Jonathan Levitt-GENIJE U SAHU


GENIJE U SAHU

Autor: Jonathan Levitt
————————————————————-

 (izvodi iz knjige)

 Naslov originala: Genius in Chess (J. Levitt, 128 pages; Batsford, 1997)

Original teksta je na sajtu: http://www.jlevitt.dircon.co.uk/quest.htm

Prevod: Zivomir Masic (masicz@sympatico.ca )

Prevod se objavljuje na ovom sajtu sa dozvolom autora knjige.

 ————————————————————————————

SADRZAJ

  1. INTELIGENCIJA, KREATIVNOST I GENIJALNOST

1.1      Inteligencija

1.2      Kreativnost

1.3      Genije

  1. KARAKTERISTIKE SAHOVSKOG GENIJA

2.1      Inteligencija (visok kolicnik inteligencije – IQ)

2.2      Naporan rad

2.3      Motivacija i sistem vrednosti

2.4      Fizicka kondicija

2.5      Dobar skola

2.6      Koncentracija

2.7      Karakter i socijalni polozaj

2.8      Energija i seksualni nagon

  1. KOLICNIK INTELIGENCIJE (IQ) I SAHOVSKA SNAGA
  2. KAKO DA POBOLJSATE SVOJ SAH

4.1      Balans

4.2      Otvaranja

4.3      Zavrsnice

4.4      Taktika

4.5      Sredisnjice (generalne)

4.6      Tehnologija

4.7      Novac

4.8      Knjige

4.9      Ucitelji

 

 

1.         INTELIGENCIJA, KREATIVNOST I GENIJALNOST

Znam mnoge ljude koji vole da misle o sebi da su inteligentni. Znam da i ja tako mislim. Na javnim mestima, u akademijama, prodavnicama, autobuskim stanicama, mnogi vode debate o pravoj prirodi inteligencije. To moze biti osetljivo pitanje s obzirom da mnogi unose u ovakve diskusije osecanje sopstvene vrednosti. Ali zbog jasne komunikacije potrebno je definisati tu rec, i sta ja mislim da reci inteligencija, kreativnost i genije znace. Tek onda cemo govoriti o centralnoj temi ove knjige: o sahovskom geniju.

1.1         Inteligencija

Postoje gotovo isto toliko definicja reci ‘inteligencija’ koliko i ljudi koji pokusavaju da je definisu. To ide tako daleko da „on je inteligentan“ cesto ne znaci nista vise od „On se slaze sa mnom“. Kad sam o ovoj definiciji pitao eksperta za zastitu kompjutera u Jorku i sahovskog hakera John Andrew Clark-a, on je duhovito odgovorio: „Nemam nista protiv toga.“

Prema Wechsler-u (1975), kompjuterski naucnici cesto vide inteligenciju kao sposobnost procesovanja informacija, psiholozi kao sposobnost dedukcije relacija, ucitelji kao sposobnost ucenja, a biolozi kao sposobnost adaptiranja na okolinu. Binet and Simon (1916) su definisali inteligenciju kao sposobnost dobrog rasudjivanja  i razumevanja. Terman (1921) je smatrao da je to „sposobnost za apstraktno misljenje“, dok je Freeman (1955) smatrao da je to sposobnost obrazovanja (mada u stvarnosti to zavisi i od ucitelja). Bez obzira koju od ovih definicija vise volite, jedna stvar je jasna: Imati vise „toga“, nece naskoditi vasem sahu. Kad ja koristim rec „inteligencija“ u ovoj knjizi, ja mislim na sintezu svih ovih definicija, a posebno na onu koje meni najvise odgovora u odredjenom trenutku!

Opste je prihvaceno da testovi inteligencije (IQ) obicno ne mogu da uhvate sustinsku inteligenciju. Da bi se nekako resio ovaj problem, inteligencija se definise kao „sposobnost zaradjivanja poena na IQ testu“. Ovaj metod, iako vec sumnjiv kompromis, jos uvek nije u stanju da resi problem standardizacije pravilnih testova. Postoje i drugi problemi. Broj moze da se koristi za merenje samo jedne dimenzije, ali da li je moguce redukavati inteligenciju na samo jednu dimenziju?

Vecina modernih teorija inteligencije su kompleksnije. Na primer, Spearman (1927) je formulisao dvodelnu teoriju sa kognitivnim performansama u zavisnosti od opsteg faktora (g) kao i od faktora koji su specificni za odredjeni zadatak. Cattell (1963) je takodje koristio dva faktora,  “fluidnu” i “kristalizovanu” inteligenciju.  Fluidna inteligencija se odnosi na brzinu i kvalitet neuroloskog funkcionisanja i verovatno je nasledna. Thurstone (1938) je podelio inteligenciju na sedam osnovnih sposobnosti: dve se odnose na reci (razumevanje i recitost), prostor, induktivno zakljucivanje, memorija i brzina percepcije. Kako ja razumem njegove kategorije, poslednje tri bi bile znacajne za sah.  Guilford (1967) je zamislio jos komplikovaniji trodimenzionalni model, sa pet, cetiri i tri faktora ciji proizvod daje bar 120 razlicitih komponenata za ukupnu inteligenciju. Koliko ovih komponenata su vazne za sah nije potpuno jasno, pretpostavaljam, bar dvadeset.

Postoje i drugi prilazi u koje ovde necu da ulazim. Poenta je da rezultati IQ testova ne mogu da “uhvate” pun opseg ljudske inteligencije. Kad god se visedimenzionalna realnost projektuje u jedno-dimenzionalnu, gubi se informacija. Cak i u tom slucaju, IQ je jos uvek koristan kao sredstvo komunikacije. Koriscenje fraza kao “vrlo inteligentan”, ili “vrlo,vrlo inteligentan” vodi u nejasnu kominikaciju, i dovodi do pogresnih interpretacija. Koriscenje brojeva (IQ 120 ili IQ 150) je relativno preeciznije, ukoliko smo svesni njihovog znacenja i ogranicenosti.

Sta je IQ? Kolicnik inteligencije se u pocetku definisao kao mentalna starost pomnozena sa sto i podeljana sa hronoloskom staroscu, ali se sada cesce koristi definicja na bazi statisticke distribucije rezultata.  Pretpostavlja se da ljudska intligencija prati krivu normalne distribucije (sa srednjom vrednoscu 100, i sa standardnom devijacijom 15). Postoje dobri razlozi za sumnju da stvarna distribucija inteligencije prati teorijski model. Pored cinjenice da je populacija promenljiva, postoji izbocina na donjem kraju krive (koja predstavlja osobe sa povredama mozga). Isto tako, prema empirijskim rezultatima, postoji vise inteligentnih ljudi nego sto teorija predvidja. Ipak kriva normalne distribucije (sa srednjom vrednoscu 100, i standardnom devijacijom 15) je dobra aproksimacija i bice smatrana “istinitom“ kad god se govori o IQ u ovoj knjizi. Mada je rezultat IQ testa neke osobe najverovatnije netacan, normalnu distribuciju treba smatrati dovoljno pouzdanom.

Postoji izvesna zabuna u razlikovanju ciste ‘inteligencije“ od inteligentne ackcije (koja moze biti rezultat znanja ili obrazovanja). Mislim da sledeca analogija moze objasniti ovu razliku. Zamislite veliki broj cupova razlicitih oblika u basti. Oni imaju razlicite ‘genetske’ osobine, neki su uski, neki siroki, neki duboki, neki plitki, i svi imaju razlicite zapremine. Zamislite da neko vodovodnim crevom prska nasumice vodu po cupovima. Na kraju ce svi cupovi sadrzati razlicite kolicine vode, sto se moze smatrati kao njihovo obrazovanje. Neki su srecniji od ostalih jer su dobili vise vode nego sto im pripada (bolji uslovi, bogati roditelji). Oblik cupa (karakter) moze da odredi lakocu punjenja – oni koji su siroki na vrhu su najbolji. Moguce je da manji cupovi (sa manjim genetskim kvalitetima) dobiju vise vode od onih sa vecom zapreminom (viseg koeficijenta inteligencije) i da zbog toga izgledaju inteligentniji. Lakse je proveriti koliko ima vode u cupu nego proveriti njegovu stvarnu zapreminu. Neki cupovi se brzo napune i ne mogu da prime vise (vanklinicka smrt mozga). Ovaj model je daleko od perfektnog. Motivacija je vazan faktor koji u njemu nedostaje – ali cupovi nisu ljudi.

