NAŠE DAME TOPLO – HLADNO


30/08/2022

U odnosu na prošlo kolo kad su naše šahistkinje bile neuspešne, to se ne bi moglo reći za današnje 9. kolo. Ostvaren je solidan rezultat – dve pobede, uz po remi i poraz. Najviše se očekivalo od dve igračice koje su bile u lepoj prilici da naprave proboj ka vrhu. Nažalost, Tijana Blagojević je doživela poraz, dok je Teodora Injac podelila poen. Preostale dve pobede su delo Jovane Erić i Marine Gajčin.

Partija Blagojević – Bulmaga (2403 Rumunija) je protekla u otprilike jednakoj igri. Činilo se da je remi blizu, dok Tijana nije donela vrlo čudnu odluku kad je svog skakača postavila na prilično neaktivnu poziciju.

Ovde je bela povukla 35. Sc1? nakon čega je rumunska igračica preuzela kontrolu sa 35…Td7! itd. Planski potez 35. Td2 uz sledeći odskok skakača na d4 je držao poziciju. Ipak, kao olakšavajuća okolnost je cajtnot u kom se Tijana nalazila. Svi koji ozbiljnije igraju šah vrlo dobro znaju da se u oskudici vremena dešavaju potpuno neverovatne stvari.

Nakon 42…a4 bela predaje.

Sledeća protivnica biće Natalija Kanakova iz Česke (2171) koju je Teodora Injac savladala u 7. kolu.

Po rejtingu vodeća šahistkinja Srbije Teodora Injac je remizirala sa Italijankom Marinom Brunelo (2341) koja je dva puta osvojila šampionat svoje zemlje. Zanimljivo je da je prvu titulu osvojila sa samo 14 godina!

Italijanka se branila Holandskom odbranom. Teodora je u jednom momentu propustila lep taktički udar nakon čega bi imala malu prednost.

Crna stoji sasvim ok, međutim posle 25. c5! – Sc5 ( 25…bc5 26. Sc4 sa solidnom kompenzacijom ) 26. Sc4 – Kg8 27. Df4 – Tf4 28. Se5 – de5 29. Le5 bela ima malo bolju poziciju i lovački par. Kasnije je Teodora pokušavala nešto više, ali Brunelo se dobro branila, pa je remi najpravedniji ishod. Žreb joj je za sledeću protivnicu dodelio Ukrajinku Katerinu Dolžikovu (2139), bivšu suprugu ruskog velemajstora i nekadašnjeg izazivača za svetsku krunu, Sergeja Karjakina.

Jovana Erić je bila uspešna protiv belgijske šahistkinje Darije Vandujfus (2054). Igrana je Najdorfova varijanta Sicilijanske odbrane u kojoj je Jovana izabrala moderan nastavak sa 6. Le3. Ubrzo je osvojila pešaka d6.

  1. Sc4! (Preti osvajanje kvaliteta sa Sb6) – Tad8 22. Sd6 itd. Nakon manje više forsiranih poteza, dolazimo do sledeće pozicije.

Crna daje nepotreban šah sa 27…Tg5??, nakon čega joj se pozicija potpuno raspada, jer beli slobodnjak neumoljivo ide ka promociji. Bilo bi zanimljivo videti kako bi Jovana nastavila da je protivnica odigrala 27…Le5!. Sudeći po  kompjuterskim analizama, teško da bi bela sa kvalitetom više napravila nešto krupnije. U narednom duelu će Jovana Erić voditi crne figure protiv Jozefine Hejneman (2321) iz Nemačke.

Vrlo dobru partiju je pružila Marina Gajčin. Njena potivnica se branila varijantom Svešnjikova u Sicilijanki. Kasnije je otvorila f liniju, pa je pokušavala napad topovima po f liniji. Marina je sigurno branila tačku f2, istovremeno gurajući slobodnog c pešaka do 7. reda. U poziciji sa dva pešaka manje, Irina Petrova je obustavila dalji otpor.

Kroz par poteza crna je predala. Naredna rivalka joj je Dijana Lomaja iz Gruzije (1955).

Posle 9. kola u vođstvu je i dalje Monika Soćko (2423 Poljska) sa 7,5 poena. U stopu je prati Gunaj Mamadzada (2466 Azerbejdžan) sa pola poena manje itd.

Teodora Injac ima 5,5 poena, Jovana Erić i Tijana Blagojević imaju po 5 poena, dok Marina Gajčin ima 4,5 poena.

Važniji parovi 10. Kola (od 11):

Mamadova (2380 Azerbejdžan) – Soćko (2423 Poljska)
Danijelan (2441 Jermenija) – Mamadzada (2466 Azerbejdžan)
Dolžikova (2139 Ukrajina) – Injac
Hejneman (2321 Nemačka) – Erić
Kanakova (2171 Češka) – Blagojević
Lomaja (1955 Gruzija) – Gajčin

Vladimir Klasan

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (18. nastavak)


Prostorna inteligencija predstavlja sposobnost uočavanja rnogućnosti kretanja. To je očigledno odlučujuće svojstvo za šahovsko mišljenje, jer je to sposobnost izgradnje sistema znanja i iskustva. Ovaj sistem mora biti pohranjen u memoriji i dobro organizovan – pravila, analogi­je, operacionalni principi moraju stalno da se izdvajaju, adaptiraju i poboljšavaju (možda ne uvek svesno). Šahovsko mišljenje često podra­zumeva kompleksnu, hijerarhijsku strukturu problema, potproblema, pa su sposobnosti formiranja takvih kompleksnih struktura podataka (što predstavlja i izbegavanje preterane konfuzije) i sposobnost kontrolisanih jasnih i organizovanih ciljeva u korelaciji sa visokim IQ.

Mnogo genijalnih šahista potiče iz jevrejskih porodica. Ovo je verovatno deteintinisano i kulturalnim faktorima kao i sistemom zajedničkih vrednosti koji favorizuju učenje i intelektualne veštine (arhetipska bdenja nad Kabalom i Torom). Uspeh Rusa u šahu Levit lucidno objašnjava Platonovom mudrošću: „Ono što država ceni, to će i uspevati“, jer je šahovska kultura najviše cenjena u Rusiji. Značajan deo ruske elite se okrenuo šahu jer nije bio izložen jeftinoj industrijskoj komercijalizaciji i industrijalizaciji koja se dešavala na zapadu. Profesionalizam u šahu se najpre začeo u Rusiji a tek nakon pojave Fišera počeo je da uzima korene i na zapadu. Samopouzdanje, sposobnost savlada­vanja neuspeha kao i podsvesnih mentalnih blokova su važni aspekti u izgrad­nji šahovskih talenata. Ali ono što je još vrlo bitno to je nezavisnost koja je jedna od osnovnih podloga za kreativnost i originalnost u šahu.

Uostalom i ovde možemo citirati Fišera i njegovu već poslovično lapi­darnu i kvintesencijalnu mudrost: „Ja volim da radim ono što ja želim, a ne ono što drugi hoće. Mislim da je to pravi život.“

Umesto zaključka

Šahovski svet ga i dalje beskrajno poštuje. Želi makar još jedan come back svog idola. Ali on je neumoljiv. Povremeno blesne neki od njegovih darova, koje poklanja ovozemaljskim smrtnicima, kao zalog svoje besmrt­nosti. Fišerov patent – sat sa neobičnim, ali danas već uveliko prihvaćenim retrogradnim vremenskim bonusom (sat koji dodaje vreme za razmišljanje nakon svakog povučenog poteza), kao i njegov random-šah, koji pokušava da izbegne petrifikovane šablone šahovske igre, raznovrsnim razmeštanjem figura. Svet sada gotovo bez izuzetka prihvata sve njegove umotvorine, ali vladar je neumoljiv i nepomirljivo uvređen.

Robert Fišer poput Ahasfera i dalje luta svetom. Kralj bez trona, ali sa krunom koja i dalje blista nepomućenim, ili čak još i većim sjajem.. Štefan Cvajg je u svojoj sjajnoj “ Noveli o šahu“ predvideo jednu ovakvu superi­ornu ličnost u svetu šaha, u liku glavnog junaka Mirka Čentovića. Ali za razliku od njega koji je, kako je to primetio Botvinik, igrao dosadan šah,. Fišer igra zanimljivo i ingeniozno.

Hoće li se jednog dana, kada bude sazreo istorijski i možda eshatološki trenutak, pojaviti kao duh Hamletovog oca, željan osvete i pravde i na koga će njegov gnev biti usmeren. Ono što je jedino izvesno, to je da među njima neće biti šahista, jer Fišer kao njihov suveren poštuje geslo: Gens una sumus.

Napomena:

Većina biografskih podataka korišćena je iz vrlo dobre i dinamične knjige Dimitrija Bjelice „Robert Fišer – Genije koji se ne vraća“ u izdanju NIRO Književne novine, Beograd, 1984, Knjige I i II. Autor ove psihobiografije pročitao je tekstualni deo iz obe knjige (druga knjiga sadrži sve Bo­bijeve publikovane partije) više od desetak puta kako u onim emocionalno teškim situacijama, tako i tokom njegove dugogodišnje egzaltiranosti i zalju­bljenosti u šahovsku umetnost. Dok je ovaj rad u meni sazrevao proteklo je dosta godina otkako sam knjigu kupio, tako da je zbog česte upotrebe, a i selidbe autora izgubljeno deset strana prve knjige. Kako se radi o raritenom delu, koje je svetlost dana ugledalo u bivšoj Jugoslaviji, broj kasnijih izdanja je drastično redukovan, što me je i onemogućilo da dođem do kompletne verzije. No, ipak, nekako sam uspeo da dođem do jednog primerka, koji ću nadalje ljubomorno da čuvam, a ako se i sa njim nešto desi, ja ću poput oniti koji znaju „Gorski vijenac“ napamet, takode biti ispreman da izdeklamujem gotovo sve što je u ovoj knjizi objavljeno o najvećem šahisti svih vremena, Robertu – Bobiju Fišeru. Video sam ovog velikana i 1992. godine tokom meča u Centru „Sava“. Izgledao je miran, samouveren i prijateljski orijenti­san prema najšahovskijem narodu na svetu. Niko tada ne bi mogao da kaže da se radi o mentalno obolelom čoveku, naprotiv odigrao je ulogu despera­dosa i osvetnika na najafirmativniji način. Njegovo pravdoljublje nisu mogle da zaustave ni sulude pretnje njegovih sunarodnika, koji su ga dvadesetak godina pre toga i sami izdigli na pobednički i božanski pijedestal.

Za njega je postojala i postoji samo magija figura i geometrijskih lavirinta crno-belih polja. Sa ljubavlju koju poseduje samo prometejska i božanska harizma premeštao je figure,,stvarajući nove, genijalne konstruk­cije na tabli. Nova pravila kreacije jedne stare umetnosti, nove strategije u prastaroj kosmičkoj igri, koju su moguće osmislili neki vanzemaljski umovi da bi nam prosvetlili naše male živote i egzistenciju.

Ostao je sam na pozornici apokaliptičkih svetskih zbivanja, sa svo­jim figurama, dobroćudni Kiklop, nadmoćni Titan sa svoja 32 potomka, sa svojim pešacima, topovima… sa malom armijom spremnom da dobije rat bez kapi prolivene krvi. Veština umetničkog, sportskog i naučnog nadigra­vanja njegov je logos, njegova šahovska kosmogonija koja odražava suštinu života. Mikrokosmos prostorno-vremenskog zbivanja u kojem svaka figura ima svoju ulogu koja je slična duhovno-telesnoj hijerarhiji i stratifikaciji. U strukturi (jezgru) šahovske igre, je svakome dostupna i tajna Lajbnicove prestabilirane harmonije. šah je uneo harmoniju u sam- kosmos i upravo je on ujedno ideal i ogledalo Spinozinog panteizma. Šah je životna šema, niz kodova i pravila o ponašanju, moralu i etici. Ali, nažalost Fišera i nas, nje­govih iskrenih poklonika, teško ostvarljivih u ovozemaljskoj praksi.

(Kraj serijala)

Dr Aleksandar Damjanović neuropsihijatar. Uzeto iz knjige Psiho i patobiografija. Konstrukcija rekonstrukcija i dekonstrukcija ličnosti. 2006
Radi u klinici V. VUJIĆ, Klinički centar.

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (17. nastavak)


Da li je Fišer (šahovski) genije

Činjenica je da postoji niz definicija o inteligenciji od kojih ćemo navesti neke: Veksler smatra da je definicija inteligencije zavisna od epistemološke metode koju primenjuje određena naučna oblast – tako kompjuterski naučnici smatraju da je inteligencija sposobnost procesiranja informacija, psiholozi definišu inteligenciju kao sposobnost dedukcije relacija, učitelji kao spo­sobnost učenja, a biolozi kao sposobnost adaptacije na okolinu. Terston govori o inteligenciji na osnovu osnovnih sposobnosti: dve se odnose na reči (razumevanje i rečitost), zatim tu su prostor, induktivno zaključivanje, memorija i brzina percepcije.

Ipak, definicija koja se odnosi na šahovsku inteligenciju (genijalnost) poseduje svoje specifičnosti, Prema Levitu*1 inteligentna misao za šahovs­kom tablom se prepoznaje na osnovu sledećih generalnih kvaliteta: imati plan, inicijativu, jako osećanje za praktičnost, dobro rasuđivanje, razložnost, koncentraciju, otpornost na emocionalne sile, adaptaciju, samokritičnost, jako osećanje svrhe i efektivno rešavanje problema koji se pojave. Veća brzina obrade informaćije takođe je odlika superiorne šahovske inteligencije.

Isti autor definiše da je pojam „genija“ opštekorišćena reč sa bar tri različita značenja

  1. Svako sa IQ (količnikom inteligencije) iznad odre,đenog broja, aproksimativno iznad 160.
  2. Neko ko je veoma dobar u nečemu. Takve osobe ne moraju da imaju dovoljno visok IQ da bi se kvalifikovale za rod „genijalnih“ prema prvom kriterijumu. Njihova veština bi mogla biti i fizička mada je evidentno da bi mentalni kvaliteti bili odlučujući za razvoj pretpostavljene veštine.
  3. Produktivni stvaraoci. Ovo podrazumeva „elitu“ ljudi koji su stvaraoci novih vrednosti i koji konsekutivno sa prihvatanjem tih vrednosti menjaju načela i norme kulture. To su ljudi koji su „uvek dobri u nečemu“, ali pri tom imaju i visok IQ. Ovo je najteži put da se postane genije.

Ipak, pojam „šahovskog genija“ podrazumeva verovatno suštinski drugi put kognitivnog i emocionalnog razvoja i definicije. Šahovski genije je onaj koji je jako dobar u šahu i koji zadovoljava veštinu mišljenja tipičnu za visoko intelektualne standarde. Vrhunski, genijalni igrači su kreativni i ino­vatori su — stalno pronalaze nove idejne puteve. Za Bobija Fišera koji je, uzgred budi rečeno, na jednom testu inteligencije postigao IQ količnik 187 (a pri tome je završio samo 4 razreda škole) važi još specifičnija definicija šahovske genijalnosti: „Genije. To je reč. Šta to stvarno znači? Ako pobe­dim, ja sam genije, ako ne pobedim, nisam!“.

Prema Levitu (1997) karakteristike šahovskog genija su sledeće:

  1. Pozitivna korelacija između IQ i šahovske kreativnosti odnosno jačine. Aproksimativno, na osnovu Kokosove studije iz 1933. godine šahisti se mogu svrstati rneđu filozofe čiji je prosečan IQ 173.
  2. Naporan rad.
  3. Stalna i duga unutrašnja motivacija, a ne samo želja za uspehom, novcem i slavom. Na višim šahovskim nivoima, estetska komponetna motivacije postaje još značajnija.
  4. Dobra fizička kondicija. Prema Fišerovim•rečima: „Vaše telo mora da bude u izvrsnoj kondiciji. Vaš šah slabi zajedno sa vašim telom.“
  5. Dobra škola – neophodno je poslušati savet velikog matematičara Abela: „Studirajte majstore, a ne njihove učenike.“
  6. Sposobnost koncentracije. Kasparov o ovoj karakteristici kaže: „Sposobnost koncentracije je osnova svega. Malo ljudi razume da je sposobnost koncentracije za vreme odlučujuće partije najvažniji kvalitet koji šahovski igrač može da ima.“

7. Karakter i socijalni položaj. Statistički nalazi opravdavaju postojanje stereotipa o tipičnom šahovskom geniju – radi se o neurotičnim osobama (sa stalnom brigom i strepnjom koje su specifični
„senzibilizatori“ za opasnost i izoštravanje šahovskog „čula“, koji razbijaju opasnost od šablona i rigidnosti u igri), gde su razvod ili smrt jednog od roditelja mnogo češći slučaj („broken home“) nego da se radi
o „normalnim“ porodicama (izuzetak je bivši svetski šampion Karpov). Emocionalna lišavanja ili povrede predstavljaju izgleda poseban motiv za jačanje ega koji je neophodan za izgradnju specifičnog,
efikasnog i kreativnog šahovskog stila. Muška dominacija u šahu je gotovo apsolutna (danas postoje i jaki ženski velemajstori poput Judit Polgar ali sasvim je izvesno da ona teško može stići do apsolutnog
trona). Ono što verovatno i determiniše superiornost muškaraca nad ženama je pored određenih socijalnih i kulturalnih faktora verovatno i neuropsihološka specifičnost „muškog mozga“, odnosno bolje
spacijalno orijentisanje koje se reflektuje i na prostornu inteligenciju.

*1(Levitt J, Genius in Chess Batsford. England, 1997)

(Uskoro poslednji nastavak)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (16. nastavak)


Idealna kombinacija sazrevanja jedne ličnosti odigrava se u optimalnim i stalnim interakcijama između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. To se kod Fišera nije moglo apsolutno ispoljiti, ali je njegova projekcija uredenosti besprekorne arhitektonske strukture šahovske igre u spoljni univerzum, do­prinela jačanju njegovog ega i odupiranju kardinalnirn i fatalnim duševnim slomovima, kojima je njegova, na prvi pogled vulnerabilna struktura ličnosti mogla biti izložena. Kada je ugrožena šahovska superiornost njegovog Ja, Fišer često traži razloge izvan sebe. To nije klasičan mehanizam projekcije, to je jednostavno pokušaj da se iznađe ne uvek i racionalni alibi za trenutne manjkavosti njegovog „idealnog Ja“. Takav je bio i slučaj u meču za svetskog prvaka protiv Spaskog. Nakon .početnih poraza, Fišer preti da će da napusti meč, jer mu smetaju zujanje kamera, žagor gledalaca,

automobilska buka, proverava hemijski sastav stolica na kojima protivnici sede… Kada je meč dobio drugi tok i kada je počeo da pobeđuje, Fišer menja svoje ponašanje. Sada je zadovoljan ili moglo bi se reći gotovo in­diferentan u odnosu na atmosferu, a na kamere i ne obraća posebnu pažnju. Fišer se trijumfalno vraća u svet koji ga uvek prihvata, bez obzira na sve nestašluke koji podsećaju na „Alisu u zemlji čuda“.

S druge strane, on nije mogao u potpunosti da poprimi onu standard­izovanu socijalno prihvatljivu personalnu masku. Ali, Fišerov primer je paradigmatičan i za niz naučnika kao i umetnika kako iz prošlosti tako i njegovih savremenika: Dali, Boš, Pikaso, Leonardo, Kalka, Ajnštajn, Tes­la… Fišer je bio primoran da se povuče i izoluje od zastrašujućeg i previše zahtevnog sveta, koji je koliko subjektivno, toliko i objektivno bio nepri­jateljski za njega. Fišer je možda sa nekog opšteprihvaćenog kulturalnog etičkog aspekta ponašanja funkcionisao ekscentrično, ekstravagantno i nepre­cividljivo, ali je ipak delao i bitisao i kao takav bio prihvačen od milionskog šahovskog sveta kao profeta i istinski harizmatska ličnost.

Fišer je tronizovao šah kao igru u kojoj dominira konflikt interesa dva bića u procesu borbe. Šah je igra koja u jednom ograničenom prostorno­vremenskom miljeu omogućava razvijanje konflikata između dva protivnika ali i njihovo razrešavanje posredstvom pozna.vanja rnodela i pravila šahovske igre.. Strategija, taktika, kao i stvaralački originalni napori, predstavljaju taj eruditivno-energetski i voljno-kreativni specifikum šaha koji je usmeren ka razrešenju konflikta ne samo pobedom jednog od takmaca već i estetsko­etičkim karakterom koji ova igra poseduje.

On postaje vladar jednog specifičnog sveta u kojem dominira šahovski logos. Fišer očekuje da dobije prava koja mu pripadaju kao apsolutnom vladaru, ali ne zahteva anarhoidnu tiraniju. Neki drugi simpozion bogova (FIDE) delimično mu uslišava želje, ali i podriva njegov olimpijski položaj. Neposlušnost okoštalog šahovskog klera primorava ga na jeres i sektaštvo. On se izoluje, produbljuje i intenzivira svoju borbu za pravdu. Od boga on postaje pali i povređeni andeo. Useljava se bez sopstvene slobodne volje u inferno i bori za opstanak. Jedna od njegovih mudrih sentenci oslikava i njegov odnos prema šahu, ali je paradigmatična i za Fišerov model životne adaptacije: „Tajna šaha se sastoji u tome da nikada ne povlačite potez dok ne shvatite poziciju“. Možda bi svet bio mnogo autentičniji i bolji kada bi svako svoje zanimanje voleo onako kao što Bobi Fišer voli šah.

Teško je ovog čoveka i njegove duševno-duhovne manifestacije opisati isključivo kao patološke. Njegovi životni tok, biografija, predispozicije, tal­enat, strasti i duh pobednika govore u prilog protiv duševne stigmatizacije. A one koji se zadovoljavaju i slade dokazivanjem i davanjem kliničkih dijagnoza ostavljamo da i dalje uživaju u sopstvenom odijumu, koji je uto­liko više nedostojan iz razloga što ti isti, nazovi „psihobiografi“, izbegavaju da na videlo javnosti. iznesu i obnaže sopstvene ličnost i biće. Tek u tom slučaju moglibismo-da kažemo da (ni)su u pravu.

Ključni prelaz i preokret u Fišerovom biografskom i životnom stilu i putanji je svojevrsna ontološka transmutacija. Trenutak kada njegovo biće pri­hvata spoljašnji svet kao simulakrum haosa, a unutrašnji, šahovski svet, kao autentični. bitišući univerzum. Ovo je odlučujući hermeneutski momenat. Ma koliko zbivanja u njegovom manifestnom životu izgledala, sa fenomenološkog aspekta, disfunkcionalna (ako bih morao da se opredelim za postavljanje (pseudo)kliničke dijagnoze, opredelio bih se za situacionu i opravdano „nor­malnu“ paranoidnost), ona su u datoj biografsko-istorijskoj ravni nužna i treba ih sagledavati iz rakursa odnosa njegovog bića prema imanentno genetičkoj (sa razvojnog aspekta) unutrašnjoj dimenziji duševnih zbivanja.

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (15. nastavak)


Možemo li govoriti o patobiografiji Roberta Fišera

Psihoanalitički orijentisani terapeuti analizirali bi Fišera u patobiograf­skom rnaniru verovatno na sledeći način – kod njega se radi o libidinalnoj fiksaciji na analnom nivou koja je potom i oblikovala njegov karakterni sklop. Fišerova nepodeljena i gotovo frenetična strast prema svetu malih crno-be­lih figura i polja (koja asociraju na ekskremente), njegova česta odlaganja ili kašnjenje na zakazanu partiju kao i ambivalentnost oko učestvovanja na turnirima kandidata za svetski tron potkrepljuju tvrdnju o njegovom „sfinkter­nom“ karakteru. Pored toga, tu su i strah od poraza, sitničavost, tvrdoglavost, tvrdičluk i opsesivnost u šahovskim analizama, koji takođe mogu govoriti u prilog analnom karakteru. Pitanje novca često je bila tema mnogih Fišerovih spoticanja i problema, ali. čak i novac nije mogao da bude ispred njegove, sada već, čuvene principijelnosti.

Poznati američki šahista i u jednom periodu kandidat za prvaka sveta Rjuben Fajn bio je po vokaciji i psihoanalitičar. Objavio je knjigu koja je pokušala da svrsta u „prokrustovu postelju“ psihoanalitičke teorije procesa razvitka sposobnosti kod različitih šahista. Analiziran je životni put velikana šaha: Stauntona, Andersena, Štajnica, Morfija, Laskera, Kapablanke, Alje­hina, Evea pri čemu je dominirala metodološka koncepcija psihoanalitičke interpretacije (na primer, kompleks Edipa kao jedan od ključnih u raz­voju svakog pomenutog gahiste). Sigurno da bi ova koncepcija važila i za Fišera, posebno sa aspekta Edipovog konflikta (nedostatak očinske figure uz pokušaj da se on kompenzuje povremenim prijateljstvima sa starijim i iskusnijim šahistima, kao i brzim raskidima tih prijateljstava usled Bobijeve razočaranosti u „paternalni ideal“ koji je trebalo da poseduju te osobe).

