28.e6! L:e6 29.L:c6 Lh3 30.Tc2 Tf6! 31.T2e2 Kh7! 32. Td2 T8f8! 33.Lg2! g4!?... ( Neverovatan potez crnog u završnici partije…! Samo se laicima učinio kao da je greška…!? )
34.b4!? a3!? ( Potez: 34…ab3: 35.ab3. c5! … bila je tu takođe sigurna i – „remizerska opcija“…! )
35.b5!? Kh6! 36.T2e2 g6! ( I ovde su se protivnici saglasili na REMI… 37.Te8 T8f7! iznudilo bi samo ponavljanje ove pozicije… Dok bi sve ostalo po beloga bilo fatalno, jer ne sme dozvoliti izmenu lovaca i upad topa na drugi red…! A ovde niti crni može pojačati igru… Lepa partija! )
U toku Opštinskog prvenstva novosadskih osnovaca, subota, 2. mart, gde sam sudio dečacima 1. razreda, dobio sam telefonski poziv posle kojeg sam ostao šokiran. Vest je glasila: Umro je Miroslav Čabarkapa, Spasin mlađi sin!
Šok, neverica – suze. Deca su me začuđeno gledala. Ostalo je da se odigraju još nekolicina partija 1. kola. Izvinio sam se, otišao do prozora, desetak sekundi razmišljao, obrisao suze, okrenuo ponovo prema deci, i prišavši im rekao: „Izvinite još jednom, umro mi je jako dobar drug“. Shvatili su da sam tužan. I nastavili smo turnir. Sebi sam rekao da više nema odavanja emocija. Kada sve završi, isplakaćeš se!
Da, Miroslav Čabarkapa. Majstorski kandidat, rođen 17. marta 1977. godine, više nije sa nama. To što potiče iz šahovske porodice, nije toliko važno. Naime, i otac Spasoje i stariji brat Velibor su majstori FIDE. A šta je važno?
Važno je to da su Mimicu, kako su ga od milošte gotovo svi u prostorijama Novosadskog šahovskog kluba zvali, krasili dobrota, čestitost i veliko drugarstvo. Svi su ga voleli! Njegov bariton nije odgovarao nadimku, sve ostalo jeste. I kada je bio neraspoložen, to se nije videlo. Video se samo njegov osmeh, krupne oči i dobra namera. A bio je lep momak, kasnije izrazito lep čovek. Po izgledu, 10 godina mlađi. A opet – skroman.
Kao šahista, dugo je „tavorio“ kao jak prvokategornik. Kasnije je ovaj dobar igrač blica, inače doktor stomatologije, igrao sve bolje, i iskustva stečena u brzopoteznim partijama, skupljao i konačno pretvorio u titulu majstorskog kandidata. Igrao je u šahovskim klubovima, od matičnog Vrbas, preko novosadskog „Eđšega“ do DŠK „Kapablanka 1992“ iz Novog Sada s kojim je iz ranga u rang došao do Bačke lige. A bio je i jedan od najredovnijih igrača blica, kada je počela tradicija odigravanja Subotnjeg cugera.
Njegov stil igre je lako opisati: mogao je da izgubi od svakog, ali i da pobedi i one sa majstorskim titulama. Skromnog znanja u otvaranju, imao je nekolicinu „svojih“ sistema, ali ako se „namesti“ pozicija za napad uz jaku taktiku i žrtve, znao je da zablista i ostvari lepe pobede.
Njegov život, pogotovo kada je zdravlje bilo u pitanju, mogla bi odslikati jedna upitna rečenica… Zašto dobri ljudi često moraju da idu težim putem?
Pre nešto više od dve decenije uspeo je da pobedi jednu opaku bolest. Mučio se da nađe posao u struci i s velikom upornošću završio medicinu. Konačno, zaposlio se kao bolnički tehničar i kada je egzistencijalno „živnuo“ opet neka nevolja!
Posle teže bolesti, njegovo plemenito srce je prestalo da kuca u petak, 1. marta.
Već sada znam da će u utorak, 5. marta doći mnoštvo ljudi, drugara i prijatelja da isprati našeg dragog Mimicu. Putuj druže! Možda te negde tamo čeka neki bolji svet. A mi ćemo uz takođe Jadrankin stih setno u sebi ponavljati „Što te neeeema…“
P.S. Dragi Mimice, klupski druže, hvala ti što si mi pomagao u najtežem periodu mog života kada si me obilazio svakog dana u bolnici i donosio novine i voće i u tvom belom mantilu stajao pored mog kreveta davao podršku i pojačavao moju nadu za brže ozdravljenje.
Pre neki dan, u kasne noćne sate, iznenadni Maksin (IM Branimira Maksimovića) poziv nije slutio ni na šta dobro. Pitao me je da li sam se skoro čuo sa njegovim kumom Bobekom i ja sam mu odgovorio potvrdno: – Da, bilo je to juče. Rekao mi je da je vest koju je saznao strašna, ali da je treba proveriti. Kasnije mi je potvrdio da je Bobek iznenada umro u Solunu, gde je bio sa bratom Zoranom i prijateljem Škarom. Ostali smo bez reči. Ćutanje sa obe strane je izražavalo bol i veliku tugu za dragim prijateljem i Maksinim kumom.
O čoveku kakav je bio Bobi tesko je pisati, s obzirom da je bio osoba širokih interesovanja i enciklopedijskog znanja. Čega god se dohvatio, trudio se da ide do kraja. U svom osnovnom zanimanju, medicini, dostigao je najviša zvanja. Učešćem na kongresima iz nuklearne medicine, proputovao je celu zemaljsku kuglu. Spontano je vladao engleskim jezikom, pročitao mnoštvo knjiga, pisao stručne članke iz svoje oblasti, bio neprevazidjen u pričanju zanimlivosti… U šahu je ostao jak majstorski kandidat, mada je šah obožavao. Preširoka interesovanja i nedostatak vremena nisu mu dozvolili da dodje do titule majstora, do koje je bio blizu. Gde god se nalazio, uvek je oko mjega bio veliki broj ljudi, jer je znao tako zanimljivo da priča. I uglavnom nasmejan, duhovit, razdragan, srdačan.
Često se na društvenim mrežama oglašavao o šahu različitim povodima. Njegovi tekstovi su bili čitani, prepričavani i dugo analizirani. Stil jasan, vrcav, pun stilskih figura, doteran, nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Isticao je uspehe niških šahista i selektora: Suzana, Marjanko i Igor su niške perjanice, ali poslednji uspeh srpskih šahista pripisuje Miodragu Perunoviću, našem selektoru. Nedavno je ostvario davnašnju želju: sakupio je svoje najznačajnije tekstove i objavio u knjizi pod nazivom “U šahovskom ogledalu”. U posveti koja nosi datum 1. 02. 2024. piše: “Željku mom dugogodišnjem šahovskom cimeru”, a 27.02. je stigla tragična vest iz Soluna… Život je nepredvidiv!
Veliku ljubav prema književnosti krunisao je pre dve godine knjigom kratkih priča “U predvorju ljubavi”. Sve priče povezuje jedna nevidljiva tema: zašto uprkos uzajamnoj simpatiji dveju osoba ne dolazi do ljubavi; zašto često ljubav ostaje u „predvorju”. Ovaj filosofski fenomen, Bobi je obradio maestralno. Prepoznao sam i jednog šahistu, mada su priče vezane za ljude iz njegove struke. Verovatno mu je Čehov bio uzor.
Pored te dve knjige postoji još jedna koju smo Bobi i ja objavili u samizdatu, a bila je odlično primljena u niškim šahovskim krugovima. Knjiga „Ohridski dnevnik“ objavljena je posle nama najdraže Druge savezne lige, u Ohridu 1979. godine. U knjizi su prikazane sve partije i komentari po kolima. Opisane su razne zanimljive situacije i atmosfera pre, za vreme, i posle Lige. Ja sam obavio tehnički deo posla, sakupio sve partije, a Bobi je u svom raskošnom stilu opisao atmosferu. Pobedili smo za pedalj ispred Spartaka iz Subotice zahvaljujući dodatnim kriterijumima. (Vratili smo se u Prvu saveznu ligu i u narednih 14 godina samo smo 1982. godine bili u Drugoj ligi zato što je nekoliko standardnih igrača bilo na odsluženju vojnog roka.)
Po povratku iz Ohrida (negde oko dva sata posle ponoći), iznenadio nas je spontani doček na Niškoj železničkoj stanici. Popularnost šaha iz tog vremena je danas nezamisliva. Obezbeđena materijalna podrška zahvaljujući dugogodišnjem predsedniku kluba Žarku Radičeviću, briga o finansijama sekretara Ljubiše Ignjatovića, predani rad šahovskog učitelja i pedagoga Dragoljuba Mihajlovića u Pionirskom domu i pobede talentovnih niških šahista, doprineli su tome. Šahovski klub pod nazivom Železničar (od 1960. godine do 1993. kada je preimenovan u ŠK Niš), beležio je uspehe. To je i Bobijeva zasluga koji je igračima, prijateljima i klubu posvetio sebe, ostavši im veran do kraja: kao igrač, organizator, lekar, savetnik, psiholog… Praktično sve!
Četvrta knjiga nije završena. Dugo smo radili na skupljanju građe za monografiju „50 godina niškogšaha – od 1965. do 2014.“ Plodne su to godine bile, sa učešćem na 25 Prvih saveznih i 18 Drugih saveznih liga. U prikupljenoj građi nedostajale su nam Berger tabele za međunarodne turnire 1970. i 1971. godine. Posle rekonstrukcije Vladice Andrejića za 1971, Bobi je tvrdio da će nam se po Jungu brzo rešiti i ova druga tabela. Tako je i bilo: Vladica je i tu odigrao važnu ulogu. Prikupili smo sav materijal i sada, kada su oćekivanja bila da Bobi, koji se jasno sećao svih detalja, finišira sa opisom liga i turnira, napustio nas je… A u toku života, u teškim trenucima, sa osmehom, često je govorio da smo svi mi jaganjci na paši, a kosci biraju koga će uzeti.
Rođen je 1953. i rado je u šali pominjao da su 17. avgusta rođeni i Mihail Botvinik i Robert de Niro. Takođe, da je čuvena partija Štajnic – Bardeleben odigrana 17. avgusta 1895.
Bobi do sedme godine nije imao nikakvih zdravstvenih problema, a onda je, pri pokušaju da jako šutne loptu, pao kao pokošen. Od tog momenta počinje njegova borba sa virusom i posledicama dečje paralize; borba koja je trajala ceo život. Otac Stanislav je pokušao sve. Vodi ga u Valdoltru, bolnicu na obali Jadranskog mora, kod poznatog ortopeda dr Bogdana Brecelja koji obavlja dve rizične operacije. U međuvremenu uči za školu, savladao je slovenački jezik i stekao mnoge prijatelje. Posle dve godine vraća se u Niš poražen činjenicom da će ipak tokom života morati da se oslanja na štake. Nastavlja školovanje, a dva drugara, Zdravko Tomić Baja i Miroslav Radošević Škar sa kojima je u istom razredu, postaju mu nerazdvojni prijatelji i podrška za ceo život.
Majka Ruža, nastavnica, žena osećajne pesničke duše (eto tajne odakle Bobiju talenat za pisanje!) i otac Stanislav, doktor agronomije, vredan, principijelan i na prvi pogled pomalo krutih stavova, podižu dva sina. Jedan je naklonjeniji društvenim, a drugi prirodnim naukama. Obojica, u Pionirskom domu, u šahovskoj školi Dragoljuba Mihajlovića, koju smo svi prošli, igraju pionirska prvenstva i bivaju očarani šahom. Zoran postaje jak intermajstor i dipl. ing. elektronike, a Bobi jak majstorski kandidat. Bio bi majstor FIDE da je mogao više vremena da posvećuje šahu. Prepoznatljiv po engleskom otvaranju belim figurama, a sicilijanci i Tartakoverovoj varijanti daminog gambita kada je bio crni.
Po završetku fakulteta Bobi radi na Institutu za nefrologiju i hemodijalizu. Iza svih njegovih popularnih tekstova stajao je potpis dr Slobodan Ilić, a iza toga se krio doktor nauka sa dve specijalizacije (iz nuklearne medicine i psihijatrije). Bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Nišu i redovni član Medicinske akademije nauka srpskog lekarskog društva. Na poslu u Institutu se čvrsto držao lekarske etike – Hipokratove zakletve. Na fakultetu, važio je za principijelnog profesora, kod koga ni jedno poznanstvo i intervencija nisu prolazili.
Usled problema sa šakama 2018, neuspešne operacije i nemogućnosti da hoda sa štakama, sa kojima je nadljudskim naporima osvajao planinske vrhove i hodočastio na Svetoj gori Atonskoj, Bobi je morao da se navikne na kretanje sa pratiocem, u kolicima. Nesalomljivog duha ne predaje se, i već novembra meseca odlazi na Bled gde uspešno učestvuje na Svetskom prvenstvu u šahu za veterane 65+.
Mučne izolacije i situacije zbog Kovida – 19 ostavljaju kobne posledice. Fizičke moći slabe i povremeno pada u depresiju. Zato su mu izlasci iz stana, a pogotovo odlasci iz Niša, puno značili. Maja 2022. odlazi sa Zoranom na šahovski turnir u Đenoviće za koje ga vežu mnogobrojne uspomene. Postiže dobar rezultat, led je probijen, i januara 2023. je u Beogradu uspešan član reprezentacije Srbije na Olimpijadi osoba sa posebnim potrebama.