Da se vratimo za momenat nasoj otmenoj igri i upitajmo sebe, sta je to u cemu se prepoznaje inteligentna misao za sahovkom tablom? Predlozio bih sledece generalne kvalitete: imati plan, inicijativa, jako osecanje za prakticnost, dobro rasudjivanje, razloznost, koncentracija, otpornost na emocionalne sile, adaptacija, samokriticnost, jako osecanje svrhe, i efektivno resavanje problema koji se pojave. Veca brzina obrade podataka je isto tako karakteristika vise inteligencije.

1.2         Kreativnost

Mnogo je lakse definisati kreativnost nego inteligenciju. Rec „kreativan“ je obicno rezervisana za aktivnosti koje zadovoljavaju dva kriteriuma:

(1) Prepoznatljiva novost (ili originalnost)

(2) Efektivnost (mora da radi)

Oba kriterijuma zavise od vrednosnog suda. U izvesnom smislu, sve ljudske akcije su nove (jer ne postoje dva potpuno identicna dogadjaja u realnom svetu), tako da nesto moze biti „novost“ u sirokom smislu reci. Dakle, da li je nesto novo ili ne je sud, a ne cinjenica. Ne volim ni da mislim koliko sam puta igrao kao crni poteze:

1 e4 e6 2 d4 d5 3 Nd2 c5 4 exd5 Qxd5 5 N(g)f3 cxd4 6 Bc4 Qd6,

Ali svaki put bilo bi nesto drugacije. Mozda je u pitanju bio drugi protivnik, drugacija turnirska situacija, ili prosto drugacije osecanje. Ako zelite solidnu partiju, i nemate nista protiv remija, ovaj red poteza je bolji nego ako morate da pobedite. Cak i da ima neceg „novog“ u mom izboru da igram ovaj red poteza, to ne bi bilo dovoljno da zadovolji prvi kriterijum. Ali ako bih (kao crni) odigrao poteze 1 e4 h5? 2 d4 a5? 3 Nf3 d5?, to bi se skoro sigurno moglo smatrati „originalnim“, jer verujem da ovakav koncept nikada nije ranije igran. Medjutim, crni je verovatno izgubljen posle ovih finih poteza, tako da oni ne be trebali da budu smatrani „kreativnim“ jer drugi kriterijum nije zadovoljen. Nije dovoljno uraditi nesto raslicito. To mora i da radi.

Kontroverzni slucaj bi bila Majk Basman-ova ideja sa 1.g4 i slicnim potezima. Da li je ovo kreativno? Rekao bih da je Majkov tretman ovog otvaranja definitivno originalan. Koliko mi je poznato, ni jedan majstor nikada nije igrao ovo otvaranje kao Majk. U ovom slucaju, drugi kriterijum je problematican. Da li ovaj potez radi? Naravno, Basman je poznat u sahovskom svetu po svojim neobicnim otvaranjima, i zahvaljujuci verovatno tome prodao je dosta knjiga, tako da u izvesnom smislu ovaj potez radi, ali sta je sa dubljom sahovskom logikom? Zao mi je da kazem, ali po mom misljenju potez 1.g4 gubi prednost koju beli ima, a rano …g5 vodi najverovatnije u izgubljenu poziciju za crnog. Drugim recima, taj potez ne radi i ja ga ne bih zvao „kreativnim“. Originalan ili interesantan da, ali nije kreativan.

Jos jedno pitanje zasluzuje paznju: da li je moguce biti stvarno kreativan u sahu? Mnogi su culi indijsku poslovicu, „sah je more u kome komarac moze da pije a slon moze da se kupa, ali bez obzira sta komarci i slonovi rade u njemu, da li more saha ima dovoljnu sirinu za stvarnu kreativnost. Kasparov je lepo rekao kad je u isto vreme pokusao da odvoji sebe od gomile drugih velemajstora, „mislim da je jako vazno da se sah razvijaja, a ne da se samo tu i tamo odigra dobar potez“.

Posto sam ja igrac koji je odigrao samo malo vise od „dobrog poteza tu i tamo“, mozda cete pomisliti da bi ovakvo zapazanje moglo da me uvredi. U stvari ja se slazem sa svetskim sampionom. Vrlo je tesko doci do velikih novih ideja u sahu. Velike sahovske strategije su vec izmisljene. Dozvolite mi da mu uzvratim i da ga pitam kako je to on razvio sah. On moze da odgovori u svom stilu – „Ako to nisam ja, ko je onda?. Dozvolite mi da kazem ko je onda: Morfi, Lasker i njegova „teorija Stajnica“, Nimcovic i hipermoderni, ruska skola sa naglaskom na dinamiku (Kasparov je njen je glavni proizvod), i najzad kompjuter. Svi oni su doprineli glavnim promenama u sahu.

Pre sedamdeset godina, Kapablanka je ponekad pokazivao sasvim nove strategijske prilaze u izvesnim sahovskim pozicijama. Ali danas? Cini mi se da niko ne cini nista vise od adaptiranja ili manipulacije poznatih ideja i elemenata. Na nizem nivou „mala“ kreativnost postoji, cak je i bitna za dobro igranje. ali veliki novi koncepti su neverovatno retki. Mozda je 16-a partija meca za svetskog sampiona u Moskvi, 1985, izmedju Kasparova i Karpova primer kompletno novog strategijskog koncepta srednje velicine.

Slabije igrace ce mozda ovaj komentar iznenaditi posto oni cesto nailaze na (njima) nove ideje, ali igraci koji su sahovski obrazovani znaju kako je neverovatno naici na nesto stvarno novo na visokom nivou. „Novosti“ moraju da se igraju (sem ukoliko je cela partija ponavljanje neke ranije partije) i neke ce biti vaznije od drugih, ali sve ovo je na nizem novou – na nivou „dobar potez tu i tamo „.

Ovo ne treba da umanji vrednosti saha kao sporta. Ista kritika bi lako mogla da vazi i za ostale sportove. Koje su se to nove kreativne ideje pojavile u bilijaru ili u boksu u prosloj deceniji? U nekim poljima je moguce da kreativni genijalci revolucionisu nas nacin misljenja, u dugima nije. Ajnstajn je izmenio modernu ficiku svojom teorijom relativnosti, ali da li je Bah ucinio nesto slicno u muzici? Neki tvrde da originalnost Baha pociva na nacinu kako je on koristio kompleksnost elemenata u postojecoj tradiciji (Bailin, 1985). Mislim da se isto moze reci za Kasparova. Obojica su vrlo originalni (mnogo malih inovacija), obojica su geniji u svojim poljima. Jos je moguce biti kreativan u sahu, ali samo u postojecim granicama.

Mozda bi trebalo da kazem „ali samo na povrsini u postojecim granicama“, jer se kreativna misao uvek nadgradjuje na onim sto je vec postojalo. Ova misao nije mnogo originalna – Bernard of Chartres je jednom napisao, “Mi smo kao patuljci na ramenima dzinova, pa mozemo videti dalje od njih, i stvari na velikoj daljini, ali ne zbog nase ostrine vida ili zbog fizickih razlika, nego zbog toga sto smo podignuti visoko njihovom dzinovskom velicinom“. Isak Newton je slicno rekao oko 500 godina kasnije. Mozda ne bi bilo fer opisati Kasparova kao „patuljka“, ali su Stajnic, Lasker i Aljehin oni dzinovi na cijim ramenima on stoji.