Prema Fajnu neophodno je odgovoriti na nekoliko ključnih pitanja. Najpre, da li postoji jezgro u konstelaciji ličnosti zajedničko svi.m šahistima i koju ulogu šah ima u životu bilo kojeg šahiste. Profesije šahovskih šampiona ukazuju na sličnosti, ali i razlike. Anderesen i Lasker su bili matematičari, kao i Eve. Botvinik je bio inženjer elektrotehnike, dok je Kapablanka počeo da studira tehniku, ali je napustio ovu vokaciju u korist šaha. Većina vrhun­skih šahista se opredelila za studije iz prirodno-matematičkih oblasti. Među šahistima, ipak, ima i drugih profesija. Lopez je bio svešteno lice, Filidor muzičar, Sent Aman biznismen, Tajmanov je po profesiji klavirista. Većina svetskih prvaka imala je niz talenata koji su govorili o njihovoj ogromnoj intelektualnoj snazi. Aljehin, Kapablanka i Morfi su bili poliglote, dok je Štajnic, iako rođen u Pragu, postao majstor engleske proze. Oko šahista se pletu, prema Fajnu, određeni mitovi. Tako je Morfi proglašen za „najvećeg igrača svih vremena“. Štajnic je „otac modernog šaha“, dok je Kapablanka bio poznat kao „šahovska mašina“. Aljehina je krasio atribut „najvećeg napadača svih vremena“.

U psihoanalitičkoj interpretaciji čak i sami šampioni imaju nesvesnu satisfakciju zbog postojanja idolatrijske grupe koja raste oko njih. Čak se i Morfijevo povlačenje iz šaha možda najlakše može protumačiti time što je Morfi znao da ako bi se vratio šahu iluzija o njegovoj nepobedivosti bi iščezla. Fajn smatra da je većina šahovskih velikana bolovala od nekog emocionalnog poremćaja. On tvrdi da je to bilo najizraženije kod Morfija, dok su Štajnic i Aljehin imali „bezazlene megalomanske ideje pred kraj života“. Kapablanka je kao posledicu psihosomatskog poremećaja imao hip­ertenziju. Morfi, Aljehin i Kapablanka su umrli izmedu 45. i 55. godine, što Fajn tumači kao posledicu svojevrsnog emocionalnog pritiska, koju nameće zvanje šahovskog kralja. Sve ove šahiste je na osilovu analize njihove igre, karakterisala izrazita agresivnost i narcisoidnost. Oni su imali osećaj om­nipotentnosti uz identifikaciju sa vrhovnim vladarom šahovskog univerzuma (svet u malom).

Njihove grandiozne pretenzije ipak se nisu mogle ostvariti bez preter­anog i studioznog rada na šahu. Uspesi nisu bili posledica praznih i irealnih fantazama pobede, već su se bazirali na realnom naporu i zavidnoj snazi ega. Fajn smatra da samo suptilna psihološka analiza kod većine šahovskih ve­likana može otkriti da se kod njih radi o neurotskim konfliktima*I. Za većinu pomenutih šahovskih velikana šah je bio sredstvo za zadovoljenje njihovih fantazija o omnipotenciji. Kako je vreme prolazilo te fantazije koje su bile pod ego-kontrolom postajale su difuzno-libidinalne i obuzimale su njihove ličnosti u celini. S druge strane, za Laskera i Stauntona, šah je bio odušak za strasti šaržirane jakim stepenom agresivnosti, koje im druge intelektualne oblasti i aktivnosti nisu mogle omogućiti.

Međutim, karakterni ili konfliktni sklop ličnost koji nameće psihoanaliza ne označava istovremeno i njegovo biće-u-totalitetu. To je samo deo njegove duhovno-telesne celovitosti, parcijalna projekcija osobenosti, ‘usmerena prema potencijalnoj opasnosti koja preti od drugoga. Ovaj vid odbrambenog meha­nizma daje mu ono neophodno ontološko reosiguranje.

Fišerova izolacija, praćena permanentnom zabrinutošću za sopstvenu egzistenciju i prateći osećaj ugroženosti, neki su definisali kao paranoidni simptom njegove poremećene ličnosti. Međutim, kako možemo govoriti o njegovoj paranoidnoj alijenaciji od realnosti, kada je i sama realnost u kojoj je Fišer obitavao kao dečak, mladić i odrastao čovek, posledica endopsihičke konstrukcije koja je posedovala drugačiju prostorno-vremensku dimenziju. Nije šah isključivo delovao na njegovu usamljenost, on je bio i značajan za Bobijevo osamostaljivanje. Upućen strasno u virtuelni svet šahovske igre on nije izgrađivao svoju ličn.ost kroz psihotične košmare, fantazme ili halu­cinacije. Šah je istovremeno igra, nauka i intelektualna disciplina koja ima čvrste ternelje pravila i doktrinarne zakonitosti. Igra koja nepobitno može da ojača ego i doprinese njegovom rastu i sazrevanju. A taj i takav šah sa svim svojim finesama i velelepnošću bio je Fišerov život.

*1(Fajn R, Psihologija šahiste. OKTOIH, Podgorica, 2003)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (14. nastavak)


U Beogradu, oskrnavljenom i osiromašenom sankcijama, pod pretnjama NATO bombardovanja, Robert Fišer 1992. godine, prihvata da igra revanš meč sa Borisom Spaskim. U (nezvaničnom za FIDE) meču koji je finansirao tadašnji balkanski magnati i tajkun, Jezdimir Vasiljević, poput iluzioniste po­javljuje se već pomalo ostareli Bobi Fišer, posle odsustvovanja sa šahovske scene koje je trajalo gotovo 20 godina. Javno prkoseći američkoj adminis­traciji;i predsedniku Klintonu, koji mu opet preti hapšenjem jer je ovog puta prekršio sankcije UN-a (za njim je izdata poternica br. CR92-475-01 GJC, koju je potpisao državni tužilac). Bobi samouvereno i poput tajfuna trijum­fuje, jer nema tog carstva ovozemaljskog niti vladara koji bi mu zabranio da na 64 polja odigrava scenario svog života! Nešto slično se desilo i 1965. godine kada je i pored zvanične zabrane učešća ina turnirima pod pokrovi­teljstvom kubanske vlade i Fidela Kastra, Bobi učestvovao na jakom turniru u Havani. On je svoje partije odigravao posredstvom – teleteksta!

U samom meču bilo je puno simbolike i evociranja uspomena iz prvog meča za titulu svetskog prvaka iz 1972. godine u Rejkjaviku. Isti protivnici, isti glavni sudija. Simboličan je ujedno i njegov ponovni povratak u zemlju u kojoj je Fišer i započeo svoje šahovske korake od sedam milja kada se 1958. godine u Portorožu, sa nepunih 15 godina plasirao na turnir kandidata, kao najmlađi pretendent u viševekovnoj šahovskoj istoriji.

Njegova igra u Beogradu nije bila tako tehnički nadmoćna kao nekada, birao je uglavnom stare i varijante koje nisu bile u trenutnoj modi, ali to je bila više posledica neuigranosti i dugog odsustva sa aktuelne šahovske scene. Bobi je opet igrao najjače za dati trenutak i vreme. Spaski gubi, a nekoliko partija evociraju na mladalačku Bobijevu genijalnost. Kralj je ponovo ustoličen, živeo kralj!

I u ovom meču je sveprisutna pažnja koja se odnosi na svaki potez šahovskog genija, kako na tabli tako i izvan nje. Dr Slavko Domazet, naš poznati publicista, piše u časopisu „Šahovski žurnal“ od marta 2002. godine, dakle postmortem, neke od „pikanterija“ iz ovog meča. Tako saznajemo da je Fišer večeravao kasno noću, obično oko ponoći. Obroci su mu bili preobimni. Voleo je njegušku pršutu, kajganu od pet jaja(!), veliku pljeskavicu, pio je nekoliko litara mleka. Na konferenciji za novinare bilo je dozvoljeno svakom od prisutnih da postavi samo po dva pitanja. Fišer je odgovarao u svom poznatom stilu – ako mu se pitanje nije svidelo preskakao ga je ili pričao o nečem drugom.

I šta se potom dešava? Fišeru, koji je osnažen duhovno, ali i materi­jalno (dobija nagradu za pobedu od rnilion dolara!) opet se gubi trag. Ovog puta razlozi njegovog bekstva su nešto drugačiji. Ponovo je dokazao da je vrhovni vladalac, ali pod pritiskom svemogućeg svetskog policajca, njegove rodne Amerike, koja ga proganja kao najvećeg zločinca, Bobi poput „letećeg Holanđanina“ menja pravce i krije mesto svog boravka. Poput njegove, jevre­jske nacije, on je prinuđen da se odupire pretećem holokaustu. Budimpešta, Cirih, poslednje prebivalište je izgleda Japan. Samurajski moral i tradicija istočnjačke filozofije, koji su oličenje jednog upornog, ali dobrodušnog naroda, ne prezaju da ponude utočište geniju. Ipak, nagađanja i mit o večitom putniku, ne prestaju da kolaju svetom. Don Kihot koji putuje bez svog Sanča Panse i bori se sa nemanima, jezovito životvornijim i opasnijim od onih koje su viđali Strindberg, Svedenborg, ili koja obitavaju u tamnim vilajetima Tolkinovog podzemnnog inferna.
(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (13. nastavak)


Interesantna je još jedna, ali savremenija analiza odnosa prema poraz­ima iz pera ruškog velemajstora i psihologa Nikolaja Krogijusa*1. On je analizirao veliki broj tunira i statističkim pokazateljima razvrstao igrače opet u tri grupe i to na sledeći način: u prvoj grupi su se nalazili šahisti koji su nakon poraza nakupili više od 60 % poena – u drugoj između 50-60 % i u trećoj manje od 50 % poena. Poimence – u prvoj grupi bi bili: Karpov, Lasker, Talj, Petrosjan i Botvinik. Druga grupa – Aljehin, Keres, Kapablan­ka, Flor i Fišer i treća grupa – Geler, Štejn, Bogoljubov, Eve, Larsen.

Krogijus analizira stil Fišerove igre i njegovu efikasnost nakon poraza. Analizirane su partije u periodu između 1967-1972. kada je Fišer poka­zao ogromnu supremaciju kako u turnirskim partijama, tako i mečevima. Međutim, Krogijus ga ne svrstava u grupu šahista kojima poraz daje nak­nadnu samouverenost za pobeđivanje. Razlog je donekle i pragmatičan. Fišer je u ovom intervalu izgubio svega nekoliko partija! On izjednačava Fišera sa još jednim velikanom Kapablankom, smatrajući da su i jedan i drugi više igrali tako što su svoj stil podredili „profilaktici“ poraza.

Prava istina leži zapravo u činjenici da je Bobi oduvek više voleo mečeve, odigravanje više partija sa jednim protivnikom. Mečevi daju objek­tivniji uvid u snagu pojedinih šahista, izbegava se napetost turnirskih borbi, omogućen je studiozan pristup izučavanju igre protivnika, a time se i pre­vazilazi svaka eventualna slučajnost ili rizik koji može da nastane usled pre­vida u jednoj tumirskoj partiji. Neki od ruskih velemajstora (Geler) u svojoj (ne)opravdanoj frustriranosti, više nego pretenciozno, arogantno i
nepotkre­pljeno smatraju da je Bobi Fišer već dugo bolovao od „manije gonjenja“.

Nesrećnim sledom događaja (ili usled prevelikog uticaja Rusa na predsednika FIDE) iniciraju se promene u pravilma borbe za ‘šahovsku krunu. Fišer smatra da svetski šampion ima sva prava i da on treba da post­avlja pravila. Do tada su to i radili svi prethodni svetski šampioni. Bobijev predlog je bio da se 1975. igra meč gde bi bilo neophodno 10 pobeda, ne računajući remije, s tim da šampion zadrži titulu pri rezul­tatu 9:9. To je značilo da šampion treba da dobije „samo“ 9 partija, dok izazivač mora da pobedi najmanje s dva boda razlike. FIDE to ne prihvata i traži da se igra .na 6 pobeda za titulu šampiona. Bobi je principijelno povređen. Počinje njegova duga i bezuspešna borba protiv administrativnog aparata. Njegova pravila se ne prihvataju. Bog je time detronizovan. Posredno, ujdurmom šahovske klike, koja se nije povinovala Bobijevim predlozima. Na kongresu FIDE u Nici delegati, od kojih je verovatno retko ko i znao kako se povlače šahovske figure, ne prihvataju izmene koje je Fišer predlagao i tako je sudbina šampiona odlučena hirom malih ljudi i šahovske birokratije.

Bobi se sve više i više izoluje, udaljava od svih ljudi. Gubi mu se trag. Povređen i unižen ne iziazi na meč tadašnjem pretendentu Anatoliju Karp­ovu. To primorava čelnike FIDE, da pokušaju poput očajnika da se posipaju „pepelom“. Javno pritivataju pojedine Fišerove uslove (ali ne sve) i apeluju na njega da odigra meč sa izazivačem. Ali, mesija je povređen i neumoljiv. On nema više šta da dokazuje. On je Jahve, bog osvete i razaranja. Oni koji su bili njegovi nepodeljeni vernici, postaju naprasno ateisti i zbacuju svog obogotvorenog idola.

Fišer mora da čeka trenutak kada će njegova magijska i razarajuća moć da trijumfuje. On žudi za osvetom, posebno jer je nakon 11 godina samoće provedenih u Njujorku uhapšen tokom šetnje pod optužbom za skitničarenje! To je bila najnedostojnija epizoda koju je ne samo kao nepobeđeni svetski šampion, već i kao građanin, upadljiv samo po svojoj usamljenosti i izo­laciji, mogao da doživi. Sudbinski ili ako hoćete biblijski Fišer, ipak, dobija zasluženu priliku da pokaže svoju moć šahovskog profete i pravednika!

1(Krogius N, Psihologia šahmatnog tvrčestva, Fizkultura i sport, Moskva. 1981)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (12. nastavak)


Tadašnji svetski prvak Boris Spaski nalazio se na vrhuncu- stvaralačke snage, uz to u prethodnim partijama nikada nije bio poražen od Fišera. To ga pomalo uspavljuje. Na početku čuvenog meča u Rejkjaviku (island), Spaski vodi sa 2:0 i čini se da neće imati mnogo problema. Ali, pravi šahovski znalci ne sumnjaju u Fišera. Znaju da je on univerzalni igrač, za kojeg važi pravilo da igra takozvani „totalni šah“. To znači da ne igra na psihološke slabosti protivnika, na njegove nedostatke u teoriji otvaranja, strategiji, taktici i1i veštini igranja završnica. On igra najjače, on igra da bi pobedio i uništio moral protivnika.

Nakon dva prva poraza Fišer se reorganizuje, prihvata ulogu favorita „iz senke“ i počinje da briljira. Ređaju se pobeda za pobedom. U preostalih 19 partija on dobija 7, a gubi samo jednu! Tronizovan je novi bog, šahovski idol Robert – Bobi Fišer! Šta misle kompetentni šahovski poslanici o Bo­biju Fišeru pre i nakon njegove pobede nad Spaskim? Maks Eve u svojoj knjizi posvećenoj svetskim prvacima od Štajnica do Fišera navodi sledeća zapažanja eksšampiona sveta Tigrana Petrosjana o igri Fišera pred meč sa Spaskim: „Fišer je brilijantan šahista. On vrlo brzo shvata kompleksnost svih problema za šahovskom pločom i potom sledi ispravan put. Moram da upo­zorim Spaskog da je Fišer doneo čitav niz novih ideja u savremenom šahu. Ništa u šahu ne može da bude novo za njega, niti da ga iznenadi. Kada ima i minimalnu prednost on igra poput mašine. Teško je u njegovim partijama naći ijednu krupniju grešku. Fišer je jedinstven šahista. Meč između Spaskog i Fišera biće vrlo tvrd i težak.“ Nakon Fišerove pobede Eve piše: „Fišer je svetski šampion sa ogromnom ljubavlju prema šahu. Njegov strpljivi rad, trening i kompletno poznavanje stila igre protivnika i njihovih partija omogućili su mu, pored genijalnog talenta, osvajanje trona. On je ulagao maksimum psihološkog i fizičkog napora u svakoj- partiji i uspevao da održi podjednak intenzitet od početka do kraja.“

Ali, šta se potom dešava. Fišer je osvojio sve što se moglo osvojiti. On je apsolutni pobednik, apsolutni bog šaha, koji je mikrokosmos po sebi, simulakrum makrouniverzuma. Fišer očekuje i apsolutno poštovanje smrtnika koji ga okružuju. Posebno onih iz FIDE (Svetska šahovska organizacija, čiji je predsednik tada bio bivši svetski prvak Maks Eve, doktor matematike). On smatra da FIDE postoji radi njega, a ne on radi nje. Smrtnici treba da slušaju naredbe onog koji je na vrhu Olimpa. Greše oni, koji poput američkog velemajstora Roberta Berna, misle da se Bobi oduvek bojao poraza. U jed­nom od ruskih šahovskih časopisa Bern je napisao sledeće: „Fišer se ne boji određenog protivnika, nego slučajnih pogrešaka. Strah od slučajnosti je učinio da je u Rejkjaviku uvek zakašnjavao na partije. On odlaže polazak na partiju do poslednjeg časa. Fišer je mnogo učinio za propagandu šaha, ali šta to vredi kada ne želi da igra i kada su turnirske nagrade ostale iste.“ U jednom in­tervjuu i sam Fišer kategorično pobija izjavu Petrosjana koji, takođe, tvrdi da se Bobi boji poraza. I Bent Larsen je smatrao da je jedan od glavnih uzroka Fišerovih bizarnih odlazaka sa važnih turnira bio strah od poraza.

Još 1928. godine ruski psiholog Vitazev*1 sledeći Laskerova zapažanja o tome da se put svakog šahiste sastoji iz uspona i padova i da je posebno važna stavka karaktera svakog šahiste njegov odnos prema pobedi i porazu, vrši određenu tipološko-psihološku podelu šahista u odnosu na reakcije i stav koji nastaju nakon gubitka partije.

1.  Prvu grupu čine oni šahisti koji su nakon poraza krajnje demoralisani. Oni gube samouverenost i samosvest o jačini sopstvene igre. Njihovo majstorstvo, odnosno kvalitet igre nakon poraza se jasno snižava. U ovu grupu autor je svrstao npr. čuvenog Rubinštajna.

2.  Druga grupa se karakteriše spokojnijim odnosom nakon gubitka partije. Oni smatraju da nije došlo do promene ničeg suštastvenog niti u njihovom kvalitet igre niti u njihovom odnosu prema šahu.
U ovu grupu klasifikovani su Lasker, Pilsberi, Štajnic.

3. Treću grupu sačinjava karakterno takav tip igrača koji nakon poraza počinju da igraju još smelije, inventivnije, pokušavaju da iznađu optimalna rešenja za dobitak, ali bez „srljanja“ i preteranog rizika. Kao po pravilu nakon poraza bodovni saldo ovih igrača se popravlja. U ovu grupu pored Aljehina, kojeg je tu svrstao Vitazev,prema našem mišljenju spada svakako i Fišer.

*1(Vitazev F, Psihologićeskie tip šahmatistov, „Šahmat v SSSR“, NO.2, 1928)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (11. nastavak)


Bobi postaje internacionalni majstor 1957, a sveamerički šampion i najmlađi velemajstor na svetu, pre navršenih 15 godina. Time se učvršćuje njegova uloga odabranog proroka. On je poslat na zemlju da bi ljude naučio, a to ne radi niko bolje od njega.

Još jedan detalj je vrio bitan. Bobi Fišer raste u atmosferi hladnog rata, sukoba između velesila Rusije i Amerike. Rusi, koji su do njegove pojave na međunarodnoj areni, bili nepobedivi, iznenada stiču opasnog protivnika. Još 1962. tokom mečeva kandidata u Kirasau, na kojima je učestvovalo pet sovjetskih velemajstora, Fišer protestuje zbog „teorije zavere“ koju su navodno inicirali ruski velemajstori, dogovarajući međusobno ishode sopst­venih partija. To je bio još jedan od inicijalnih okidača za Bobija Fišera da preuzme ulogu Don Kihota. Tu njegovu ulogu potencira i američka javnost. Bobi je odabran za osvetnika i konkvistadora šahovske terra incognitae za Ameriku, zemlju u kojoj se od sportova i dan-danas pretežno konzumiraju američki fudbal, bejzbol i košarka. Igra koja ima atribute nauke, sporta, umetnosti, postaje poprište još jednog manihejskog sukoba. A Bobi je i više nego potkrepljen u ovoj borbi (on dobija i materijalnu i finansijsku podršku od američkog šahovskog saveza, što je do tada bilo gotovo nezamislivo). I američka nacija posredstvom „bihejvioralnih“ potkrepljenja (štampa, tele­vizija) i imprintinga biva upoznata sa ovom borbom Davida i Golijata (mada je Fišer za sebe smatrao da je u toj istorijskoj priči i epu Golijat).

Fišer je ipak svestan svega što se oko njega događa i neposredno pred meč u Rejkjaviku on kaže (cit. po Karaklajiću, 2002): „Amerikanci zaista ne znaju mnogo o šahu. Oni vole samo pobednike. SAD nisu zemlja kul­ture. Amerikanci vole da se ukopaju ispred TV ekrana ne želeći nikakav intelektualni napor. Ako pobedim Spaskog onda će imati više razumevanja za šah. Predsednik Nikson mi je poslao poruku u kojoj kaže da me cela nacija podržava…“ Čak je i državni sekretar Henri Kisindžer, koji je za sebe tvrdio da jedva zna šahovska pravila, molio Bobija da ne napušta poprište bitke nakon dve izgubljene partije i time dovede u pitanje kredibilitet ce­lokupne nacije, čiji je on reprezent, pred sudom svetskog, a posebno ruskog javnog mnjenja.

Ni zvanična crkva nije ostala indiferentna. U jednom malom američkom gradu tek postavljeni sveštenik je u svojoj pristupnoj besedi osudio jedan od sedarn smrtnih Fišerovih grehova zbog gramzivosti za novcem, a nije zaobišao ni Spaskog kjem je pripisao srdžbu zbog Fišerovih postupaka. Šah je stavljen pred sud inkvizicije, prokazan. Ali, zar i to ne govori o njegovoj ogromnoj važnosti za život smrtnika.

Amerika koja je zaostala u svemirskoj borbi sa Rusima, pokušava preko jednog čoveka da se osveti i preuzme supremaciju, koliko kognitivno-intelektu­alnu toliko i emocionalnu. Fišer pobeđuje sa katastrofalnim razlikama jednog za drugim svoje protivnike (Larsen 6:0, Tajmanov 6:0, Petrosjan 5:1 u pobedama). Nakon meča sa Fišerom koji je izgubio, Petrosjan iznosi sledeća zapažanja*i: „Fišer igra naravno vrlo dobro i on je u stanju da porazi bilo kojeg šahistu. Opasnost se povećava tim više što Fišer predstavlja, na neki način, zaštitni znak zapadnih šahista i zapadne šahovske javnosti… Odjednom se pojavljuje Fišer kao oponent ruskoj šahovskoj školi i opšte simpatije su na njegovoj strani. Treba pomenuti i gospodina Edmondsona (menadžer i pratilac Bobija Fišera, prim. aut.)… Edmondson se izborio da šahisti koji idu u Evropu na turnire dobijaju određene sume novca, čega ranije nije bilo… Fišer je postao sadašnjim Fišerom zahvaljujući u velikoj meri postojanju pored njega jedne tako jake figure kao što je Edmondson.“

Celokupni svet, ne samo šahovski, zadivljen je. Više nema nepobedivih. Fišer se ne ustručava da kaže u javnosti ko je najjači. Njegovi odgovori više nisu lapidami, on ne krije da je više nego svestan svoje šahovske supremacije.

Sve ono što je Tartakover još 1924. u svom članku „U čemu se sastoji šahovska snaga“*2 govorio o šahovskoj tehnici smatrajući da je ona u direktnoj zavisnosti od snage igrača, vidi se sada u kristalnoj i esencijalnoj formi kod Fišera. Tartakover u pomenutom članku piše: „Veliku ulogu u ispoljavanju šahovske snage igra voljni princip, pri čemu su za postizanje uspeha naročito važni takvi kvaliteti, kao hladnokrvno sprovođenje svog plana, uporna orga­nizacija odbrane, blagovremeno opažanje prelomnog trenutka.“ Kada su Fišera jednom upitali nije li on pronašao neki ranije nepoznati način igre, on je od­govorio: „Ne, stvar je pre svega u greškama koje je napravio poraženi. Ja sam samo to uspešno iskoristio.“ Ove reči još jednom govore u prilog univerzalnog dinamizma Fišerovog stila igre.