Sa mnom je avgusta 2023. u Aranđelovcu, u prelepom hotelu Izvor, gde učestvujemo na jakom openu. U pauzama, podsećamo se događaja sa liga pre više godina, održanih na tom mestu. Zatim smo posetili Vrnjačku Banju i odseli u hotelu Breza, gde je 2003. bio glavni organizator Kongresa nuklearne medicine, uz učešće doktora iz cele Evrope. Posao je bio zahtevan, ali je Bobi uspešno završio sve, od dočeka na aerodromu do transfera učesnika do Vrnjačke Banje. Njegov drug iz detinjstva, Škar, bio mu je desna ruka u tom poslu. Naviru uspomene…
Odlazak u Solun sa bratom Zoranom (koji mu se potpuno posvećuje od 2018) i vernim prijateljem Škarom, trebalo je da bude relaksacija posle uspešno završenog posla – izdavanja knjige „U šahovskom ogledalu“. Mene i bratanicu Emu je zadužio da kupimo „Politiku“, jer je znao da će u Šahovskom dodatku Marjan Kovačević predstaviti knjigu. Plan je bio da se vrate u sredu, a dan ranije, u utorak, 27. 2. Bobi nas je iznenada napustio…
Dva dana pre tragičnog kraja, na Aristotelovomskveru u Solunu, slikali su se Bobi i njegov brat IM Zoran Ilić, koji stoji iza kolica u kojima sedi Bobi.
Bobi, hvala Ti za divne trenutke provedene sa tobom. Nedostajaće mi česti telefonski razgovori, komentari aktuelnih turnira i podrška za nastavak rada na monografiji „50 godina niškog šaha“, što je sada moja obaveza i dug prema Tebi… Nadam se da će mi u tome pomagati Bojko (Slobodan Bojković), koji nas je sve vreme podsticao i bodrio.
Na 63. stranici knjige “U šahovskom ogledalu” stoji naslov: „Spokojno putuj doktore“ …
Željko Đukić, tvoj prijatelj
P. S. Ispraćaj nama dragog dr Slobodana Ilića – Bobeka je u četvrtak 7. marta. Opelo je u 1130, a sahrana u 12 sati na Niškom groblju.
Sa tugom u srcu obaveštavamo da je preminuo mk Vujasić Tomislav (Miša), dugogodišnji član i igrač Batajničkog šahovskog kluba. Opelo će se održati 29.02.2024. u 13:30, a sahrana u 14 časova na Batajničkom groblju.
U Grčkoj je iznenada preminuo Prof. Dr Slobodan Ilić – Bobek. Brat, IM Zoran Ilić, će objaviti detalje oko sahrane, nakon povratka u Srbiju.
Legenda niškog i srpskog (jugoslovenskog) šaha, globtroter, obišao zemaljsku kuglu uzduž i popreko, u jednom trenutku mu je FIDE rejting bio blizu 2300 i titule FM. Svoj radni vek je proveo na Nuklearnoj medicini i Medicinskom fakultetu u Nišu, a specijalizirao je i psihijatriju. Autor je mnogih članaka, na temu šahovske psihologije, a nedavno mu je izašla i prva knjiga. Mnogo ideja i tema, kao i materijala za nove knjige, je bilo pred dr Ilićem, ali je smrt sve to prekinula.
Dr Bobeka sam upoznao u Šahovskom domu, pre 40-tak godina, kada sam kao omladinac krenuo studioznije da treniram šah. Njegovu pozitivnu energiju, vrcav duh, smisao za šalu karakteriše događaj sa Prve lige SFRJ, 1984. godine u Puli. Tada se igralo na 6 seniorskih, 2 ženske i 2 omladinske table. Igrao se derbi meč sa višestrukim šampionom Bosnom, i na sastanku kluba je dr Bobek rekao nama omladincima, da moramo pre partije da šetamo pored plaže, udišemo morsku so itd.. Kako smo Dejan Kulak i ja, prošli kao bosi po trnju, bez obzira što su preko puta bili Boro Miljanić (imao je 8,5 iz 9) i Ivan Sokolov, na večernjem sastanku je dr Bobi izjavio sledeće: „Ovi naši omladinci, kao totalni amateri, po najvećoj vrućini, šetaju pored plaže!…“ Cela ekipa je prasnula u smeh, a mi omladinci prošli toplog zeca kod dr Bobija.
Nažalost, poslednje takmičenje je bilo Olimpijada za invalide, igrana prošle zime u Beogradu, gde smo igrali u istoj ekipi sa dr Ilićem. Skoro smo razmenili mejlove, oko promocije i distribucije njegove prve knjige, a nisam slutio da će to biti poslednji naš kontak.
Večna ti slava, dobri moj Bobi, čekaju te mnoga poznata imena, niškog šaha, da bacite cugericu i po koju lovačku priču, gde je tvoj rejting bio barem na nivou Magnusa Carlsena.
Dana 23.2.2024. godine u 68-oj godini, preminuo je poznatii FIDE majstor i dugogodišnji šahovski funkcioner Nedim Lalić – Lala. Šahovsku karijeru počeo je u ŠK Iskara – unutar „zlatne“ generacije Bosnine škole šaha. Iako je kasno naučio igrati šah, zahvaljujući svom talentu, brzo je postao jedan od najboljih igrača generacije. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim takmičenjima, gdje je ostvarivao izvanredne rezultate. FIDE majstor postaje 1982. Godine. Osamdesetih godina važio je za jednog od najboljih FM u Jugoslaviji. Sa ekipom ŠK Bosna, bio je sedam puta prvak Jugoslavije.
Neposredno pred početak rata, u ratnom i poratnom periodu postaje iznimno važan funkcioner ŠK Bosna, u kojem će obavljajti niz važnih funkcija, kao što su: član UO, organizacioni sekretar i direktor brojnih međunarodnih turnira u organizaciji ŠK Bosna, a posljednih 15-ak godina bio je generelani sekretar ŠK Bosna. Ne postoji niti jedan organizacioni i šahovski uspjeh najtrofejnijeg sportskog kolektiva u Bosni i Hercegovini, kojemu Lala nije dao značajan doprinos.
Posebno treba istaći doprinos koji je dao unutar ŠS Bosne i Hercegovine u ratnom i poratnom periodu, kada je reprezantacija BiH osvojila srebrenu medalju na Olimpijadi u Moskvi 1994. U vrijeme opsade Sarajeva u periodu 1992 – 1995, bio je ključni čovjek za organizaciju šaha u Sarajevu, ali i iznimno važna spona sa reprezentativcima Bosne i Hercegovine izvan države.
Lala je život posvetio šahu i svom ŠK Bosna. Svojim znanjem, iskustvom i autoritetom nesebično je pomagao i druge šahovske kolektive u Sarajevu i BiH. Posebno je vodio računa o razvoju najtalentovanijih igrača u Bosni i Hercegovini, inicirajući najbolje igrače i pedagoge na rad.
U šahovskim krugovima Bosne i Hercegovine i regije bio je posebno omiljena i poštovana osoba.
Šah u Bosni i Hercegovini izgubio je velikog entuzijastu i iskrenog borca za boljitak šaha.
Veoma tužna vijest. Preminuo je Artur Avetisyan. Možda čak niste čuli za to ime – što još jednom govori koliko je ovo bio izuzetan čovjek. Artur – osnivač, vlasnik i glavni urednik portala ChessPro – najboljeg šahovskog resursa na svijetu tokom posljednjeg desetljeća.
Bio je dovoljno imućan, ali nikako bogat čovjek, i ono što mu je uspjelo stvoriti ovakav sajt, odnosno portal, to je zaista nevjerovatno. To je bio divan sajt gdje je profesionalan odnos prema šahu harmonizovan sa inteligencijom i suptilnim ukusom kreatora i glavnog urednika.
Analize partija najboljih svjetskih šahista, detaljni pregledi svih važnih turnira, baza podataka velikih trenera, prenosi, forum – sve to bilo je najbolje u svojoj kategoriji. Mnogo toga je za to učinio Max Notkin, ali glavni zasluge – ne samo kao kreatora, već i osobe odgovorne za svaku objavu – bile su na Arturu. On je ispravljao, predlagao poboljšanja, izmišljao nove rubrike, rješavao konflikte. Pri tome se Artur klonio javnosti.
Komunicirajući tokom 20 godina (a pritom više od deset godina kao stalni autor ChessPro-a), sreo sam ga samo dva puta. Nije volio da se ističe. nije tražio ličnu popularnost – iako je vrlo patio zbog svog čeda. I sajt nije nijednom skrenuo s pravog puta. Bilo je nemoguće zamisliti da bilo koja objava bude bilo nešto senzacionalno, pa čak i neko bombastično ime, ne samo žuta vijest. Kao da je bio očaran iznad svih hype-ova, senzacionalizma, sprdnje. Fino, profesionalno, sa ukusom.
U arhivi ChessPro-a još uvijek ima mnogo dragulja – blaga koja su sada već otišla u prošlo doba. Činilo se da je to bilo sasvim nedavno. Ali ne, kao da je iz sasvim drugog vremena. U posljednjim godinama ChessPro je već objavljivao materijale u manjem obimu. Prenosi, forum, vrlo rijetko istorijski materijali. Ali svaki put kada bih posjetio omiljene stranice, osjećao sam nešto toplo. I to je bila toplina duše velikog ljubitelja šaha, poštovaoca poezije i izuzetno inteligentnog čovjeka Artura Avetisyana. Veoma tužno. Arture, hvala ti za sve ove čarobne godine.
IM Srđan Cvetković– diplomirani inženjer elektrotehnike dostigao je najviša majstorska zvanja, a na šahovskoj tabli razmenjivao je poteze sa najvećim svetskim legendama ovog sporta.
Srđan je prepoznat kao izuzetan talenat a već 1961. godine osvojio je prvu šahovsku kategoriju. Ređali su se uspesi na turnirima a odlazak na studije 1964. godine vezan je za članstvo u „Crvenoj zvezdi“ u kojoj je ostao 17 godina. Kao reprezentativac Jugoslavije i član renomiranog kluba upoznao je najznačajnija šahovska imena svog vremena poput Korčnoja, Gelera, Tamjanova i Borisa Spaskog sa kojim je odigrao meč. Na jednom turniru u Moskvi naspram njega je u jednom momentu stao, kako je sam rekao „suvonjavi omladinac“, sa kojim je odigrao 15 ili 16 brzopoteznih partija. Bio je to Anatolij Karpov, budući svetski šahovski prvak. Rezultat je bio nerešen. Srđan Cvetković bio je tokom šezdesetih godina jedan od deset najboljih jugoslovenskih šahista i među prvih sto u svetu. Profesionalnu karijeru posvetio je uredničkom poslu u renomiranom stručnom časopisu „Šahovskom informatoru“.
Milovanović je poslije kraće i teške bolesti, iznenada preminuo u 69. godini, u Dalasu – država Texas (USA), Uz legendarnog Osmana Paloša, bio je jedan od najjačih šahista Tuzle i sjeveroistočne Bosne
14. 02. 2024.
U prisustvu najbližih, porodice i prijatelja, u Dalasu ( USA) na obliznjem groblju Restland sahranjen je poznati internacionalni šahovski majstor Rade Milovanović, bivši Tuzlak i član šahovske ekipe BiH koja je na šahovskoj olimpijadi u Moskvi 1994 osvojila srebrenu medalju.
Milovanović je poslije kraće i teške bolesti, iznenada preminuo u 69. godini, u Dalasu – država Texas (USA), Uz legendarnog Osmana Paloša, bio je jedan od najjačih šahista Tuzle i sjeveroistočne Bosne.
Pobjednik je mnogih turnira, ali posebno je bio ponosan na to što je bio član reprezentacije Bosne i Hercegovine koja se na Šahovskoj olimpijadi u Moskvi 1994. okitila srebrom, plasiravši se između dvije veoma jake ruske ekipe. Bio je to najbolji rezultat koji je ikada ostvarila šahovska reprezentacija BiH u svojoj istoriji, a reprezentaciju su, osim Milovanovića, činili još Predrag i Nenad Nikolić, Emir Dizdarević, Bojan Kurajicaa i Ivan Sokolov.
Svoj vječni spokoj Rade Milovanović našao je pored svojih najbližih, supruge Snježane i kćerke Marine. Neka mu je laka zemlja američka! (tl – Foto: Saradnica portala iz SAD)
Povodom smrti IM Radeta Milovanovića stigao je komentarčiji je autor FIDE majstor Dragan Popadić iz Tivta, u kojem se prisjeća nekih nezaboravnih trenutaka sa Radetom, ističući njegovu nevjerojatnu šahovsku karijeru, posebno onu od njegovog dolaska iz ratom pogođene BiH do uspjeha na Olimpijadi i izazova koji su ga pratili.
IM Rade Milovanović
Tužna vijest stigla je iz Dalasa, preminuo je Rade Milovanović bivši šahista i kapiten tivatske Mimoze. U našem klubU bilo je različitih kapitena, ali samo je Rade ostao „naš kapiten“. Iz ratne BiH došao je u Tivat. Pomogao sam mu da se u Opštini zaposli kao komunalni inspektor. Težak posao kojeg je obavljao sa gospodskom nonšalancijom. Na njegov rad nije bilo pritužbi, ni od građana, ni od starješina lokalne uprave. U amaterskom šahovskom klubu udario je profesionalne temelje. Odmah smo mu dali kapitensku traku a on se izborio da svi igrači imaju profesionalne ugovore. Taj iznos nikada više nismo dosegli.
Rade je imao nekoliko šaljivih pravila: „U ekipi niko ne smije da ima bolji rezultat od kapitena“. „Treba slijediti rusko pravilo, uvijek moraš imati na satu bolje vrijeme od protivnika“. „U klub treba dovoditi jake, ali i naivne igrače. Igraće dobro za male pare“.
Sjećam se neke gotovo nebeske tišine u klubu dok nam je pričao kako je iz ratom zahvaćene BiH došao do olimpijske reprezentacije i na Olimpijadi u Moksvi uzeo srebro. To je priča za Holivud. Kao i ono da su u ratu igrali šahovske turnire a prva nagrada bila mesni narezak. Kaže da ga je to spašavalo. Igrao je za život. I uspio da preživi.