1.3         Genije

“Genije” je jos jedna opste koriscena rec sa bar tri razlicita znacenja.

  1. Svako sa IQ iznad odredjenog broja, mozda 160.
  2. Neko ko je veoma dobar u necemu. To je znacenje u komentarima kao “Erik Kantona je genije. Ili “Stiv Dejvis je genije” . Osobe u pitanju ne moraju ali mogu imati dovoljno visok IQ da bi se kvalifikovali i za prvo znacenje. Vestina bi mogla biti i cisto fizicka, mada bi mentalni kvaliteti normalno bili odlucujuci za razvoj te vestine.
  3. Produktivni stvaralac. Ljudi koji stvaraju vrednosti i menjaju celu kulturu. Ovo je najtezi put da se postane genije posto su ovi ljudi (istorijski, to su obicno bili muskarci ali ko zna sta ce buducnost doneti?) uvek bili veoma dobri u necemu a takodje su imali visok IQ. “Nesto” u ovom znacenju je obicno bila nauka, matematika, muzika, umetnost ili literatura. Razlika izmedju poslednja dva znacenja ja malo arbitrarna, mada rad u znacenju (3) ima cesto uticaja van svog polja.

Dakle, sta se podrazumeva pod terminom “sahovski genije”?  Rekao bih da “genije” ovde sustinski ima drugo znacenje.  Sahovski genije je neko ko je jako dobar (u odnosu na osobu koja ovo komentarise) u sahu. Ima tu malo i treceg znacenja jer sah zahteva vestinu misljenja tipicnu za visoke intelektualne standarde. Imajuci u vidu granicu definisanu u poslednjem paragrafu o “kreativnosti”, vrhunski igraci stalno nalaze nove ideje i stvaraju male vrednosti. Kasnije cu tvrditi da sahovski velikani uglavnom zadovoljavaju i prvo znacenje genija! Mozda bi poslednju rec po ovom pitanju trebalo dati Bobiju Fiseru (koji je, uzgred budi receno, postigao 187 poena na jednom IQ testu): “Genije. To je rec. Sta to stvarno znaci? Ako pobedim, ja sam genije. Ako ne pobedim, nisam”.

2.         KARAKTERISTIKE SAHOVSKOG GENIJA

Psiholozi su se uglavnom koncentrisali na studije genija treceg znacenja u predhodnoj klasifikaciji. Zanimljivo je analizirati rezultate ovih istrazivanja i tako skicirati karakterni profil “tipicnog genija”.  Mnogi nalazi za genije opsteg karaktera (s obzirom na socijalni polozaj, sistem vrednosti, ponasanje i licnost) odnose se i na sahovske igrace (koji su mozda i bili predmet u nekim od ovih istrazivanja).

Da bi se izgradio taj profil, mozda je najbolje da se pitanje genija razlozi na prostije komponente a onda se upita,  “Sta je potrebno da se postane sahovski genije”?  Ovakva pitanja postavljaju zavodljive plavuse iskusnim sahovskim profesionalcima na zabavama. Ako se ikad nadjete u ovakvoj teskoj situaciji, moj savet je, a ovo je sigurno i najkorisniji savet u ovoj knjizi, da izbegavate jasan odgovor. Direktan odgovor je pomalo komplikovan i dosadan – ako zelite avanturu probajte nesto kao “fenomenalna seksualna sposobnost”. U ostalim slucajevima mozda bi ovi kvaliteti mogli da budu vredniji:

2.1         Inteligencija (visok kolicnik inteligencije – IQ)

Kasnije cu u ovom poglavlju govoriti vise o vezi izmedju sahovskog talenta i IQ. Ovde cu samo pomenuti opstije rezultate.  Na osnovu empirijskih dokaza, izgleda da u mnogim poljima kreativna postignuca ne zavise mnogo od IQ. Tacnije, istrazivaci su zakljucili da iznad izvesnog IQ (oko 120) ne postoji cvrsta veza izmedju IQ i viseg stepena kreativnosti. Smatra se da IQ od 120 odgovara nivou opste vestine koju ljudi treba da imaju da bi bili sposobni da urade nesto efektivno.

Interesantno je da ovi rezulatati ne vaze za matematicare. Pokazalo se da kod njih postoji jaka veza izmedju IQ i kreativnosti i kad je IQ cak iznad 120. Verujem da bi isto vaziilo i za sahiste. Razlicite profesije imaju razlicite prosecne koeficijente inteligencije za svoje priznate genijalce.  Cox (1926) je dao sledece cifre (broj u zagradi pretstavlja broj uzoraka): Filozofi (22) prosecan IQ 173; Naucnici (39) 164; Pisci (53) 163; Drzavnici (43) 159; Muzicari (11) 153; Umetnici (13) 150; Vojnici (27) 133. Po mom misljenju, sahisti su na vrhu sa filozofima. Mozda i sa njima zive u oblacima.

S druge strane, postoje mnogo primera pametnih ljudi koji nisu kreativno produktivni. Kreativnost zavisi i od usmerenosti i od IQ, a visok IQ nije dovoljan uslov za postignuca. Treba imati na umu da sva ova istrazivanja zavise od ocenjivanja “kreativnog dostignuca”,sto je lakse uraditi u sahu nego u bilo kom drugom polju.

2.2         Naporan rad

Na nesrecu, ne izgleda da postoji alternativa ovoj komponenti sahovskog genija. Ne mozete u sebe ubrizgati sahovsko iskustvo. Morate ga postepeno skupljati igrajuci i studirajuci sah satima.

Studiranje knjiga nije bitno da bi se postao jak igrac – ima puno primera igraca koji su postali velemajstori zahvaljujuci prakticno samo igrackom iskustvu – ali knjige obicno pomazu.  Kao i kod ucenja jezika, praksa pomaze da se razvije aktivan recnik,  ali preporucljiv je balans izmedju studija i igranja.

Ako uzimate sah ozbiljno onda najvise napora ulazete kad igrate. Mozak je najvise opterecen, sto objasnjava zbog cega se ideje koje ste videli u knjigama teze pamte od ideja koje ste videli u partijama. Ako bas insistirate na losem balansu izmedju igranja i ucenja, onda je najbolje da gresite tako sto cete igrati jako mnogo! Nikada niko nije postao “dobar” tako sto nije igrao.

Moze li to nekako lakse? U nesahovskom svetu, mnogi ljudi ce pokusati da vas uvere da moze. Kazu da lateralno misljenje, mozgovne mape, transcendentna meditacija, tajne knjige i drago kamenje, sve ovo i mnoge druge stvari ce vam pomoci da budete kreativniji.  Najdublje tajne vase unutrasnje prirode i vasa buducnost mogu se saznati iz rasporeda zvezda ili od misticara koji vas nikad nisu videli.  Ne zelim da se rugam svemu ovome, mozda bi provokativna misao po ovim pitanjima mogla biti od koristi, bez obzira na nenaucnu prirodu tog procesa, ali ja ostajem skeptican, blago receno.

Svako voli da izgleda vazno, a ima li ista lakse da se to postigne nego da se ima neki  tajni, laki put do specijalnih saznanja? Istina je da stvarno saznanje i naizgled “laka” pronicljivost postoji samo kod onih koji su mnogo radili. Sto se sahista tice, jasna, duboka “vizija” i pronicljivost pozicija postoji kod jakih igraca sa bogatim iskustvom i velikom zalihom primera i ideja u njihovim glavama. O osecanjima “inspiracije” i zasto se ona pojavljuje, govoricu vise u sekciji o viziji.