Kakve su zapravo osobenosti stila američkog velemajstora (pokušaćemo da opis ovih karakteristika prilagodimo stilu i strukturi teksta koji pretpostav­lja i zainteresovane čitaoce koji nisu upućeni u finese šahovske igre). Fišer poseduje savršenu tehniku i upornost u realizovanju sitnih prednosti (šahisti ovaj stil slikovito nazivaju „ceđenje suve drenovine“). Pragmatičan je u svo­joj igri i poštuje principe klasičnog pozicionog šaha. Ume da, u zavisnosti od psiholoških i tehničkih karakteristika protivnika (iako smo pomenuli da je Fišer šahovski „maksimalista“), nametne raznovrsnu i komplikovanu, ili pravolinijsku i jednostavnu igru. Protivniku nameće stalno probleme, koristeći prednost prvog poteza belim figurama, dok crnim figurama često teži dvoseklim i oštrim pozicijama. Sve u svemu, Fišer sprovodi uvek jasne strategijske planove, ima odličnu intuiciju i pregled igre (doskoro se sma­tralo da je upravo spacijalna orijentacija ta koja favorizuje muške u odnosu na ženske šahiste), ali i brzinu računanja varijanti, izbegava sve ono što je iracionalno i maksimalno koristi greške protivnika. Fišer je predstavnik stroge klasične škole, uz izuzetnu stvaralačku energiju i genijalnu sposobnost da razgara plamen početne inicijative*3

*1(Petrosjan T, Šahovske lekcije, Caissa Commerce, Beograd, 1998)

*2(Šah u SSSR, br. 4, 1919)

*3(Bjelica D, Fišer protiv Petrosjana i Spaskog, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1972)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (10. nastavak)


U prilog metastabilnosti njegovih interpersonalnih relacija govore često nezadovoljstvo i raskidi prijateljstava. Poznati su njegovi sukobi sa starim do­ajenom američkog šaha Samjuelom Reševskim, Bentom Larsenom, njegovim nesuđenim sekundantom, -za kojeg je izjavio da mu je samo odmagao, Dimi­trijem Bjelicom, novinarom i velikim prijateljem, sa kojim je zbog nesuglasica oko autorskih prava raskinuo dugogodišnje prijateljstvo. Sa Reševskim nije uopšte komunicirao, a posebno je bila groteskna situacija tokom njihovog meča u Santa Moniki. U sali za igru bila je vrućina i Fišer je zahtevao da tokom celokupne petočasovne seanse, koliko traje partija, radi ventilator. Reševski se tome protivio, jer je imao reumatične tegobe. Sudija je našao interesantno kompromisno rešenje. Kada je Fišer bio na poteziu ventilator je bio uključen, a kada bi Reševski razmišljao ventilator bi bio isključivan. Princ Renije je 1967. tražio potvrdu učešća dva američka velemajstora za turnir u Monaku, uz uslov: jedan mora biti Fišer. Bobi je pobedio na tom turniru, ali se ponašao vrlo ekscentrično. Posle dve godine opet su pozvali dva Amerikanca uz jedan uslov: nijedan od njih ne sme biti Robert Fišer.

Teško je sklapao i poznanstva sa suprotnim polom. Poznata je aneg­dota sa svečanog bala nakon završetka turnira na Bledu. Kada mu je prišla devojka i zamolila ga za ples, Bobi je sa njom odigrao do kraja, a potom iskomentarisao, da ga ne interesuje, negodujući zašto su ga upoznavali sa devojkom „koja nema pojma o šahu“ (ipak se radilo o novinarskoj šali i is­konstruisanoj zgodi). Na jednom turniru, bio je ozbiljno ljut jer ga neka de­vojka nije prepoznala. Arogantan i potcenjivački stav prema ženama se vidi i iz jednog od njegovih intervjua: „Svakoj šahistkinji bih dao figuru `fore’ uz opkladu. Pored toga, ubeđen sam da bih posle tri nedelje pripremanja osposobio i svoju sestru da pobedi prvakinju sveta.“ Još jedna anegdota o Fišeru i njegovom infantilno egocentričkom odnosu prema ženama, potekla je iz pera Dimitrija Bjelice. Vraćajući se kasno iz Sarajeva sa jedne simul­tanke, organizatori su Fišeru i njegovim pratiocima na upotrebu dali „mer­cedes“. Bobi je devojci velikodušno ponudio da sedne do šofera. Kada mu je Bjelica rekao da je džentlmen Bobi se dečački nasmejao i odgovorio ono što je zaista i mislio: „Ako se desi neki sudar, bolje je da ona strada, jer bi svet ostao bez šampiona, ako bih ja sedeo napred.“ Devojka koja je ovo čula zahvalila mu se na „lepim željama“. Nakon dolaska cveće koje je dobio na simultanci odneo je da vene u svoju hotelsku sobu, a devojka je još jednom imala priliku da se „zahvali“ Bobiju. Fajn u svojoj studiji zapaža da većina šahista ima probleme u odnosu prema ženama. Dok su šahisti dobri prijatelji sa muškarcima, upravo zbog potiskivanja agresivnosti, žene i odnos sa njima predstavljaju često gotovo nepremostivu teškoću (sa izuzetkom Kapablanke). Šahisti posebno teško izražavaju nežnost prema osobama suprotnog pola, što Fajn tumači da se ovaj problem može na neki način razrešiti ograničavanjem na druženje sa muškarcima. Nekoliko studija je potvrdilo da kod šahista sa izrazitom crtom narcisoidnosti postoji zastoj i u psihoseksualnorn razvoju*1.

Ipak, izgleda da je srce u godinama već zrelog velemajstora, zatreperilo nakon što je upoznao mladu šahistkinju (slični se sa sličnim druže, posebno u šahu gde ima puno „simetričnih šahovskih“ brakova) iz Budimpešte Zitu Rajčanji, koja je bila verna Fišerova senka i saputnik tokom njegovog meča u Beogradu 1992. godine. Iako niko nije mogao da kaže ništa konkret­nije o prirodi njihovih relacija, njihov odnos bio je dosta konspirativan i jednodušan, ako ne intiman. Ipak, nakon nekoliko godina stiže vest da se Zita udala za nekog svog sunarodnika.

Prigovarali su mu i za neke druge forme „nazovi“ ekscentričnosti i egocentrizam. U više navrata je napuštao neki turnir nezadovoljan termi­nima odigravanja partija, klimatizacijom, bojom figura. Naravno, kao perfek­cionista i šahovski profesionalac, Fišer je zauzvrat zahtevao i odgovarajuće uslove igre koji bi mu obezbedili najoptimalnije rezultate. Osim toga ovi manevri su bili i neka vrsta „psihološkog rata“ kojim je Fišer uticao na svoje protivnike i njihovu koncentraciju za igru. Međutim, ljudi su sve to definisali kao Fišerove bizarnosti. Ovaj njegov manir postao je omiljen i medu mladim šahistima koji su počeli da se ugledaju na njega. Ali, njihova ekscentričnost i ekstravagantnost bile su više odraz sirovog podražavanja nego neke originalnosti. Fišerove prethodne osobine se mogu tumačiti, nara­vno, i njegovim izraženim narcizmom. Ma koliko narcizam ima negativnih strana, on je, naravno, i neophodan jer omogućava kreativnoj osobi da uvidi unutar šablonskih i konvencionalnih sadržaja, ono što je novo i originalno. Za narcizam kod kreativnih Federn koristi izraz „zdrav narcizam“.

   *1(Roe A,.A psychological study of eminentn biologists,Psychological Monographs: General and Applied. Vol 65, 14. 1951)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (9. nastavak)


Nakon prvih poraza dolaze sve učestalije pobede. Bobi postaje sve jači i jači, njegov ego se ubrzano ispunjava moćnim impulsima koje može da pokloni samo pobeda nad drugim. Polako se gubi njegova ontološka i egzistencijalna nesigurnost. Bobi je šahovski „maksimalista“. On od sebe zahteva pobedu kako crnim tako i belim figurama. Za sebe kaže da je šahovski „daltonista“, jer crne figure predstavljaju samo prividnu prednost za njegove protivnike. Njegova igra iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve savišenija. On igra’na oštrici mača, posebno crnim figurama, ali sebi uvek ostavlja odstupnicu i relativnu sigurnost u povoljan ishod partije. On vuče najprostije poteze, ali to je baš najteže. On je jedini igrač na svetu kojem je svejedno da li ima cme ili bele figure. Ove karakteristike Fišerove igre su posledica jačanja njegovog ega, koji je u mogućnosti da za sebe veže i sublimira instinktivne i libidinalne pulzije. Upravo snaga ega koja omogućava transformaciju i zamenu akcije mislima raz­likuje šahistu od pravog opsesivca jer je on u stanju da prekine svoje fantazije jasnom akcijom figura. On izlazi iz svog fantazmatskog unutrašnjeg okruženja, a upravo su ego i njegova moć presudni za to.

Najdorf je jednom rekao da Fišerovi protivnici prave protiv njega takve greške koje inače protiv drugih igrača ne bi pravili. To je zato jer Fišer igra precizno, neumoljivo, njegove kombinacije su korektne i to kod protivnika stvara utisak da igra protiv nepogrešive mašine. Sa Fišerom je teško igrati jer on protivniku iz poteza u potez nameće sukcesivno sve teže i teže probleme u poziciji. Retko gubi, posebno u oštrim i dvoseklim pozicijama, gde deluje vrlo samouvereno. Njegova igra postala je prototip racionalnosti, elegancije i genijalnosti.

Da bismo priču o individualnim stilovima igre kod šahista na neki način standardizovali i klasifikovali poslužili smo se sistematizacijom Niko­laja Krogijusa, ruskog velemajstora, koji je po zanimanju i psiholog i koji je objavio više knjiga koje su se bavile upravo proučavanjem psiholoških aspekata šahovske igre. On u svojoj knjizi „Ličnost u sukobu“ daje sledeću podelu:

1.praktičan (tendencija ka postizanju neposrednih praktičnih pogodnosti)
2.logičko-sistematski (doslednost, oslanjanje na tipične pozicije)
3.teoretski (oslanja se na principe strategije i taktike)
4.kritičko-analitički (temeljna konkretna analiza, traženje izuzetaka, akcenti na daleki proračun varijanti)
5.umetnički (stvaralačka fantazija, tendencije ka originalnosti)
6.kombinovani (kombinacije karakterističnih osobina prvih pet stilova igre)
7.harmonični (raznovrstan sa širokim dijapazonom)

Izvesno je da odnos prema nekom od navedenih stilova čak i njegov sadržaj nisu nepromenljivi, a zavise od novih dostignuća i tendencije teorije i prakse. U istorijskom kontekstu, na delu je neprekidno mešanje različitih strategijskih i taktičkih sredstava, što stvara i dodatne gradacije i klasifikacije stilova. Tako npr. danas često govorimo o dinamičkim i univerzalnim stilovi­ma, a upravo te atribute igre i stila možemo pripisati i Robertu Fišeru. On je dakle već u svom vremenu predstavljao stvaralačku avangardu, a njegov stil je proizašao iz uspešne sinteze stilova koji su gajili oni najbolji.Stil se formira različitim putevima i na različite načine, ali je uvek povezan sa prirodom strukturom ličnosti i intelekta šahiste. Drugim rečima stil – to je karakter 1.

Svet oko Roberta Fišera se postepeno menja prema šahovskim pravil­ima i dimenzijama ove igre. Struktura šahovske igre, njena simbolika i na kraju krajeva njeni efekti na ego, projektuju se i na spoljni svet. Šah je imitacija, simulakrum univerzuma, i Bobi ta pravila projektuje na svet koji ga okružuje. I on je crno-beli i u njemu postoje oni dobri i oni loši objekti. Bobi pokreće glatke, drvene figure, kao što bi mogao da pokreće i ljudske figure. Arhetipska uloga Boga se pomalja u njegovom nesvesnom. Mikro i makrokosmos se združuju. Na vrhu ovog amalgama je Bobijeva idealizovana figura vrhovnog Boga. On može da daje, ali i da uzima. Kada ga je jednom Dik Kavet u svojoj emisiji pitao šta voli u šahovskoj igri, on je bez puno okolišanja rekao: „Da smrvim ego protivnika…Volim i da vidim kad ih je strah“. Ovaj odgovor je više nego paradigmatičan i eksplicitan ne samo za Fišera već i za većinu vrhunskih šahista (s tim što je Fišer smeo da kaže ono što su drugi prećutkivali). Šah omogućava društveno prihvatljivo ispolja­vanje agresivne borbe, gratifikaciju posredstvom pobede, ali i neutralisanje protivnika koji je oličenje strogog, konstriktivnog ili oca koji je na bilo koji drugi način povredio sina. Osim toga ego je suština čovekovog socijalnog bića, a strah je signal da je on ozbiljno ugrožen. Upravo time što „uništava ego“ protivnika Fišer kod njega povocira anksioznost.

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (8. nastavak)


Ipak, njegova permanentna težnja za ukorenjivanjem i bazičnom pripa­dnošću ogleda se i u tcrme što je sredinom šezdesetih godina postao vernik Božije crkve, fundamentalističke sekte sa sedištem u Kaliforniji. Ova sekta poštuje običaj sabata. Od zalaska sunca u petak do zalaska u subotu on kao vernik ne putuje, niti igra šah. U svojoj sobi provodi 24 časa i meditira. Ovaj običaj je često bio prepreka u njegovom profesionalnom bavljenju šahom. Or­ganizatori turnira i mečeva morali su da izlaze u susret njegovim, samo na prvi pogled, ekscentričnim zahtevima da ne igra petkom i subotom šahovske partije.

Fišerov život se kretao isključivo između šahovska polja. Ostale as­pekte života on je svesno žrtvovao. Po mišljenju Larija Evansa, američkog velemajstora i Fišerovog nekada bliskog prijatelja, on je ostao najindividu­alniji, najnepomirljiviji, najnekomunikativniji, najusamljeniji i najnezavisniji šahovski majstor sveta. U ovakvoj konstelaciji gde je simbolika i struktura šahovskih figura i igre koje su ispunjavale njihovu smisaonost, flotirala između realnosti i fantazije u Fišerovom konceptualnom mišljenju često prevladavaju elementi magijskog. Kada je jednom prilikom oboleo od zapaljenja slepog creva, izričito je bio protiv operacije. Njegov razlog protiv operacije bio je: „Ne želim da mi se odstrani slepo crevo. Možda je u njemu sadržana moja šahovska genijalnost“. Operacije nije bilo, a zapaljenje je sanirano konzerva­tivnom metodom.

Mišljenja drugih šahista o Bobiju Fišeru kao ličnosti i čoveku bila su kontradiktorna, ali su svi bili jedinstveni u mišljenju da je jedan od najvećih šahista svog vremena. Čuveni estonski velemajstor Paul Keres smatrao je da je Fišer igrač čudesnog talenta, uz razvijenu i posvećenu ljubav prema šahu, ali da nije savladao izvesne nedostatke. Keres smatra da on mora da uvidi da se bez objektivnog prilaza igri ne mogu postizati najveći uspesi. Migel Najdorf, bonvivan i šarmer na 64 polja, izjavljuje da mu se ne sviđaju neki postupci Fišera kao čoveka, ali da se radi o genijalnom igraču. Viktor Korčnoj iznosi interesantnu tvrdnju u vezi Fišera – on igra slabije nego što i on sam misli, ali bolje nego što misli šahovski svet. Bent Larsen, koji nikada nije krio averziju prema nekim aspektima Fišerove ličnosti 1964. izjavljuje: „Ako me pitate o Bobiju kao čoveku, onda moram da kažem da kod njega, ima još puno infantil­nosti. Ali, kao šahista – on je veliki, izvanredni talenat, pravi šampion.“ Larsen je u jednom intervjuu izjavio da Fišer nikada neće postati svetski šampion jer nije dovoljno inteligentan, a Bobi mu je uzvratio kontraudarom: „Larsen neće postati svetski prvak jer suviše priča“ (prisetimo se pravdoljubive istorije: Fišer pobeđuje Larsena katastrofalno 6:0, a potom postaje svetski prvak). Svetozar Gligorić, Fišerov dugogodišnji i verni prijatelj, za Bobija tvrdi da je oličenje poštenja, principijelnosti; samouverenosti. On je igrač koji je kompletan i ve­liki u svim fazama partije.

Bobi je na simboličkom nivou Bog Starog zaveta; moćni i ubitačni Jahve koji kažnjava. Njegova okrenutost ka drugima se retroflektuje ka apso­lutnoj individuaInosti. Fišerova izrazita fiksiranost i identifikacija sa svetom šahovskih figura mu sužava životne alternative. Zapravo, u datoj psihološkoj konstelaciji on izabira jedini mogući put. Put koji vodi ka virtuelnoj realnosti šahovskog logosa. U ontološkoj konstelaciji drugi treba da su mu podređeni, drugi treba da budu u funkciji kralja šahovske igre. I u kasnijem životu Bobi je imao retke prijatelje i to uglavnom iz šahovskog sveta. Delio ih je baš kao i crno-bele figure. Na dobre i loše.

Ostale su upamćene gotovo kao anegdotalne, uloge njegovih sekundanata (pomoćnika) u mečevima kandidata (Bent Larsen) i u borbi za šahovsku krunu sa Spaskim kada mu je pomoćnik bio šahovski velemajstor i sveštenik Vilijem Lombardi. I jedan i drugi šahista (Larsena je zamolio Maks Eve da pomogne Fišeru, dok je Lombardija u dva navrata angažovala američka šahovska fed­eracija) su bili samo nemi posmatrači Bobijeve igre, jer je Fišer, kao striktni individualista, smatrao da mu niko drugi i nije potreban. Iako je bio dobar pri­jatelj sa Larijem Evansom, Fišer mu je postavio izvesne uslove da bi mu ovaj bio sekundant u meču sa Tajmanovom 1971. godine: sekundant se u vreme meča ne sme baviti novinarstvom i ne sme doći sa suprugom. Evans ga je glatko odbio, što za Fišera, ortodoksnog individualistu i šahovskog samotnjaka i nije bio neki gubitak.

Za Fišera dobri i prihvatljivi za druženje sa njim su bili samo oni koji su mu se bez okolišavanja divili i smatrali ga genijem. A njih zaista nije bilo malo. Smatra se da i dan-danas održava prijateljske odnose sa našim velemajs­torom Gligorićem, Argentincem Kinterosom, filipinskim velemajstorom Euge­nom Toreom i američkim velemajstorom Larijem Evansom.

*1(Suetin A, Put ka majstorstvu, Caissa Commerce, Beograd, 2002)       

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (7. nastavak)


U jednom od ogleda iz ove knjige, autor je, ustanovio i delimično i taksativno odredio neka pravila biografske metodologije, posebno ona koja se odnose na životni stil i karakteristike samog biografa. Upravo zbog toga želim da budem principijelan i iznosim neke, verujem relevantne, podatke iz sopstvenog života šahovskog zaljubljenika. Rođen sam u porodici u kojoj je majka uvek pokazivala svoju preteranu zaštitničku brižnost, a otac se trudio da šarmira okolinu svojim beogradskim bonvivanstvom. Ne mogu da kažem da je ovakva porodična konstelacija bila posebno deprivirajuća ili podsticajna za moj intelektualno-emocionalni razvoj. Ostajale su uvek antinomije između mojih roditelja i oni su ih bili svesni, ali su ih sa manje ili više ravnodušnosti prevazilazili. Šah sam naučio poput velikog Karuza (radi se zapravo samo o analogiji motiva), iako nisam poput njega nikada za učitelja imao nekoga velemajstora, kao što je operskog velikana poučavao naš čuveni velemajstor Bora Kostić. Besan, frustriran i posledično inferioran u odnosu na jednog prijatelja koji me je stalno pobeđivao, aktivno se pri tom baveći šahom (kao što je to bio i Karuzo), dok sam ja jedva znao da povlačim figure, nabavio sam šahovsku literaturu, sedeo satima i satima i samouk počeo da savladavam po neku mrvicu od beskrajnih tajni ove vele­lepne igre. Mislim da sam tada imao već 9 godina. Potom su došle i pobede, osvajanje nekih kategorija, ali učenje i redovne školske obaveze, a docnije i rnoja profesija, uvek su bili ispred. Šah je jednostavno zahtevao specifičnu mentalnu i fizičku preokupaciju, napor (mnogi šahisti posle napornih i dugih mečeva izgube i po desetak kilograma) potpunu podređenost, a ja nisam bio spreman za takav pritisak. Ostao sam i dalje veliki zaljubljenik, ponekad odigram neki turnir, slobodnu partiju, a kao posledica sve te moje strasti tru­dim se, zapravo uživam, da ukoliko mi to dozvoljava vreme, sebi priuštim šah kao jedinstvenu i istovremenu zabavu, igru, nauku, umetnost.

A zašto sam baš izabrao Roberta – Bobija Fišera i njegov život? Zbog toga jer sam impresioniran njegovim stilom igre, harizmom i jer me svakako neki elementi njegovog životnog stila i biografije asociraju na sopstvene životne Scile i Haribde. Naravno, tu su pridružene i neke moje osobene aso­cijacije o šahu kao pankosmičkoj tvorevini, koja je u stanju da transcendira čak i sopstvene, na prvi pogled aksiološke zakone. Fišer je usamljenik koji u svojoj usamljenosti (ali nikako autizmu) izgrađuje svet izatkan od sopst­venih pravila koja ga približavaju šahovskoj umetnosti, ali ga istovremeno i odvajaju od ostalih aspekata života. U toj formulaciji leže i neka moja stremljenja, s tim da ja nikada nisam bio spreman da se odreknem velelepnih alternativa koje mi pruža jedinstvena neponovljivost i celokupnost jednog ljudskog bivstvovanja.

Paradigmatično je ono što je Fišer rekao za strategiju i taktiku šahovske igre: ne treba nikada vući neki potez ukoliko se prethodno ne shvati celoku­pan plan i suština konkretne šahovske partije. Slično pravilo važi i za filo­zofiju. Treba zabraniti svakome da filozofira ukoliko ne shvati strategijsko (suštinsko) ustrojstvo svih onih suvislih ili harizmatičnih filozofskih sistema. Ali i ovde postoje neka odstupanja, koja ne moraju da budu i pravila. Ili kao što je opet Fišer rekao, i što se može primeniti analogno na filozofski diskurs: bolje je vući potez, pa makar i pogrešan, ako je deo nekog plana, nego vući poteze koji su izvan konteksta bilo kakvog plana.

Bobijev biografski životni tok i formativne prekretnice poput detinjst­va, adolescencije i zrelosti nisu bili standardni, niti uobičajeni. On je morao da kompenzuje sve nedostatke koji su nastali usled opsesivne vezanosti za šah. Tako je maštu, koja nije bila prepuštena dečjim igrama i fantazijama, upotpunjavao čitanjem naučno-fantastičnih romana i knjigama o Tarzanu. Kada su mu kao mladiću od 18-19 godina prigovarali da nije dovoljno el­egantno obučen, on je to natkompenzovao kompulzivnim kupovanjem i šivenjem odela. Njegova izjava u novinama je bila: „Želim da oborim apsolutni Ginisov rekord u broju odela, koji drži jedan Englez sa 240 odela“ (mada je Bobi kasnije tvrdio da se radi o izmišljenoj priči). Šahovskim novinarima se žalio da stari mag Najdorf jedini ima veću kolekciju odela od njega. Koliko je poznato, njegova zbirka odela stigla je negde oko broja 20.

(nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (6. nastavak)


Robert Fišer rodio se u jevrejskoj, ne preterano religioznoj porodici. Majka Regina je po zanimanju bila lekar. Roditelji su se razveli nakon sedam godina braka. Fišer je tada imao samo dve godine, nije ni zapamtio oca, sa kojim ni u kasnijim periodima života nije komunicirao, a majka se preudala 1960. (značajna je ovo analogija u odnosu na Garija Kasparova, poslednjeg zvaničnog FIDA svetskog šampiona, koji je takođe u ranom detinjstvu izgubio oca).

Bobi je rastao u nepotpunom porodičnom okruženju, bez preterane brige majke koja se posvetila sopstvenoj profesionalnoj karijeri, a uz to je bila i aktivistkinja mirovnih pokreta i čini se pasionirani idealista (u jednom navratu je zbog toga i uhapšena, a tokom marša mira upoznala je i čoveka za kojeg se potom udala). Ipak, zahvaljujući njenoj inicijativi i upornosti, Fišer je dobio prvog učitelja šaha. Već u šestoj godini Fišera je šah u potpunosti okupirao.

Bobi je imao posebno poverenje u stariju sestru Džoan koja ga je i naučila pravilima šahovske igre i koju je jedino, sa njenom porodicom, poz­vao da ga poseti tokom meča za šahovsku krunu u Rejkjaviku. Cela Bobijeva porodica se, međutim, veoma brzo rasparčala po Americi, majka se preudala, sestra se udala, tako da je Fišer veoma rano ostao bez familijarnog okruženja i njihove neposredne podrške. Već tada, sa 12 godina bio je primoran da sopstvenim naporom i genijem krči put kroz životnu i šahovsku prašumu. Bobi je izrastao u nespretnog, senzitivnog i nekomunikativnog dečaka, često impulsivnog i nepredvidljivog u svojim reakcijama. Sa psihološkog aspekta to što ga je sestra naučila šahovskoj igri najverovatnije stvara duboku i nesvesnu averziju koja je ponekad išla i do mržnje prema protivniku muškog pola – nesvesnom supstitutu oca koji ga je u najranijem detinjstvu napustio.

Reginina prijateljica Rouz Inana smatra da je ‘Fišerova porodica bila uzdržana u iskazivanju svojih osećanja i da se u porodičnom krugu iz­begavalo nametanje pojedinačnih stavova i pogIeda. Teškoće u dobijanju adekvatnih biografskih podataka o životu Bobija Fišera iskrsavaju i zbog činjenice da su majka i sestra izbegavale da odgovaraju na pitanja o njego­vom životu, jer se on lično tome protivio.

Period kada je Bobi naučio šah zahteva nešto podrobniju analizu. Bobi nije naučio šah gledajući šahovske partije svoga oca, kao mali Hoze Raul Kapablanka, treći po redu svetski šampion. Hoze Kapablanka je odrastao u aristo­kratskoj i diplomatskoj kubanskoj porodici, privrženoj evropskim shvatanjima i manirima. Rastući u toploj i emocionalno bogatoj porodičnoj atmosferi, raz­vijao se Kapablanka, bez dodatnih frustracija, lišavanja i gubitaka. S druge strane, ,Bobi nema „dovoljno dobru“ porodičnu atmosferu i podršku, nje­gov emocionalni život je relativno siromašan (kako bi to operacionalizovao psihoanalitičar Vinikot). On nije naučio da dobija niti da puno daje. U stanju somatske bolesti, koja se manifestovala temperaturom i malaksalošću, Bobi se osećao još izolovanijim i usamljenijim. Jedina osoba koja se u tom tre­nutku našla kao „anaklitička“ (naslanjajuća) figura, osoba od poverenja, bila je njegova starija sestra. On od nje, kao emocionalni ali i intelektualni dar, dobija jednu čudesnu igru. Šah.