Jednom dođe u moju kancelariju i kaže: „Dragane, idem sa porodicom u SAD. Dobili smo izbjeglički status“. Ja u čudu. Samo sam ga pitao: „Kako ćemo mi bez tebe“? Znao sam da će nam u klubu biti teško bez njega, ali i da će uspjeti u dalekoj Americi. Bio je inteligentan, snalažljiv i spreman na kompromise. Ali ne one trule. Nego prave, koje sklapaju nesujetni ljudi. Rade je znao šta je njegov interes, ali nije bio sebičan. Svoj interes je uklapao u onaj opšti da bude dobro i njemu i drugima. Njegovi studenti iz Dalasa ubrzo su postali šampioni Amerike. Bio je rođen da uspije, ali ne zbog srećne zvijezde, već svog znanja, vještine i instinkta.
Siguran sam kad bismo napravili anonimnu anketu u Mimozi, ko je omiljeni kapiten u klubu, da bi pobjedio Rade. I ne samo da se, kao dugogodišnji kapiten kluba, ne bih naljutio, nego bih mu dao i moj glas. I kao da čujem sa neba kako se Rade smije i kaže mi: „Dragane, takve ankete nikad ne radi. A ako i radiš, ti broj glasove“.
Poslije kraće i teške bolesti, iznenada u 69. godini, u Dalasu – država Texas (USA), preminuo je internacionalni šahovski majstor Rade Milovanović. Uz legendarnog Osmana Paloša, bio je jedan od najjačih šahista Tuzle i sjeveroistočne Bosne.
(Foto: Ilustracija, Tuzlalive.ba)
(Rade Milovanović je iznenada preminuo u 69. godini – Foto: Arhiva)
Pobjednik je mnogih turnira, ali posebno je bio ponosan na to što je bio član reprezentacije Bosne i Hercegovine koja je na Šahovskoj olimpijadi u Moskvi 1994. osvojila drugo mjesto. Bio je to najbolji rezultat koji je ikada ostvarila šahovska reprezentacija BiH u svojoj istoriji, a reprezentaciju su, osim Milovanovića, činili još Predrag i Nenad Nikolić, Emir Dizdarević, Bojan Kurajicaa i Ivan Sokolov.
Veći dio svoje šahovske karijere igrao je u tadašnjoj Jugoslaviji. Godine 1972, Rade je pobjedio na omladinskom šampionatu Bosne i Hercegovine, a 1973. na omladinskom šampionatu Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju. Na omladinskom šampionatu Balkana iste godine Rade je osvojio zlatnu medalju. Rade Milovanović je završio pravni fakultet i radio u gradskoj upravi. Njegova supruga je radila kao pravni zastupnik u Rudniku uglja Kreka.
(Neponovljiva tuzlanska šahovska generacija: Šahbaz Nurkić, Rade Milovanović, Osman Paloš, Mustafa Sprečić – Foto. Arhiva TL)
I u Americi, Milovanović je ostvario zavidnu karijeru šahovskog trenera. Duzi niz godina ekipa studenata iz Dalasa, kojoj je Rade bio trener, osvajala je šampionate Amerike. Ostavio je iza sebe kćerku Kristinu, unuke Emi i Nik i zeta Omara.
U šahovskim krugovima ostat će upamćen kao igrač izuzetno suptilnog stila, inteligentan i drag čovjek.
(Rade Milovanović na fotografiji iz 2008. godine)
Rade Milovanović, međunarodni šahovski majstor, pridružio se osoblju UTD-a kao šahovski trener nakon što je tokom rata napustio svoju državu. Bilo je to prije skoro 30 godina. I dok se mnogo toga promijenilo, Milovanovićeva ljubav prema šahu nije.
Uime Redakcije portala, čiji je bio povremeni saradnik, izražavamo saučešće porodici Milovanović. Počivao u miru Božjem – laka mu zemlja! (gl, tl)
U Dalasu je preminuo poznati internacionalni majstor Rade Milovanović.
Veći dio svoje šahovske karijere igrao je u tadašnjoj Jugoslaviji. Godine 1972, Rade je pobjedio na omladinskom šampionatu Bosne i Hercegovine, a 1973 na omladinskom šampionatu Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju. Na omladinskom šampionatu Balkana iste godine Rade je osvojio zlatnu medalju. Rade Milovanović je završio pravni fakultet i radio u gradskoj upravi. Njegova supruga je radila kao pravni zastupnik u „Upravi rudnika uglja“. Dok je šah bio veliki dio njegovog života, obaveze oko posla i porodice značile su da Milovanović nije bio profesionalni šahista.
Zbog rata 1990-ih, Milovanović i njegova porodica su emigrirali u Dalas. Njegov prvi posao bio je domar, što je sigurno izgledalo tužno u odnosu na njegovu prestižnu karijeru u Tuzli. Ali povezivanje sa šahovskom scenom Dalasa razvilo se u roku od nekoliko godina u posao sa punim radnim vremenom kao šahovski trener za UT Dalas. Milovanović je pronašao sreću kroz 20 godina treniranja šaha u UT Dalasu, gdje je sa ekipom osvojio 10! puta prvo mesto na prestižnom studenskom takmičenju Pan-American Team Championships. Takođe je podučavao privatne studente i vodio sopstvene šahovske kampove.
Treniranje je značilo manje vremena za igranje šaha nego što je uživao u svom prethodnom životu u Tuzli. Dakle, većina navedenih turnira i uključenih partija su iz njegovih dana pre imigracije.
Rade je objavio partije u knjizi koje su odigrane između 1970. i 2008.
Vrhunac njegove šahovske karijere je bio bio:
Srebrna medalja za tim Bosne i Hercegovine na Šahovskoj olimpijadi 1994.
Prvo mjesto na šampionatu Texasa-1999
2008. godine IM Rade Milovanović bio je ko-šampion na „U.S. Open Chess Championship“
Godine 2023 objavio je biografsku knjigu pod naslovom:
“Rade Milovanović -Međunarodni šahovski majstor – Moja porodica i šahovska priča sa odabranim partijama i slikama“.
Ignacy Nowak (rođen 12. januara 1949.) je poljski šahista koji je osvojio šampionat Poljske u šahu 1985. godine. Nowak je postao majstor FIDE 1983. godine.
Od 1971. do 1990. godine, Nowak je učestvovao na Poljskim šahovskim prvenstvima dvanaest puta. 1985. godine u Gdinji dijelio je prvo/treće mjesto, a zatim je osvojio dodatni turnir u Varšavi, pola poena ispred Jana Adamskog. U ekipnom šampionatu Poljske u šahu, Nowak je predstavljao šahovski klub Poznań dva puta, 1985. i 1988. godine, osvajajući ekipno takmičenje. Nowak je takođe dva puta pobijedio na Poljskim šampionatima u brzopoteznom šahu, 1973. i 1987. godine. Najveći rejting od 2435 postigao je u julu 1985 godine. Od 1999. godine nije učestvovao u ozbiljnim šahovskim turnirima.
Preminuo je 10.01.2024.godine. Razlog smrti još nije saopšten.
Saučešće familiji i prijateljima preminulog šahiste.
Da mogu da zaplačem, plakao bih. Da umijem da lelečem, zalelekao bih. Onako, muški, da zagrmi, da se pronese glas po barskoj dolini i svekolikoj Crnoj Gori: umro je profesor Maksim Lutovac!
Usnuo je neobično umni i daroviti čovjek, jedan od simbola ovog grada.
Zaputio se u svoje Dapsiće da dosanja one davne dječačke snove. U Dapsiće koji se po njemu kazuju, iz kojih je otišao zbunjen, uplašen i sam, a u koje se vraća na bijelom konju, obožavan od supruge, kćerke, sinova, sedmoro unučadi, snaha, zeta, ali i rođaka, prijatelja i brojnih neznanih poštovalaca njegovog lika i djela.
Čitav jedan život vrijedio je onaj aplauz koji se prolomio kad je ulazio u dvoranu Kulturnog centra na proslavu stogodišnjice Gimnazije. Ništa drugo da mu se nije desilo nego te ovacije, ta radost, mogao je spokojno da okonča ovozemaljsko bivstvovanje i ode da upozna roditelje i sestru, jer za života nije imao tu priliku. Majka mu je umrla kad je imao godinu, na porođaju sa sestrom koja je i sama ubrzo sklopila oči. Otac Milun poginuo je u partizanima kad je Maksimu bilo šest godina. Ne zna se ko je kome natovario veće breme odgovornosti na pleća – otac Milun sinu Maksimu ili otac Maksim sinu Milunu, i Darku i Lari. Nije bilo lako biti sin junaka Miluna, koji je ostavio kosti na Markovom brdu, pošto je, po običaju, išao prvi tamo gdje je bilo najgušće, a bogme nije lako biti ni potomak harizmatičnog, mudrog Maksima Milunovog Lutovca.
Bio je najdugovječniji direktor u istoriji Barske gimnazije. Punih 28 godina vješto je kormilario najznačajnijom ovdašnjom obrazovnom ustanovom. U njegovo „pero“ Gimnazija je bila hvaljena i slavljena. Uspijevao je, osobenim šarmom i blagom riječju, ali i odlučno kad ustreba, da opusti tamo gdje je stegnuto i da pritegne tamo gdje je opušteno. I da okupi, u plemenitoj misiji, bivše đake koji su bili odani Gimnaziji i koji su, iznad svega, uvažavali njega.
Pisao je lako, zavodljivo, razbarušenim, pjesničkim stilom, punim divnih opisa, metafora, iskričavih digresija, poređenja, ljekovitih pouka… Ostavio je za sobom mnoga šahovska i književna djela, dva kapitalna: „Šahovski vijenac“ i „Bar – grad feniks“.
Prije 60 godina, 1963, postao je prvak Crne Gore u šahu. Drevnu igru volio je iznad svega. Malo je šahista na ovim prostorima koji su odigrali više partija, turnirskih i brzopoteznih, od nacionalnog majstora Maksima Lutovca. Da njega nije bilo, šah bi u Baru odavno bio ono što je danas – blijeda sjenka. Organizovao je, pored ostalog, sedam veličanstvenih velemajstorskih turnira „Sozina“, uz malu, gotovo zanemarljivu pomoć prijatelja. On je izgarao a zasluge je velikodušno dijelio na ravne časti.
Zbog njega je ona latinska „Mens sana in corpore sano“ premetnuta u „In sana mente corpus sanus“ (U zdravom duhu zdravo tijelo). Taj njegov neponovljivi duh održavao je godinama njegovo posustalo tijelo. Neko će reći: umro je starac. Nije. Umro je čovjek u poznim godinama, mladalačkog, do zadnjeg udisaja, stvaralačkog duha. Smrt je nekoliko puta dolazila po njega, ali se vraćala neobavljena posla, jer nije znala kako da ga razdvoji od olovke. I juče su se nadgornjavali i smrt je, negdje pred ponoć, konačno, pobijedila. Maksimova olovka je, zavazda, ostala u njenim rukama.
Neodoljivi optimizam širio je svuda oko sebe. Učinio je, tim svojim vječitim optimizmom i zdravim, vrcavim humorom, ne pristajući na turobne misli, tavorenje i osrednjost, da mnogi, u svakom pogledu, postanu bolji nego što su bili dok njega nisu upoznali.
Maksim je, kao niko, znao budan da sanja, ali i da te snove, nevjerovatnom upornošću, pretače u stvarnost. Veselio se, bez zrnca ljubomore i sujete, tuđim uspjesima, a svoje je dostojanstveno nosio. Bio je dobronamjeran, s lakoćom je stvarao prijatelje. Umio je da iskaže poštovanje i prema znatno mlađima od sebe, ako su to poštovanje zaslužili.
Možda i zbog toga što je rastao bez roditelja, sam, bio je neobično, do fanatizma, privržen porodici koju je izgradio sa svojom postojanom i brižnom suprugom Lalicom. Ništa mu nije bilo teško da učini za nju. Ništa.
I nešto lično.
Znam da ćemo jednom, opet, proći našom suđenom stazom, od spomenika Svetom Jovanu Vladimiru prema moru, pa desno, Šetalištem kralja Nikole, pored „Turista“, Dvorca i stadiona, do mosta na Željeznici. I znam da mi nećeš ni tada zamjeriti što si me, po običaju, kod spomenika, malo čekao. Upitaćeš samo: „Hoćemo li prije ili poslije šetnje?“ Odgovoriću: „Bolje poslije.“ A tu baklavu u „Heleni“ rijetko smo preskočili. Jedino će, dok hodamo nogu pred nogu, dok me držiš ispod ruke, ponosnog zbog tog prisnog čina, dok te pomno slušam i tek ponešto odgovaram i zapitkujem, dok odzvanja tvoj grohotan smijeh i prije poente nikad dva put iste anegdote i dok nas miluje zimsko sunce koje nigdje, krajem i početkom godine, ne grije kao u Baru, izostati ona tvoja rečenica, lajt motiv našeg poluvjekovnog druženja: „Lijep li je ovaj život, moj Mićašu!“
Da je poživio do 5. maja, Maksim Lutovac bi napunio 88. godina. Biće sahranjen u nedjelju, 31. decembra, na gradskom groblju Gvozden brijeg u Baru, u 14 časova.
Legendarni plovdivski šahista Nikola Padevski preminuo je večeras u 90. godini. Vijest o njegovoj smrti objavila je njegova porodica.
On je jedno od najvećih imena u istoriji bugarskog šaha. Rođen je 29. maja 1933. godine u Plovdivu, gdje je napravio prve korake u savladavanju tajni popularne igre, a ime mu je postalo popularno 1949. godine, prilikom posjete velikih sovjetskih šahista Paula Keresa i Igora Bondarevskog. U Plovdivu su u alternativnoj simultanci izgubili od 16-godišnjeg Padevskog. Tada je debitovao i u finalu Republičkog prvenstva za muškarce. U to vrijeme bio je najmlađi učesnik finala. Dvije godine kasnije, u svom drugom učešću, Nikola Padevski je već među osvajačima nagrada. Osvaja 4-5 mjesto u konačnom poretku sa osvojenih 10 poena.