Ipak, neki metodi su efikasniji od drugih. Studiranje partija i misli velikih igraca moze vam pomoci da naucite nekoliko “trikova” koji si im pomogli da uspeju (trazite ih), ali ne postoji lak nacin.  Ako zelite da postanete sahovski genije, morate mnogo da radite. Devedeset-devet procenata cist rad.

2.3         Motivacija i sistem vrednosti

Da bi se mnogo radilo, mora da postoji motivacija. Stalna, duga unutrasnja motivacija je potrebna, a ne samo zelja da se dobiju trofeji, novac i slava.  Po pravilu, uspesni ljudi jako vode racuna o svojim kreativnim dostignucima, cesto po cenu zanemarivanja drugih normalnijih (za obicne ljude) ciljeva u zivotu. Njihov kreativni razvoj je njihov najvisi cilj, pa prema tome, njihov sistem vrednosti se razlikuje od onog kod vecine ljudi u njihovom drustvu. S obzirom na taj cilj, ne treba se iznenaditi ako njihovo ponasanje ostalim ljudima izgleda neuroticno i cudno.

 “Ko haje, on i pobedjuje – jednom sam video Niigel-a Short-a da nosi majicu sa ovim tekstom, i potpuno je jasno da je sah vazan, na svoj dubok nacin, vrhunskim sahistima. U svojoj knjizi, “Nasledni genije” (1869), Fransis Galton (rodjak Carlsa Darvina) opisao je sazeto ovu prirodu: “Hocu da kazem da se nekontrolisana priroda, vodjena naslednin stimulusima,  uspinje putem koji vodi ka slavi i koja ima snagu da dostigne sam njen vrh, priroda koja ce se, kad je ometana, otimati i boriti sve dok se prepreke ne savladaju, i dok ponovo ne postane slobodna da prati svoj stvaralacki instinkt.”

Gonjeni svojom jakom i upornom zeljom da budu najbolji, mnogi igraci prolaze kroz fazu manijacke samo-kriticnosti. Oni otkrivaju i otklanjaju sve potencijalne prepreke koje su na putu njihovog uspeha. Pazljiva analiza njihovih partija otkriva slabosti i karakteristicne greske – nesklad izmedju “realnosti za sahovskom tablom” i igracevog unutrasnjeg modela realnosti.

Slabije motivisani ljudi previdjaju i ignorisu ove anomalije, jer im je lakse da iskrivljuju cinjenice i tako ih uskladjuju sa svojim modelom realnosti (dogma i sujeverje se cesto koriste kao odbranbeni mehanizmi kod ljudi koji ne mogu da prihvate nove informacije), nego da menjaju svoj model i usklade ga sa cinjenicama (naucni prilaz).  Pedantna samo-analiza je deo napornog posla i sastoji se u punom smislu od suocavanja sa realnoscu.  Onima  koji sanjaju da postanu sahivski geniji savetujem da budu nemilosrdni prema svojim nedostacima.  Botvinik je trazio od svojih ucenika da objavljuju komentare svojih partija, jer ih je to primoravalo da budu objektivni.

Nacin na koji opisujete svoje neuspehe moze biti odlucujuci. Ako ih “objasnjavate” kao slucaj (“Imao je srecu”) ili navodite neke spoljne razloge (“Mnogo se galamilo”, “Imao sam nazeb”), to vam nece pomoci da napredujete. Morate prihvatiti odgovornost i opisati svoje greske kao rezultat vaseg izbora (“Odigrao sam los potez”) – ovaj prilaz daje najbolje razultate. Primeticete da razliciti nacini objasnjavanja iste realnosti (kao slucaj, izbor, uzrok) proizvodi razlicite krivce za gresku – neverovatno je koliko politickih argumenata postoji samo zbog toga sto ljudi razlicito opisuju realnost

Sto se tice vrhunskih igraca, moze se govoriti o njihovoj skoro religioznoj posvecenosti igri, narocito ako im je sah postao centralna tema zivota, oko koje sve drugo moze ali ne mora da se vrti.  Izgleda mi kao da sam ljudski mozak stvara potrebu za takvu “centralnu temu” u odnosu na koju se uporedjuje sve ostalo. To bi moglo da objasni popularnost verovanja u Boga kroz istoriju. Primeceno je da su vecina jakih igraca ili ateisti (neki od njih sasvim agresivni – Nigel Short je jednom rekao da “svako ko veruje u Boga je idiot”) ili agnostici. Postoje nekoliko izuzetaka, na primer Mecking, a s vremena na vreme Fisher.

Prema Adriaan De Groot-u (Misljenje i izbor u sahu, 1965) medju sahistima ima cak manje religioznih ljudi nego medju naucnicima.  On tvrdi da je to zbog prirode uspesnog sahovskog razmisljanja. Moras biti “skeptican i relativista do kraja” pise De Groot da bi mogao da mislis efektivno u sahu. Ne smes biti dogmatista. Apsolutno si u pravu profesore De Groot – dogma i sujeverje su samo za pacere, i mi cemo cvrsto ostati na toj poziciji!

Na visim sahovskim nivoima, estetska komponenta motivacije postaje znacajnija, ali ovde o tome necu da govorim posto sam o tome detaljno pisao u knjizi “Tajne spektakularnog saha”

2.4         Fizicka kondicija

Kao sto je dobro poznato, potreban je odredjen nivo fizicke kondicije da bi se odrzala dobra koncentracija za vreme turnirske partije. Kao sto je Fisher jednom rekao,” Vase telo mora da bude u izvrsnoj kondiciji. Vas sah slabi zajedno sa vasim telom”. Raspored igranja danasnjih vrhunskih sahista, dok jure po svetu da igraju turnir za turnirom, zahteva cak i  vece napore nego jedna turnirska partija, a fizicka kondicija mladih zvezda omogucuje im da upiju turnisko iskustvo velikom brzinom.

Ipak sa ovim ne treba preterivati jer vecina ljudi , cak i kad nisu i dobroj fizickoj kondiciji, jos uvek imaju potencijal da dostignu dobru kondiciju. Nisu svi svetski sampioni bas bili modeli fizicke sposobnosti, ali su bar imali upornost.

2.5         Dobra skola

Da li je potrebno imati velikog ucitelja da biste postali veliki igrac?

Striktno govoreci, ne, ali to sigurno pomaze.  Mnogi jaki igraci su izasli iz “Botvinikove skole”, ili su bili bod tutorstvom cuvenog trenera Marka Dvoretskog. U nauci Ernest Rutherford i J.J. Thompson su trenirali bar 17 nobelovaca. Sest ucenika Enrika Fermija su takodje dobili Nobelove nagrade. Ovo pokazuje kako moze veliki ucitelj biti koristan. U ovim slucajevima verovatno nije bio u pitanju prenos specificnih tehnickih informacija, nego su pre bili u pitanju nacin misljenja i rada, sistem vrednosti, ponasanje i standardi.

Ipak, postoje mnogi igraci koji su “uspeli” bez licnog ucitelja, pa prema tome, to je moguce. Oni mogu da uce iz knjiga, ili, kao sto je jednom Miles rekao, od svojih protivnika. Imati ucitelja je ipak preporucljivo, jer je ucenje mnogo efikasnije. Velika prednost velikog ucitellja je velika usteda vremena. Ako to ne mozete, poslusajte savet velikog matematicara Abela: “Studiraj majstore, a ne njihove ucenike”. Bolje postani “velemajstor” ako mozes, mada neki od najboljih pisaca i ucitelja, zbog nedostatka takmicarskog duha (a mozda zato sto su bili fini ljudi), nikada nisu sebe dokazali kao igrace.