Pravila su jasna, nedvosmislena. Otvaranje, središnjica i završnica. Strate­gija i taktika. Značajan aspekt šahovskog razrnišljanja je organizacija igre koja sadrži koordinaciju i sintezu akcije svih figura da bi bio obezbeđen optimum efikasnosti. U nekim školama upravo zbog tih karakteristika i strategije igre, šah je obavezan predmet (Vojna akademija u Vest Pointu).

Šahovska igra je na taj način jasno strukturisana. Figure koje su crne i bele simbolizuju podelu sveta n.a dobro i zlo. Bobi u figurama zapaža, intuitivno, svojim umom koji vapije za podrškorn i redom, manihejsku kon­stelaciju sveta (mehanizma koji psihoanalitičari nazivaju splittingom). On je siguran u samoći sa njima, one mu daju onu neophodnu potporu i sigurnost. Svaka figura ima svoju simboliku. Tako je kralj svemoćan, nezamenljiv, ali istovremeno i slabo zaštićen i zahteva logi.stičku podršku ostalih figura. Kralj u tom smislu ima nekoliko značenja – on je otac smanjen na dečakovu vi­sinu, ona, takođe, i daje određene suštinske osobine sopstvenom self-imidžu i to kod onih koji imaju o sebi predstavu da su važni, nepobedivi, svemoćni. Dama može predstavljati majku, odnosno ženu. To je praktično najmoćnija… figura u šahu i prema psihoanalitičkom mišljenju nije iznenađujuće da dama poseduje najjači napadački i razarački potencijal u komparaciji sa kraljem (ocem). Pešaci predstavljaju malu decu. Otuda i možemo reći da šahovska tabla sa svojim materijalnim sadržajem figurama, pravilima igre i zamenom misli u akciju i vice versa predstavlja simbolički porodični milje.

(nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (5. nastavak)


Psihobiografija Roberta – Bobija Fišera- principijelnost, ekscentričnost ili pravdoljubivost kao prevladavajući životni stil (stilovi)?

„Niko nije perfektan. Ja sam recimo vrlo osetljiv na promaju“ – Oskar Vajld Robert Fišer jedanaesti svetski šampion, rođen je 9. marta 1943. u Čikagu. U biografiji objavljenoj u knjizi „Ko je ko u Americi“ piše još između ostalog: Majka Regina Fišer, poreklom je iz Švajcarske, otac Gerhard Fišer poreklom iz Nemačke. Šahista je od svoje 6. godine. Upisao se u Menhetn šah klub kada je imao 12 godina. Fišerova majka Regina imala je 31 godinu kada se razvela od njegovog oca. Bobi je tada imao samo dve godine. Njegova starija sestra Džoan naučila ga je osnovnim pravilima šaha, dok se jednom prilikom zbog bolesti dosađivao u „kućnom pritvoru“. Nakon što se sa porodicom preselio u Njujork, počeo je i njegov šahovski progres i uzlet. Prvi turnir odigrao je 1955. Na III Rozenvaldovom turniru, koji je zapravo bio nezvanični šampionat SAD, nadmoćno pobeđuje čuveni Samjuel Reševski,

„Niko nije perfektan. Ja sam recimo vrlo osetljiv na promaju“ – Oskar Vajld

Robert Fišer jedanaesti svetski šampion, rođen je 9. marta 1943. u Čikagu. U biografiji objavljenoj u knjizi „Ko je ko u Americi“ piše još između ostalog: Majka Regina Fišer, poreklom je iz Švajcarske, otac Gerhard Fišer poreklom iz Nemačke. Šahista je od svoje 6. godine. Upisao se u Menhetn šah klub kada je imao 12 godina. Fišerova majka Regina imala je 31 godinu kada se razvela od njegovog oca. Bobi je tada imao sarno dve godine. Njegova starija sestra Džoan naučila ga je osnovnim pravilima šaha, dok se jednom prilikom zbog bolesti dosađivao u „kućnom pritvoru“. Nakon što se sa porodicom preselio u Njujork, počeo je i njegov šahovski progres i uzlet. Prvi turnir odigrao je 1955. Na III Rozenvaldovom turniru, koji je zapravo bio nezvanični šampionat SAD, nadmoćno pobeđuje čuveni Samjuel Reševski, dok 13-godišnji dečak Robert Fišer deli 8-9. mesto. Mada ovaj rezultat sam po sebi ništa nije značio, američki šahovski veteran dr Eduard Lasker, uočava dečakovu neizmernu posvećenost šahu i tom prilikom daje izjavu da je sasvim sigurno da će dečak vrlo brzo ugroziti neprikosnovenost Reševskog. Na ovom turniru Bobi, kako su iz milošte zvali Roberta, dobija nagradu za najlepšu partiju protiv Donalda Bernna koja je uvrštena u sve antologije šahovske igre kao „večito zelena lepotica“ (partija sa apsolutno univerzalnim i vanvremenskim estetskim kvalitetima).

Godina 1957. bila je izuzetno značajna i uspešna za mladog igrača – postaje juniorski, ali i seniorski šampion SAD u Njujorku. Od tada je još sedam puta bio prvak Amerike. Kao samouk, počinje da uči ruski jezik, i postaje „zavisnik“ i neumorni konzument ruske šahovske literature. U legendu i ‘šahovske antologije ušla je njegova posvecenost šahu. Svakodnevno je radio na šahovskoj teoriji i usavršavanju, ponekad i po 12 sati dnevno. Zapravo, on je uvek razmišljao o šahu. Dok jede, šeta, udiše vazduh ili spava.

Napušta školovanje već u trećem razredu, pošto shvata da je šah njegov poziv. Kao prvu šahovsku knjigu koju je počeo ozbiljn.o da proučava, navodi Kapablankine „Osnove šaha“ i njegove „Najbolje partije“. Od ostalih šahista posebno je poštovao i izučavao Morfija i Štajnica. Štajnicova sudbina, kao prvog svetskog prvaka i čoveka koji je uneo revoluciju u poimanje šahovske strategije, posebno je tragična. Najpre je imao prekid u igranju koji je trajao 6 godina, da bi nakon izgubljene titule polako dolazilo do rnentalnog propadanja, a on je život završio u jednom od azila za duševno obolele. Njegova sudbina je slična i sudbini šahovskog genija Pola Morfija koji je baveći se intenzivno igranjem šaha samo tokom godinu dana porazio sve tadašnje jake evropske suparnike i postao nekrunisani kralj šahovske igre. Potom je sledio njegov pad u životni ponor kada u svojoj omnipotenciji nepobeđenog prestaje sa šahom i u više navrata manifestuje simptome ozbiljne mentalne bolesti.

Nastavnici su Bobija sprečavali da na času i školskoj klupi analizira partije na šahovskoj tabli, ali niko ga nije mogao sprečiti da ih analizira „naslepo“, bez table, udubljen u sopstvene cerebralne lavirinte.

(nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (4. nastavak)


Bokan*1 iznosi sledeću klasifikaciju šahovske igre u odnosu na njen odnos prema duhovnim baštinama:

  1. Šah kao sport – predstavlja takmičenje dva partnera prema strogo definisanim pravilima sa konačnim rezultatom.
  2. Šah kao nauka – Po mišljenju proslavljenog bivšeg svetskog prvaka Botvinika švaki šahista je na neki način istraživač. Međutim, sa formalnog aspekta, šah nije nauka jer ne proučava zakone prirode, društva ili mišljenja, ali je tesno povezan sa drugim naukama i može irn dati znažajan prilog – psihologijom, filozofijom, kibernetikom, matematikom, informatikom…

3. Šah kao kultura i umetnost – budi u čoveku niz pozitivnih svojstava i emocija poput divljenja, egzaltacije, ushićenja, osećaja za lepo, razvoja -imaginacije.

4. Šah kao igra i razonoda – pospešuje ‘“konzumiranje“ slobodnog vremena kao i psihosomatsku relaksaciju.

5. Šah u službi medicine – ima tu specifičnost da omogućava ravnopravno nadmetanje ljudi različitih fizičkih sposobnosti. Tu humanu crtu šahovske igre grupa moskovskih lekara je iskoristila u terapeutske svrhe kod mentalno obolelih pacijenata, kod kojih predstavlja vid rekreativne i radne terapije (šah iz ličnog autorovog iskustva ima i značajne psihoterapijske, odnosno kurabilne karakteristike, jer jača oboleli ego, uspostavlja strukturu i red u haotičnu duševnost i jača međuljudske relacije). Podstiče intelekt kod mentalno retardiranih.

6. Šah kao sredstvo obučavanja i vaspitavanja dece – ima značajan nesporan uticaj na razvoj memorijskih funkcija, stimuliše želju za učenjem, kao i što utiče na formiranje kompletnije dečje ličnosti karaktera. Šah je značajan za decu jer kod njih utiče na formiranje samokritičnosti i objektivnosti kao i na društvenost i prihvatanje svojih vršnjaka.

Šah unosi princip hijerarhije u svoj svet strukturnih vrednosti. Tako se tokom istorijskih perioda ustoličavaju i detronizuju svetski prvaci. Oni koji su obeležili jednu epohu svojim pobedama, osobenošću strategije i taktike koje su uneli u beskrajni univerzum šahovskih ideja. Štajnic, Lasker, Kapablanka, Aljehin, Eve, Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Fišer, Karpov, Kasparov, Kramnik. Upravo je to istorijski redosled svetskih prvaka i asova. Neki su vraćali titule, a neki su bleštali kao večni meteori, ali ne i kao zvezde padalice. Neki nikada nisu postali svetski prvaci, iako su to više nego zaslužili. Nedostajao im je neki mali nerv, motiv ili jednostavno sreća. Ali takav je šah. On ima svoju metafiziku i metapsihologiju, kao i svaka druga ozbiljna nauka, igra, sport ili umetnost.

Bivši svetski prvak Mihail Botvinik definisao je sa svojstvenom preciznošću (bio je doktor elektrotehničkih nauka i jedan od inicijatora nastanka šahovskih kompjutera) jok davne 1939. godine parametre koji definišu snagu jednog šahiste: specifičnost talenta, karakter, zdravlje i specijalne pripreme. Pod speci­jalnorn pripremom podrazumevao je pre svega znanje šahovske teorije, odab­ranih sistema otvaranja i duboko i suštinsko razumevanje pozicija nastalih posle otvaranja. Botvinik je docnije uzdigao šahovsku umetnost na nivo nauke koja zahteva studiozne pripreme koje su obuhvatale ne samo šahovske već i nešahovske elemente (koji su se naravno reflektovali i na samu igru, ponekad i presudno) – jačanje kondicije, pravila odmora posle partije, specifičnosti higijensko-dijetetskog režima itd. Fajn je u pomalo politizovanoj i ideološki predstavljenoj psihobiografiji Botvinika smatrao da Botvinikov stil dinamičnost i „dijalektičnost“, što je u suprotnosti sa „kapitalističkim“ koncepcijama koje favorizuju otvaranje ili završnicu, odnosno napad ili odbranu. On takav stil shvata kao vid transfera sovjetskog političkog sistema na šahovsku tablu.

Među faktorima koji takođe definišu snagu šahiste su dobra koncentracija .kao i izrazita motivisanost za postizanjem planiranih ciljeva. Uporna i jaka želja da se bude najbolji, vremenom dovodi do razvoja vrlo bitnog svojstva svakog jakog šahiste – samokritičnosti. Samokritičnost i motivi­sanost omogućavaju da se na vreme otklone greške koje izranjaju iz dodira između „realnosti za šahovskom tablom“ i igračevog unutrašnjeg modela realnosti jer taj raskorak najčešće dovodi do tipičnih grešaka u šahovskim partijama. Slabije motivisani igrači ignorišu postojanje ova dva „nivoa“ re­alnosti, jer im je lakše da iskrivljuju činjenice i tako ih usklađuju sa svojim modelom realnosti (dogmu i sujeverje koriste koji nemaju elastičan stil razmišljanja i ne žele da prihvate nova gledišta ili informacije) nego menjaju svoje modele i usklade sa činjenicama što je preduslov za naučni pristup. Pedantna samoanaliza je deo napornnog rada u izgradnji kompletne ličnosti šahiste i omogućava razvoj samokritičnosti koja je neophodna za adekvatno suočavanje sa realnošću. Dobar šahista može da bude samo onaj koji je svestan sopstvenih nedostataka.

Postoje mnogi šahisti o kojima bi se mogle ispričati antologijske priče i napisati tomovi knjiga. Svako sa svojim psihološkirn, filozofskirn i životnim specifičnostima. Šahisti su svet za sebe i oni to nimalo ne kriju. Ekscentrici, čudaci, neozbiljni, infantilni, ali ipak umetnici. Jedan od takvih, najharizmatičniji, ne samo po našem mišljenju i nahođenju, već miljenik gotovo celokupnog šahovskog sveta je Robert Bobi Fišer, nikada pobeđeni, ali svrgnuti prvak sveta i najverovatnije najbolji igrač u istoriji ove umetničke igre.

*1(Bokan D, „Šah kao moćno sredstvo vaspitavanja i obučavanja dece“, Fakultet za fizičku kulturu u Moskvi, magistarski rad, 1993)

(nastaviće se)


O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (3. nastavak)


Edukativne, estetske, didaktičke i stvaralačke karakteristike šahovske igre

Šah poseduje svoja stvaralačka, psihološka i filozofska pravila. Ali ona su obično vezana za harizmatske individue šahista, uslovljene njiho­vom genijalnošću i univerzalnošću (Lasker, matematičar, i Cukerotort, po zanimanju lekar, bili su i priznati filozofi svoga vremena, Fajn jedan od najpoznatijih psiboanalitičara, a Ziegbert – Taraš lekar, dok je Filidor bio priznati operski kompozitor). Upravo ta sveobuhvatna individualnost i talenat za mnogobrojne duhovne delatnosti daju pečat osobenosti i samoj šahovskoj igri. Ono što je idiografsko (pojedinačno), poput stila igre svakog, velikog šahiste, ugrađuje se vekovima u baštinu nomotetskog (opšteg) same igre.

Svetski šampion Lasker je da bi prevazišao relativno šematsku podelu stilova igre na samo kombinatorni ili pozicioni uveo sledeću tipizaciju uz kratak opis karakteristika:

1. Stil automata. Šahista koji „automatski“ razmišlja, pronalazi potez bez

naročitih istraživanja i utroška energije. Ovaj stil su kasnije nazvali šablonskim.

2. Čvrsti stil. On je pre svega zasnovan na težnji ka sigurnosti.

3.Stil namamIjivanja. To je riskantan način igre koji se sastoji u taktici dobrovoljnog izlaganja sebe opasnom položaju. Pri prvom riskantnom manevru protivnika sledi žestoki kontranapad.

4. Kombinatorni stil. -U okvire ovakvog stila Lasker svrstava one igrače koji se baziraju samo na proračunu mnogobrojnih varijanti i odbacivanju pravila.

5. Klasični stil. To je stil koji sledi zakonitosti igre. Ovde je Lasker imao u vidu pozicioni stil igre koji. je zasnovao prvi svetski šampion Štajnic.

Naravno, treba napomenuti da je ova klasifikacija anahrona, kao i da se sve klasifilcacije formiraju i evoluiraju u zavisnosti od istorijskog trenutka, kao i modifikacija unutar same šahovske igre.

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (2. nastavak)


Idejni sadržaji šaha odražavaju karakter i specifičnost, stvaralačku fantaziju i logiku čoveka, a široki dijapazon šahovske aktivnosti sadrži i elemente razonode, obrazovanja i vaspitanja. Šah je fascinantna oblast ljudskog stvaralaštva i forma ljudske kulture. Svojim asocijativaim bogatstvom, kako to u svojoj edukativnoj knjizi „Šahovski mozaik“ ruski velemajstor Mihaljčišin kaže, sah omolrućava ličnu sigurnost i osećaj ukorenjenosti i pripadnosti uz uzajamni oslonac i podršku. On aktivno utiče na fomiiranje karaktera i razvija moratne vrednosti, kao i što omogućava identifikovanje opštih humanih vrednosti. Šah usavršava i harmanizuje niz važnih crta ličnosti i osobenosti. kao što su marijivost, volja, disciplina, pronicljivost, strpljenje, hladnokrvnost itd. Sa kognitivnog aspekta pomaže u logičkom rasuđivanju i analizi, poboljšava sve performanse pažnje i. pamćenja. On ima važnu ulogu u ličnoj

individuaciji i shvatanju sopstva, jer razvija kreaciju, originalnost, vaspitava čoveka da razvije kritički odnos prema sebi, kao i da se identifikuje (naravno uvek uz dozu neophodne distance i kritičnosti) sa poznatim šahovskim velikanima. Ova .kosmička igra obogaćuje duhovnost, dograduje fantazrnatski i fantazijski svet, kao i što popešuje razyoj prihvatanja novih dimenzija estetskog. Otklanja kolebtjivost, nesigumost, kao i što uspostavija dinamičku relaciju izmedu šaha i života, jecinu krajnje pozitivnu analogiju između nepreglednog šahovskog mikro (ograničenom prostorno i to samo po materijainom prostoru table) i ljud­skog makrokosmosa. Engleski psihoanalitičar i Frojdov biograf Emest Džons je u jednom svom radu pisao o patobiografiji Pola Morfija i tu se osvrnuo na opšta pitanja psihologije šaha. Šah prema njemu predstavlja supstitut – igru za umetnost ratovanja. Osećaj nadmoći pobednika oclgovara bespomoćnosti i osečaj poniženosti kod drugog suparnika. Naravno Džons iznalazi i niz psihoanalitičkih specifičnih zapažanja. Ovu konstataciju dopunjuje Fajn smatrajući da raz­vojno gledano, dečaka najčešće otac ili neki njegov supstitut nauči da igra šah, pa tako on postaje idealan medijum za ispoljavanje arhetipskog rivalstva izmedu oca i sina.

I zašto uvek počinjemo sa nekim pitanjem kada pokušavamo da definišemo šahovske odrednice? Zato, jer je šah tvorevina koja budi osećanje ambivalentnosti – na prvi pogled moguće ga je spoznati, on ima svoje ljudske zakonitosti., pragmatične principe, pravila, ali kad uđete u njegovu suštinu zapažate često da se borite protiv duhovne himere i aporije. Šah je kao i mnoge druge mudrosti. nemoguće spoznati do krajnosti zbog raznovrsnosti, nepresušnosti kom­binacija, zbog mešanja intuicije i racionalnosti, zbbg maštovitosti, zbog toga što trud i imaginaciju može da uništi surova teorijska potkovanost, zbog… mnogo čega. Šah ima svoju osobenu etiku, moral, psihologiju, filozofiju. O moralnoj ulozi šahovske igre raspravljano je i pred Francuskom akademijom. Nikola Frere napisao je 1719. svoju disertaciju „Poreklo šahovske igre“ tvrdeći da je šah ogledalo ži.vota. i da su šahovska pravila važna za svakodnevno ponašanje*1.

Šah je igra, umetnost; nauka, sport, koji poseduje horizontalne i vertikalne istorijske zakonitosti. On se razvija, u prostoru i vremenu, donoseći neprekidno novitete u svojoj strukturi i sadržaju. Šah je beskonačan, ideja univerzuma ograničena crno-belim poljima. Beskonačnost sadržana na tako malom prostoru. Magija nikada završenih simfonija, predgovor i istovremeno pogovor, početna i završna reč najumnijih. Ljudi ga igraju (ipak igraju!) širom ove planete, kao amateri, profesionalci, zaljubljenici. I nije uzaludno geslo svih šahista sveta – Gens una sumus – Jedan smo svet! Iako većina šahista gaji gotovo religiozni odnos prema ovoj igri ipak većina njih nisu u teološkom smislu -vernici. Šah jeste centralna tema njihove cerebralne aktivnosti i verovatno zamenjuje onu nasušnu potrebu za religioznim uverenjem – poveren­jem u Boga. Sa izuzetkom Bobija Fišera (u pojedinirn periodima života) i brazilca Mekinga, većina ostallhšahista su ili izraziti agnostici ili ateisti. De Grut*2 smatra da među šahistima ima čak manje religioznih ljudi nego medu naučnicima. On tvrdi da je to zbog prirode uspešnog šahovskog razmišljanja. „Moraš biti skeptičan i relativista do kraja“, piše De Grut, „da bi mogao da misliš efektivno i efikasno u šahu. Ne smeš biti dogmatičar.“

*1(Jones, E.The Problem of Paul Morphy. A contribution on the psychology of chess. Esssay in applied psychoanalysis. Hogarth Press. Lonclon, 1951)

*(Karaklajić, N, Ćaskanja o šahu, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002)

*2(Groot A, Mišljenje i izbor u šahu, Prosveta, Beograd, 1965)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (1. nastavak)


Ljudska pamet je ograničena, ali glupost nije – Emanuel Lasker

Kada pacer (šahovski laik) počne da igra jako,
pustite ga da se sabere

Kralj je mrtav, živeo kralj! – Izjava Mihaila Talja nakon izgubljenog meča sa Botvinikom.

„Posle sedam naših susreta, Fišer je prvi put priznao da ne igram rđavo. Da je nekim slučajem dobio ovu partiju, možda bi rekao da igram – genijalno“ – Mihail Talj

Uvod

Šah je više od kosmičke igre

Da li je šah igra, umetnost, nauka ili sport? Teško je decidirano odgov­oriti na ovo pitanje i zato je možda najpribližniji. odgovor – šah je sve to zajed­no! Igra, jer se bazira na postojanim pravilima, komplementarnom rasporedu uloga, poseduje standarde, početak, tok i završetak. Umetnost, jer predstavlja neiscrpnu riznicu kreacije, razigranog stvaralaštva, mašte, fantazije. Nauka, jer zahteva sistematičnost, talenat potkrepljen mukotrpnim radom, strategijske i tak_tičke finese, koje se mogu izučiti, ali i nikada potpuno naučiti. Sport, zato jer podrazumeva duhovno-telesni napor i gaji takmičarski duh koji je više od proste igre. Široki dijapazon šahovske aktivnosti sadrži dakle elemente kulturn razonode, igre i psihičke rekreacije (masovni šah), intelektualnog sporta (takmičarski šah), nauke (šahovska teorija) i umetnosti (estetsko stvaralaštvo).

Šah kao ljudska ili kosmička tvorevina? Ni na to pitanje ne možemo sa sigurnošću da odgovorimo. Ako je šah igra koju su stvorili bogovi ona oponaša kosmos i njegovu beskonačnost, ali i određeni model našeg, ljudskog, života. Međutim, čini nam se da šah ne nameće istinu odbrane ni.ti napada, ako ove fenomene transponujemo na konkretno životno ponašanje. On u većoj meri., gledano filozofski i metafizički, nameće u svojoj težnji ka apsolutnoj istini objektivnost delanja autentičnog bića.

Sadašnji svetski prvak u šahu (istina nepriznat od famozne i sektaške svetske Šahovske organizacije FIDE) smatra da pored čistih pravila igre, postoje figure, 64 polja i to se apsolutno ne menja. Kramnik još kaže: „Iako se druge stvari u životu menjaju, najvažnije osećanje je da ja znam da sam vladar svoje sudbine u svakoj partiji.“

Šah je ujedno i oruđe kulture, sredstvo vaspitanja najboljih čovekovih karakteristika, kao i sredstvo razvoja estetskih, intelektualnih, umetničkih i voljnih karakteristika čoveka.

Šah su visoko cenili Marks, Lenjin, Robespjer, Černjaševski., pisci Puškin, Tolstoj, Cvajg, Turgenjev, Servantes, Ruso, Bajron, Dikens, Šo, Hemingvej, Neruda; muzičari Betoven, Šopen, Prokofjev, Skrjabin; naučnici i filozofi Lajbnic, Laplas, Frenklin, Mendeljejev.

Oni su u šahu videli sveobuhvatnu gimnastiku uma, pogodno sredstvo za vaspitavanje karaktera i formu koja omogućava ra.zvijanje estetskih sposobnosti. Za Pabla Nerudu šah je „poezija borbe, razuma i volje“.

(nastaviće se)

Magični svet dečjeg šaha (7. nastavak)


ШАХОВСКИ РЕКВИЗИТИ ЗА РАД

Уобичајени шаховски реквизити који се користе приликом учења шаха су: шаховска гарнитура, демонстрациона табла, компјутер, кружићи (жетони), траке у боји… Добро би било користити и шаховске бојанке и бојице, иако то углавном није пракса.

Много би помогло у учењу ако би се набавила или направила велика шаховска табла по којој би деца могла да ходају(могла би да се крећупо њој као нека фигура). Довољно је да му дамо малу шаховску фигуру и да му кажемо да се крећу као та фигура (на пример, дамо му топа и кажемо да се креће као топ).

Траке у боји.Исећи траке у боји, дужине линија, редова и дијагонала и за време предавања, када причате о «а» линији, ставите плаву траку на «а» линију; када причате о првом реду ставите белу траку на први ред и тако даље… На крају часа кажете ученику, кроз игру да стави зелену траку на «д» линију, или на ту и ту дијагоналу, нпр… Помогнете свакоме,  коме је то потребно, док не научи.   