Njegov šahovski talenat se u punoj snazi manifestovao tokom studentskih godina. Uzastopno je završio 2 visoka obrazovanja – ekonomski fakultet u Varni i pravo – u Sofiji. Za to vrijeme Padevski je već dostigao vrhunac u svojoj domovini. Dvije godine zaredom – 1954. i 1955. – bio je republički prvak. Kao student učestvovao je na nekoliko svjetskih studentskih prvenstava. Osvajač je jedne zlatne medalje (Budimpešta, 1959), gdje je igrao na prvoj tabli; 2 srebrne medalje (Reykjavik, 1957. i Zlatni Pjasci, 1958.) i jedna bronzana medalja (Oslo, 1954.).
Na šahovskim olimpijadama debitovao je 1956. godine, na prvoj tabli. Njegov rezultat od 7 poena (+4 = 6 -4) iz 14 partija je više nego dobar, ali je u ovom slučaju važnije da je postao prvi bugarski šahista koji je igrao neriješeno sa svjetskim prvakom (u polu finalu protiv Mihaila Botvinika). Plovdivski velemajstor je učesnik 11 uzastopnih olimpijada. Odigrao je 162 partije (najviše od svih bugarskih šahista), od kojih je osvojio 95,5 poena (+53 = 85 – 24). Igrao je na prvoj tabli na tri Olimpijade. Među njegovim odličnim rezultatima su bili dva remija protiv Bobija Fišera na Olimpijadi (jednom u preliminarnim borbama i drugi u finalu Olimpijade) u Zlatnim Pjascima 1962. i njegova pobjeda nad Anatolijem Karpovom na Olimpijadi u Skoplju 1968. godine. U Nici 1974. Svjetska federacija mu je lično uručila spomen plaketu za 10 uzastopnih učešća na Olimpijskim igrama.
Padevski je i rekorder po učešću na republičkim prvenstvima – 21. Četiri puta je bio jedini pobjednik (1954, 1955, 1962. i 1964.), a jednom, 1974. godine, podijelio je prvo mjesto sa Iv. Radulovom, ali je naknadno izgubio dodatni meč za titulu i ostao sa srebrnom medaljom. U republičkim prvenstvima odigrao je 354 partije, od kojih je osvojio 217 1/2 poena (+123 = 189 – 42).
Nikola Padevski je šahista kojeg odlikuju vrlo stabilni rezultati. Tokom 1950-ih i 1960-ih, kada je bio na vrhuncu svoje snage, postigao je niz zapaženih rezultata ne samo u sportskom, već I u kreativnom smislu. Dobitnik je više međunarodnih turnira – Zlatni pjesak (1960. i 1975.) – 1-2 i 1-3 mesto, Polyanica Zdrój (1963.) – 1. mjesto, Čačak (1969.) – 2-4. mjesto; Bari (1972) – 2 m, Pula (1975) – zonski turnir: 2-3 mjesto; Temišvar (1977) – 2-3 mjesto; Kraguevac (1984) – 1-2 mjesto; Beograd (1985) – 1. mjesto itd.
Za značajne sportske rezultate FIDE mu je 1959. dodijelila titulu međunarodnog majstora, a 1964. postao je treći bugarski velemajstor.
Nikola Padevski je takođe veoma dobar šahovski pisac, sa istančanim smislom za književni izraz. Dugi niz godina bio je saradnik časopisa „Šahovska misao“, autor je nekoliko zanimljivih monografija otvaranja, a 1991. njegova želja za popularizacijom šaha prerasla je u lični projekat i sam je počeo da izdaje prvi privatni časopis u našoj zemlji. „Ches News“. Časopis je postojao samo dvije godine (razbila ga je teška ekonomska kriza), ali je ostavio trajan trag u razvoju i popularizaciji šaha.
Mnogima od nas ostavio je nezaboravne uspomene i teško da postoji osoba koja, upoznajući ga, nije shvatila da se iza svega krije sjajna ličnost i dobra osoba.
Neka put tvoje duše bude svjetao, Učitelju! Poklon…
Šahovski savez Srbije sa žaljenjem saopštava da je u Beogradu, 13. decembra 2023. godine u 95. godini preminula velemajstor Verica Vera Nedeljković. Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeno.
Život i rad
Biografija
Rođena je u Pridvoricu kod Čačka 16. septembra 1929. godine, majka Vinka (rođ. Popović, iz Dučalovića) i otac Milorad Jovanović (Jovanović-Tošović iz Pridvorice). Osnovnu školu je učila u Jezdini kod učiteljice Olge Vujović, sestre narodnog heroja Ratka Mitrovića. Gimnaziju od osam razreda završila je u Čačku u periodu 1940-1948. god. Kao odlična učenica tokom celog školovanja oslobođena je Male i Velike mature. Studirala je na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i diplomirala sa radom „Projekat rečno-morskog broda za plovidbu Dunavom“ 2. februara 1955. god. kao prva žena diplomirani inženjer brodogradnje u Srbiji.
Radila je najpre u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu (JRB), zatim u Srednjoj brodarskoj školi kao profesor, i od 1961. do 1987. god. na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na Katedri za otpornost materijala. Nastavu je držala i u centrima Mašinskog fakulteta u Valjevu, Užicu, Kraljevu i Prištini.
Akademski stepen magistra tehničkih nauka stekla je 29.4.1974. god. odbranom magistarskog rada pod nazivom „Određivanje granica stabilnosti između ploča ojačanih rebrima i odgovarajućih anizotropnih ploča“. Radila je na doktorskoj disertaciji pod nazivom „Analitičko i eksperimentalno istraživanje naprezanja zgloba kuka” i 1979. godine bila na usavršavanju na Univerzitetu Durham u Severnoj Karolini, SAD.
Samostalno je objavila udžbenik: “Grafički radovi iz Otpornosti materijala 1” u 4 izdanja po 3000 primeraka (1971, 1973, 1978 i 1984.) i u koautorstvu “Tabele iz Otpornosti materijala” 1971. i “Priručnik iz Otpornosti materijala” 1978. godine. Koautor je i u nekoliko naučno-istraživačkih radova.
Udala se 1953.godine za doktora Srećka Nedeljkovića (4.12.1923-2.1.2011), profesora-kardiologa, internacionalnog šahovskog majstora. Ima dva sina: Miloša (1957) i Vladimira (1961) koji su mašinski inženjeri i majstorski kandidati u šahu: Miloš pobednik Otvorenog šahovskog prvenstva u Njujorku (1976) i Vladimir omladinski prvak Beograda (1978).
Šahovska karijera
Šah je naučila u čačanskoj gimnaziji i klubu „Borac“. Prelaskom u Beograd 1948. na studije, učlanila se u ŠK „Crvena zvezda“ i u njemu zauvek ostala. Afirmisala se na prvenstvu Srbije 1948.godine, a zatim na prvenstvu Jugoslavije iste godine u Novom Sadu zauzevši 4. mesto. Sledeće godine na šampionatu Jugoslavije u Ljubljani bila je treća, sa samo pola poena iza pobednica Lidije Timofejeve i Slavice Cvenkl, zatim je četiri puta uzastopno šampionka Jugoslavije.
Titulu nacionalnog majstora dobila je kao pobednica na šampionatu Jugoslavije u Skoplju (1950).
Titulu internacionalnog majstora FIDE stekla je pobedom na međunarodnom Zonskom turniru u Herceg Novom (1954). Zonski turniri su se igrali svake treće godine i ciklusu kvalifikacija za Turnir kandidatkinja za izazivačicu svetske prvakinje.
Titula velemajstora FIDE uvedena je znatno kasnije, pa joj je priznata i uručena 1977.godine za osvojeno drugo mesto na Turniru kandidatkinja u Plovdivu (1959). Tim rezultatom Verica Nedeljković je bila zvanično treća igračica na svetu. Osvojeno drugo mesto na Turniru kandidatkinja bio je prvi, a ostao i najveći domet u istoriji ženskog šaha u Jugoslaviji i Srbiji (kasnije su ga ponovile Milunka Lazarević i Alisa Marić).
Rezultati Verice Nedeljković
Pojedinačna takmičenja u ciklusu borbe za svetsko prvenstvo: 1.1. Šampionati Jugoslavije – 6 puta prvakinja 1.1.1. Skoplje 1950. 1. mesto 1.1.2. Zagreb 1951. 1. mesto 1.1.3. Subotica 1952. 1. mesto 1.1.4. Opatija 1953. 1. mesto 1.1.5. Izola 1958. 1. mesto 1.1.6. Vrnjačka Banja 1965. 1. mesto
1.2. Zapadnoevropski zonski turniri – 4 puta prvakinja 1.2.1. Herceg Novi 1954. 1. mesto 1.2.2. Venecija 1957. 1. mesto 1.2.3. Bad Nojenar 1963. 1. mesto 1.2.4. Arenis de Mar 1966. 1. mesto
Zonski turnir 1960. godine nije igrala, jer je na osnovu prethodnog uspeha na Turniru kandidatkinja imala pravo direktnog učešća.
1.3. Turniri kandidatkinja za izazivačicu prvakinje sveta Svake treće godine 18-20 najjačih svetskih šahistkinja koje su se kvalifikovale iz zonskih turnira igrale su Turnir kandidatkinja (finalni turnir trogodišnjeg ciklusa svetskog prvenstva), na osnovu koga pobednica stiče pravo da igra meč sa svetskom prvakinjom. Pritom, pored najboljih igračica iz ostalog dela sveta, Sovjetski savez je imao šest najjačih predstavnika. Verica Nedeljković je na ovim turnirima učestvovala 5 puta uzastopno i bila je prva strankinja koja je ugrozila primat sovjetskih šahistkinja, sa rezultatima koji pokazuju stalno prisustvo u najužem svetskom vrhu 1.3.1. Moskva 1955. 6. mesto 1.3.2. Plovdiv 1959. 2. mesto 1.3.3. Vrnjačka Banja 1961. 4. mesto 1.3.4. Suhumi 1964. 9. mesto 1.3.5. Subotica 1967. 6. mesto
Najbliža kruni bila je u Plovdivu 1959.godine kada je osvojila drugo mesto, dok su pobednica turnira – izazivačacia svetske šampionle i svetska šampionka bile iz Sovjetskog saveza. Tada je Verica Nedeljković na zvaničnoj rang listi FIDE bila treća šahistkinja na svetu pune tri godine.
Ekipna takmičenja:
2.1. Olimpijade 2.1.1. Na olimpijadi u Splitu 1963.godine Jugoslavija je postigla svoj najveći olimpijski uspeh u ženskom šahu osvajanjem drugog mesta i srebrne olimpijske medalje (zlato je za samo pola poena više pripalo SSSR-u). Doprinos Verice Nedeljković ovom uspehu je i do danas neprevaziđen – osvojila je 12 poena iz 12 odigranih partija! Ovaj uspeh se i danas pamti. 2.1.2. Na olimpijadi u Oberhauzenu 1966.godine, ženska šahovska reprezentacija je osvojila 4. mesto.
2.2. Klupska takmičenja Kao član ŠK „Crvena Zvezda“ Verica Nedeljković je 9 puta učestvovala na državnim ekipnim šampionatima. Sa ekipom je osvojila 3 državna prvenstva: Poreč 1970, Krk
i Krk 1977. godine, i 5 puta drugo mesto: Rogaška Slatina 1956, Bled 1963, Pula 1965, Pula 1971. i Pula 1978. godine.
SSSR-Jugoslavija, Kijev 1959.god. remi sa svetskom prvakinjom Bikovom i pobeda nad budućom svetskom prvakinjom Nonom Gaprindašvili.
Jugoslavija-Rumunija, Beograd 1960.god. V.Ned-Todoresku 1,5:0,5.
Jugoslavija-SSSR, Beograd 1961.god. Verica Nedeljković je postigla najbolji rezultat ikad postignut u mečevima protiv sovjetskih igračica sa 5 osvojenih poena iz 6 partija! Pritom je pešačka završnica partije sa šampionkom SSSR-a Larisom Voljpert koju je V.Ned. dobila ušla u udžbenike šaha.
Jugoslavija-Mađarska, Beograd 1962.god. V.Ned.-Honfi 1,5:0,5.
Jugoslavija-SSSR, Rijeka 1963.god. Uz ukupan rezultat 3:3, Verica Nedeljković je pobedila i tadašnju svetsku prvakinju Nonu Gaprindašvili i izazivačicu svetske prvakinje Alu Kušnir.
SSSR-Jugoslavija, Lenjingrad 1964.god. Verica Nedeljković je opet pobedila tadašnju svetsku prvakinju Nonu Gaprindašvili.
Jugoslavija-Rumunija, Vrnjačka Banja 1964.god. V.Ned-Todoresku 2:0.
Jugoslavija-SSSR, Budva 1967.god. kada se igrao turnir kroz mečeve i u kojem je V.Ned. osvojila treće mesto.
Priznanja i nagrade
„Zaslužni sportista Jugoslavije“ od 1957. godine.
Sportista godine grada Beograda za 1957. godinu.
Najbolja sportistkinja Jugoslavije za 1963. godinu u anketi Tanjuga.
Odlikovana je Ordenom zasluga za narod. Ukaz br.27 Predsednika SFRJ od 24.4.1972.godine. Orden uručio Dragoslav Marković.
Spomen plaketa Grada Beograda 1944-1969, predsednik Grada Beograda Branko Pešić.
Plaketa Grada Beograda 1944-1984, predsednik Grada Beograda arh. Bogdan Bogdanović (lično uručena u prvoj grupi nagrađenih).