2.6         Koncentracija

Mada se u obicnim diskusijama ili u normalnom razmisljanju retko ocekuje vise od tri ili cetiri stupnja u argumentu, neke sahovske pozicije zahtevaju mnogo razmisljanja da bi se razumele. Mozak to moze postici samo ako je sposoban za jak intenzitet razmisljanja, i zato je koncentracija neophodna. Dva svetska sampiona su to istakla:

Aljehin: Jedan kvalitet, mnogo vise nego bilo koji drugi, odredjuje neciju sahovsku snagu, postojana koncentracija, koja potpuno iskljucuje igraca od spoljnog sveta.”

Kasparov: Sposobnost koncentracije je osnova svega. Malo ljudi razume da je sposobnost koncentracije za vreme odlucujuce partije najvazniji kvalitet koje sahovski igrac moze da ima.”

Velika koncentracija i sposobnost kontole emocionalnih sila su kvaliteti koji su u jakoj vezi sa inteligencijom. Lako je davati savete, ali je tesko koristiti ih. Koncentrisite se na partiju, ne dozvolite da ista omete vas unutrasnji mir, ni galama, ni lepe devojke koje se setaju okolo, ni posmatraci, niti tudje partije, nista. Kao sto je jednom Botvinik primetio, “Ja mislim jasno samo kada mi je mozak miran.”  Isto tako je lako traziti distrakcije (ili moguce izgovore), i unutrasnje i spoljne. Ne cinite to.

2.7         Karakter i socijalni polozaj

Mada je tesko biti specifican o ostalim aspektima karaktera i socijalnog polozaja, sa sledecim mislima treba biti oprezan da se ne upadne u lazne generalizacije. Tipicni sahovski genije, mada bi trebalo izbegavati fraze kao kugu, bi bio pomalo neuroticna osoba, Rus ili Jevrejin, koji potice iz rasturene porodice. Ima li ista vredno u ovome? Statisticki nalazi koji opravdavaju ovaj stereotip su vrlo iznenadjujuci, pa je vredno ispitati zasto je to tako. Posmatrajmo taj slucaj u obrnutom smeru. Relativno mali broj vrhunskih igraca dolazi iz normalnih porodica – razvod ili smrt jednog roditelja je mnogo cesci slucaj kod sahovskih velikana nego kod obicnih ljudi.  Ovo u stvari vazi i za ostale profesije, jer kreativni (i psihicki ometani) tipovi tri puta cesce su gubili jednog roditelja pre nego sto su napunili sesnaest godina. Winston Churchill je jednom napisao do “usamljeno drvo”, ako uopste poraste, postaje najvece drvo.  Izgleda da emocionalna ometanost ili tesko povredi dete ili ga ucini jacim. Mislim da je posteno reci da su vrhunski igraci emocionalno cvrsti sa jakim egom (u originalnom frojdovskom znacenju), tako da se mogu uociti moguci razlozi za iznenadjujuce stasticke rezultate.  Nekoliko igraca je ipak pokazalo da je moguce uspeti i kad se odraste u normalnoj porodici (Karpov, na primer), pa ne treba da ocajavate ako niste doziveli potrebne emocionalne patnje.

Muska dominacija u sahu je gotova apsolutna. Od 65 igraca sa rejtingom iznad 2600 na listi od januara 1996, Judit Polgar (deseta sa 2675) je jedina zena. Ovde necu pokusati da objasnjavam nedostatak kreativnih zena, jer su to mnogi uradili na drugim mestima, a ovo je i periferna tema za ovu knjigu. S druge strane, Judit sigurno pokazuje (po prvi put) da je moguce za zenu da bude sahovski megatalenat. Zenski sah ocigledno napreduje.

Mnogi geniji opsteg tipa, a posebno oni medju sahistima, su stvarno Jevreji. Ovo ima mnogo zajednickog sa vrstom njihovog sistema vrednosti koja je tipicna za jevrejska domacinstva, sa naglaskom na ucenje i intelektualne vestine. Slicni razlozi objasnjavaju i veliki broj igraca koji poticu iz srednje klase. Nema potrebe traziti objasnjenja u genetskim prednostima, mada ne treba iskljuciti ni ovu mogucnost. Jedno je sigurno, ne morate biti Jevrejin da biste uspeli!

Zasto su Rusi tako dobri u sahu? Jos jedna stara prica, ali je statistiku tesko ignorisati. Platon je napisao “Ono sto drzava ceni, to ce i uspevati” a sahovska kultura je najvise cenjena u Sovjetskom Savezu. Nedostatak ostalih oblika kulture, a narocito nedostatak televizijskih serija americkog tipa kao ‘Starsky and Hutch’, sa bezanjem od stvarnosti kao glavnom temom, mozda je doprinelo pragmaticnijim i prizemnijim kvalitetima (kao zelja za radom) koji su neophodni za sahovski uspeh. Isto tako je jasno, da u zemlji u kojoj su svi drugi putevi bili zatvoreni, znacajan deo ruske elite okrenuo se sahu. Po mom misljenju, jos jedno kljucno objasnjenje je cist profesionalizam cele jedne generacije sovjetskih majstora, pre nego sto je Fisher inspirisao zapadne igrace koji su dostigli Ruse u sedamdesetim i osamdesetim. Profesionalno ponasanje (koje bi talenti mozda zeleli da imaju) moze da se objasni recimo kao “ozbiljnost”, “odlucnost”, “cvrstina” i nemilosrdan takmicarski prilaz – ne daj nista, materijalno, poziciono i psiholoski. Ne treba zaboraviti ni ostale kvalitete – rad, rad, i rad.

Neki misle suvise mnogo (neuroticni tipovi), neki suvise malo (intelektualno lenji). Vrhunski igraci obicno dolaze sa neuroticne strane, ali ne sa ekstremne neuroticne strane, da ne bi mogli da se nose sa stresom. Oni su rodjeni borci. Zaprepastilo me je koliko je Alexei Shirov sposoban da brine – izgleda da on stalno brine o svemu sto je oko njega i stalno mu nesto smeta. Ni Kasparov nije mnogo bolji. Postoji samo nekoliko izuzetaka. Michael Adams izgleda da nije neurotik, ali ne mogu da se setim ni jednog drugog. Takmicarska prednost se obicno pojavi kad primetite nesto sto vas protivnik nije video, a to se obicno desi ako se udubite u poziciju i brinete o njoj. Briga je bliska osecanju za opasnost.

Postoje mnoge druge osobine koje bi mogle da se ukljuce u “profil” tipicnog sahovskog genija. Samopouzdanje, sposobnost savladjivanja neuspeha i podsvesnih mentalnih blokova su vazni aspekti u izgradnji talenta, ali sa kojima bi bio jos veci broj igraca sa rejtingom od 2600, kad bi ih oni imali.  Ako se ne uklapate u ovu sliku, ne brinite (bar ne mnogo). Postoje mnogo izuzetaka a ovo je samo malo bolje od jednostrane spekulacije! Zavrsicu ovo poglavlje samo sa jos jednom zajednickom karakteristikom: nezavisnost. To je za one koji mrze da im se kaze sta da rade, koji vole da rade intelektualni posao dugo vremena (da li zene ovo isto tako vole kao i muskarci?), za one koji se oslanjaju na sebe.  Fisher je obicno dobar izvor za citiranje: Ja volim da radim ono sto ja zelim, a ne ono sto drugi hoce. Mislim da je to pravi zivot.”

2.8         Energija i seksualni nagon

Najzad smo se opet vratili staroj dobroj, seksualnoj sposobnosti, ocigledno bitnom elementu sahovskog uspeha – ne mozete cak postati ni FIDE majstor bez znatne kolicine sperme u kojoj pliva vase telo i dusa. Salim se, naravno ali jak nagon pomaze. Vrhunski igraci izgleda da stvarno pumpaju veliku energiju u svoje partije (svako ko je igrao sa Kasparovom je svedok da iz njega zraci neka “sila”). Ovo mozete smatrati onom “postojanom koncentracijom” o kojoj je Aljehin govorio, ali verujem da u tome ima i nesto vise. Pseudo-frojdovci bi mogli da promrmrljaju reci “sublimalni libido” na ovom mestu, i to bi moglo da izgleda kao razumno objasnjenje. Nasta se sve trosi seksualna energija!