КАКО КОРИСТИТИ КОМПЈУТЕР

 Говорили смо да  компјутер  може да буде веома важно наставно помоћно средство.

Да би деца боље научила како се топ, ловац, дама и остале фигуре крећу и како узимају, требало би користити неки од компјутерских програма у коме је показано и објашњено како се фигуре крећу и узимају.

ПрограмиLEGOChess и MauriceAshleyTeachesChess то веома сликовито приказају. Док се објашњава, на пример, како се топ креће и узима или се стављју тачке на свако поље на које топ може да стане, или аутомобил вози линијама којима топ може да се креће, из те позиције, после чега следи објашњење ( визуелни доживљај је јако упечатљив, иако је говор на енглеском, корист је велика пошто дете учи и енглески, а инструктор види слику, ако и не разуме енглески, и објасни је деци ).

Свака фигура има свој специфични дизајн и деца заиста воле да гледају те програме и тако врло брзо и лако науче као се фигуре крећу и узимају. Видео о топу,као и о другим фигурама може да се погледа неколико пута (до год је деци то интересантно).

После предавања о топу било би добро да се поприча са децом о томе како се топ креће и како узима, а и да се на том часу инсистира на гледању и разговору о топу. Када се учи ловац онда се треба фокусирати највише на ловца, а погледати и о топу, а и упознати се са неком другом фигуром, ако то деца желе.

После тога се учи дама па краљ,коњ и пешак и процедура се углавном понавља – понови се претходно, фокусира се на оном што се тренутно учи и ако деца нешто специјално воле омогући им се да гледају. Значи, инсистира се на гледању и разговору онога што се тог часа учило, али поред тога треба обавезно погледати и попричати о предходно ученом.

Поред тога наведени компјутерски програми садрже и веома интересантне вежбе, који продубљују дечје знање и поступно их воде у више сфере размишљања и разумевања игре.

Ако постоји неки други компјутерски програм да је сликовит и интересантан деци,а да је  доступан молим вас користите га у свом раду.

КОРИСНА ВЕЖБА

УЗИМАЊЕ КРУЖИЋА СА ТАБЛЕ И СТАВЉАЊЕ  У „КУЋИЦУ“

Ова вежба је корисна за децу и са когнитивног, и са социјалног и са емоционалног аспекта.

Узмите топом све кружиће.Правила су следећа: деца се раздвоје у парове. Ставите два топа на демонстрациону таблу. Белог топа поставите на а1, црног на х8  (можете их поставити и на нека друга поља ) и кажете деци да и они то ураде. Кружиће, које топови треба да узимају  ставите на а3 и а5 и на х6 и х4 ( број, правац и удаљеност кружића једног  од  другог повећавати са нивоом знања детета, по принципу од лакшег ка тежем ).Деца играју  по један потез наизменично и циљ је да се узме  кружић  ( по правилима како се топ креће и узима ). Ако дете не може да узме ниједан кружић у првом потезу треба да постави топа тако да нападне неки кружић, тако да може да га узме у следећем потезу. Ставите картон, или папир поред шаховске табле на којој је нацртан топ, а на цртежу топа су нацртани квадрати или кругови на које се стављају кружићи ( то можемо назвати «кућица»).  Када дете узме топом кружић са шаховске табле ставља га на празно место на картон или папир где је круг или квадрат. Квадрати или кругови нацртани на картону треба да буду отприлике исте величине, или нешто већи од кружића које дете узима са табле. Циљ игре је да оба детета узму кружиће и попуне сва поља на цртежу топа. Када попуне сва поља на цртежу топа испунили су задатак игре и победили. Картон или папир са нацртаним круговима или квадратима на цртежу топу ( «кућицу») треба припремити код куће, као и кружиће које сте изрезали од картона и који су такве величине да могу да стану на шаховско поље.  Ова игра помаже деци да на брз и занимљив начин утврде како се топ креће и узима, да се кроз заједничи задатак зближе и граде тимски дух ( а не ривалитет који се ствара када деца играју један против другог, прерано, а тај ривалитет их, уместо позитивне енергије која им помаже да уче,уствари зауставља у њиховом развоју ), а и да добију прво искуство о игрању шаховске партије.

Узмите ловцем све кружиће.
Ставите белог ловца на ц1, а црног на ц8 и кружиће на е3 и ц6 а и на е6 и г8. Бели игра први, узме кружић на е3, црни узме на е6, бели узме на ц6 и црни узме на г8. Сваки узети кружић се ставља на један круг или квадрат слике ловца нацртаном на  картону или обичном папиру који стоји поред шаховске табле. Када деца узму прва два кружића инструктор им ставља на таблу 3 или више кружића, ако су деца у стању да их узму без помоћи инструктора, а касније повећава број кружића које поставља на таблу.

Узмите дамом све кружиће.
Поставите деци позиције где треба да дамом узму све кружиће и да их поставе на сва поља (квадрата или кружића слике даме у “кућици”). Слика даме је направљена од картона или папира на којој су нацртани квадрати или кружићи. Када су сва поља попуњена кружићима задатак је испуњен. Не заборавите најважније правило да прво постављате лакше задатке са мањим бројем кружића и да полако додајете више кружића,  и да постављате теже позиције.

Узмите краљем све кружиће.
Поставите кружиће на сва поља између б2, б7,г7 и г2, а краљеве на почетне положаје. Задатак је да се узму сви кружићи и поставе у «кућицу», али да два краља никад не стану један поред другог. Ако краљ не може да узме кружић у следећем потезу, треба да се направи план да се одигра потез који ће му омогућити узимање. Сада «кућицу» представља краљ нацртан на картону или папиру на коме су нацртани квадрати или кругови. Када оба детета попуне све квадрате или кругове кружићима испунила су задатак.

Узмите коњем све кружиће.
На слику коња са квадратима или круговима ( такозвану «кућицу» ) поставите све кружиће које сте узелискакачима. Почетна поља скакача су: бели на б1, а црни на г8. Поставите кружиће на ц3 и б5, и на ф6 и г4, па кад узму њих нове ставите на д6, ц4, д2 и х2, ф3 и е5 и тако даље. Помозите деци кад им је помоћ потребна. Оба детета теже истом задатку да узму што више кружића и да попуне «кућицу».


Zainteresovani da naruče ovu knjigu, ili za njeno ponovno štampanje (prvo izdanje je bilo u 500 primjeraka) ili korišćenje u obrazovnim institucijama mogu da se obrate Branislavu Francuskom +381 65 436 5521 ili na mail Branislav Francuski bfrancuski@gmail.com

(Kraj serijala)

U serijalu je prenesen samo dio teksta iz knjige. Nadam se da ste svi uživali u tekstu i uvjerili se koliko je koristan za upućivanje djece u šah kojeg bi trebali da zavole i ostanu trajno vezani za šah i u odraslom dobu. Zahvaljujem gospodinu Branislavu Francuskom na divnom tekstu.
Goran Tomić, urednik Šah-mat liste

Magični svet dečjeg šaha (6. nastavak)


Sada preskačemo dio teksta i prelazimo na Metodiku nastave nove teme

МЕТОДИКА НАСТАВЕ НОВЕ ТЕМЕ

МЕТОДИКА КОРИШЋЕНА У ОВОЈ КЊИЗИ

Свака нова тема даје се кроз неколико лекција, да би деца могла поновити, утврдити и запамтити материјал.

Свака нова тема се састоји из:

– упознавања са новом темом

– наставка теме

– утврђивања  материјала са варијацијама различитих игара.

Упознавања са новом темом.У то улази детаљно објашњење теме, разговор са децом са водећим питањима, разноликим задацима деци са циљем  да се олакша усвајање материјала, индивидуални задаци за утврђивање градива и обавезно – стваралачки задатак.

Ево описаћу један мој час: Дођем у учионицу пре деце и поставим демонстрациону таблу и столице тако да свако дете може јасно да види таблу, а наравно припремим и компјутер да могу да га користим. Пошто ћу тог часа учити децу о карактеристикама топа, ставим топа на центално поље табле и поређам кружиће на свако поље где топ може да стане.  Када деца уђу у учионицу ја им, са осмехом, кажем да могу да изаберу столицу где хоће да седнуи прозовем их. Нашалим се мало – значи господин Марко је овде, а Ацко; и он је дошао… тако да се деца опусте и спреме за рад. У уводном делу их питам о каракреристикама шаховске табле и о називима поља, пошто смо то учили претходног часа и објасним да ћемо данас учити о топу,а да се топ креће и узимана њој. Тада покажем руком и кажем да је то топ, а онда сви заједно углас кажемо топ, топ. топ…

Деца уживају да понављају заједно наглас и тако брзо науче назив фигуре. Покажем им на табли да топ може да стане на свако од поља где се налази кружић и да може да се креће и да узима противничке фигуре у правим линијама – напред, назад, лево, десно, а то демонстрирам и рукама.  После тога им изрецитујем песмицу о топу и онда је сви понављамо, колико год пута то деца хоће. После тога склоним кружиће са табле и прво, одиграм неколико потеза топом, а потом поставим црну фигуру – ловца коју топ може да поједе и покажем како топ узима ловца.

Онда постављам црне фигуре – једну по једну и кажем сваком детету да дође и да узме ту фигуру. Веома је важно да размак између те фигуре и топа не буде више од два, три поља. Тада укључим компјутер и деца виде видео како се топ креће и како узима. Видео је толико занимљив да деца хоће да га погледају више пута. Ако имамо времена погледамо и како се остале фигуре крећу, да би деца почела да добијају уопштену представу да се различите фигуре крећу различито. На крају им поделим стикере и похвалим за диван рад и дисципплину, ако је час био успешан.

Следећи час поновимо како се топ креће и узима, изводим их пред таблу и постављам им теже задатке, ако су спремни за то, пустим им да погледају видео о топу и понудим им да обоје фигуру топа, која је нацртана на папиру(понудим им да ураде, такозвани, стваралачки задатак). 

На следећем часу после решавања тежих задатака ( фигуре које топ треба да једе су све удаљеније једна од друге и има их све више ), ко је спреман за то, децу поделим у парове и дам да играју игру – узми све кружиће и стави их у „кућицу“, где деци постављам кружиће које топ може да поједе и да их ређају на картон или папир где је нацртана фигура топ, док не попуне све квадрате или кругове. Почнем да стављам на таблу мањи број кружића и онда полако повећавам број и дајем теже задатке, наравно само у случају да су деца у стању да их са лакоћом решавају. На крају сваког часа је коментар о раду и дисциплини и подела стикера.

Стваралачки задаци су задаци који појачавају интересовања малишана за шах. Такви задаци чине део часа, на коме се деца баве стваралачком делатношћу, која је јако омиљена код предшколаца и млађих – они добијају задатак да обоје, нацртају или залепе неку од шаховских фигура, онако како је она доживљавају. Такви задаци код деце формирају стваралачку фантазију и машту.

Наставак теме.
Утом процесу нова тема се понавља и утврђује помоћу различитих дидактичких игара –задатака. Неки задаци су и компликованији – то су игре-задаци који су сложеније конструкције, а намењени су деци која су, брже од других, решавала претходне задатке.

Утврђивање  материјала са варијацијама различитих игара.

Утврђивање  материјала са варијацијама различитих игара помаже у усвајању новог градива.  То подразумева надаље и практичну игру (не мисли се на играње партије већ на вежбање елемената кретања и узимања фигорум која се учи) или практичне лекције, за време којих се деца раздвајају на парове и већ за шаховском таблом – и као у  практичној игри – учвршћују пређени материјал.

Сигурно да се при предавањуградива може варирати: нема општих и чврстих правила – колико часова и шта треба да буде посвећено одређеној теми. То зависи од нивоа обучености деце и њихових индивидуалних карактеристика и, наравно, од педагога који ради са децом.

Практична упутства за рад која би требало имати у виду

При раду би требало имати у виду следеће:

– односити се према деци са поштовањем, користећи добродушни тон;

озбиљно припремити час;

– не предавати ново градиво док деца у потпуности не усвоје претходно

– предавати градиво по редоследу датом у овој књизи;

– имати приступ који развија жељу деце да самостално решавају задатке;

– развити блиску сарадњу са породицом.

Исто тако је јако важно да су столице и столови у учионици прилагођени узрасту детета, као и да су сва позиционирана да јасно виде  демонстрациону таблу и да без проблема могу да дођу до ње кад им се постави неко питање. Демо табла мора да буде на висини на којој деца могу лако да померају фигуре.

Обука може да буде индивидуална (са једним или два детета) или у групи (не више од 10-12 деце). Руски  шаховски педагози наводе да је оптималан број од 6-8 деце.

———————————————————-
Nastaviće se

Magični svet dečjeg šaha (5. nastavak)


УТИЦАЈ СРЕДИНЕ И НАСЛЕЂА НА РАЗВОЈ ДЕТЕТА

«Због истакнутих разлика у схватању улоге сазревања и учења у развоју јављају се и различити приступи проблему деловања на развој интелигенције и стратегија којима се оно може постићи на најефикаснији и најтрајнији начин. У мноштву ових приступа могу се диференцирати три генералне групације, односно „школе“: женевска, московска и кембриџска, са својим зачетницима Пијажеом, Виготским и Брунером.

ПИЈАЖЕОВО СХВАТАЊЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

            Пијаже у својој интеракционистичкој теорији не искључује из тумачења интелигенције, коју одређује као својеврсну адаптацију, ни факторе генетичког наслеђа, ни физичко и друштвено искуство. Он сматра да је учење подређено развоју, подразумевајући под њиме специфична учења ограничена на поједине проблеме и сруктуре, које се обављају под утицајем других људи и околности, а под развојем сазнања и когнитивне структуре до којих дете долази само, сопственом активношћу и током времена. С обзиром на ово схватање, он је врло скептичан у односу на покушаје да се на развој делује учењем, што, изоловано посматрано и доведено до крајњих консеквенци, чини узалудном васпитну интервенцију у домену способности.

            У односу на едукативне стратегије то значи да се не може очекивати развојни учинак од парцијалног деловања на поједине способности, већ од акције усмерене на изазивање дубљих структуралних промена, које ће захватити личност детета у целини, њену афективну, колико и рационалну димензију. Основни задатак васпитања био би деловање на развој опште интелигенције, а не усвајање специфичних вештина и понашања.

ПСИХОЛОЗИ МОСКОВСКЕ ШКОЛЕ О ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

            Према ауторима који припадају московској школи основни покретач развоја је механизам „социјалног наслеђа“, а не сазревање организма. Учење има доминантну улогу у психичком развоју, тако да су све више психичке функције интериоризовани друштвени односи. За развој је важније формирање уопштених поступака умне делатности од садржаја знања.

            У складу са наведеним поставкама, разрађују се стратегије за деловање на психички развој, од којих је најпознатија „етапно формирање умних радњи“, којима се оповргавају Пијажеови докази о зависности развоја од сазревања. Око ових стратегија и међу совјетским психолозима има доста неслагања, а занемаривање биолошке основе развоја понекад доводи до третирања човека само као функције срединских услова.

            Значајна је идеја „развојног обучавања“, чији је првенствени задатак развој умних способности и интереса путем овладавања методама практичне и теоријске делатности и њиховом применом у непознатим ситуацијама. Њен главни постулат је да „обука иде испред развоја.“

            Совјетски аутори наглашавају потребу да се знања и начини деловања преносе на децу у одређеном систему и поступности, као и значај предшколског детињства у том погледу.

БРУНЕР О РАЗВОЈУ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

            Приликом конституисања своје теорије развоја, Брунер је водио рачуна о могућности да се на њој заснује програм васпитне интервенције у домену способности. У тумачењу развоја он стварно узима у обзир културне и наследне чиниоце, као и њихову интеракцију, не проглашавајући ни један од њих за „водећи“.«[1]

У развоју детета, образовање и окружење играју значајну улогу уз наслеђе које је темељ. „Питање је какво образовање и каква врста окружења најбоље развија потенцијалне способности детета.У току прве три године живота, дете има највећи потенцијал за учење и развој.“[2]Најмаркантнији пример је прича о „вучјим дјевојчицама“, Амали и Камали, које су мисионар и његова жена пронашли 1920-их година у пећини југозападно од Калкуте (Индија). Они су уложили максимални напор да деци коју су одгајали вукови врате људско понашање, али сви напори су били узалудни. „Уобичајено је да се узме здраво за готово да се дете рођено од човекапонаша као човек, а да је вук вук. Међутим, код ових девојчице и у људским условима живота наставиле су да се испољавају очигледне навике вука. Испоставило се да васпитање и окружење у којем живи беба одмах након рођења највероватније и одређује шта ће она постати ‒ човек или вук!“[3] (Масару Ибука – “После три већ је касно”, 2011).

По нашем мишљењу,овде бисмо прецизирали додатно овај цитат, у смислу да девојчице не могу постати вукови јер суоне људска бића. Овде је фокус на понашањима, да оно што су девојчице усвојиле од рођења у вучијем окружењу у смислу понашања, навика и емотивног приступа није могуће лако изменити јер су се управо тада формирале мождане структуре.

Лав С. Виготски, у књизи „Дечија машта и стваралаштво“, ( Београд, 2005) говорио је о машти и рекао да стваралачка делатност маште директно зависи од богатства и разноврности ранијег искуства човека зато што то искуство представља материјал из којег се стварају производи фантазије. Што је искуство човека богатије то је више материјала којим располаже његова машта.

„Педогашки закључак који се из овога може извући говори да је неопходно богаћење искуства детета ако хоћемо да створимо довољно чврсту основу за његов стваралачки рад. Што је дете више видело, чуло и преживело, што је више сазнало и усвојило, што са више елемената стварности располаже у свом искуству, то ће значајнија и продуктивнија, ако су други услови једнаки, бити његова машта.“[4]


[1]Проф.др. Александар С.Јовановић „ Интегралност дечјег развоја кроз игру“, Београд 2007.

[2]Масару Ибука – После три већ је касно, 2011

[3]Исто

[4]Виготски Лав С., „Дечија машта и стваралаштво“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.


Zainteresovani da naruče ovu knjigu, ili za njeno ponovno štampanje (prvo izdanje je bilo u 500 primjeraka) ili korišćenje u obrazovnim institucijama mogu da se obrate Branislavu Francuskom +381 65 436 5521 ili na mail Branislav Francuski bfrancuski@gmail.com

(nastaviće se)

Magični svet dečjeg šaha (4. nastavak)


РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ШАХА И ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

Када се дете игра са играчкама, коцкицама, луткама и слично, поред игре  по упутству оно може и само да креира и одређује правила.

Када дете учи шах, оно треба да усвоји већ постојећа правила. То деци, углавном, тешко пада када се не ради на прави начин. На основу тога, сматрамо да је веома  важно да учење деци буде задовољство.

ЗНАЧАЈ УПОЗНАВАЊА СА „КРАЉЕВСКОМ  ИГРОМ“ –  УЛОГА ШАХА У ДЕЧИЈЕМ РАЗВОЈУ

Играње шаха формира, помаже и усавршава развој хармоничних црта и особина личности, као што су маштовитост, марљивост, воља, одлучност, одважност, храброст, дисциплина мишљења и још низ других корисних вештина набројаних ниже.

Дакле, учење шаха, када се ради правилно, помаже деци, да:

  • Формирају:
    • радне способности,
    • савесност,
    • логичко мишљење,
    • марљивост,
    • истрајност/упорност,
    • усредсређеност,
    • смиреност,
    • уредност,
    • радозналост,
    • креативност/машту,
    • оригиналност,
    • карактер,
    • спремност на сарадњу уз уважавање туђег мишљења и начела лепог понашања,
    • свест о томе да започети посао и активности заврше до краја,
    • самостално доношење одлука и поверење у сопствено промишљање и
    • визуелно-фигуративно размишљање;
  • Побољшају:
    • пажњу/фокус/концентрацију,
    • памћење,
    • љубав ка учењу и сазнавању,
    • аналитичке способности,
    • стратешко размишљање,
    • уочавање разлике међу детаљима и раздвајање битног од небитног,
    • способности ефикасног планирања,
    • јачање свесности о сопственом напретку, као и мотивације за даље учење и образовање,
    • самокритични однос (погледати пример 5 ниже) и
    • емотивну стабилност, учи да не  буде обесхрабрено неуспехом;
  • Спознају:
    • да постоји начин да боље разумеју постављено питање и да имају избор да одлуче који одговор на одређено питање треба да дају,
    • да је могуће препознати када почињу и због чега да осећају страх и како  могу успешно да га превазиђу,
    • да је за њих врло корисно да прво размисле, а тек након промишљања дају одговор,
    • да могу да постигну боље резултате на тестовима захваљујући овим развијеним вештинама,
    • радост учења кроз игру и
    • да догађаје и ситуације из окружења не доживљавају као претњу већ као изазов који умеју да превазиђу.

Резултати вишедеценијских истраживања у низу држава показали су да се позитиван утицај шаховске игре највише исказао у погледу развоја когнитивних, интелектуалних способности младих: концентрација, меморисање, логичко размишљање, избор и израчунавање алтернатива, формулисање проблема, предвиђање будућег, провера хипотеза, оцена и контрола изводљивости, што ствара основ интелектуалне личности за научни и реалистични приступ стварности, учењу, дружењу. (Вршено је праћење прираста пажње и концентрације као основе за развој когнитивне интелигенције деце.)

Уз наведено, шаховска игра унапређује морално-вољне диспозиције: одговорност, самокритичност, независност, самопоуздање, упорност, спортски морал итд. На тај начин се правилније социјализује личност младих. Психолози су открили да млади шахисти лакше контролишу емоције, да су више оптимисти и толерантнији у односу на вршњаке, а посебно да постижу боље школске резултате.

Циљ овог и сваког васпитно-образовног процеса је да се изгради психолошки стабилна,  самостална и сигурналичност, једном речју избалансирана личност.

Научна истраживања су потврдила да деца која су у раном узрасту почела да играју шах имају боље успех у школи.

Пример:

Наша полазница од девет година има млађег брата и сестру. Била је изненада позвана да присуствује ускршњој радионици у вртићу заједно са њима. Када ју је мајка питала да ли може да се придружи, она је врло свесно и одговорно рекла:

„Данас имам контролни из Природе и друштва. Сачекај, молим те да проверим шта све имам да научим.“

Прелистала је књигу и рекла:„Могла бих да кренем када прочитам још једном две лекције, ако можеш да ме сачекаш.“

Мајка је била пријатно изненађена нивоом самостално извршене провере знања, процене ситуације и одговорног понашања свог детета, које је на контролном добило чисту петицу, без грешке.

Принципи шаховске игре су слични са принципима живота и зато се шах може схватити као средство за лакше савладавање важних животни лекција.

Психолог др Вера Смиљанић истиче да сигурност и поверење ће пружити детету активан родитељ. А то је родитељ који се бави дететом, укључујући се у његову игру, причајући му, проводећи свакодневно извесно време са дететом у шетњи и игри.

            Активним бављењем дететом упознаћемо његове потребе и његове моћи, па ће и наш безразложан страх, претерана брижност и потцењивање могућности детета постепено ослабити и нестати.

У процесу учења децу не треба кажњавати када направе грешку 

 

Одрасли треба да осети и зна када и како треба детету пружити помоћ, а када га треба оставити само да дође до решења и у томе показати максимално стрпљење. Дете не треба спутавати у игри и истраживачким активностима. Треба му омогућити задовољење потребе за кретањем, трчањем, елементарним и традиционалним играма. Дете се не дисциплинује критикама, проценама и судовима; тако се научи страху, стиду и кривици.

У књизи:» Интегритет дечијег развоја кроз игру» (Београд, 2007), Александар С. Јовановић наводи:

* Позитивне поруке везане за поступке, доживљаје, догађаје, предочавање реалних последица, уче дете пожељном понашању као личном избору.

* Дете стиче самопоуздање ако расте у атмосфери прихваћености, без услова и резерви.

* Свест о томе да се свака грешка може поправити и да се понашање може мењати својом вољом, подстиче сигурност у себе и друге.

* Понашање које је у складу са личним потребама и очекивањима, са циљевима и замишљеним постигнућима, а које не угрожава туђе потребе и циљеве, спречава конфликте, доприноси социјалној хармонији.

Богата средина пружа мноштво материјала за „вежбе“ које нису механичког карактера, него се у њима „стално наглашавају активности и утицаји у којима се испољава интелигенција (интелигентни родитељи и другови, приступачне књиге, одговарање родитеља на питања, итд.)“.

Наведене чињенице подстакле су многе ауторе да развој интелигенције више не схватају као процес који је превасходно детерминисан наслеђем и фиксираним стадијумима, већ да се пресудна улога у њему припише друштвеној и културној средини у којима се дете развија, као и његовој активности. На тај начин интелигенција се више не сматра за нешто што се наслеђује у готовом виду, већ за својство које се развија, за начин понашања, рефлексију тоталног животног искуства детета. Овај развој тече постепено и његов квалитет, брзина и домет зависе значајно од врста активности којима се дете бави, прилика које му се за то пружају, подстицаја и охрабрења, културних добара које среће у својој средини, напора и времена који му се посвећују, односно васпитних утицаја уопште. У вези с тим, одбацује се предрасуда према којој је ИQ пресуда која одређује коначну судбину појединца и наглашава да је то произвољан бројкоји може да се повећава у средини, активности детета и образовању родитеља.