Plaketa Sportskog društva „Crvena Zvezda“.
Zlatna značka Beograda.
Zlatna značka Šahovskog saveza Srbije.
Zlatna značka Sportskog društva „Crvena Zvezda“.
Veliki broj diploma, zahvalnica, pohvala, plaketa, povelja, … od šahovskih organizacija, klubova, gradova i republike.
U rodnom Čačku, u ustanovljenoj Čačanskoj kući slavnih sportista, Verica Jovanović Nedeljković je dobila veliku počast i priznanje pošto je uvršćena u sportske legende Čačka (uz Dragana Kićanovića, Željka Obradovića, Radmila Mišovića, i druge).
U monografiji „Beograd – metropola šaha“ izdatoj 1997.god, štampanoj u srpskoj i engleskoj verziji i filmovanoj, Verica Nedeljković je svrstana među 9 „veličanstvenih velikana šaha“.
Vlada Republike Srbije dodeljuje Verici Nedeljković „Nacionalno sportsko priznanje“ za poseban doprinos u razvoju i afirmaciji sporta, Predsednik Vlade Vojislav Koštunica, 15.2.2007.godine.
Nagrada za životno delo Sportskog društva Crvena Zvezda, 2016. god.
Izuzetnost u sportskim rezultatima ostvarena trostrukim uspehom na takmičenjima najvišeg nivoa, kao i prethodno osvojeno treće mesto u svetu na zvaničnoj rang listi FIDE, svakako su učinili da Verica Nedeljković 1963. godine bude visoko rangirana u apsolutnoj konkurenciji i muških i ženskih sportista, što takođe predstavlja izuzetno priznanje. U anketi TANJUG-a, u kojoj su učestvovale 22 agencije iz ”velike” Jugoslavije, birano je deset najboljih sportista. Verica Nedeljković je zauzela visoko osmo mesto ukupno, a prvo žensko mesto u društvu sledećih velikana i legendi: 1. Miroslav Cerar (gimnastika), 2. Stevan Horvat (rvanje), 3. Radivoje Korać (košarka), 4. Borivoje Vukov (rvanje), 5. Bora Jovanović (tenis), 6. Ivo Daneu (košarka), 7. Roman Lešek (atletika), 8. VERA NEDELjKOVIĆ (ŠAH), 9. Nikola Pilić (tenis), 10. Natalija Stefanović (padobranstvo).
„Trofej Verice i Srećka Nedeljkovića“
Iz fonda Nacionalnih priznanja kojima su kao Zaslužni sportisti Jugoslavije i Srbije nagrađeni, uzvratili su darove šahu investicijom za budućnost mladih šahovskih talenata. Pokrovitelji su finalnog šahovskog prvenstva studentkinja i studenata Univerziteta u Beogradu, stvarajući zadužbinu kao most među generacijama. Turnir se igra od 2008.godine pod nazivom ”Trofej Verice i Srećka Nedeljkovića” uz podršku Rektorata Univerziteta u Beogradu i Univerzitetskog sportskog saveza Beograda. Iako studenti, dosadašnji pobednici turnira su istovremeno državni reprezentativci i šampioni, kao i učesnici šahovskih olimpijada.
Turnir se organizuje na Mašinskom fakultetu i u njegovoj organizaciji učestvuje cela porodica Nedeljković – sinovi Miloš i Vladimir, snaha Milena, kao i unuci Olga (lekarka) i Srećko (inženjer). Praunuci Jovan i Katarina čekaju svoju priliku.
Suprug – Srećko I. Nedeljković
Srećko Nedeljković rođen je u decembru 1923. god. u selu Virovo kod Arilja. Gimnaziju je završio u Čačku, a tokom školovanja je nagrađen za Deset najboljih radova u Srbiji na temu: U radu i stvaralaštvu leži smisao života. Posle rata upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu i završio ga sa najvišim ocenama. Na fakultetu se i zaposlio, a zatim postigao veoma uspešnu univerzitetsku i naučnu karijeru, dostigavši zvanje redovnog profesora i redovnog člana Medicinske akademije, kao i počasnog člana Naučnog društva Srbije. Dobitnik je dve Oktobarske nagrade grada Beograda, kao i Sedmojulske nagrade Republike Srbije. Paralelno se bavio i šahom gde je postigao vrhunske rezultate dok se nije potpuno posvetio medicini. Bio je pobednik Otvorenog prvenstva Beograda 1950.godine i zaslužio tada najveću mušku titulu u šahu – internacionalni majstor, među sedam postojećih u to vreme u Jugoslaviji. Bio je državni reprezentativac, trener i dugogodišnji kapiten-selektor nacionalnog tima u vreme velikih uspeha našeg šaha, i nosilac je Nacionalnog priznanja ustanovljenog 2007. godine. Preminuo je januara 2011. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U znak sećanja, poštovanja i počasti, Udruženje kardiologa Srbije ustanovilo je nagradu sa njegovim imenom.
Preminuo Damir Samovojska, poznati hrvatski šahist, sudac i dugogodišnji novinar Sportskih novosti
Bio je čovjek s velikim “Č”, uvijek spreman pomoći, ali i nezaboravni životni boem
Nakon teške bolesti, u ponedjeljak, 20. studenog, napustio nas je Damir Samovojska, poznati hrvatski šahist, šahovski sudac i dugogodišnji novinar Sportskih novosti. Rođen je 1956. u Dugoj Resi, ali ubrzo je postao stanovnik Zagreba, gdje je i živio do smrti.
Pamtimo ga iz godina u Sportskim novostima kao vrsnog urednika šahovske rubrike, a dugo je u nogometnoj rubrici uređivao i stranice o nogometu u Bosni i Hercegovini. Bio je čovjek s velikim “Č”, uvijek spreman pomoći, ali i nezaboravni životni boem, koji se radovao svakom danu i svakom druženju.
Stekao je tako brojne prijatelje i poznanike, a na šahovskom polju osvojio je brojne turnire i priznanja. Kao šahovskom sucu vrhunac mu je bilo suđenje na šahovskoj Olimpijadi 2002. na slovenskom Bledu, a s tog događaja je i izvještavao za SN. Bio je i veliki prijatelj slavnog Garija Kasparova i jedan od prvih hrvatskih novinara, koji je napravio intervju s vjerojatno najboljim šahistom svih vremena.
Prijatelju, počivaj u miru, sjećanje na tebe neće izblijediti nikada.
Imenjače Izuzetno mi je žao što nas je napustio tako drag i skroman čovjek. Pridružujem se tvojoj impresiju o veselju koje ga je ispunjavalo pred odlazak u Ameriku.
Igrao sam s njim u nekolio šahovskih klubova i uvijek sam se dobro osjećao u njegovom društvu. Ilustracije radi, uvijek smo pri cugerima ili službenim partijama međusobno remizirali, ali na zadnjem turniru bili smo bodovno izjednačeni pa mi je onako u hodu kroz njegov karakterističan smješak dobacio „nema remija igramo“.
Dobro nasmijao sam se i krenula je igra. Kako je Aco uvijek bio gospodin nije baš previše obraćao pozornost na vrijeme i u jednakoj poziciji došao je na nekih 7-8 sekundi, a da još napomenem igralo se bez bonifikacije i on mi ponudi kroz smješak remi.
Acimire, tako sam ga često od milja zvao, ali baci malo pogled na sat. Kad je vidio da ima još samo 7-8 sekundi nije počeo bjesumoćno lupetati po satu već je u maniri gospodina uz smješak pružio ruku i čestitao mi.
Ovo napominjem samo radi toga da se vidi koliki je Aco bio i gospodin i sportaš, a prije svega veliki čovjek.
Hvala mu za predivne trenutke koje sam proveo s njim i neka mu je laka zemljica i vječna slava
Nakon promocije prišao mi je gosp. Vukić i predstavio se .
Obojica smo bili u istoj Whatsup grupi i na listi 2 turnira koja ćemo od 25.12.2023. do 8.1.2024 odigrati u Los Anđelesu.
Raspitivao se o mojim iskustvima s putovanja i o turnirima jer sam već igrao u osmom mjesecu .
Sjećam se da sam mu spomenuo da ima “ neki Vukić iz Vojvodine koji sam prevodi i izrađuje knjige i poznaje li ga .
-Pa to mi je brat ! Umro je !
-Žao mi je !
-Bile su to odlične knjige. Izbor i kvaliteta izrade. Kupio sam ih dosta od čuvenog Baje Patka 🙂
-Tko je Baja Patak ?
-Pa zovu ga još Siniša Dražić, šalio sam se.
-Taj Dražić često mi prigovara da masnim rukama prelistavam po knjigama na tezgi ,a slabo kupujem :). Šale bre, šta si se stiskoooo, vikao je on meni !
Pitao me Aleksandar -jesam li dobio avio kartu ?
Nisam! Nema više klasičnih avio karata! Samo dođete na aerodrom sa pasošem i oni u kompjuteru imaju vaše ime, a karte nam je rezervirala i platila Shirley koja sve organizira .
Pitao me još o vizi za Ameriku..
-Viza vam košta oko 180 eura rekao sam mu .
-Ali meni ne treba viza, imam hrvatski pasoš !
-Oh, oprostite, mislio sam da živite u Srbiji!?
Onda trebate ispuniti internet formu zvanu ESTA i platiti 21 euro.
Morat ćete odgovoriti na “ bezbroj“ pitanja tipa , jeste li bili u Iraku i Jemenu, jeste li imali koleru, koje droge uzimate ili ste uzimali i slična pitanja o svemu i svačemu.
Ništa vas o šahu neće pitati 🙂 .To traje oko 1 sat i na kraju plaćate karticom 21 euro.
Za oko 48 sati dobiti ćete e-mailom odobrenje koje vam daje pravo da u iduće 2 godine neograničen broj puta možete ulaziti u Ameriku.
Uz upozorenje, da zadnje odobrenje daje granični policajac na aerodromu!
Dr. Vukić se baš radovao putu u Ameriku i što ćemo se družiti 15-ak dana.
I onda je jučer Srđan Basarić u grupu šahista koji putuju u Los Anđeles poslao vijest :
“Dear Ms. Shirley, With great sadness and grief, I have to inform you that my dear friend and colleague Aleksandar Vukić passed away on November 14.“
#####
Žao mi je što se neću više družiti sa Aleksandrom Vukićem. Kao malu uspomenu na njega prilažem upečatljivu fotografiju koja je stajala uz njegovo ime u Whatsup grupi .
Sa nevericom smo primili vest da je iznenada preminuo zrenjaninski šahista, majstorski kandidat, Dr Aleksandar Vukić.
Prosto smo zatečeni i bez reči… Prošle godine nas je napustio šahista, Fide-majstor, mlađi brat Radivoj, a evo sada sa tugom primismo i vest da nas je napustio i Aca… Dr Aleksandar Vukić je bio doktor socioloških nauka, a radio je jedno vreme na institutu za migracije u Zagrebu. Od šaha se nikada nije odvajao, i šah mu je bio uz nauku ( imao je zvanje stručnog saradnika na institutu ) hobi, i rado je nastupao na šahovskim turnirima kad god je imao vremena… Bio je dugogodišnji istaknuti član ŠK „Proleter“ Zrenjanin… Ove godine je organizovao i memorijalni turnir u Zrenjaninu, u spomen na svog mlađeg brata FIDE majstora Radivoja, a evo danas primismo i ovu tužnu vest… Saučešće njegovoj porodici…
Neka mu je slava i hvala za svo ono divno vreme provedeno sa nama uz drevnu igru, i nezaboravna druženja od skoro pola veka…
Šahista tivatske Mimoze Petar Popadić je tragično, u 31. godini, izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Petar je bio pionirski prvak Crne Gore u šahu i osvajač više srebrnih i bronzanih medalja sa prvenstva Crne Gore za pionire i kadete. On je i dobitnik specijalnog pehara Šahovskog saveza kao učesnik svih šampionata za mlade od šest do 18 godina.
Petar je pisao poeziju, a zbirku “Ničiji bezdan” objavio je 2015. godine. Napisao je i scenario za dokumentarni film “Tvrđava Boka”.
Saučešće porodica prima u Gradskoj kapeli 15. novembra od 11-15 sati, kada će se obaviti sahrana na Gradskom groblju Brdišta.
Umro je Stjepan Žaja, istaknuti pedagoški i šahovski djelatnik te publicist
U Aržanu je sinoć, 6. studenoga u 85. godini života preminuo Stjepan Stipe Žaja, istaknuti pedagoški i šahovski djelatnik te publicist. Pogreb će biti u srijedu 8. studenoga u 14:30 sati na mjesnom groblju u Aržanu.
Rođen je 1939. godine. Nakon Učiteljske škole, na Pedagoškoj akademiji diplomirao je hrvatski i engleski jezik i tijekom 45 godina rada odgojio brojne naraštaje učenika u svom rodnom mjestu, u kojemu je stvorio i “najveće šahovsko selo u Europi”. Otac je šahovskog velemajstora Ivana Žaje, utemeljio šahovski klub “Petar Žaja”.
Žaja je ove godine dobio dva vrijedna priznanja – Nagradu za životno djelo Splitsko-dalmatinske županije te za 110 godina Hrvatskoga šahovskog saveza Priznanje za izniman doprinos promicanju šaha.
Objavio je pet knjiga: dvije zbirke poezije Otimam se snu (2016.) i Usputnice (2018.), zbirku kratkih priča Tako nan je lipo bilo (2019.), zbirku crtica i zapisa Kratka prisjećanja (2021.) te autobiografski roman Fragmenti jednog odrastanja (2022.). Dovršio je rukopis i za šestu knjigu.