Sada cemo govoriti o vise tehnickim, specificnim sahovskim kvalitetima kao sto su uocavanje uzoraka i o “viziji”. Sta se dogadja u glavi jakog sahovskog igraca?

3.         KOLICNIK INTELIGENCIJE (IQ) I SAHOVSKA SNAGA

U 1988. godini, odrzan je impresivan sahovski festival u malom industrijskom gradu Saint John, u Kanadi. Dva velika i jaka otvorena turnira su kombinovana sa sedam meceva Kandidata za svetski sampionat (Trebalo je da Karpov kasnije igra sa pobednicima). Engleska ekipa, koja je bila u dobrom sastavu i puna optimizma (Nigel Short je mleo Sax-a u njihovom mecu, kao i Jon Speelman Seirawan-a), i uz pojacanje odabranih “stranaca” (kao Spassky), organizovala je bogate vecere u jednom od lokalnih restorana koji je jedva uspevao da primi sve goste. Dobro se secam konverzacije sa jedne od tih veceri. Neko je pitao Nigel Short-a sta misli koliki je njegov IQ. On nije znao, ali iz skromnosti predlozio je 130 ili 140. John Nunn, njegov sekundant, rekao je da bi sa malo treniranja Nigel bez muke dostigao bar 160. Speelman nije bio impresioniran IQ testovima i svi su zakljucili da IQ testovi ne vrede mnogo ako zavise od iskustva.

U ovom momentu jedan pametnjakovic (ja) predlozi da je bolja mera inteligencije ako se urade dva testa, a onda se uporede i vidi koliko se inteligencija poboljsala. Brz kao munja, Nigel odvrati da je to losa ideja, jer neko moze namerno da uradi lose na prvom testu! Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim sta on prica, da mozete vestacki da povecate razliku u rezultatima testa i tako bolje uradite test.

Svi su bili impresionirani njegovom brzom reakcijom i lukavim odgovorom, i konverzacija se nastavila. Ova prica ilustruje nesto vazno o prirodi sahovskog mozga – koliko je on dobar u nalazenju precica (bez aluzija) i lukavih resenja problema. Matematicari obicno nisu toliko prepredeni u svom razmisljanju – za njih je vazno da nadju direktan put da nesto dokazu.

Postoji prica o turskom reformatoru koji je zeleo da nekako natera zene da ne nose velove. Umesto da velove jednostavno zabrani (matematicki pristup), on je izdao naredbu da prostitutke moraju da nose velove. Ovaj indirektni “trik” se pokazao kao efikasan nacin da se postigne cilj, a sahisti su cesto prilicno dobri u tome.

U sahu, je vazan rezultat, a ne nacin kako se do njega doslo. Igraci vole da isprobavaju ideje, a ne da marljivo studiraju tudj rad. Sahisti su dobri mislioci ali ne uvek i dobri studenti, kao sto su mnogi univerzitetski profesori na njihovu zalost saznali.

Na pocetku knjige (odmah posle uvoda) rekao sam sta podrazumevam pod inteligencijom, a kasnije sam je naveo kao tipicnu karakteristiku sahovskog genija. Ali do sada ja u stvari nisam odgovorio na pitanje: “koliko je cvrsta veza izmedju sahovske snage i IQ?  Postoje mnogi razlozi, neki od njih su zdrav razum, da se veruje da je njihova korelacija vrlo jaka (korelacija se vrednuje nula za dve pojave koje su potpuno nezavisne, a jedan za dve potpuno zavisne pojave. Matematicki govoreci, sve pojave imaju neku korelaciju – negde izmedju nula i jedan). De Groot je izucavao nekoliko ovih razloga koji su sazeti u sledecem paragrafu.

Prostorna inteligencija – narocito sposobnost uocavanja mogucnosti kretanja – je ocigleddno odlucujuca za sahovsko misljenje, jer je to sposobnost izgradnje sistema znanja (znati nesto) i iskustva (znati kako). Ovaj sistem mora biti pohranjen u memoriji i dobro organizavan – pravila, analogije i operacioni principi moraju stalno da se izdvajaju, adaptiraju i poboljsavaju (mozda ne uvek svesno). Sahovsko misljenje cesto podrazumeva kompleksnu, hijerarhijsku strukturu problema i pod-problema, pa su sposobnost formiranja takvih kompleksnih struktura podataka (izbegavanje konfuzije) i sposobnost kontrolisanja jasnih i organizovanih ciljeva u korelaciji sa visokim IQ.

Pre nego sto vam, sa velikim snebivanjem, ponudim moju jednacinu koja povezuje potencijalnu sahovsku snagu sa koeficijentom inteligencije, voleo bih da kazem nesto vise o IQ skali. Ako pretpostavimo, ne potpuno korektno kao sto je receno ranije (a istina je da iz pogresnih pretpostavki mozete zakljuciti sto god hocete, mada u ovom slucaju ova nekorektna pretpostavka treba da se razume kao nedovoljno tacna aproksimacija), da inteligencija prati normalnu distribuciju (srednja vrednost 100, standardna devijacija 15), onda koliko ima stvarno inteligentnih ljudi? Matematicko/statisticki rezultat bi bio:

16% sa IQ iznad 115, 2.3% sa IQ iznad 130, 0.13% sa IQ iznad 145, i 0.003% za IQ iznad 160. Iz ovoga bi se moglo izracunati da u Engleskoj ima 1,150,000 ljudi sa IQ iznad 130; 65,000 iznad 145, i  1,500 iznad 160.

Ovo ilustruje kako se normalna distribucija koristi, ali imajte u vidu da su ovi brojevi manji od stvarnih. Vrlo je tesko generalisati karakteristike koje ljudi imaju na razlicitim nivoima inteligencije. Sledeci pokusaj da se to ucini, izvod is knjige Matematika izbora – prvi deo (Kevin of the Teachers) je svakako vrlo provokativan. “Izgleda da postoji hijerarhija sposobnosti i osobina kod ljudi visoke inteligencije (sugeriraju se stepeni za inteligenciju ucitelja) kao u donjoj tabeli:

 IQ (S.D. = 15)   Atributi

185           Visoka prirodna neuro-kinesteticka kontrola, velika radoznalost, mrzi triviajalnost; stalno u zurbi.

180           Kreacija novog.

175           Zna sta je intligentno i tacno.

165           Sposobnost formalizacija, nazire se samopouzdanje; manje se skriva.

160           Interesovanje za logicku; paranoja; mala kreativnost; prepoznaje dobar rad; voli umetnost i muziku.

150           Sposobnost trivijalnih formalizacija.

145           Ispod ovog nivoa, a cesto i iznad njega, svuda se moze sresti ropstvo navikama’

Ako je ovo tacno, onda bi, po mom misljenju, za sve nas koji su robovi svojih navika bilo bolje da imamo dobre navike! Sad kad sam dobro razbesneo vecinu citalaca, vreme je da predstavim “Levitovu jednacinu”. Naglasavam da jednacina ima mnogo mana i ne treba je uzimati suvise ozbiljno.

Levitova jednacina:  Rejting =  (10 x IQ) + 1000

Simbol  “=” znaci “posle mnogo godina napornog rada iznosi otprilike …”. Drugim recima, posle mnogo godina igranja i ucenja, igrac ce imati sahovski rejting od otprilike (10 x IQ) + 1000.