Zainteresovani da naruče ovu knjigu, ili za njeno ponovno štampanje (prvo izdanje je bilo u 500 primjeraka) ili korišćenje u obrazovnim institucijama mogu da se obrate Branislavu Francuskom +381 65 436 5521 ili na mail Branislav Francuski bfrancuski@gmail.com

(nastaviće se)

Dr Slobodan ILIĆ: Majski seminar šahovske psihologije (5.nastavak)


Др Слободан Илић

          МАЈСКИ СЕМИНАР ШАХОВСКЕ  ПСИХОЛОГИЈЕ
(5. наставак)

     41. ДИЈАЛОГ

          Шаховска партија је дијалог у коме је њеним актерима омогућено да равноправно разговарају. Сваким потезом твој противник (саговорник) ти нешто каже, поручује. Пажљиво  слушај шта говори (шта је својим потезом наумио) на тај начин ћеш најефикасније открити (разумети) његову намеру и сходно томе адекватно прилагодити свој одговор. Вежбај вештину слушања, учествуј у партији као говорник и слушалац, монолог (посвећеност само својим намерама) је најбржи пут до пораза. 

                                   42. ЊУЈОРК

          Какав чудесан град. Шаховски град. У њему су се упокојила три прва светска првака (Штајниц, Ласкер и Капабланка), а четврти Аљехин стекао право да се бори за трон.

          Град у коме су се за шаховску круну борили Штајниц и Цукертрот, Штајниц и Гунсберг, Штајниц и Ласкер, Каспаров и Карпов, Каспаров и Ананд, Карлсен и и Карјакин.

          Град у коме се родио, одрастао, стасавао  Боби Фишер.

          43.  ДИСАЊЕ ЈЕ ТВОЈ НАЈВЕРНИЈИ НАВИЈАЧ

          Познавање и сходно томе адекватно коришћење  технике дисања може бити од велике користи посебно у оним тренутцима партије кад наступи криза, завлада паника и почне да се губи контрола над партијом. Удисај и издисај су одани пријатељи и увек су ту да на конто минималног временског утрошка помогну, само их на прави начин треба призвати у помоћ. Кад кола крену низбрдо С’-стани, Т-три пута дубоко удахни и издахни, О-осмотри и П-преокрени, дакле затвори очи и кажи себи СТОП.                

                   44.  БОЛЕСТ ХИПЕТРОФИРАНОГ ЕГА

          Рецепт за избегавање деструктивног „удара славе у главу“ подразумева рад на глобалној објективности и избегавање потцењивања других на конто играчке премоћи. Не приписуј шаховском звању априори вишак интелегенције и мудрости. Титула сама по себи не подразумева велику памет и свеопште знање. Кад тад твој набујали его ће се окренити против тебе.  Нико те не може излечити од овог поремећаја ако га сам не освестиш и  порадиш на његовом кроћењу.

                   45. НЕК ОНО СПОЉА РАДИ ЗА ОНО ИЗНУТРА        

          У шаховском багажу налази се мноштво доступних, видљивих  али потиснутих извора који у датом тренутку креирају твоју играчку снагу. На теби је да их препознаш, призовеш, вредносно извагаш, сходно томе проритетно распоредиш и на адекватан начин употребиш. Спољашњи извори који раде за тебе су сеансе са твојим тренером, литература коју користиш, компјутерске информације, тематски дискови, тренинг партије…док су унутрашњи лоцирани у теби самом манифестовани кроз твоје методе и способности: аналитичка спремност, теоретска припрема, брзина и тачност рачунања, правилност доношења стратешких одлука, интуитивност, радозналост, маштовитост, борбеност..У току партије нема помоћи извана, већ мораш да се искључиво ослониш на оно што носиш у себи. А ослонац ће ти бити утолико моћнији уколико си оно споља успео да ставиш у функцију овог изнутра.

                                  46. ГЛАВНИ БАЈА

          У сваком тактичком удару постоји фигура која подноси највећи терет комбинације. Покушај да уочиш главног глумца у представи и сходно значају његове улоге укажи му дужно поштовање.

                        47РАЦИОНАЛНОСТ

  У шаховској борби нужно је сачувати свежу главу. Ако желиш да  имаш успеха треба бити рационалан, играти лако, чувати снагу и избегавати цајтноте. Многи талентовани играчи због нерационалног распоређивања својих снага нису остварили резултате сходно својим могућностима.

                        48. СПОСОБНОСТ ПРОЦЕНЕ

  Снага шахисте  зависи пре свега од његове способности процене. Шаблонска процена позиције се брзо учи, али играч је дужан процењивати позицију у светлу њених назначујућих нијанси. У наизглед савршено обичном положају на табли, што, где, зашто не тако….су питања које намећу решења која шахисти осредњих способности не падају на памет. Дубоко понирање у тајне позиције је знак истинске играчке снаге (Петросјан).

                           49.  ГОВОР ТЕЛА

  Поради на свом телесном ставу, непосредно пре и током партије. Не примај здраво за готово инерцијом вођене аутоматизоване покрете тела. Схвати то као сегмент припреме који припада поглављу посвећеном физичкој кондицији. Покушај да ускладиш, повежеш телесно и ментално, они најбоље функционишу у интеракцији. Почни од начина како ћеш се руковати са противником, определи се за  јачину ручног стиска, израз лица, одлучи да ли ћеш се при поздрављању усправити или остати у столици…. На менталном нивоу партија је у том тренутку већ почела без обзира што још увек није повучен први потез. Оствари предност пре него што се фигуре помере!

                      50.  ТУРНИРСКИ  РЕЖИМ

          је услов успешног наступа али у себи носи опасност од успостављања дуге монотоне тензије. А тензија непостоји само кад играш, већ и када спаваш, једеш, генерално стално. Треба се знати носити са једноличним ритмом присутне напетости. Нервни систем који може  издржати ова монотона оптерећења је гарант успеха. А да би био функционалан треба му обезбедити добар сан, медитативни предах и зашто да не (мој драги давно упокојени пријатељ Трингов је  обилато користећи тај ресурс постизао врхунске резултате) повремени дионизјски стимулус. Уприличен старосној доби и личном афинитету.

(Крај серијала)

Dr Slobodan ILIĆ: Majski seminar šahovske psihologije (4.nastavak)


Др Слободан Илић

          МАЈСКИ СЕМИНАР ШАХОВСКЕ  ПСИХОЛОГИЈЕ
(4. наставак)

31. ПРЕРАНО СЛАВЉЕЊЕ

           Феномен се уклапа у психолошку динамику садржану у два

Тартаковерова практична афоризма: “најтеже је добити добијену партију” и “нико није предајом спасио партију”. У тренутку екстремног дисбаланса позиције изражено се ремети и међусобна биоенергетска вибрација противника. Добијена страна почиње и несвесно да слави, потенцијални губитник ангажује све  ресурсе (“ и нокте и зубе”) да би спасио партију. Разлика између врхунских играча и средњака је у томе да код  првих импулс прераног славља не прави претерану емотивну буру па самим тим и не утиче на реализацију док код  других не ретко доводи до еуфоричног узбуђења, маскираног весника преокрета.

                             32. ГЕНИЈЕ ВС ТАЛЕНАТ

          Од Лабурдониса је Стаунтон научио да ваља брзо и складно развијати фигуре али водити тако расцвале позиције у једном субјективно обојеном смеру није одговарало Стаунтоновој објективно усмереној здравој памети. То је био и суд Морфија који је за Стаунтона казао да му недостаје дар стваралачког вођења игре у одређеном смеру. Због тога не налазимо у Стаунтоновим партијама оне дражи инвенције и финих рокадних напада као код Лабурдониса који је био прави уметник, као и Андерсен и Морфи после њега. И то је важан и одлучан критеријум за разликовање талента и генија у шаху и не само у шаху.

          „Геније је таленат плус карактер обуздан истина објективним оковима, али у исти мах прожет стваралачким еросом који се буни против свих конвенција средине и свој пут до врхунца сазнања тражи силовито и субјективно“ (Владимир Вуковић-ШГ 5/72).

  А ево и мишљења Петросјана: „од јаког играча јачи је талентован играч јер он зна сва правила и законе игре као и јак играч али види изузетке од правила. А велики таленти, можемо их назвати и генијима постепено те изузетке претварају у нове законе“

                   33. КАИСИН ОСМЕХ ТРЕБА ЗАСЛУЖИТИ

          Он има много креативних идеја и делује веома живахно.  Игра са жељом и уживањем, неспутано, ризикује и заслужује по жеђи за борбом да буде увек у врху. Он је заслужио срећу јер у свакој партији игра борбено и са „отвореним визиром“. Он је давно схватио да одустајање од ризика представља неповратни губитак чаролије коју ризик може да донесе.

          Шаховска богиња Каиса га је приметила и више пута му се насмешила (Томашевски o Мамеђареву).

                    34. ДОБРОНАМЕРАН КОМПЛИМЕНТ

          Уколико добијеш похвалу за своју игру или видљиви напредак, посебно ако дође од особе коју цениш или је исказана на добронамеран духовит начин од незнанца, не пропуштај прилику да исту искористиш као инспиративно-мотивациони стимуланс. Не прелази олако и брзо преко комплимента који ти се даје  питање је да ли и колико ће их убудуће бити. Осећај задовољства на рачун похвале је најчистије гориво за ментално ојачавање.

          Ево и коментара Јудит Полгар на наведену тему: „ништа више ме није стимулисало за рад на развијању  тактичких потенцијала до коментара Смислова да га стилом игре подсећам на „Таља у сукњи“

                             35. ЈЕДНАКА  ПОЗИЦИЈА

          Рекао сам Гарију да евалуација позиције која указује на једнакост не значи да је реми неминован крајњи исход, већ само констатација да предстојећи наставак борбе истовремено даје подједнаке шансе за победу или пораз. Такве позиције обично добија играч чија мисао је  ослобођена предрасуда, налик глумцу који се потпуно подредио својој  улози тежећи да унутар видљивог оквира  проникне у њене  суптилне нијансе. То је посао који за тебе не може обавити тренер.  У тој димензији је валидан једино твој ниво разумевања, твоја процена, твој играчки потпис ( Никитин).

                             36. У ИШЧЕКИВАЊУ РЕМИЈА

          Не можеш играти на победу ако си  духом задовољан (срећан) реми исходом. Да би прерастао себе у  околностима кад си у процепу између ума који те представља у  игри  и душе која чезне за комфором ремија  помогни се подсећањем на  Фишерову бескомпромисност који (а ништа му није било лакше од тога) добијене турнире и мечеве није оверавао неборбеним ремијима.  Са првим потезом буди спреман на борбу и не учи се да ратнички  дух градиш на одбијеној мирољубивој понуди.

                                                37. ОДБРАНА вс НАПАД

  Одбрану преферирам више од напада, и незнам да ли је ико доказао да је одбрана мање опасна и ризична вештина од напада. Зар играч који штити своје утврђење од јуриша не хода по ивици пропасти? Зар за такву игру није потребна мужевност? И зар је мало партија ушло у архиву шаховских достигнућа захваљујући виртуозној одбрани ? (Петросјан)

                   38. ТРЕНЕРСКА ФЛЕКСИБИЛНОСТ

          Тренерски рад, налик неизвесном току живота као и брзини и степену напредовања  ученика, захтева непрестано „апдејтовање“ тренерске улоге прилагођено сопственој снази, нервној енергији, искуству, способностима, спољним околностима….Застој и криза у радном процесу обично настају у ситуацијама кад се пропусти увид у неопходност промене улоге и радне атмосфере што последично доводи до неадекватне реакције на новонастајуће изазове

                   .

                             39. БОЛЕСТ СВЕЗНАЊА

          Све му је било интересантно и грозничаво је желео да учи најбрже и најдетаљније. Претоварио се информацијама и „оболео од свезнања“. Агилна, прехрањена  меморија журно је грабила напред, али процес разумeвања њеног садржаја запостављен и непризнат  каскао је за њом у даљини. У међупростору који их је раздвајао механичко меморисани подаци витлали су хаотичан плес вапијући за методологијом која ће их довести у ред.

           У своје  доба Петросјан је заражене овом болешћу звао „децом информатора“, технолошки напредак их је преименовао у „децу компјутера“.

                             40. КРАЉ УМИРЕ СТОЈЕЋИ

          Михаил Таљ је последњи турнир одиграо маја 1992 године у Барцелони. У току турнира ми је позлило, организатори су се усрдно трудили да му олакшају напоре и омогуће да одигра турнир до краја. Неколико недеља касније Таљ је преминуо. У легенду су га испратили учесници турнира велемајстори Корчној, Дорфман, Романишин, Лотје, Иван Соколов, Акопјан, Гуревич и домаћи играчи Пастор, Бадалс, Варгас, Де Ецхаугулин. Уз шест ремија, Таљ је три партије добио и три изгубио. Последњу такмичарску партију одиграо је са Акопјаном и добио је у нападачком стилу. Последњи потез којим је завршио своје величанствено путовање био је Ке1. Стављајући краља на почетно поље, завршио је  каријеру и налик Хомеровом јунаку Одисеју херојски се вратио кући.

(Наставиће се)

Dr Slobodan ILIĆ: Majski seminar šahovske psihologije (3.nastavak)


Др Слободан Илић

          МАЈСКИ СЕМИНАР ШАХОВСКЕ  ПСИХОЛОГИЈЕ
(3. наставак)

21. СЛАБИЈА ПОЗИЦИЈА

  Треба научити трпети у слабијим позицијама. Такозване слабије позиције крију у себи колосалне могућности али их треба наћи и применити. Трпљење на прави начин, без нервозе и импулсивних реакција омогућује лакше проналажење таквих могућности (Петросјан).

                                       22.  ХАВАНА

          Какав чудесан град. У њему се родио и титулом светског првака окрунио Хозе Раул Капабланка. Више од пола века живи меморијални турнир у његову част, а његов гроб је  место ходочашћа генерација шаховских намерника. Нема особе у Хавани без обзира на пол и узраст чије се лице на помен његова имена не озари осмехом.

                                  23. БОТВИНИК младом Каспарову

          “Пре него што повучеш потез, мораш о њему размислити, јер ћеш у супротном постати сличан Ларсену или Тајманову”

          “Ако дозволиш да  варијанте владају тобом, а не ти њима никад нећеш моћi да приђеш Аљехину”

                             24. ИНТРОСПЕКЦИЈА

           Треба  храбро завирити у себе након неуспешног турнира или континуираног периода слабих резултата јер уколико се то не уради ментални обрасци који у томе учествују ће се безгранично пута поновити. Самопосматрањем својих слабости јачамо уочљивост својих недостатака и спремност да се са њима суочимо. На тај начин је припремљен терен да се рационално приступи њиховом отклањању.

                    25. ТЕНЗИЈА, ПРИТИСАК, АНКСИОЗНОСТ

           “Шахматно напражњење” како га зову Руси, прогресивно расте током партије  и у завршном сату, у предворју цајтнота достиже врхунац. То је онај величанствени, пред оргастични тренутак кад формални расплет на шаховској табли постаје најдиректније завистан од невидљиве битке коју психе два супротстављена противника воде у међупростору. Нервна ексцитирност и енормно лучење стресогеног хормона кортизола ту представљају само физиолошку логистику.

          На тај моменат се позива Фишер кад каже да ужива у часу кад противнику ломи его, на њега мисли Каспаров кад поручује да није довољно само играти, већ треба унутар игре и живети.

                   26. ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ? МОГУЋЕ ЈЕ!

          Да ли је могуће играти шах на врхунском нивоу а  третирати га као иронију живота, као игру у дословном смислу речи?  Одузети јој морбидну озбиљност, играти је професионално и посвећено, а у себи доживљавати као релаксацију, отклон од сурових закона живота. Могуће је, каријере Евеа, Тартаковера, Спаског, Ивкова, Најдорфа…то доказују. 

                                      27. АМАТЕРИ

            Шаховски аматери (егзотична нека братија) долазе на турнир да на неколико дана кроз вишесатне сеансе утону у медитацију шаховске партије не очекујући прва места и победничке фанфаре, већ радујући се бекству у један други свет.

                   28. СЕРВАНТЕС  КАО ШАХОВСКИ КОУЧ

              Покушај да у себи спојиш и у пракси примениш парадоксално. Читај Сервантеса, удуби се у карактерологију његових јунака.  Од ДОН КИХОТА преузми емоцију, страст и одушевљење за достизање зацртаног циља, од САНЧА ПАНСЕ упрошћеност расуђивања и здраворазумску логику да му одмериш реалност остварења. Вежбањем ћеш  постићи да се пред практичним изазовом позиције  у правом тренутку понашаш као славни витез и правом тренутку трансформишеш у верног слугу.

                             29. КОНТРОЛА  ОПТИМИЗМА

          Оптимизам је услов за самопоуздање али не треба претеривати. Сервиран у преобилној порцији више представља психолошку слабост него препоручљиву врлину. Ако сте безусловно неустрашиви, постајете све више кратковиди за опасности које вас окружују, све некритичније уверени да сте “имуни на куршуме”. Ларсену је био потребан Фишер, а Богољубову Аљехин да би се уверили да су “ипак од крви и меса”. Дозирана количина страха, опрезности, анксиозности како год  га назвали никад није на одмет. Нит вернијег, нит јевтинијег чувара!

                             30. ПОРЕМЕЋАЈ  ПАЖЊЕ

            Услов за оптималну концентрацију у току партије је одсуство непотребне радозналости. Било да је за то узрок ефектна комбинација или превид на некој од суседних табли, догађања у публици, израз лица случајног посматрача ваше позиције…Посебно место на црној  листи припада пролазној конверзацији унутар или ван турнирске сале. Хипервигилна пажња и њена делатност представљају предворје неуспеха.

(Наставиће се)

Dr Slobodan ILIĆ: Majski seminar šahovske psihologije (2.nastavak)


Др Слободан Илић

          МАЈСКИ СЕМИНАР ШАХОВСКЕ  ПСИХОЛОГИЈЕ
(2. наставак)

      11. ЖАЛ  ЗА  ПРОПУШТЕНИМ

          Ако се жaл појави у току партије по правилу уводи у безплодну руминацију кроз коју се губи енергија, драгоцено време, расејава пажња, умањује воља за борбом. Након партије га се није лако отрести “задатак” му је да распаљује мазохистичке клице манифестоване чежњом за патњом и самосажаљењем. Делотворан рад на себи који комбинује увид у конкретни догађај  и интроспективну анализу реакције на њега, жаљење за пропуштеним претвара у објективну и едукативну перцепцију промашаја.

                                          12. ЕМПАТИЈА

                   Кад те након пораза добијене партије ошине бол, извежбај се да у истом тренутку из сећања извучеш сличан пример али са обрнутим значењем. Помисли на боли својих противника које си незаслужено победио. А било их је. Увуци их  емпатијски (саосећајно)  у своје тренутно стање и биће ти лакше. А успут ћеш се глобално побољшати. Као човек и као шахиста.

                                 13. ПЕРФЕКЦИОНИЗАМ

          Опсесивна потрага за најбољим потезом често се претвара у илузију. У сенку златне птице која трагајући за својим пореклом сама себи измиче. Не улази по сваку цену у ментални лавиринт, препусти га компјутеру. Повуци добар потез, у контексту практичног садржаја, он је не ретко бољи и сврсисходнији од најбољег.

                                   14. ТРИЈАЖА  САВЕТА

          “Ја дајем такву врсту савета која има за циљ да сачува и промовише јаке, а елиминише слабе шаховске особине”- поручује Ботвиник. Али само су одабрани имали ту привилегију да им саветодавац буде шаховски патријарх. Упркос тој немогућности не избегавај добронамерне саветодавце. Не мораш послушати сваки савет али   пре него што се према њему одредиш обавезно га саслушај и провуци кроз себе. На тај начин ћеш временом изоштрити ум за правилну селекцију.

                                      15. ДОГМАТИЗАМ

            “Зар не треба бити забринут-питао се велики шаховски реформатор Штајниц како се неки догматски држе стереотипних метода само да би избегли узнемиравање свог комфора”. Врхунски шах не трпи конформизам, лењост, инерцију, паразитски став. Праве ствари се често сакрију кад ти се чини да је све познато. Ако успеш да се ослободиш стереотипног понашања и шаблонског размишљања и погледаш на стварност из другог угла, са „неке вишље  осматрачнице“ за коју си се радом на себи изборио оне могу да добију ново значење.

            Или како би рекао Нимцович: „бојажљива догма о „апсолутној правилности“
потеза и ропска дистанцираност од необичних путева, а посебно страх пред новинама гуше оригиналност и креативност“.

                             16. ПОСТМОРТЕМ АНАЛИЗА

                   “У праву си, у праву, лично ћу те подржати да то  докажеш  у следећој партији”- иронично теши Богољубов свог пораженог противника анализирајући са њим ток управо завршене партије.

          У постмортем анализи не претеруј у доказивању да си  изгубио добијену партију, нити у убеђивању пораженог противника да није имао никаве шансе. Витешким понашањем омекшај емотивно надражени међупростор који је произвела тензија  свеже окончане партије. Такав приступ ће створити амбијент да са противником  у толерантној атмосфери измениш мисли и највише научиш.

                             17. САМОПОУЗДАЊЕ

          Слабији играчи су углавном субјективни према себи, а објективни према противницима. Али прави задатак је постићи објективност према себи, а субјективност према другима. На тај начин се култивише самопоуздање  и развија емпатија.

                            18.  КОНТАКТ  ОЧИМА

          Контакт очима је један од најјачих и најинтимнијих суодноса између две особе и важан аспект шаховске борбе.  То је комуникација осећања на дубљем нивоу од вербалног. Поглед може бити чврст и оштар или мек, може се гледати у другога кроз њега, око њега, изнад њега. Сетимо се само Таљевог агресивног погледа од кога се Бенко штитио тамним наочарима. Али и Кересовог љубазног и  меког, потпуно дискординантог са његовим тактичким стилом. Сваки озбиљан играч у психолошком репертоару треба имати “свој поглед прилагођен себи  и истовремено бити спреман на њихове различите варијације у противника”. Као практични пример одбране од некоректног фиксирања погледом  може да послужи метода Велимировића који је учестала пиљења Георгијуа растварао намигивањем.

                   19. КАПАЦИТЕТ ЗА НЕИЗВЕСНОСТ

          Очекуј неочекивано без обзира на сва проверавања и мере предострожности које си предузео. Прошири свој капацитет за неизвесност али без опсесивних стражарења јер ће се тиме  потрошити превише енергије коју треба уложити у креацију. Запосли своје несвесно да брине о њему. Буди налик слуги који чека свог господара. Он незна кад ће господар доћи, али је спреман за дочек било код да дође. И у том чекању се не досађује.

                             20. ИМПУЛСИВНОСТ

           Импулсивност представља блесак у коме рука нема времена да са више инстанце (мозга) сачека потврду о исправности покрета. Да би се компензовало импулсивно понашање мора се у резерви имати унутрашњи аларм који ће правовремено сигнализирати појаву и додатни контигент енергије да га  након дојаве примири. Код великих играча  синергични процес неутрализације се спонтано или радом на себи  временом аутоматизује. За утеху мање или више квалификованом шаховском плебсу и  великани попут Ларсена, Тајманова, Корчноја нису били апсолутно имуни на грозничав позив одрођеног импулса.

(Наставиће се)

Dr Slobodan ILIĆ: Majski seminar šahovske psihologije (1.nastavak)


Danas možete da počnete da pratite predivan serijal koji će mnogim šahistima biti vrlo koristan. Prof. dr Slobodan ILIĆ je poslao 50 odrednica šahovske psihologije tako da će serijal biti objavljivan u nekoliko nastavaka, kako bi čitaoci mogli da ih pažljivo pročitaju i primjene spoznaje iz ovog serijala u svojim šahovskim duelima.

Др Слободан Илић

          МАЈСКИ СЕМИНАР ШАХОВСКЕ  ПСИХОЛОГИЈЕ
(1. наставак)

                                                1. УЗБУЂЕЊЕ

          Кад је играч узбуђен, склон је ићи према напред, тешко враћа фигуре, нестрпљив је. То је разлика између великих и малих. Велики су концентрисани на позицију, а мали подлежу енергији жеља и амбиција.

          Велики можда имају и веће амбиције, можда су чак и грамзивији, али могу контролисати своју психу.

                                      2. КОНЦЕНТРАЦИЈА

          Пад концентрације је један од сложенијих проблема, јер може имати више разлога. Основни је у томе што се на први импулс чини да то и није неки проблем а то  је уствари и највећи проблем тог проблема. Кад је ЦНС напет дуже него што организам може поднети неминовно долази до присилне деконцентрације. “Кад год ухватим себе да сањарим и ментално плутам, а то се нарочито дешава кад је противник на потезу препознајем повампирење механизма самоспокојства, лежерности и лењости. Ужаснем се на трен а онда протресем главу и исправим леђа”-Каруана

          3. ПАРТИЈА  КОЈУ ИГРАШ  ЈЕ ТВОЈА САДАШЊОСТ

          Прошлост је баласт, будућност илузија. Између њихових бескраја сместила се твоја минијатурна садашњост. Партија коју управо играш. То је једино што у том тренутку стварно имаш. Посвети се, буди фокусиран, не троши се на оно што је било и што ће бити, потруди се максимално да себи приуштиш садашњи тренутак. Да садржајно живиш у њему.