Tužna vijest za čitavu šahovsku zajednicu – u 85. godini života preminuo je Stjepan Žaja, legendarni šahovski djelatnik, zanesenjak, učitelj i igrač. Malo je ljudi poput Stjepana koji su na tako upečatljiv način ostavili traga u šahu, osobito dalmatinskom s epicentrom u njegovom Aržanu. Šjor Stipe nije bio samo šahist, njegova pjesnička duša ostavila je traga i u pisanoj riječi, likovnom izričaju… Stjepan Žaja otac je našeg člana, velemajstora Ivana Žaje, pa ovim putem Ivanu i čitavoj obitelji ŠK „Petar Sedlar – Pepe“ izražava iskrenu sućut.
Preminuo je francuski internacionalni majstor Thierry Manouck. Evo kratkog sjećanja na preminulog šahistu od strane FM Carla Strugnella
Piše: FM Carl Strugnell
Igrao sam svoj prvi zatvoreni turnir sa ovim ljubaznim gospodinom 2006. godine. Imao sam dosta pristojnih pozicija, ponekad čak i dobijenih, ali sam gubio svaku partiju. Bio sam nervozan. Kada je došlo vreme za našu partiju, nadigrao me je i kada je bilo jasno da je bolji ponudio mi je remi sa osmjehom. Rijedak slučaj simpatije u nemilosrdnom svijetu. Ciao mon ami!
Za sada nema detaljnijih informacija o smrti legendarnog šahiste kojeg su upoznali svi koji su igrali brzopotezne turnire u ŠK Slavija u Beogradu, Ferdinand Mrša (rođen 3.3.1941). Nadam se da će neko objaviti detalje i fotografiju.
Kremacija velemajstora Aleksandra Matanovića zakazana je u ponedeljak, 14.08.2023. godine u 10:15 (okupljanje u 09:30) na Novom groblju u Beogradu.
Šahovski savez Srbije i Šahovski savez Beograda će organizovati Komemorativnu sednicu u sredu, 16.08.2023. godine u 12:00 sati u sali GO Stari grad (ul. Makedonska 42).
IN MEMORIAM VELEMAJSTOR ALEKSANDAR MATANOVIĆ (23.05.1930-09.08.2023)
Simbol „zlatnog doba” našeg šaha
U Beogradu je 9. avgusta, u 94. godini, preminuo velemajstor Aleksandar Matanović, jedan od velikana i simbola zlatnog doba našeg šaha 1950-80, kada je Jugoslavija bila druga šahovska velesila sveta iza SSSR.
Aleksandar Matanović je rođen 23. maja 1930. u Beogradu. Posle ranih uspeha u šahu i titule omladinskog prvaka Jugoslavija 1948, u seniorsku reprezentaciju ušao je već 1950, u nezaboravnom radio-meču Jugoslavija – SAD, a 1955. je postao velemajstor.
Od 1954. do 1978. bio je stalni član olimijskog tima, a potom 1980. selektor reprezentacije koja je osvojila našu poslednju olimpijsku medalju. U zlatnom dobu našeg šaha, dok je sa Gligorićem, Ivkovom i Matulovićem činio je okosnicu druge velesile sveta, okitio se sa pet srebrnih i četiri bronzane olimpijske ekipne medalje, kao i sa pet pojedinačnih za rezultate na svojoj tabli: jednom zlatnom, tri srebrne i jednom bronzanom. Na pet evropskih šampionata, između 1957. i 1977, osvojio je četiri srebrne i jednu bronzanu ekipnu medalju.
Iako je takmičarske ambicije sa 36 godina podredio revolucionarnom projektu univerzalnog šahovskog jezika i izdavačke kompanije „Šahovski informator”, čiji je bio osnivač, urednik i direktor, zadržao je visok nivo i u narednoj deceniji, dodajući tituli prvaka Jugoslavije iz 1962. godine (zajedno sa Minićem), još dve, 1969. i 1978. Priznanje Svetske šahovske federacije (FIDE) dobio je izborom za potpredsednika FIDE 1990-94. Od maja 2022. Aleksandar Matanović je bio najstariji velemajstor na svetu.
Uoči svog 93 rođendana napisao je za „Politiku” sledeći autobiografski tekst, koji će se pokazati kao oproštajni:
UZ 93. ROĐENDAN NAJSTARIJEG VELEMAJSTORA NA SVETU
Izabrao sam šah
Aleksandar Matanović („Politika”, 22. maj 2023.)
U poznim godinama bolje je sećati se šta je bilo nego predviđati šta će biti. Vraćam se mladosti. Majka, Janko i Marko biraju mi životni put. Izabraće ga bombe bačene iz aviona. Posle bombardovanja Beograda izbegli smo u selo Ostružnicu. Leto je. Skupljamo se na plaži na obali Save. Igramo šah. Bolji sam od drugih. To me je ohrabrilo da se posle završetka rata takmičim sa svojim vršnjacima. Pobedio sam na turnirima za prvenstvo Beograda, Srbije i Jugoslavije. Kocka je bačena. A, šta da sam u Ostružnici bio najbolji u bacanju kamena s ramena?
Sa suprugom Vesnom u Amsterdamu 1960, na turniru u Australiji 1970. i ovih dana na Dunavu
Šampionat u Zagrebu. Jedne večeri u hotelskim prostorijama za susednim stolom roditelji sa ćerkom. Počela muzika, Gligorić ne gubi vreme, zamolio ju je za ples. Tako je počelo, a završilo se našim venčanjem. Sada zajedno imamo 183 godine.
Turnir u Mar del Plati, Argentina. Na zatvaranju, mis Mar del Plate deli nagrade. Ceremonija je došla do kraja – muzika. Gligorić je na nogama, zamolio je misicu za ples. Kao u Zagrebu – tako je počelo, a završilo se njenom udajom za Boru Ivkova. Gligorić je ne samo veliki šahista već i daroviti pronalazač. Zadužio je i Boru i mene.
Posle pobede naše ekipe na Olimpijadi u Dubrovniku šah je dobio krila. Kao pečurke posle kiše niču na sve strane šahovski turniri, ekipna takmičenja, klubovi; pljušte pozivi našim šahistima iz svih zemalja. Prolaze godine. Idem sa turnira na turnir. Od Pekinga do Moskve i Londona, od Indonezije do Konga …
Na turniru u Australiji 1970
Igrao sam sa skoro svim tada istaknutim šahistima. I upoznao ih. Izdvajam dvojicu Mihajla, jednog iz sveta, drugog iz naše zemlje – Botvinika i Markovića. Botviniku pripada počasno mesto u šahovskoj istoriji; u njegovom stanu u Moskvi vidim našu zastavu, u Izraelu mu se klanjaju do zemlje, u Beogradu se ne oseća kao stranac. Marković, šahovski majstor, akademik; odbio ponudu da bude predsednik Republike Srbije, do kraja života pratio šta se događa u šahu.
Prelistavam ruske, engleske, nemačke šahovske časopise. U svakoj zemlji na svom jeziku obeležavaju partije i propratne komentare. Zašto šah nije kao matematika i muzika, svuda u svetu u upotrebi takvi kakvi su? Zašto ne šahovski jezik? Štampali smo milione „Šahovskih informatora” i drugih knjiga pisanih šahovskim jezikom. Sredinom 70-ih godina naš poznati ekonomista objavio je u novinama: „Dva proizvoda koja najviše izvozimo su jagodičasto voće i Šahovski informator”.
Jednom prilikom nismo platili mesečni porez na vreme, kupac zakasnio sa obavezom. Pozove me direktor banke. On zavaljen u fotelju, ja smerno stojim pred njegovim stolom. Očitao mi je lekciju – to više neće da toleriše. Pamtim tu sliku i to vreme.
Aleksandar Matanović ovih dana na Dunavu
Korona – život u kavezu. Nigde ne idemo, povremeno nam dolaze samo sin i unuci. Jedini provod mi je odlazak u samoposlugu i bacanje đubreta. Dug dan, a samo novine i televizija. Setih se da smo štampali knjigu pod naslovom „2345”. Milan Velimirović i Marjan Kovačević izabrali su 2.345 šahovskih problema. Mat u dva, tri, četiri, pet poteza. Zadivljen sam šta su sve izmislili autori problema. Šah je čudo.
Šah je igra. Igrom se određuju vrednosti različitih faktora u sporu. Ne samo čovek protiv čoveka. Šahista je jedna strana, šah druga. Kad šahista otkrije sve tajne šaha, a to je u toku, šah će izgubiti. Kad violinista u potpunosti ovlada svojim instrumentom, ili kad lekar otkrije šta prouzrokuje neku bolest – pobediće. Igra je sukob. Sukob, u bilo čemu, vodi napretku. U šahu, na primer, zbivanja na tabli danas razlikuju se od onih prethodnog doba – na višem su nivou.
Kada kreneš na put bez povratka, ko si i šta si zavisi od onog što ostavljaš za sobom. Kad se primakne moje vreme ostaviću za sobom suprugu, sina, troje unuka, tri snaje, četiri praunuka, šahovski jezik, bezbroj odigranih partija …
I nadu da će sve ono što je usmeravalo naše živote biti bolje nego što je bilo.
Nedavno (20.07.2023.) je u Beogradu u 75. godini preminuo Dragan (Danilo) Šešlija, omladinski prvak Crne Gore u šahu za 1966. godinu i trećeplasirani na omladinskom prvenstvu Jugoslavije (1966.)
Dragan je rodjen u Trebinju 29.07.1948. U Titogradu (sada Podgorica) je proveo djetinjstvo, gdje je završio osnovnu školu (1963.) i Gimnaziju (1967.) sa odličnim uspjehom. Uporedo sa šahom trenirao je i fudbal u Budućnosti, što mu je oduzimalo vrijeme da se više posveti šahovskim takmičenjima. Ipak je veoma brzo napredovao i postao jedan od najboljih šahista-omladinaca Crne Gore, a 1966. je postao i prvak, treći po redu u organizaciji Šahovskog saveza CG, poslije Š. Koristovića (1960-1962) i B. Ivanovića (1963-1965). Na nezvaničnom omladinskom prvenstvu Evrope (Groningen, 1966.) igrao je kao predstavnik Jugoslavije. Bio je nekoliko puta član reprezantacije Jugoslavije (omladinska tabla): SSSR (Budva, 1967., sa Ž. Djukićem i M. Despotovićem), Madjarska (Budapest, 1968., sa B. Vujačićem i D. Perovicem). Igrao je na dva Omladinska prvenstva Jugoslavije: Požarevac (1966.) i Vrnjačka Banja (1967.). U Požarevcu je odlično igrao sa vodećima, ali je bio neefikasan sa igracima iz donjeg dijela, pa je na kraju bio treći sa 9 poena iz 15 partija (1-2. M. Despotović i Ž. Djukić, 4-5. Z. Krnic i M. Fućak). Sledeće godine u Vrnjačkoj Banji je kao jedan od glavnih favorita za prvo mjesto postigao samo polovičan rezultat (8.5 iz 17, prvak je bio M. Fućak sa 12 poena), pošto je većinu (11, uključujući i četiri sa poslednjeplasiranima!) svojih partija remizirao, što nije bilo u duhu njegove igre (možda je ta miroljubivost bila nagovještaj o skorom napuštanju drevne igre). Nastupio je i na jednom seniorskom prvenstvu Crne Gore (Plav, 1965.). Kada se sa porodicom (roditeljima, bratom i sestrom) preselio u Beograd (1967.), učlanjuje se u Šah klub Partizan, ali se potpuno posvećuje studijama na Prirodno-matematičkom Fakultetu i ubrzo sasvim napušta turnirski šah. Zato je na poslovnom planu bio veoma uspješan – stekao je visoke specijalizacije iz oblasti računarskog programiranja i bio asistent-predavač na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu. Ali se u svom radnom vijeku nije posvetio nauci nego radu u privredi, gdje je saradjivao sa vodećim svjetskim kompanijama za IT (USA, Japan) u oblasti istraživanja i eksploatacije nafte. Radio je na veoma odgovornim i rukovodećim funkcijama, čak i poslije penzionisanja.
Iza sebe je ostavio suprugu Gordanu, sina Ognjena i unuke Ninu i Anju.
Iz starih Šah mat lista sam izvadio nekoliko tekstova kao sjećanje na dragog prijatelja Srđu Dragaševića koji je naglo preminuo.
U holu hotela u kojem se igra XIII Prvenstvo Crne Gore za mlade-BIJELA 21-25.01.2007.igraju se mnogobrojne slobodne partije. FM Srđa Dragašević, predsjednik Šahovskog saveza Crne Gore igra sa IM Borom Miljanićem (Dragan Popadić komentariše poteze).
————————-
Evo prvih intervjua sa dragim prijateljem Srđom Dragaševićem koji su objavljeni na Šah mat listi. Počesto sam bio gost kod njega u divnoj kući u Đenoviću koju su posjećivali mnogi šahisti koji su bilo kojim poslom dolazili u Herceg Novi.
INTERVJU SA SRDJOM DRAGASEVICEM, PREDSJEDNIKOM SAHOVSKOG SAVEZA CRNE GORE
Goran Tomic: Nedavno je objavljen Predlog kalendara takmicenja za 2006. godinu Sahovskog saveza Crne Gore. Koje se aktivnosti planiraju 2006. godine?
Srdja Dragasevic: Nas sajt (SSCG sada na adresi http://www.cgsah.org/index.html ), Vasa Sah-mat lista, emisija „Tajne saha“ na RTCG koju vec vise godina izvanredno vodi velemajstor Bonja Ivanovic i „Pobjeda“ vjerno su nas pratili kroz 2005. godinu. Godina 2006. ce nam donijeti nesto izmjenjen kalendar takmicenja. Smatramo Radnicko prvenstvo prevazidjenim. Malo je kolektiva u Crnoj Gori koji salju svoje takmicare i uglavnom ucesce zavisi od pojedinaca – amatera i njihovih finansijskih mogucnosti. Idemo na otvoreno amatersko prvenstvo Crne Gore uz proslavu „Praznika mimoze“ u Herceg Novom sa pristojnim nagradnim fondom.