Sta ova jednacina sugerira? Ako pretpostavimo, cisto zbog spekulacije, da je ova formula tacna, mogu se izvuci sledeci zakljucci:

(1) Da biste postali svetski sampion (rejting od oko 2800 je sada standard) trebace vam IQ od 180.  Verujem da su mnogi svetski sampioni imali ovakav IQ.

(2) Osoba sa “prosecnom” inteligencijom od IQ=100 po definiciji, moze da ocekuje rejting od 2000. Kao grupa, sahisti su verovatno iznad proseka, jer sahu su skloni oni koji odmah na pocetku postizu uspeh, pa bi ‘prosecni sahovski igrac” mogao da ocekuje (posle dovoljnog rada) i nesto visi rejting.

(3) Jaki velemajstori (2600 rejting) verovatno imaju IQ iznad 160.

(4) U Engleskoj, samo mali procenat onih sa dovoljnim talentom za rejting od 2500 stvarno to i postigne.  Vecina nikad ne provede dovoljno vremena na sahu da bi ostvarila svoj potencijal. Na dan 1-og januara, 1996, bilo je 18 engleskih igraca sa rejtingom od 2500 i iznad. Ako se ovaj broj uporedi sa procenom od 24,000 sa IQ od 150 u celoj populaciji, vidi se da to iznosi manje od jednog na hiljadu. Ako se pretpostavi, opet sa nedovoljnom tacnoscu, da je genetska inteligencija uniformno distribuirana po celoj planeti, ovaj odnos, koji pokazuje koliko njih je “uspelo”, moze se uzeti kao indikator stepena sahovske kulture u pojedinim zemljama. Island, sa svim ovim pretpostavkama, bi imao samo 150 ljudi sa IQ vecim od 150, a bar sestorica od njih je dostiglo rejting od 2500. Pretpostavite da je to jedan u dvadeset, ove je vise od 50 puta bolje nego u Engleskoj. Mozda je prostije da se IQ uopste ne posmatra, nego da se samo uporedi broj velemajstora i velicina populacije, a Island pokazuje sta se desava ako se svetski sampionat odrzava u maloj zemlji. Ako se izme u obzir ogranicenost koju je “priroda” postavila, jos uvek se mnogo moze uraditi da bi se postigao uspeh.

Naravno, ne mozete koristiti ovu jednacinu da izracunate neciji IQ iz njegovog sahovskog rejtinga, jer uslov visegodisnjeg napornog rada ne bi morao biti zadovoljen. Mozda bi umesto “=” moglo da se stavi “<” (manje od), to jest da je rejting manji od (10 x IQ) + 1000. Onda gornji uslov ne bi morao da postoji, ali ja mislim da bi onda jednacina bila pogresna jer bi mnogi igraci mogli da imaju veci rejting nego sto jednacina sugerise, ako imaju motivaciju. Mozda bi jednacinu, Rejting < (10 x IQ) + 1200, bilo teze falsifikovati.

Postoje vise zamerki za Levitovu jenacinu

(1) Ceo koncept sa IQ vam se ne svidja jer verujete da je nemoguce svesti ljudsku inteligenciju na jednu dimenziju (na jedan broj). To mogu da razumem.

(2) Mislite da je “politicki nekorektno” da ocenjujete ljudsku inteligenciju brojem. Ne slazem se sa tim pogledom. Ako bi to moglo da se uradi sa dovoljnom tacnoscu, mislim da bi to bila dobra (i korisna) ideja. Problem je sto to verovatno nije moguce uraditi tacno. Ljudi se obicno ne bune kad im se visina oceni brojem, zasto bi onda bili uzbudjeni sa merenjem inteligencije? Kao sto jedan moj prijatelj rece (nije zeleo da mu se pomene ime), “ljudi sa malim obicno kazu da velicina nije vazna”. Ah, da. On je mislio na inteligenciju!.

(3) Ne verujete da su brojevi u jednacini dobri, i da sah zahteva vise ili manje inteligencije nego sto to jednacina sugerise. Ne znam, mozete biti u pravu u oba pravca. Bar se brojevi 10 i 1000 lako pamte. Ja mislim da su dovoljno dobri onoliko koliko mogu biti dobri.

(4) Verujete da ako postoji formula, ne bi bila ovako prosta i linearna. Gotovo sigurno je tako – ali ovo je samo aproksimacija.

(5) Mozda se slazete sa zakljuccima Ministarstva za obrazovanje u Venecueli da studiranje saha povecava inteligenciju. Ovo bi moglo biti komplikovano, ali samo onda ako zahtevate visok stepen tacnosti.

(6) Ostale zamerke. Da. Ima jos nekoliko velikih problema, o kojima cu govoriti na kraju ovog poglavlja.

4.         KAKO DA POBOLJSATE SVOJ SAH

Do sada ste ocenili svoj talenat i vas ego je ostao netaknut. Tri od dvadeset na testu sa vise izbora nije bas lose . . . sta je sledece?

Roditelji perspektivnih, mladih pocetnika i ambiciozni klupski igraci cesto pitaju kako neko treba da radi na sahu. Mada se nadam da ranija poglavlja nisu unistila vase pouzdanje u sopstvene vrednosti, svi koji citaju ovu knjigu ce verovatno zeleti da iskoriste maksimalno svoje sposbnosti, na bilo kom da su nivou. Zeleo bih da ponudim nekoliko generalnih saveta za pobosljanje vaseg saha. Oni ce biti namenjeni ozbiljnim klubskim igracima.

Bilo bi daleko bolje da trazite licne savete od ucitelja nego da prihvatite ove generalne. Svaka osoba ima svoje slabosti i jace strane, i posebno je vazno da radite na svojim slabostima (jer je vasa partija onoliko slaba koliko je slaba najslabija karika u lancu). Bilo kako bilo, mozda cete misliti da su ovi generalni saveti korisni. Ako nisu, uvek mozete reci kao Oskar Wajld: “Ja uvek predam dalje dobre savete. Jedino su za to dobri. Nikad nisam imao nikakvu korist od njih.”

“Ako ne znas gde ides, budi siguran da neces nigde stici”, je jos jedna stara poslovica so dosta istine u njoj. Kao sto je lose lutati bez plana kada razmisljate o nekoj sahovskoj poziciji, isto tako je lose lutati bez nekog strategijskog pogleda o tome kako cete poboljsati svoj sah (uz pretpostavku da je to vas cilj). Zasto cete biti jaci igrac za sest meseci nego sto ste sada? Gde cete igrati za ovo vreme? Na cime cete raditi? Ako nemate spremne odgovore na ova pitanja, onda bi bilo dobro da uvedete malo vise svesne  kontrole u ovaj proces.

4.1         Balans

Vazno je imati plan za poboljsanje. Ovaj plan treba da bude balansiran na vise nacina. Prvo, postoji pitanje balansa izmedju igranja i studiranja. Balans moze biti razlicit za razlicite ljude, i vi treba da upitate sebe na kojoj ste strani oovog balansa. Ako ne igrate dovoljno, igrajte vise! Drugo, treba da postoji balans izmedju rada na sahu uopste (uciti iz spoljnih izvora) i rada na svojim partijama (analiza sopstvenog nacina misljenja). Vecina igraca najvise napreduje kada rade intenzivno na samoktitici, kad detaljno analiziraju svoje partije i haju o greskama koje su pravili. Probajte da pisete komentare svojih partija, sta ste videli a sta niste, ako to vec niste probali. Trece, u okviru generalnih studija, trebalo bi da postoji balans izmedju rada na raznim aspektima saha. Nekad, kad sam ja radio na svojim partijama, delio sam rad ovako:

4.2         Otvaranja

Najlakse je raditi na otvaranjima odmah posle odigrane partije. Pogledate koliko je od toga bila teorija. Pronadjite nacin kako da izbegnete teskoce u koje ste upali. Sta bi se desilo da je vas protivnik odigrao onaj potez koje vas je toliko brinuo za vreme partije. Vas sledeci protivnik mogao bi da ga odigra. Na ljudsku memoriju ne treba se oslanjati, i vi treba da imate neki sistem za dobijanje informacija. Kompjuter moze da se koristi i za ovoi za analize. Preporucujem i paprini dokumenat. Ovo je daleko bolje od knjige za vezbama zbog dodatnih fleksibilnosti. Pisite jasne i precizne komentare da biste lakse zapamtili ideje koje treba da znate.