                             4. СТИЛ  РАЗМИШЉАЊА

Након пораза препорука је да се уместо претераног мозгања, вајкања и кукања, радије учини за себе нешто пријатно (по савету Корчноја например одрадити лаки шопинг) што ће у самом старту отклонити мисли са проблема. Прошлост се не може изменити али се зато може улепшати будућност Али технику  САМООРАСПОЛОЖЕЊА није лако научити. Архетипски репови мазохизма траже своје.  Много лакше је понављањем жала склизнути у НАУЧЕНУ БЕСПОМОЋНОСТ.

                             5. БУЕНОС АИРЕС

          Какав чудесан град. У њему се велики Аљехин шампионски  окрунио победом над Капабланком, а Мађари после година и година Руске доминације узели олимпијско злато. У њему је Фишер разорио Петросјана и стекао право да направи последњи шампионски корак. Град који је удомио Најдорфа, на последњи пут испратио Ларсена. Град у коме је након емиграције величанствени Гомбрович зарађивао за живот играјући по кафанама шах.

                             6. МЕМЕНТО  МОРИ

          Попут римског роба чији је задатак  био да у  парадама слављења војних победа у одређеним временским размацима  куцка по рамену владара и  опомиње га  да   не заборави да је само човек, а самим тим и смртник и шахиста би  унутар себе требао да удоми сличног унутрашњег роба који ће га у току партије свако неко време (посебно у добијеним позицијама) опоменути да се приземљи и не препусти  еуфорији прераног слављења.

                                    7. ИНТУИЦИЈА

          је била и остаје један од основа шаховског стваралаштва говорио је Давид Бронштајн.  Она се не преписује на рецепт, већ тражи особно  препознавање, прихватање, развијање. Неговање сопствене интуитивности упркос ризицима и опасностима  у које може да одведе неопходан је  услов за врхунске домете. Да је жив доста тога о овој теми могао би да каже Миша Таљ. Али пошто из оправданих разлога нажалост није, бесмртне  партије које је оставио у легат  су достојне његове  реинкарнације.

                              8. ИЗБЕГАВАЊЕ ЦАЈТНОТА

          Хармоничан интерактивни однос између концентрације и емоција директно је пропорционалан рационализацији времена. Лако је рећи али треба извежбати, повезати мисао и емоцију.  Први корак у вежби је увид да узрок који нас доводи до  оскудице времена  не борави споља већ унутра. Поразговарај искрено „са  својим карактером“, покушај да освестиш аутоматизоване обрасце понашања Шаховска партија је јединствен медијум кроз који се  радом на себи може укротити време

                                     9. ПРОКРАСТИНАЦИЈА    

          је системско одбијање или одлагање одлуке које у условима временске принуде резултура доношењем одлуке у последњи час. Кад се у таквим амбивалентним условима одлука и коначно донесе она најчешће није плод смирене синтезе претходног промишљања већ импулсивна одбрана од страха да нас време потпуно не преплави.  Карактеристична је за кампањски карактер.

                          10. ПОДНОШЕЊЕ  ПОРАЗА

          “Колико год пута ме победили, ја ћу се подићи”. Способност  брзог рециклирања је генератор резултатске опстојаности професионалца. У једном од интервјуа на питање о овој теми Топалов је изјавио: “волео бих да сам као Камски, с њега пораз склизне као вода са поквашене гуске. Просто залепета крилима и воде (пораза) више нема”

(Наставиће се)

Velemajstor Milan Draško: Mostarski šmekeri (2. nastavak)


Atifove izreke i bravure

„O srce, nije čudo što te Mostar očara. Nigdje na svijetu, jedino u blizini raja ima ovakav zrak, koji srce raspupčava i ovakva voda koja život produžuje. Svaki sat pogleda na Mostar poklanja nam novi život“. Divne riječi, odu Gradu, ispisao je bosanski namjesnik Derviš paša, krajem 16. vijeka.

Sjedim  u hotelu „Neretva“ sa internacionalnim majstorom, Atifom Dumporom, na pragu proljeća 1992. U vazduhu se osjeća napetost, međunacionalna netrpeljivost ne popušta. Atif, na sebi svojstven, duhovit način, govori: „Što se moramo dijeliti i svađati, zar nije ljepše da ostanemo jedinstveni i svakog petka idemo u džamiju“!?

Titov most i hotel „Neretva“ sa starih razglednica

Atif je pun narodnih izreka, izdvojiću neke iz turnirskog ambijenta. Jak rapid turnir u Livnu, prije desetak godina. Stigli su velemajstori iz Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Neko reče Dumporu da su dobre nagrade. On lakonski odgovara: „Velik pirjan, a mala kašika“! Prvi Open u Kotor Varoši odigran je 2017, u organizaciji gospodina Predraga Tešića. Grupa jakih igrača na diobi prvog mjesta nakon 4. kola. Neko se obraća Atifu: „Što si se ušutio, ne spominješ da si među vodećima“. Odgovor spreman u sekundi: „Ne bleji se među vukovima“!

Igramo turnir u Bugojnu 1983. po tzv. Ševeninškom sistemu. Partija između Zdenka Kožula i Atifa. Zdenko je oduševio osvajanjem Šampionata Bosne i Hercegovine u Čapljini, u decembru 1982. Imao je samo 16 godina. Jedan od rijetkih cajtnotlija koji se potpuno „izliječio“. „Kako si uspio“, upitah ga nedavno? „Imao sam dvadeset godina kad sam u partiji sa Šoćom  Martinovićem odigrao užasno stresan cajtnot. Nismo pisali poteze, rekonstrukcija je pokazala da smo izvukli. Nastavljamo partiju. Izašao sam da zapalim cigaretu, ali su mi ruke tako drhtale da nije bilo šanse da pripalim! Tada sam rekao sebi da ovako više neće ići“. Zanimljiva ispovijest bivšeg šampiona Evrope (2006). Vraćamo se partiji u Bugojnu, odigranoj u istoj sali gdje su nastupali najveći šahisti planete. Cajtnot, nervoza, lupanje  po satu. Igram sa velemajstorom Vogtom, blizu njih. Atif je smatrao da Zdenko suviše jako udara po satu, pa mu se ironično obraća: „Treba li ti čekić“?! Dumpor je nakon silnih uzbuđenja  slavio pobjedu.

Bio je član sjajne ekipe „Iskre“ iz Bugojna, koju je predvodio velemajstor Milan Vukić. Sredinom osamdesetih osvajaju dva puta uzastopno Kup Jugoslavije ispred favorizovanih sastava iz Beograda, Zagreba, Sarajeva. Dumpor je vrlo nadaren šahista, raznovrstan, opasan taktičar. Sjećam se „Memorijala Danila Batričevića 2009“, u cetinjskom hotelu „Grand“. Atif startuje sa tri pobjede, savladavši u trećem kolu bivšeg prvaka Jugoslavije, Dušana Rajkovića.

Nakon pobjede nad aktuelnim bugarskim šampionom Valentinom Jotovom, dolazi u priliku da osvoji velemajstorski bal i prvo mjesto! U posljednje kolo ulazi sa šest poena iz osam partija i vodi crne figure protiv bugarskog velemajstora Dejana Bojkova. Poslije  32. Sh6, Atif drži sudbinu partije i turnira u svojim rukama. Može li crni uzeti damom pješaka na f2? Može! Bila je to teška odluka, koja zahtijeva slojevitu analizu mnoštva ogranaka. U posljednjem trenutku odustaje od „zvjezdane staze“ i, nažalost, gubi. Kako malo nedostaje da se snovi ostvare.

Zabilježio je lijepe pobjede protiv izuzetnih asova Zdenka Kožula, Ivana Sokolova, Ivana Šarića. Pobjeđivao velemajstore Dalibora Stojanovića, Jožefa Horvata i čitav niz jakih šahista. Gledam ga kako vješto manevriše u rapid partiji protiv proslavljenog velemajstora Bojana Kurajice, nekadašnjeg omladinskog prvaka svijeta. Posljednje kolo bugojanskog turnira 2017. godine. Bijeli ima materijalnu prednost, ali figure crnog stežu obruč oko Bojanovog kralja. Potezi nisu nimalo očigledni, zastavice vise. Kako pronaći prava rješenja u takvim okolnostima? Neodoljiv napad, prava šahovska simfonija! Pomislih tada da moj stari prijatelj nije iskoristio, ni izbliza, svoje šahovske potencijale. Njegov talenat obećavao je još veću karijeru. Okolnosti mu nisu išle naruku u najboljim šahovskim godinama. Prvi i Drugi mostarski rat, drama, glava u torbi, opšta neimaština u tim turobnim vremenima. Suviše za dobrog, čestitog čovjeka. Poslije rata smo se sastajali u Fejićevoj i na Musali. S njim je uvijek lijepo, miješaju se sjeta i humor.

Trg Musala šezdesetih godina 20. vijeka

Živi u Raštanima i rado spominje mog ujaka Milana Đurića, koji je tu dugo radio kao učitelj.

Posljednjih petnaestak godina često putujem na turnire po Bosni i Hercegovini, sa svojim prijateljima, Vitom i Atifom. Dragi su mi ti trenuci i sati, razgovor ide tečno, lako.

Ponekad je raspoloženje takvo da malo zapjevamo. Povratak sa Premijer lige Bosne i Hercegovine u Bihaću 2016. Dumpor pusti glas, ja ga pratim, Vito, takođe, mada povremeno kunja. Atif je jedan od najboljih pjevača među šahistima, ima nevjerovatno širok repertoar. U neko doba stigosmo i do „Rjabinuške“, koju je na zatvaranju mnogih turnira nadahnuto pjevao pokojni internacionalni majstor, Božidar Gašić. Vito se iznenada razbudio i neočekivano lijepo otpjevao jednu staru Kvakinu pjesmu! Koncerti Bore Spužića-Kvake u Mostaru bili su pravi spektakl, nevjerovatno emotivni. Atif ga je gledao na stadionu pod Bijelim Brijegom, opisuje jedan od koncerata. „Oduševljen što ga mostarska publika toliko voli, Kvaka je legao na travu i plakao! Publika dirnuta njegovom iskrenošću frenetično aplaudira“! 

 Atif je volio zapjevati na završnim svečanostima. Posljednji Šampionat Jugoslavije u Banji Vrućici, decembar 1991. Završnu ceremoniju uljepšava bard sevdaha, Nedžad Salković. Pjevao je, naravno, i čuveni hit „Ne klepeći nanulama“. Atif  koristi priliku kada Salković odmara i uzima mikrofon. Izvođenje pjesme „Ispod palme na obali mora“, čuvenog Tome Zdravkovića, izazvalo je euforiju među šahistima. Na pola pjesme ustaju velemajstor Dragutin Šahović i internacionalni majstor Radovan Govedarica, grle ga, ljube i oduševljeno pjevaju zajedno!

„Kad prođe sve, godine i ljudi“, neko će upitati ko su najbolji mostarski šahisti svih vremena? Vito Arapović i Atif Dumpor,  reći će kategorično šahovski zanesenjak iz novog  pokoljenja.

Velemajstor Milan Draško

(Kraj serijala)

Velemajstor Milan Draško: Mostarski šmekeri (1. nastavak)


Mostarski šmekeri

Vito pobjeđuje svjetskog prvaka

„Plav je suton pao našim krajem.
Gore zvijezde… Vrane nekud bježe.
Plaho dišu baščom ruže svježe,
Za sunčanim plaču sjajem“.

(Antun Branko Šimić-Odlomak iz pjesme „Ljetnji nocturno“)

Internacionalni majstor, Vitomir Arapović, davno je napustio Mostar, odlazeći na studije hemije u Sarajevo. Završio je fakultet, ali ljubav prema šahu uvijek je bila jača. Onoga dana kada je zakoračio u prostorije sarajevske Iskre (od 1976. Bosna), u Logavinoj ulici, praktično je uplovio u profesionalne šahovske vode. Iskra je tada bila daleko od šampionskih visina. Dočarava mi  zanimljiv događaj. „Gaćina (Milorad) sjedi za svojim stolom u klubu, djeluje zabrinuto, potišteno. Slavni fudbaler, Asim Ferhatović, veliki ljubitelj šaha, drugokategornik, prilazi i pita ga zašto je tako tužan? „Trebali bi ići na festival u Pulu, ali nemamo para“. Fudbalski umjetnik i čovjek meke duše odmah reaguje. Šalje svog prijatelja koji donosi  i više novca nego što je potrebno. „Hase, hvala ti, vratićemo čim budemo imali“. „Nemoj to više spominjati! Nema nikakvog vraćanja, nek vam je sretno“! Bilo je nekad takvih ljudi.

Iskra je na Drugoj saveznoj ligi u Poreču 1974. godine osvojila 2. mjesto i ušla u najjaču jugoslovensku ligu. Arapović je sa 7,5 poena iz 11 partija bio najuspješniji na prvoj tabli.

Pamte se Vitine pobjede, bljesak raskošnog talenta i nadahnuća. Dueli sa slavnim šahistima Baadurom Džobavom i Jurijem Razuvajevom su šahovske simfonije! Partiju sa nekadašnjim vicešampionom Evrope, gruzijskim velemajstorom Džobavom, Vito je odigrao na Olimpijadi na Bledu (2002). Reprezentaciju Bosne i Hercegovine predstavljaće i na sljedećoj Olimpijadi na Balearskim ostrvima. Džobava je evropski šampion u ubrzanom šahu sa Šampionata u Varšavi 2011. Na Olimpijadi u Bakuu 2016. osvojio je zlatnu medalju na prvoj tabli. Baadur, takođe, obožava taktičke zaplete, vatromet ideja na Bledskom jezeru, ali slavom je ovjenčan Vito. Ističe da je najefektniju pobjedu ostvario protiv velemajstora Lava Aljburta, u Cirihu 1979.

Zove me jednog davnog jutra, 1984. godine: „Ima dobar turnir u Monpeljeu. Išli bi sa Kljakom i Mrđom iz Zagreba“. „Kakvi su uslovi“? „Dobićemo sobu s doručkom“. „Kad se kreće“? „Sutra“. Sve se odvija suviše brzo, ali teško je odoljeti zovu daljine! Vito je godinama igrao turnire u inostranstvu, osjetio draž šahovskih turneja. Krenuli smo škodom fide majstora Damira Kljake, ispred zagrebačkog kolodvora. Lijep festival u živopisnom gradu blizu mediteranske obale.

Uoči posljednjeg, sedmog kola, internacionalni majstor Milan Mrđa vodi sa 5,5 poena. Vito, francuski velemajstor Mark Santo-Roman i ja imamo pet. Igram crnim figurama sa Mrđom. Sjetih se šta mi je rekao omladinski prvak svijeta Ognjen Cvitan: „Mrđa ti je živa enciklopedija“. Prvi susret sa našim poznatim globtroterom, koji je dugo živio u Italiji i Francuskoj, putujući s turnira na turnir. Odigrao sam smireno i precizno, dobivši u lijepom stilu. Pobjeđuju i Vito i Santo-Roman, diobom prvog mjesta pripada nam po 6700 franaka. Vraćamo se Azurnom obalom, sljedeći cilj je kazino u Monte Karlu. Mrđa je strastveni kockar.

Parkiramo škodu koja bode oči u mnoštvu limuzina. Prilazi policajac sav u bijelom. Vito se sjeća koliko je bio podozriv: „Pitao me za djevojačko prezime babe“!? Glavni kazino je na brežuljku, pored hotela „Paris“. Lijepo izgledaju palme i fontana ispred kazina. Parkirali smo  stotinak metara ispod, kod kazina atraktivnijeg za posjetioce poput nas. Gužva na glavnom stolu za Blek Džek, igrači odijelom i držanjem daju dostojanstvo trenutku. Mrđa igra na stolu gdje žetoni ne koštaju puno. Odlično mu ide, bilo bi dobro da prekine igru u tim trenucima. Naše molbe da se tu zaustavi ne pomažu. Možete pretpostaviti da je počeo gubiti i na kraju bio „tapiran“.

Glavni kazino u Monte Karlu

Vito je volio baciti kartu, ne toliko u kazinima, već za kartaškim stolovima u Puli, Vrnjačkoj Banji, Cetinju, Sarajevu, švajcarskom gradu Bilu… Igrao je i brzopotezne partije u novac dajući vremensku foru slabijim protivnicima. Na pitanje osjeća li nelagodu zbog kockanja, on spremno odgovara: „Nije to kocka. Kod kockanja novac ima dva smjera, a ovdje je samo jedan“!

Tri godine kasnije Vito će ponovo posjetiti Monte Karlo i biti zvijezda velikog turnira! Početak kasni dva sata, čeka se bivši svjetski prvak Boris Spaski. Najzad stiže helikopterom! Vito pobjeđuje u furioznoj seriji velemajstore Guljka, Fedoroviča, svjetsku prvakinju Žužu Polgar i  Spaskog (partija okončana matom)! „Kako je reagovao Spaski nakon poraza“? „Aplaudirao je i zatim podigao moju desnu ruku“. Kakav džentlmen! Vito je osvojio drugo mjesto.

Rat ga je zatekao u Sarajevu, živio je u svom stanu u naselju Butmir. „Jednom sam za dlaku izbjegao smrt. Vraćam se prema stanu, komšija me slučajno ugledao, otvara prozor. Počinjemo razgovor i pada granata tačno tamo gdje bih bio da komšija nije iznenada iskrsao“! Uspijeva još tokom rata da se prebaci do Mostara.

Predratni trg ispred robne kuće „HIT“, Bulevar i Gimnazija „Aleksa Šantić“

Vito živi u južnom mostarskom naselju, Rodoču.

Putujući sa Arapovićem na turnir „Bosna 2018“, čuo sam zanimljiva zapažanja. On već dugo radi sa nadama ŠK Brotnjo, iz Čitluka. „Radiš li s njima otvaranja ili druge faze partije“? Odgovor u njegovom stilu:“U matematici imaš sabiranje, oduzimanje, množenje, dijeljenje. Kasnije dolaze jednačine. Otvaranja su jednačine“! Navodi pet uslova da šahovske nade postanu jaki šahisti: talenat, rad, podrška roditelja, psiho-fizičke sposobnosti  i sredina u kojoj živi i šahovski se razvija. Poučne, jasne, mudre misli. U jugoslovensko doba zvali su ga „Bosanski Mao Cedung“!

(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Sarajevski olimpijski dani (2.nastavak)


Drugi nastavak

Sve je bilo na vrhunskom nivou 1984. godine, pa i Bosnin šahovski turnir, koji se tradicionalno održavao početkom proljeća. Okupio je najjači sastav u  dugoj istoriji sarajevskih turnira u periodu Jugoslavije. Glavni favoriti  su bili  trostruki vicešampion svijeta, Viktor Korčnoj i šahista svjetskog renomea, Jan Timan. Startovao sam kao autsajder, dvadeset jednogodišnji fide majstor s rejtingom 2440.  Iskreno, strahovao sam od debakla!  Dobro sam igrao 1983. godine, osvojio balove za internacionalnog majstora i očekivao priznanje titule. Postao seniorski prvak Bosne i Hercegovine. To je budilo pritajenu  nadu. Sproveo sam fanatične šahovske i fizičke pripreme koje su trajale 45 dana. Svako jutro trčao sam stazom pored Neretve, do Mogorjela, pa 10-12 krugova oko fudbalskog igrališta. Ponekad bih susreo komšiju Hajlu, napadača čapljinskog Borca. Upitao bi u svom stilu: „Spremaš li se ti za kros ili za šahovski turnir?!

 Šta sam mogao suprostaviti asovima svjetskog kalibra? Inferiornost u šahovskom znanju i iskustvu, pokušao sam ublažiti odličnom fizičkom pripremom koja podiže nivo koncentracije. U prelomnim trenucima partije, kada grozničavo tražite pravu soluciju, fizička spremnost itekako pomaže. Šetnja uoči partije, od kultnog hotela „Evropa“ do luksuznog „Holiday Inn“, sagrađenog uoči Zimske olimpijade,  bila je blagotvorna. Izdaleka bih ugledao hotel karakteristične, žute boje. Pred ulazak u hotel  stajao sam ispred vodoskoka  i slušao žuborenje vode. Ritual koji je djelovao opuštajuće. Put do prostrane Kongresne sale, na prvom spratu,  vodi pored popularnog restorana, s tendom u obliku šešira.

Brojni ljubitelji šaha netremice posmatraju partije. Nisam više dječak koji juri za loptom na Ledama, pored Neretve, ni talentovani omladinac ŠK Bosna. Kao da sam iznenada gurnut sa obale u maticu rijeke. Toliko znatiželjnih pogleda iz dubine sale daju događaju novu dimenziju. Osjećam se kao umjetnik, stvaralac, o čijim potezima raspravlja auditorijum. Hoće li se, neznano otkuda, pojaviti nadahnuće?

Učesnici turnira, sudije i funkcioneri ŠK Bosna. Viktor Korčnoj se jedini sageo, stojim iznad njega (s bradom). Vicešampion svijeta Jan Timan (izgubio meč za titulu protiv Anatolija  Karpova, 1993. godine) je drugi s lijeva, u donjem redu. Velemajstor Artur Jusupov, treći igrač na svjetskoj rejting listi 1987. je krajnji desno u drugom redu. Spektakl u olimpijskom Sarajevu.

Četiri uzastopna remija na startu donose izvjesnu sigurnost. Potpuno sam posvećen partiji, ne ustajem od stola. Samo još  Artur Jusupov neprekidno sjedi za stolom. Šta će se desiti poslije serije remija; pobjeda ili poraz? Od toga zavisi sudbina turnira! Nakon četvrtog remija, protiv velemajstora Hulaka, prilazi mi nekadašnja Bosnina nada, Žarko Veković. Umjesto pohvala, Veka me kritikuje: „Kakva je to igra?! Nemoj više misliti o remiju, ti moraš pobjeđivati“! Proročanske riječi! Pobjeđujem  trostrukog prvaka Jugoslavije i dugogodišnjeg olimpijskog reprezentativca, Dragoljuba Velimirovića i aktuelnog njemačkog šampiona, Erika Lobrona! U sedmom kolu protivnik je legendarni Viktor Korčnoj!  Još igram crnim figurama. Srećom, uoči turnira sam detaljno analizirao poziciju koja će nastati u partiji.  

Korčnoj je u našoj partiji odigrao rjeđi nastavak 11. Lb2 (umjesto 11. Dc2). Do 16. poteza partija teče po teorijskim obrascima. Iznenada sam odlučio da odigram 16… Lh5, umjesto uobičajenog 16… Lh3. Korčnoj će mi poslije partije reći da je to teorijska novost. Duga manevarska borba, moja pozicija, na veliko iznenađenje publike, nije ozbiljnije ugrožena. Korčnoj nudi remi 48. potezu!

Dva dana nakon međusobne partije bili smo gosti TV Sarajevo. Televizijska ekipa predvođena novinarom Ljubomirom Ljubojevićem došla je u hotel „Evropu“. Korčnoj je emigrirao iz Sovjetskog Saveza 1976. Turnir u Sarajevu bio je tek drugi nakon prestanka bojkota Korčnoja od strane sovjetske federacije. Duže od 7 godina nije učestvovao na turnirima na kojim nastupaju sovjetski šahisti. Korčnoj je bio nepovjerljiv, nikoga osim mene nije poznavao za širokim stolom . Povremeno me posmatrao, s izvjesnom zahvalnošću. Ko nije zapamtio vrijeme rigidne sovjetske politike, teško će ukapirati.  Korčnoj se lijepo osjećao u Sarajevu. Organizator je bio impresioniran njegovim dolaskom, tretiran je kao istinska zvijezda. Jedne večeri je otišao u diskoteku  hotela „Holiday Inn“ i, kako govore očevici, plesao s puno smisla i energije. Imao je 53 godine, ali ni slučajno nije izgledao kao čovjek zasićen šahom i životom. Danas znamo da je njegova karijera trajala još  30 godina!

Živo se sjećam partije  dvojice fajtera, Velimirovića i Korčnoja (3. kolo). Velimirović žrtvuje dva pješaka u otvaranju, Korčnoj takve darove ne propušta, bez obzira na rizik. Kada danas gledamo partiju, s moćnim programima za analizu, pronalazimo puno grešaka, ali to ne oduzima draž stvaralaštvu. Šah je, pored ostalog, borba karaktera, psihološki rat. Korčnoj  je u završnom dijelu partije zaigrao virtuozno.

Dragoljub Velimirović-Viktor Korčnoj

„Bosna 1984“

Dijagram poslije 35. poteza

Bijeli: Kg1, Tb1, Te5, Lc3; pješaci: a5, d4, f2, g3, h2;

Crni: Kd7, Tg6, Th8, Sb5; pješaci: a6, b7, c4, d5, e6;

Velimirović je odigrao 36. Te3, što njegovu pozicijom čini napetom, preopterećenom. Bolje je 36. La1. Crna pozicija i tada djeluje zdravije, ali je remi najvjerovatniji ishod. Korčnoj je u svom elementu i igra 36… e5! 37. de5 ( i 37. Td1 vodi prednosti crnog) 37… Ke6! 38. Td1-d4! 39. Ld4 (Otpornije je 39. Td4). 39… Td8 Bliži se kraj partije. 40… Te4-c3 41. Tc1-Td4 42. Td4-Sd4 Bijeli predaje

Analiza je izazvala veliko interesovanje, mnogo ljudi oko stola. Korčnoj je izrazito raspoložen, često ironičan. U vazduhu lebdi neka netrpeljivost između aktera uzbudljive partije. Velimirović  je pričao da ga je Korčnoj pozivao u trenerski štab, ali pregovori nisu urodili plodom. Publici uglavnom godi Korčnojev nastup, čini se da su na njegovoj strani, posebno jedan sarajevski šahovski šarmer, koji nije bio lišen mana. Ali, zar nije ljepši osjećaj kada nam je bliži srcu slabiji? Izgubio je partiju i još je izložen žaokama.