G.T: Da li ce biti izmjena na Kup takmicenjima?
Srdja Dragasevic: Sto se tice Kupa i tamo mijenjamo. Moramo gradove u Crnoj Gori upoznati sa njihovim sahistima i ukinuti Festivalski sistem gdje ce samo jedna sredina (grad) docekati najbolje. Neka gradjani Berana, Andrijevice, Pljevalja, Ulcinja, Bara na djelu vide svoje takmicare i njihove protivnike iz Republike.
G.T: Sta je sa republickim prvenstvima?
Srdja Dragasevic: Republicka prvenstva su od najveceg znacaja kako Festival mladih tako i omladinska i seniorska prvenstva. Bice kvalitetna i bolje organizovana.
G.T: Da li je protekle, 2005 godine, bilo nekih dogadjaja vezanih za sah koje bi bilo bolje zaboraviti?
Srdja Dragasevic: Prostorije SK „Rudar“, Pljevlja date su ribolovcima a prostorije SK Herceg Novi Savezu boraca. To su dvije „crne sahovske price“ 2005. godine. I to bas kada su oba tima postigli svoje najvece uspjehe u istoriji igrajuci u saveznim ligama!
G.T: Da li je sve spremno za uvodjenje saha u skole tokom 2006. godine?
Srdja Dragasevic: U jesen 2006. godine pocinjemo sa eksperimentalnom nastavom u 6. skola u Republici: Podgorica, Bar, Bijelo Polje, Pljevlja, Herceg Novi, Niksic. U 2007. godini sah je predvidjen za izborni predmet. Ministarstvo Prosvete je donijelo ove odluke ali ostavilo nama da objedinimo finansiranje ovog programa. Sve cemo uraditi da jesen 2006. godine docekamo spremni. Za ovakav jedan program treba cca 40.000 eura, a SSCG ima od drzave godisnje 4-5.000 eura. Danas se ne uci sah bez kompjutera, interneta i engleskog jezika. Ne postoji skolska aktivnost koja ce vise pruziti nasoj djeci.
G.T: Koje se medjunarodne aktivnosti planiraju 2006. godine?
Srdja Dragasevic: Sto se tice medjunarodnog programa i ove godine bicemo domacini u Herceg Novom kadetskog prvenstva Evrope. To je samo potvrda da smo proslogodisnje uradili kako treba. Ovo je prvi put da jedna zemlja dobije organizaciju dva uzastopna sampionata. U maju mjesecu znacemo da li cemo biti domacini sahovske olimpijade 2010. Ne treba da govorim sta bi to znacilo za razvoj saha na ovim prostorima.
Goran Tomic: Zahvaljujem predsjedniku Sahovskog saveza Crne Gore Srdji Dragasevicu na odvojenom vremenu za ovaj razgovor.
(Intervju vodjen 31. 12. 2005)
———————-
INTERVJU SA SRDJOM DRAGASEVICEM, PREDSJEDNIKOM SAHOVSKOG SAVEZA CRNE GORE
Gospodina Srdju Dragasevica, predsjednika Sahovskog saveza Crne Gore sam zamolio za razgovor o temama koje bi se mogle nazvati „vrucim“ jer sam znao da cu dobiti direktne i jasne odgovore. Posljednjih mjeseci paznju javnosti su privlacila pitanja selektora, odnosa izmedju sahovskih saveza, planirana takmicenja i jos mnogo toga. Intervju je trajao oko dva sata, u pravom sahovskom ambijentu kuce Srdje Dragasevica u Djenovicima. Na zidovima umjetnicke slike uglavnom sa sahovskom tematikom. Pored radnog stola biblioteka sa knjigama, pehari, medalje. Naravno, na stolu kompjuter i najnoviji sahovski programi.
Goran Tomic: Kako ocjenjujete aktuelnu situaciju u Sahovskom savezu Crne Gore?
Srdja Dragasevic: U organizaciji je ucestvovalo 90% sudija i organizatora iz Sahovskog saveza Srbije, a sto se tice finasijskog efekta isplaceni je dug Sahovskog saveza Srbije i Crne Gore (cirka 25.000 eura) i dug prema Mas-trejdu u istom iznosu. Moram priznati da je i Crnogorski sahovski savez zahvaljujuci tom takmicenju sanirao dugove i 2006. godinu docekao bez ijednog eura duga. Zarade su nam bili rekviziti (satovi i garniture) pa smo svim klubovima koji rade sa djecom poklonili po 6 satova i garnitura a za Sahovski savez zadrzali oko 90 kompleta. Toliko o profitu Sahovskog saveza Crne Gore.
Goran Tomic: Da li cete se ponovo osloniti na iste kadrove i na ovogodisnjem Evropskom kadetskom sampionatu?
Srdja Dragasevic: Mi nismo birali kadrove ni po nacionalnosti ni po vjeri vec smo birali poznate i priznate sahovske radnike i sudije iz najblizeg okruzenja pa u organizaciji ove godine ucestvuje i jedan clan upravnog odbora Sahovskog saveza Hrvatske (na molbu njihovog saveza) jer je iduci sampionat 2007. godine u Sibeniku. Normalno je da ce najveci broj kadrova ponovo biti iz Srbije.
Goran Tomic: Koji ce mladi sahisti iz Crne Gore igrati na Evropskom kadetskom sampionatu?
Srdja Dragasevic: Odluku smo donijeli u Bijeloj jos ranije za pet ucesnika, bracu Krstonijevice iz Pljevalja, Sanju Misovic iz Pljevalja, Luku Draskovica iz Bara i Mijovic Stefana iz Podgorice.
Ocekujemo od selektora Miljanica konacnu listu. Bilo bi dobro da imamo mnogo vise takmicara, ali samo zbog ucestvovanja ne treba igrati jer je to suvise ozbiljno i jako takmicenje i nespremnima nema mjesta.
Goran Tomic: Kakava je situacija u zenskom sahu?
Srdja Dragasevic: Ove godine zajedno sa nasom ligom startovace i zenska crnogorska liga sa sest ekipa, isto u Herceg Novom. To ce biti ekipe: Niksic, Pljevlja, Podgorica, Bijelo Polje, Herceg Novi i vjerovatno jos jedna ekipa iz Podgorice.
Okosnica ekipa bice djevojcice od 14-15 godina.
Goran Tomic: Kako ocjenjujete tek zavrseni sampionat Crne Gore i pobjedu Nikaca ispred nekoliko velemajstora?
Srdja Dragasevic: Nikac je vodio citavo prvenstvo. Mi svi znamo da je rijec o nesvakidasnjem talentu i sticajem okolnosti nije mnogo ranije postao velemajstor. Pobjedio je ispred tri izvrsna velemajstora a ucesce Mijovica, Scekica, Karisika i Krstonijevica je garancija da je uz strucni rad perspektiva saha u Crnoj Gori je zagarantovana.
Goran Tomic: Sta je sa akcijom uvodjenja saha u skole?
Srdja Dragasevic: Savjet za razvoj i unapredjenje saha koje vodi Dr Blagoje Cerovic imenovalo odbor za Sah u skole, da se utvrdi da li ima uslova za fakultativnu nastavu saha od 1. septembra 2006, u cetvrtom razredu osnovne skole i, eventualno, za izbornu u sedmom razredu. Predsjednik odbora je profesor Maksim Lutovac. To je jedna od tema koja je stalno u zizi interesa Sahovskog saveza Crne Gore, o cemu ce biti jos govora.
Goran Tomic: Zahvaljujem na vremenu koji ste odvojili za ovaj razgovor i detaljnim odgovorima na postavljena pitanja.
Poslije zavrsenog intervjua Srdja Dragasevic se pridruzio redovnim partnerima u brzopoteznom sahu, i dugogodisnjim prijateljima Momcilu Raicevicu i Nebojsi Nikolicu koji su strpljivo cekali (sto im nije bilo tesko jer su vrijeme prekratili uz sah u divno sredjenoj basti kuce Dragasevica).
[SAH-MAT_LISTA] 1. i 2. AVGUST 2006
INTERVJU SA SRDJOM DRAGASEVICEM, PREDSJEDNIKOM SAHOVSKOG SAVEZA CRNE GORE
Od poslednjeg intervjua sa predsjednikom Sahovskog saveza Crne Gore, Srdjom Dragasevicem, proslo je skoro cetiri godine. Kao i prethodni i ovaj je obavljen u prijatnoj atmosferi u Djenovicima, ali je za razliku od prethodih ovaj put bio kisni (iako topli) jesenji dan. To je bio razlog da se Milka, Srdjin pas skupio ispod velikog stola koji se pocesto koristi za sahovske meceve, a ovaj put za intervju. Na stolu je bilo dosta razlicitih sahovskih tekstova, raspisa turnira (npr za turnir u Pljevljima koji se igra krajem oktobra) ali i druge literature, npr knjiga Vrtlarski poslovi, sto ukazuje na raznovrsnost interesa predsjednika Sahovskog saveza. Kada je intervju bio pri kraju vrijeme se razvedrilo i poslije kisnog jutra nastao je divan suncan dan.
Goran Tomic: Blizi se kraj Vaseg drugog mandata na mjestu predsjednika Sahovskog saveza Crne Gore. Kako ocjenjujete Vas dosadasnji rad na ovoj funkciji?
Srdja Dragasevic: Moj rad necu ja ocjenjivati. To je posao sahista, mojih kolega i javnosti.
G.T: Koje rezultate smatrate najvrednijim u tom periodu?
Srdja Dragasevic: Postojanje tri lige u muskom sahu, zenska liga, 30 registrovanih klubova sa preko 1200 registrovanih igraca, odrzana tri kadetska Prvenstva Evrope, Seniorsko pojedinacno Prvenstvo Evrope, Balkanski Grand prix turniri Bar, Cetinje, Tivat, medjunarodni omladinski turnir Cetinje, Balkansko juniorsko prvenstvo Pljevlja, u decembru ove godine Finale Balkanskog prvenstva. Ucesce na skoro svim Balkanskim, Evropskim, seniorskim, kadetskim i omladinskim prvenstvima u pojedinacnoj i ekipnoj konkurenciji, Olimpijadama su samo dio bogatog programa koji je realizovao SSCG. U tom periodu su ostvareni i blistavi rezultati. Treba napomenuti da kao mala zemlja koja ima manje stanovnika nego mnoge zemlje registrovanih sahista. Rezultati velemajstora Blagojevica na Olimpijadi u Drezdenu i njegova zlatna medalja na cetvrtoj tabli te nekoliko rezultata kadeta na Evropskim i svjetskim prvenstvima sa plasmanom medju 10 – 15 najbolje plasiranih, trece mjesto ekipno na Prvenstvu Evrope za veterane u Grckoj, samo su dio uspjesnih nastupa sahista Crne Gore na medjunarodnoj sceni, kao nekoliko titula prvaka Mediterana i slicno.
G.T. Da li je ostalo nesto nezavrseno sto biste pozeljeli da uradi sledeci predsednik Sahovskog saveza Crne Gore?
Srdja Dragasevic: Evidentno je da su finansijska sredstva najveci problem. Mi od ministarstva dobijamo novac samo za medjunarodni program. Sa tih 35.000 evra za ovu godinu treba nam jos minimum 30.000 evra za domaci program i rad kancelarije. Sah nije atraktivan kao kosarka, odbojka i fudbal i tesko je naci sponzore koji ce nam dugorocno obezbjediti potrebna sredstva. Medijima nismo interesantni jer se danas mnogo bolje prodaju novine sa laznim senzacionalnim vijestima, ubistvima, kradjama, raspravi o jeziku, nego o uspjehu nasih mladih sportista ili bilo o kom pozitivnom rezultatu u nasoj drzavi. Eto to je ono sto nismo uspjeli: finansijsku sigurnost; medijski afirmativni prikaz nase aktivnosti.
G.T: Kada su izbori za predsednika Sahovskog saveza i da li znate ko su potencijalni kandidati?
Srdja Dragasevic: Ovaj nas tim izabran je u decembru 2008 godine. Prakticno imamo jos godinu dana a sigurno cemo se postarati da zajedno sa sahovskom organizacijom obezbjedimo bolji tim nego sto smo mi.
G.T: Kako ocjenjujete razvoj saha u Crnoj Gori? Kako napreduje akcija Sah u skole?
Srdja Dragasevic: Razvoj saha u Crnoj Gori je u uzlaznoj liniji. Pojavili su se mladi i uspjesni igraci, Luka Draskovic, Milos Pecurica, Nikola Potpara, Lazar Lekic, Bozidar Kisic, Ivan Zecevic, Stjepan Krstonijevic, Tijana Blagojevic, Kristina Bacic samo su neka imena koja obecavaju napredak saha u Crnoj Gori. Imamo veliki problem sto vecina klubova ne radi nista po pitanju razvoja mladih sahista; svijetli primjeri su Rumija, Buducnost, Mornar, OSS Pljevlja, Mladost- Niksic, Dijagonale…Ostali klubovi po tom pitanju slabo ili nista ne rade. Prosjek starosti u ligama je oko 50 godina osim vec pomenutih klubova. Sah kao izborni predmet usao je u skolsko obrazovanje kao izborni predmet 2006/2007 godine i izucava se u preko 30 reformisanih Osnovnih skola sa preko 1500 ucenika i uzima sve vise maha medju ucenicima. Sahovski savez je u 5 godina ulozio preko 20.000 eura u ovaj projekt u saradnji sa Ministarstvom Prosvjete i sporta. Stampani su udzbenici za 7,8,9 razred Osnovne skole i skole su opremljene potrebnim rekvizitima i sahovskom literaturom. Manjkavost je sto je programom ministarstva prosvjete izborni predmet tek od 7 razreda, a nasa zelja bi bila da se pocne sto ranije od 2 ili 3 razreda Osnovne skole, sto bi ovom projektu dalo jos veci zamah u razvoju mladih i doprinijelo popularizaciji saha uopste.