Pomenuti sarajevski šarmer i mene je „pecnuo“, kasnije, na završnoj svečanosti. Naravno, sjedio je odmah uz Korčnoja. „Baš pričam s Viktorom o onoj tvojoj varijanti Francuske odbrane“. Mislio je na varijantu 3. Sd2-Sc6, u kojoj sam u petom kolu  lijepo pobijedio Lobrona. Varijanta zaista djeluje malo pasivno. „Viktor kaže da mu nije jasno igraš li ti otvaranje ili zatvaranje“!? E, sad, da li vam se čini vjerovatnim da Korčnoja uopšte zanima kako tretiram Francusku odbranu, još manje je očekivano da me tako „pokopa“. Svejedno, volio sam vidjeti tog čovjeka, imao je zanimljiv,  specifičan smisao za humor.

I danas se živo sjećam atmosfere nakon remija s Korčnojem. Izlazim u hol, pedesetak ljudi me opkoljava. Cenko Sokolov, otac proslavljenog velemajstora, Ivana, proriče: „Ode ti visoko“!? Meteorski uspon ili sticaj srećnih okolnosti?! Poslije sedmog kola dijelim 1-2. mjesto s Korčnojem,  trećim igračem svijeta. Fantastično, kao da sanjam najljepše snove! Iza nas Timan i Jusupov. Sjetih se pjesme Pabla Nerude.

„Ovoga puta me pustite

da budem srećan,

ništa se nije desilo nikom,

 sve što se dešava

to je da sam srećan

sa sve četiri strane srca,

kad hodam,

spavam

ili pišem.“

(„Oda srećnom danu“)

(Kraj teksta) 

Velemajstor Milan Draško

Velemajstor Milan Draško: Sarajevski olimpijski dani (1.nastavak)


Sarajevski olimpijski dani

„Pred Olimpijadu uveden je strašno brzi voz na liniji Beograd-Sarajevo-Ploče. Voz se zvao Olimpik Ekspres i nije imao kupee, nego se sjedilo kao u avionima. Iznad ulaza bio je televizor koji je emitirao specijalne programe, nove filmove, prirodne ljepote Jugoslavije, zimska borilišta, plesove i igre naših naroda i narodnosti i sve ono što smo mogli gledati na normalnoj televiziji, ali ovo je bilo nekako ljepše, svečanije i ozbiljnije“. Nešto kasnije, autor ispisuje stvarno lijepe rečenice.   

„Ponekad se učini da bi sve bilo drukčije da je Olimpik Ekspres ostao isti onakav kakav je bio u prvim mjesecima svoga postojanja. Da su stjuardese i dalje raznosile besplatne sendviče, da su radili televizori i da je jedan voz ostao čudo među vozovima, možda se život ne bi raspao onako kako se raspao. Ponekad se učini da je bilo potrebno samo malo urednosti i upornosti pa da izbjegnemo sve ono za šta danas vjerujemo da smo trebali izbjeći i što nazivamo skupnim i nepreciznim imenom rata. Nije blizu istini da rata ne bi bilo da je Olimpik Ekspres ostao onakav kakav je trebao biti, ali je plemenito vjerovati u to. Plemenitost vjere je u ovakvim stvarima važnija od istine“ (Miljenko Jergović -„Historijska čitanka“). 

 Na današnji dan, prije 38 godina, počela je Zimska olimpijada u Sarajevu. Prisjetimo se nezaboravne atmosfere, kada je grad blistao punim sjajem. Stjepan Kljujić, nekada sportski novinar i pisac, a kasnije politički lider bosanskih Hrvata, podsjeća da je odluka o kandidovanju donijeta sedamdesetih godina, na sastanku Saveza komunista u Prištini. Poslije dvanaest tačaka dnevnog reda, Slovenci su žurili na avion, a sarajevski profesor Ljubiša Zečević pod tačkom razno predložio da se Sarajevo kandiduje za organizatora olimpijskih igara. Slovenci se nisu lako pomirili da se igre povjere  Sarajevu, smatrajući da će novac cijele Jugoslavije biti potrošen na objekte koji nikome neće služiti. Izgledalo im je  logičnije da Slovenija bude organizator, zbog bogate smučarske tradicije. Četiri godine kasnije, 18. maja 1978, Sarajevo pobjeđuje japanski Saporo za samo tri glasa. Treći je švedski grad Geteborg. Olimpijska baklja krenula je iz Olimpije u Grčkoj, odakle je avionom stigla u Dubrovnik. Zatim je nošena kroz cijelu Jugoslaviju. Ceremoniji otvaranja na stadionu „Koševo“ prisustvovalo je 60.000 gledalaca. Olimpijski plamen upalila je klizačica Sanda Dubravčić, osvajačica srebrne medalje na Prvensku Evrope 1981. Čertnaesta Zimska olimpijada  održana je od 8. do 19. februara, uz učešće takmičara iz rekordnog broja zemalja (49).

Dan pred otvaranje igara pao je dugo očekivani snijeg. Odlukom gradskih vlasti sve radnje su morale da budu otvorene do 22 sata i maksimalno osvjetljene – od robnih kuća do brijačnica i mesara. U hotel „Holiday Inn“ stigli su najbolji kuvari, konobari i šefovi sala koje je Jugoslavija imala. U centru grada bio je zabranjen saobraćaj privatnim vozilima. Beogradski „Putnik“, ljubljanski „Viator“ i „Niš ekspres“ poslali su autobuse i vozače da pomognu u prevoženju gledalaca na olimpijska borilišta: Jahorinu, Bjelašnicu, Igman i Trebević. Poprišta su takođe bila u Zetri i Skenderiji. Maskota olimpijade, dobroćudni vuk Vučko, bio je godinama najprodavaniji suvenir u Sarajevu.  U TV spotovima glas mu je pozajmio Zdravko Čolić. Lijepa muzika na borilištima uljepšala je ambijent. Brus Springstin izdaje 1984. album „Born in the U.S.A“. Naslovna pjesma bila je veliki hit. Na sarajevskoj muzičkoj sceni uskoro se pojavljuju  bendovi, romantičnog zvuka, „Crvena jabuka“ i „Hari Mata Hari“. Volio sam  pjesmu “ Da je samo malo sreće“.

Lična bezbjednost tokom olimpijade bila je na najvišem nivou. Svi registrovani lopovi privremeno su smješteni u zatvore u Zenici i Foči. Savršena organizacija kada je važio slogan „nema problema“. To je bio odgovor domaćina na želje uvaženih gostiju. Slavnom američkom glumacu, Kirku Daglasu, porcija ćevapa  u jednoj kafani naplaćena je 100 dolara!? Vlasnik je razbjesnio Sarajlije i zakleli su se da mu više neće svraćati u kafanu, koju je na kraju zatvorio. Kirk Daglas je živio nešto nešto duže od 103 godine! 

Kirk Daglas u Sarajevu

Mnogo smo očekivali od Bojana Križaja (slalom i veleslalom) i Primoža Ulage (skijaški skokovi), koga su domaći navijači odmah prozvali „Đulaga“. Bojan Križaj je stigao na dvije stotinke sekunde od osvajanja bronzane medalje na Olimpijadi u Lejk Plesidu, 1980. Na Svjetskom prvenstvu 1982. u austrijskom gradu Šladmingu, Križaj osvaja drugo mjesto u slalomu iza legendarnog Ingemara Stenmarka. U Sarajevu nije bio na visini renomea. U najavi letačkih skokova puštana je pjesma „Fly Robin Fly“ njemačke grupe „Silver Convention“. Skokove je posmatralo 70 hiljada gledalaca!? Primož Ulaga je zabilježio 9 pobjeda u svjetskom kupu od 1981/88. Na Olimpijadi u Kalgariju 1988, osvaja srebro u ekipnim skokovima.

Nažalost, u Sarajevu se dogodio pad forme. Sanda Dubravčić osvojila je 10. mjesto u umjetničkom klizanju, a srca brojnih navijača razgalio Jure Franko osvajanjem srebrne medalje u veleslalomu! Franko se nalazio na četvrtoj poziciji poslije prve vožnje, ali ostvaruje najbolje vrijeme u drugoj. Anton Hočevar iz Jugoslovenskog olimpijskog komiteta je rekao: „Nije bilo većeg dana u istoriji sporta u našoj zemlji“! Na velikom displeju u centru Sarajeva, iznad kafane „Park“, dugo je pisalo: „Volimo Jureka više od bureka“.

Jure Frank

Bile su to igre Bila Džonsona, Skota Hamiltona, Katarine Vit, Fila Mera, Gaetana Bušea i Karin Enke. Džejn Torvil i Kristofer Din, plesni klizački par iz Velike Britanije, nastupom na muziku iz „Bolera“, Morisa Ravela, oduševili su sudije koji im daju maksimalne ocjene za umjetnički dojam. Jedan od najspektakularnijih nastupa u istoriji olimpijskih igara.

Te, 1984. godine, Ronald Regan je ponovo izabran za predsjednika SAD. Ubijena je predsjednica Indije Indira Gandi. Lihtenštajn je posljednja zemlja koja priznaje ženama pravo glasa. SAD i Sveta stolica obnovili odnose prekinute 1867. godine. Sovjetski Savez i još 15 zemalja bojkotovali Olimijske igre u Los Anđelesu. Jugoslavija uspješnija nego ikad ranije; osvojeno 7 zlatnih, 4 srebrne i 7 bronzanih medalja. Zdravko Čolić objavio šesti album „Ti si mi u krvi“, a Bajaga i Instruktori debitantski, „Pozitivna geografija“. Izašao album Zabranjenog pušenja, „Das ist Walter“. Film Balkanski špijun osvojio Zlatnu arenu na festivalu u Puli. Premijerno prikazana „Top lista nadrealista“, koja kasnije postaje kultna. Sarajevo je tog davnog februara oduševilo svijet! Predsjednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, Huan Antonio Samaran, izjavio je da organizacija u Sarajevu prevazilazi sve prethodne zimske olimpijade.

(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (4. nastavak)


Sula, Matvejević i Dijana

Četvrti nastavak

Imao sam zadovoljstvo da vidim Matvejevića na zagrebačkom aerodromu u proljeće 1987. Te godine pojavilo se prvo izdanje „Mediteranskog brevijara“ i 6. izdanje „Razgovora s Krležom“.

„Jednom se Predrag zaželio moje pite krompiruše. Poslala sam mu u Rim, po novinaru koji se zvao Zlatko. Predrag je već na aerodromu otpakovao pitu i počeo slatko jesti. Obratio se novinaru: „Dao bih i vama da to nije pita moje Dijane“! Pokazuje rukom na jedan od prozora svoje kuće:“U toj sobi je učio zimi, pored velike kaljeve peći“. Bili su u kontaktu do samog kraja, 2. februara 2017. „Zvala sam ga posljednjih dana njegovog života. „Samo je rekao: „Dijana, odlazim“. „Isplakala sam dušu kad je umro“. Zahvaljujem gospođi Dijani. „Uljepšali ste nam dan“! „Ali pričali smo o tužnim stvarima“. „Nema veze, vaše su emocije snažne, iskrene!“

Zanimljiva je priča o Predragovom ocu, ruskog porijekla, Vsevolodu Nikolajeviču. Rođen je u ukrajinskom gradu Odesi. Sa Potemkinovih stepenica, tamo gdje je Ejzenštajn snimao „Oklopnjaču Potemkin“, posmatrao je odbljeske sunca u Crnom moru i maštao o sreći. Ali, život ne okreće često nasmijano lice. Tokom Drugog svjetskog rada bio je u zarobljeništvu u Njemačkoj. Nakon izlaska na slobodu, igrom sudbine, stiže u Mostar. Već 1945. počinje raditi u sudu. Prema izjavama Predraga Matvejevića na HRT-u 2012, otac je imao boljševička uvjerenja i velike simpatije prema ruskoj kulturi uprkos činjenici da su njegov otac i brat umrli od gladi u Gulagu.

Književnik, novinar, bivši direktor Muzičkog centra Pavarotti u Mostaru, Elvedin Nezirović, lijepo dočarava Matvejevića, sa kojim se upoznao na jednoj književnoj promociji u Zagrebu 2013. „Sama pomisao da sam se nalazio u istoj prostoriji s čovjekom čiji su rani radovi, kako to napominje Bernard Henry Levy, inspirisali Sartrea, bila je dovoljna da se osjetim nervoznim i nedoraslim promotorske uloge koja mi je bila namijenjena.

Znam mnogo toga o njegovim knjigama, otkrićima, postignućima, polemikama, predavanjima, člancima, esejima, pismima, znam dosta i o njegovoj intelektualnoj slavi, značaju i borbi, o Korčulanskoj školi, o „socijalizmu s ljudskim licem“, o čuvenom pismu Titu iz 1974., o Mediteranskom brevijaru, o Razgovorima s Krležom, o Tim vjetrenjačama, jednom briljantnom govoru studentima iz 1968. godine, koji je dugo vremena bio zabranjen, o mecima ispaljenim u njegovo poštansko sanduče zbog čega je i otišao iz Zagreba 1991., o profesuri na Sorbonnei i La Sapienzi, o tome kako je, na klaviru, Krleži svirao ruske romanse…“ 

Matvejević je bio jedan od prvih koji je javno digao glas protiv rušenja Starog mosta, ispisavši potresan tekst o svojoj emotivnoj povezanosti s njim.

Prenosim dio pisma: „Neumjesno bi bilo u ovom času raspravljati o ljepoti Mostarskog mosta, o njegovu skladu s okolinom, o smjelosti njegove gradnje i bjelini kamena od kojeg je bio isklesan. Za nj me vežu uspomene iz djetinjstva i mladosti. Zvali smo ga naprosto „stari“, kao što se zove oca ili drugara: nalazili smo se „na starome“, kupali se „pod starim“, najhrabriji od nas skakali su u Neretvu „sa starog“. Ispod njega su stijene koje Mostarci zovu pećinama: „Zelenika“, nad kojom su rasli smokva i šipak, „Šuplja“, pod kojom je opasni vrtlog („kapak“), mali i veliki „Soko“, „Glavar“ nalik molu u nekoj maloj luci, veliki „Duradžik“ na kojem su se dječaci pripremali za „skok sa ćuprije“. Na sva ta mjesta slijetali su galebovi s mora. Tu je Mediteran…“

Fotografišemo nekadašnji dom Matvejevića.

U međuvremenu sam nazvao starog druga, IM Vitu Arapovića, da se vidimo u Rodoču. Godinama smo igrali zajedno u sarajevskoj Bosni, putovali na bezbroj turnira. Iznenada, gospođa Dijana izlazi do kapije i zove nas. „Izvinite, molim vas, što vas ne pozivam u kuću“!? Navodi razlog. Kakva korektnost! Onda još desetak minuta pričamo kod kapije. Osjećam zadovoljstvo što sam upoznao gospođu Dijanu!

Koliko upečatljivih utisaka, odlazim ispunjen i sjetan.

„Skoro će voz da krene.

 O, zbogom, moj lijepi grade!

 U tebi ostavljam najljepše pejsaže

 i mnoga mila lica“.

(Hamza Humo – „Oproštaj s Mostarom“)

majstor Milan Draško
(Kraj serijala)

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (3. nastavak)


Sula, Matvejević i Dijana

Treći nastavak

Znamo da je Matvejevićeva kuća devastirana. Tražimo je u sjenovitoj „Liska“ ulici, ali nijedna od tri porušene kuće nije ona koju tražimo. Sredovječna žena vodi nas do kostura nekada lijepe trospratnice, obrasle bršljanom . „Pitajte komšinicu, gospođu Hadžiomerović, za ovu kuću“.

Zvonimo na kapiji, omalena, smeđokosa žena, sedamdesetih godina, prelazi desetak metara da bi stigla do nas. „Čim sam spomenuo Matvejevića, gospođa Dijana se naježila! U očima nagovještaj suza.

„Da, to je Predragova kuća. Oni su stanovali u prizemlju. Voljela sam ga ko brata! Predrag je spremao ispite ispod naše kajsije. Imali smo prostranu baštu sa 160 stabala kajsija. Sve su nam to oduzeli“. Ispoljava ogorčenje zbog svega što je njena porodica doživjela tokom rata. Priča toplo, s ljubavlju, o Matvejevićima. Predragov otac Vlado (tako smo ga svi zvali) bio je predsjednik suda, a majka Anđelka (Angelina)  prva daktilografkinja u Mostaru. Vlado je svirao klavir, dolazili su kod njega na lekcije. Predrag i njegova sestra Olgica su takođe lijepo svirali. Olgica je živjela u Splitu, a njen muž, kapetan fregate, putovao s Titom na brodu „Jadran“. Predragova ćerka (iz prvog braka) Suzana živi u Parizu. I ona je diplomirala na Sorboni“.

Za trenutak prekidam ispovijest gospođe Dijane, zbog  Matvejevićevih sjećanja i kratkog teksta o intelektualcu svjetskog formata.

„Došao sam do Bulevara, do kuće gdje je bio stan mojih roditelja, i vidio da je od kuće ostao samo jedan zid, kao zastrašujuća kulisa. Prije rata je ispred kuće bila jedna smokva i sjećam se onih dana kada bih rano ujutro ustajao, nabrao hladne smokve i donosio ih već starim roditeljima, ocu, majci. Sjetio sam se svih tih dana kada sam sa starim prijateljima dolazio tu, igrali smo karata, šupali se, jeli te smokve… Odjednom je sve to iščezlo. Smokva je iščupana iz korijena. Nije posječena, već iščupana namjerno, da ništa od nje ne ostane. Sve je to za mene bio strašan udarac“ (intervju magazinu Dani, 2001).

Matvejevićev „Mediteranski brevijar“ doživio je čak 48 izdanja!? U intervjuu „Mladini“ 2000. godine ističe da je tri puta putovao Mediteranom. „Prvo sam putovao sam i opisao ono što sam vidio. Ulagao sam svu svoju ušteđevinu na putovanja, a također sam imao veliku korist od nesvrstane Jugoslavije, koja me je poslala kao intelektualca u bratske države Tunis, Alžir i Egipat“. Drugi put Matvejević je napravio po starim kartama, pregledavajući kako su nazivali rijeke i stare gradove, a treći kada je pročitao knjige o Mediteranu, posebno glosare, riječnike, stare dnevnike i putopise. „Godinu dana sam učio arapski da bih mogao čitati što piše na zemljopisnim kartama“. U Italiji je doživio najveće počasti. Šezdesetak uglednih italijanskih umjetnika, među kojima i Umberto Eko, pokrenulo je inicijativu da se Matvejeviću dodijeli Nobelova nagrada za književnost. Imao je fantastičnu memoriju, što mu je priznao i sam Krleža:“Matvejević, vi ste pravi policijot, kako ste mogli tako dobro zapamtiti što sam govorio“.

Matvejevićeva supruga Mirjana, približava ga čitaocima na neobičan način: „Predrag je stalno dijelio novac, pomagao je sve i svakoga, poznaju ga svi prosjaci u Zagrebu. Jednom punih pet godina nismo išli na more koje je Predrag toliko volio, jer je podijelio sav novac koji je zaradio“.

Gospođa Dijana: „Predrag je obožavao Mostar. Dok je radio kao profesor u Rimu na Univerzitetu „La Sapienza“, koristio bi svaku priliku da dođe. On se družio sa starom rajom, sasvim opušteno. Sve te njegove titule, zvanja, postale bi nevažne. Govorio mi je: „Ja u Italiji živim, a u Mostaru dišem! Kada je prvi put došao kod nas, poslije rata, odmah je upitao: „Gdje je moja kajsija“?

velemajstor Milan Draško
(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (2. nastavak)


This image has an empty alt attribute; its file name is image002-2.jpg

Sula, Matvejević i Dijana

Drugi nastavak

Vraćam se prema Cernici, kad sam se približio mjestu gdje sjedi Sula, obuze me neshvatljivo jaka želja da mu priđem i pozdravim ga! Podsjetio bih ga na svog oca, možda bi zaplovili u sadamdesete, kada je Velež igrao najljepši fudbal u Jugoslaviji. Tvorac slavnog tima Sula, čuveni BMV (Bajević, Marić, Vladić) i pun stadion u transu: „Rođeni, Rođeni“!

„Utakmice su bile velike, praznične sofre za kojim se gostio čitav grad. Zbog tog porodičnog odnosa zvali su ih Rođeni…“ (Mišo Marić)

Ponekad bi Sula uoči utakmice izvodio igrače na terasu iznad svlačionice. Pogled prema punom stadionu ispunio bi srca. Publika je bila vesela, muzikalna i duhovita. Sula: „Pogledajte naše navijače,  oni nisu došli radi mene, već zbog vas. Igrajte svoju igru i pružite im zadovoljstvo“! Igrali su majstorski, i sa jednim posebnim, „osunčanim šarmom“.

Kroz koprenu vremena vidim sedmogodišnjeg dječaka kako izlazi iz očevog fiata i nestrpljivo se probija kroz kapiju stadiona pod Bijelim brijegom. Uskoro počinje utakmica Velež-Željo. Prvi put na stadionu! Majstorije Osima, Bajevića, Piketa Mujkića, Kulje Vladića, fantastična utakmica (2:2). Vidim korpulentnog, grlatog Pavu Cvitanovića, koji je stalno u pokretu i pjeva: „Golova, golova“. Kad je posebno oduševljen, zapjeva: „Ako mi se rodi muško, nadiću mu ime Duško, ako mi se rodi mala, nadiću joj ime Mara“! Vidim suncem okupan Mostar i radost na licima navijača.

Duško Bajević, „Princ sa Neretve“, lijepo priča o Suli: „On je bio i trener i otac. Volio je ljude. Volio je slobodu. Njegov pedagoški pristup počivao je na humoru. Recimo, ti kad vidiš Sulu, ne može proći pola sata a da se ne nasmiješ. Njegova je logika bila logika ironije i humora. Kaže: ‘Nemoj ti slučajno da skočiš. Viši si kad ne skačeš nego kad skačeš.’ Ili: ‘Nemoj da ideš na loptu. Daćeš go, a to nije dobro…’ On je sve okretao na šalu“.

Ozren Kebo pitao je Duška o šamaru koji je dobio od Sule. „Sjećam se, u Banjaluci igramo finale s Borcem, vode oni 2:0. Pred kraj poluvremena imao sam pravu šansu, Ćela je centrirao i lopta je išla meni na glavu. U tom periodu glavom sam rijetko promašivao, i već sam bio siguran da će to biti go, samo sam trebao glavu postaviti. Ali sunce mi je išlo u oči i lopta me udari u čelo i odleti preko gola. Odmah poslije toga sudija svira kraj poluvremena. I Sula kaže: ‘Šta je, Bajeviću, šta bi?’ ‘Nisam vidio, treneru, loptu od sunca.’ ‘Od sunca? A što nisi rekao da ti ga sklonim’, pa šamarčinu. (smijeh). Naravno, šamar je bio sve samo ne tipično Sulino sredstvo treniranja, ophođenja s igračima ili građenja autoriteta. Prije je riječ o izuzetku koji se nije ponovio“.

Vladimir Šenauer, nekadašnji Sulin saigrač u Hajduku, lijepo dočarava Sulin karakter: „Bio je strašan igrač i najveći zafrkant od svih. Volio je život. Krasno je pivao. Ispočetka to su bile bosanske sevdalinke, ali s vremenom je naučio najpopularnije dalmatinske pisme, pa kancone“.

Kako se osjećao nekadašnji ljubimac grada, čovjek tako vedre, muzikalne naravi u tragičnim godinama rata. Da li se skrivao, strahovao, jesu li ga poštovali i približno kao ranije?

Prof. dr Roko Markovina napisao je divan tekst u časopisu „Most“ (januar 2007). Opisuje kako je Sula maestralno savladao Bearu na utakmici sa Zvezdom, a Beara uzeo loptu iz gola, došao do MAESTRA i zagrlio ga. Izuzetni su detalji o Sulinom dostojanstvu u najtežim vremenima.

„I nešto kasnije, za vrijeme i prvog i drugog rata u Mostaru (1992. i 1993.) susretali smo se svakog jutra, na dnu Radićeve (i pod granatama i bez njih). MAESTRO je bez straha, sjedio na zidiću ispred Vahinog kafića… pozdravili bi se i malo popričali… i nije mu padalo na pamet napustiti Mostar, iako su ga zvali i uprava Hajduka i njegovi puleni iz one slavne generacije Veleža, koju je On stvorio i načinio slavnom. MAESTRO je dobro znao da je i to cijena ovoga što pišem i da je njemu, Suli, koji je postao jednoznačnicom Grada, zapravo samo tu mjesto… i nigdje drugdje. Sve ostalo, po njegovom poimanju, bila bi izdaja. A MAESTRO nikad ne izdaje“.

Nije nikakvo čudo što sam osjetio tako jaku želju da priđem Suli. Trenutak neodlučnosti, skrenuh prema Bulevaru, da još malo razmislim. Vraćam se u Ulicu Adema Buća, kratak pogled prema izlogu knjižare „Mutevelić“. Sula je samo pet koraka od mene. Propuštena je posljednja prilika da upoznam legendu! Krenuo sam prema Šemovcu i Mahali, a kada sam ponovo došao u Mostar, na stubovima su bile Suline smrtovnice. Zauvijek je otišao 16. novembra 2006.

Velemajstor Milan Draško

(Sutra nastavak)