G.T: Uskoro ce Ekipni sampionat Evrope. Kako ocjenjujete sanse ekipa iz Crne Gore (muske i zenske)?
Srdja Dragasevic: Obe nase ekipe na tom takmicenju prema rejtingu su medju slabijim ekipama. Ja sam ubjedjen da taj matematicki model nije realan i ubjedjen sam da cemo biti iznad predvidjenog plasmana. Na nasem sajtu imate sastav nasih ekipa a ekipe ce voditi gospodin Jusuf Kalamperovic i Dr Zivkovic. Gospodin Kalamperovic je istovremeno i nas delegat na kongresu Evropske sahovske unije.
G.T: Zasto ne idete Vi kao predsjednik Sahovskog saveza Crne Gore?
G.T: Cuo sam da ste imali odredjene nesporazume sa reprezentativcima oko dzeparca za Ekipni sampionat Evrope.
Srdja Dragasevic: U prvom redu smo pokusali da obezbjedimo sredstva da ide i zenska ekipa. Sredstva su obezbjedjena. Sledece nedjelje ocekujemo jos uplata i onda cemo odluciti o visini dzeparca.
G.T: Ko je obezbjedio sredstva? Koji su sponzori?
Srdja Dragasevic: Pomogli su nas: Prva banka – Podgorica, INA Crna Gora, Veletex Podgorica, Cijevna komerc, Voli, Zetagradnja, Zeljeznica Crne Gore, Olimpijski komitet Crne Gore i jos neki od kojih ocekujemo uplate. Odlucicemo o dzeparcu iduce nedjelje u zavisnosti od prikupljenih sredstava. Ovim putem bih zelio da se zahvalim gospodinu Kalamperovicu i Predragu Drecunu koji su odvojili dosta svog vremena za odlazak obe reprezentacije.
G.T: Nedavno je zavrena Premijer liga u Tivtu. Kako ocjenjujete organizaciju i samo takmicenje?
Srdja Dragasevic: Jako takmicenje sa skoro 50% odlucenih partija. Nazalost iz medija se nije vidjelo da na takmicenju imamo evropska imena. Jedino je Pobjeda donosila sturi izvjestaj ali za njih nije postojao ni Kiril Georgijev, ni Damljanovic, Vuckovic, Djukic.
G.T: Na takmicenju Premijer lige u nekim klubovima, npr. iz Bara su ucestvovali i mladi sahisti, omladinci i te ekipe su pokazale dobar rezultat. Koje sahiste smatrate najperspektivnijim?
Srdja Dragasevic: Nesto o tome sam rekao u prethodnim pitanjima. Mi danas imamo minimum 20 omladinaca i omladinki izmedju 14 i 18 godine koji ce uskoro izbaciti iz timova one neprikosnovene koji ne trpe konkurenciju. Ne shvataju da ih je vreme pregazilo. Bio sam sretan u Tivtu gledajuci partije Draskovica, Potpare, Pecurice, Lekica. Ostale sam pomenuo u prethodnim odgovorima ali slucajno samo izostavio neke kao sto je Nemanja Vukcevic, Uros Rasovic, Jovancevic, Zivkovic, Radonjic, Lukic – ekipa iz Podgorice Omladinac koja je usla u Prvu Crnogorsku ligu.
G.T: Iz Premijer lige su ispala oba predstavnika iz Herceg Novog. Koji je po Vama razlog za to?
Srdja Dragasevic: Taj rezultat klubova iz Herceg Novog je i moj i tvoj problem jer tu zivimo. Dva kluba ne trebaju. Oni u opstini i oni koji vode ova dva kluba neka se zamisle. Grad koji je bio simbol za sah u staroj Jugoslaviji, skracenoj Jugoslaviji i Crnoj Gori danas je sahovski mrtav
G.T: Kakve su mogucnosti da se sah u Herceg Novom vrati na prethodni nivo?
Srdja Dragasevic: Treba da se organizuje sastanak onih koji daju pare i rukovodstva klubova ako ih ima, da se pokrene zajednicki pitanje Kuce saha u Meljinama, obezbjede prostorije, uvede sah u sve skole u Herceg Novom jer je taj program prihvacen u citavoj drzavi sa kvalitetnim nastavnicima.
G.T: Kakvi su planovi u radu Balkanske sahovske federacije ciji ste predsjednik? Koji su turniri planirani ove i sledece godine?
Srdja Dragasevic: Nama je ostao jos turnir u Skoplju, Beogradu i finale u Podgorici u decembru. Nadam se da ce iduca, 2012 godina, biti bogatija za jos jedno takmicenje, juniorsko, zensko ili seniorsko zensko u nasoj zemlji u ovoj Balkanskoj sahovskoj federaciji.
G.T: Kako ocjenjujete rad Evropske sahovske federacije? Da li je neko vaznije evropsko takmicenje dodjeljeno Crnoj Gori?
Srdja Dragasevic: Velika je stvar da je sjediste ECU u Beogradu. To je zasluga u prvom redu grada Beograda, jedne od prestonica svjetskog saha, Save Stoisavljevic i Vladimira Sakotica, najsposobnijih sahovskih organizatora i sahovskih sudija na ovim prostorima. Mi smo se kandidovali za kadetsko prvenstvo Evrope za 2013godinu. Rezultate cemo znati uskoro.
G.T: Kako napreduje planirana izgradnja Kuce saha u Meljinama?
Srdja Dragasevic: Predsjednik Evropske sahovske unije gospodin Danailov je vec planirao da dodje u Herceg Novi. Ja se nadam da ce se to uskoro realizovati jer imam odredjene planove po ovom pitanju. Hajde da se cujemo za 30 dana, tada cu vjerovatno imati nesto konkretnije o ovome
G.T: Prosle su cetiri godine od Vaseg poslednjeg intervjua za Sah mat listu. Tada su pominjani kao perspektivni sahisti Bacic, Draskovic, Lekic. Izgleda da su oni u medjuvremenu postali standardni reprezentativci u omladinskim kategorijama i oslonac seniorskih klubova. Mozete li da navedete jos neka imena koja su se pojavila u medjuvremenu?
Srdja Dragasevic: Vi na moru znate samo za ova imena sahista iz Bara. Zaboravili ste Pecuricu, a onda dodajte ona imena iz prethodnih pitanja. Mi smo sada sahovska zemlja bogata mladim talentovanim sahistima. Da navedem jos nekoliko: Tijana Blagojevic, Zecevic, Ajanovic, Kisic, tri Krstonijevica itd.
G.T: Kako ocjenjujete rezultate nasih selekcija na Olimpijadi i drugim takmicenjima? Kako ocjenjujete rad selektora?
Srdja Dragasevic: Mi smo na olimpijadama u Drezdenu i Hanti Mansijsku imali pozitivan rezultat. Na Evropskom prvenstvu na Kritu je takodje rezultat bio u redu. U Novom Sadu na Evropskom prvenstvu podbacile su obe ekipe osim sjajne igre Aleksandre Milovic. Sada imamo ovo Evropsko prvenstvo u Grckoj i posle toga cemo razgovarati o selektorima i strucnom radu. Pojavom sjajne omladinske ekipe u obe konkurencije selektor ce imati malo tezi posao jer morate priznati da je do sada bilo lako.
Goran Tomic: Zahvaljujem na razgovoru.
Intervju je obavljen 22. oktobra 2011 godine, u Djenovicu
Nestorović Dejan, Marinković Slaviša, Mijatović Miodrag i Radošević Nenad, 30. VII 2023
Opraštamo se od velikog prijatelja baš danas kada je trebalo da proslavi 57 rođendan. Uz tebe smo i dalje Baki. Hvala za sve trenutke koje si proveo sa nama.
Politika, 31. VII 2023
U Zemunu je, uoči 56. rođendana, iznenada preminuo majstor FIDE Dragan Bakić (30. jul 1967 – 28. jul 2023), omladinski prvak Beograda 1985. i seniorski prvak Srbije 1991. Počeo je u Šah-klubu „Veljko Vlahović“ sa Galenike, a zatim kao stipendista firme prešao u ŠK „Teleoptik“, za koji je dugo bio vezan. Kasnije je igrao za više klubova, između ostalih, za ŠK Galenika, ŠK Rad, ŠK Grocka, ŠKGN NAIS iz Niša, i ŠK Šimanovci. Igrao je i za ŠK Beogradske elektrane, dok je firma u kojoj je na kraju radio imala šahovski klub. Uvek širokog, srdačnog osmeha, Dragan Bakić je širio dobro raspoloženje na svim šahovskim terenima.
Predrag Mašić, 2. VIII 2023
O njegovim uspesima u šahu kao i o neobuzdanoj mladosti govoriće drugi. A ja sam ga upoznao kao već zrelog čoveka. Punog životnih sokova mada tek nešto stariji od mene. Takav je i bio naš odnos, poput starijega i mlađega brata, koji bih ja povremeno remetio odalamivši ga po širokim plećima, dok se on uvijao od zadovoljstva. Šah je uvažavao i nije odobravao polovično angažovanje, otuda je i ređe nastupao. Takav je bio i na radnom mestu za strugom no i posvuda je rado širio svoje znanje stvarajući i od najmanjih poslova kreacije. Na njegovu veliku žalost on i supruga Dušica nisu se ostvarili kao roditelji. Imao je sve osobine potrebne da poput oca neprimetno bdije nad mlađima. Da mu osvetljava put, ukazuje na plitak gaz, pomaže u borbi sa vetrenjačama. Poznavao je svakodnevicu do u tančine, a opet imao široki osmeh na licu. Tu bih ga usporedio sa našim piscem i scenaristom Sinišom Pavićem, koji je kroz komedije na pitak način prikazao naše neprilike i objasnio zašto kao zemlja sa bogatim resursima ne napredujemo.Njegovim naglim odlaskom nešto se otkinulo od mene i svaki put će kada naša vremešna kafe kuvarica Idočka upita dolaze li gosti. Da Bošku Abramoviću spremi čaj sa rumom, Bakonji dva u jedan, a meni nes. Dragi gosti koji su mi pružili ruku prijateljstva ne mareći za ništa oko sebe.
Iznenada napusti nas Srđa Dragašević. Tužna vijest stiže iz Beograda gdje je bio na liječenju. Posljednji put vidio sam ga kad je bio u Tivtu na promociji moje knjige „Kad figure ožive“. Rekao mi je da ne izlazi mnogo, ali da je zbog mene napravio izuzetak. Družimo se poodavno.
Dvije godine igrao je za moju MImozu. Na Premijer ligi u Tivtu baš nas nije išlo. Srđa nas spasi ispadanja,. Mene je 2008. kao predsjednik Šahovskog saveza CG postavio za selektora muške reprezentacije. Zove me telefonom i pita: „Hoćeš li da budeš selektor reprezentacije“? Ja mislio da se šali. Odemo na Olimpijadu u Drezden i Dragiša Blagojević osvojio zlatnu medalju, a mi kao ekipa bili veoma uspješni. Tad počela ekonomska kriza, Njemci to ozbijno shvatili. Večera za učesnike u nekoj menzi. Gužva, veliki redovi, hrana kao u menzi. Već prvo veče Srđa kaže: „Ne valja ovo ništa, od sad večeramo u restoranu. Savez plaća“. I bilo nam super. Srđa je mnogo uradio za crnogorski šah. Da je tad imao više sredstava bio bi još uspješniji kao prvi čovjek Saveza.
Posljednji put igrali smo zajedno na ekipnom turiru u Bileći i osvojili bronzanu medalju. Ja na prvoj tabli, Zoran Lazarević na drugoj, Jovan Pejović na trećoj i Srđa na četvrtoj. Vozimo se prema Bileći, a Jovan i Srđa pričaju kako su na prošlim turrima u Bileći imali dosta uspjeha, ćak i 7 iz 7. Ja pitam kako ćemo da nastupimo po tablama, a Srđa kaže: „Ti na prvoj, Zoran na drugoj, a ja i Jovan ćemo na trećoj i četvrtoj tabli“.. A ja velim: „Srđa, a onih 7 iz 7 ? Brzo se to zaboravi“…
Imao je lijepog džipa, al nije volio mnogo da vozi. Izgleda da je imao neku saobraćajku ranije, pa ostale traume. Idemo na turnir na Cetinje i ja vozim. Na jednoj opasnoj krivini na suprotvnoj strani auto upada u makazice ja brzo smotam desno pa lijevo, jer je dolje provalija. Nekako se izvukosmo. Srđa briše znoj sa čela i kaže : „Položio si kod mene“.
Na Olimpijadi u Sibiru idemo da kupujemo šubaru od sibirske lisice, ja za moju suprugu, a on za njegovu dragu, ja ne znam broj, a Srđa mi kaže: „Uzmi ovu biće taman Slavici“. Tako je i bilo, a onda se šalio kako ja ne znam broj šubare za moju ženu, a on zna.
Kao crni igrao je sjajno Alljehinku. Ja krenem da ga napadam, ostanu rupe i izgubljena završnica. Sreća te smo počeli da remiziramo međusobno, jer kao bijeli nisam mu mogao ništa.
Najviše je volio da igra na Osmomartovskom turniru u Tivtu u organizaciji Mimoze i Organizacije žena Tivta. On i njegov drug Momo Raičević imali najviše uspjeha. A nagrade, kravate, kaiši, novčanici. Nakon turnira tivatske žene prirede koktel za šahiste. Mnogo šale, viceva, priča. Srđa prića o šahovskim anegdotama i o svom ocu Vuku, crnogorskoj legendi… Nedostajaće Srđa na našim turnirima. Nedostajaće Đenovićima, Pljevljima i Crnoj Gori, koje je obožavao.
Možda se Aljehinka sad igra na nekom drugom mjestu. Ljepšem,.
Blog Šah-mat liste 