Jaki klubski igraci treba da imaju Enciklopediju Sahovskog Otvaranaja (ESO) kao i specijalne knjige za otvaranja koja su u centru njihovog repertoara. Potrosite novac – to ce vam ustedeti vreme. Svako ko hoce da igra na internacionalnim turnirima bice u nepovoljnom polozaju ako je bez kompjuterske baze podataka. Chessbase je dobra.

4.3         Zavrsnice

Rad na zavrsnicama ne bi trebalo da bude gnjavaza kao sto mnogi zamisljaju.  Teorija ima mnogo iznenadjujuce lepih ideja (i studija), i jednom kad pocnete, verovatno cete uzivati u tome.  Zavrsnice se ne pojavljuju tako cesto, ali njihovo studiranje, kao sto je receno ranije, ima nekoliko indirektnih koristi. Mnogi igraci znatno napreduju kad rade na zavrsnicama. Verujem da je to vise zbog toga sto su oni u to vreme  narocito motivisani  (dovoljno da studiraju partije), nego zbog tehnickog znanja koje su dobili.  Ako ste ozbiljni u vezi sa poboljsanjem vaseg saha, ne biste trebali da imate problema na radu sa zavrsnicama. Preporucujem Keresovu knjigu “Prakticne zavrsnice” (Practical Chess Endgames; Batsford). Napisao ju je sa brigom i ljubavlju velikog igrac i zasluzuje paznju, iako je knjiga bez humora.  Ako hocete samo da se smejete, probajte umesto nje da citate Kingpin (prim. prev: http://www.chesscenter.com/kingpin/Kingpin)

Rad na studijama zavrsnica je verovatno bolji za vasu taktiku i racunanje nego rad na zavrsnicama. Preporucujem Magiju zavrsnica (Endgame Magic, Beasley and Whitworth; Batsford) kao odlican uvod za uzivanje zavrsnica.

4.4         Taktika

Vasi rezultati ce vise zavisiti od ovog rada nego od bilo kog drugog. Taktika odlucuje partiju u vecini slucajeva. Radite na kombinacijama tipa “Beli (ili Crni) igra i dobija, koji se objavljuju u novinama, magazinima, i slicno. Postoje knjige sa stotinama i hiljadama ovakvih pozicija. Radite sistematski na ovakvim knjigama i resavajte desetak pozicija svaki dan. Za nekoliko meseci bicete takticki carobnjak.

Rad na problemima i studijama je jos jedan zabavan i efektivan nacin da izostrite svoje takticke oci. Analiziranje vasih partija na kompjuteru pomoci ce vam da nadjete takticke mogucnosti koje predhodno niste uocili. To je jos jedan izvanredan nacin da poboljsate svoje partije.

4.5         Sredisnjice (generalne)

Analiziranje partija je najbolji nacin da se prikupe znanja i poboljsa generalni nivo igranja u sredisnjicama. Nadjite jakog igraca sa stilom koji vam se svidja i analizirajte komentarisane partije. Studije partija Kapablanke, Aljehina, Fishera, ili Kasparova ce sigurno poboljsati vase igranje. To ce vam razviti bolji instinkt za tipicne poteze u tipicnim pozicijama. Knjige su tradicionalni metod, ali gledati partije na kompjuteru moze isto tako biti korisno.

Predlazem da napisete na parcetu papira plan za poboljsanje vase igre. Podelite ga u cetiri kategorije kao gore. Da li postoji dobar balans? Radite narocito na problemu koji vam izgleda kao slabost.

4.6         Tehnologija

Koristite sve moguce metode: kompjuter, video, audio trake, knjige. Ne zaboravite da dobra tabela otvaranja napisana olovkom na papiru moze da znaci mnogo za vasa otvaranja, kao sto sam ranije rekao. Ako vam je tesko da se koncentrisete na knjige, mozda ce vam biti lakse da gledate i ucite sa video snimaka. Mnogo je vise informacija u knjigama, ali vam video moze pomoci da napredujete.

Ne zaboravite da ste ljudsko bice. Ne mozete ocekivati da zapamtite masu varijacija kao sto to rade baze podataka. Budite efikasni u svom radu. Upoznajte svoje nedostatke. Ovo izgleda ocigledno ali je tesko to i postici. Na primer, testovi pokazuju da lekcije od jednog sata ne odgovaraju sposobnosti mozga da nauci. Koncentracija pocinje da opada posle dvadeset minuta. Univerzitetska nastava je zasnovana na empirijski pogresnim metodama. Toliko se mnogo paznje pridaje predmetu, da se zaboravlja priroda procesa ljudskog ucenja. Kao da informacija postoji u nekom apstraktnom smislu, a da ljudski mozak ne postoji. Ne pravite iste greske – koristite metode koji vama odgovaraju.

4.7         Novac

Opste uzevsi, sahisti su cicije. Budite spremni da investirate u svoju sahovsku buducnost. Ako je knjiga vredna, kupite je ako mozete. Ako imate nameru i da je citate, onda novac ne bi trebalo da bude problem, osim ako ste na granici siromastva. Da bi se procitala knjiga od 200 strana, koja kosta 15 funti, treba bar 20 sati (ne verujem da je moguce pravilno citati sahovsku literaturu brze od toga). To kosta manje od jedne funte na sat!  Kompjuteri su ozbiljnija investicija. Razmislite koliko vremena provedete na sahu, i koliko je on vama vazan. Ako ozbiljno ocekujete da poboljsate svoj sah, onda je ova investicija vredna tih para. Kompjuter je koristan i za druge stvari, ako nije specijalni sahovski kompjuter. Moze vam se desiti da povratite investirani novac kroz nagrade. Pored toga, trosenje para ce vam biti dodatna motivacija jer cete morati da to opravdate. S obziom da dobra forma zavisi od motivacije – to nije nesto sto treba ignorisati.

4.8         Knjige

“Studiraj majstore, a ne njihove ucenike” (Abel)

Veci broj klasicnih knjiga mogu od srca preporuciti:

Laskerov Sahovski prirucnik, Emanuel Lasker (Dover). Interesantna knjiga za sve nivoe, koja ce dati citaocima dublje razumevanje saha.

Misli kao velemajstor (Think Like a Grandmaster, Alexander Kotov; Batsford); Dobro napisana knjiga sa mnogim of vrednim zapazanjima.  Po mom misljenju, vas rejting treba da bude bar 1600 da biste imali koristi od nje.

Moj sistem, Aron Nimzovich (Bell); Nimcoviceva dobra napisana knjiga elegatno objasnjava njegovu sahovsku filozofiju (koja je ponekad malo ekscentricna). Po mom misljenju, vas rejting treba da bude bar 1800 da biste imali koristi od nje.

Mojih 60 nezaboravnih partija (My 60 Memorable Games, Bobby Fischer (Faber)). Stvarno izuzetna kolekcija komentarisanih partija. Pogodna za sve igrace. Slicno se moze reci za knjige Aljehina, Retija, Kapablanke, Nana, i Kasparova.

Jednostavan sah (Simple Chess, Michael Stean (Faber)); Jasno napisan udzbenik koji ce pomoci igracima da jasnije misle u mnogim pozicijama. Pogodna za igrace iznad 2300.

Tajne sahovske taktike, Tajne sahovskog treniranja, Poziciona igra, Tehnike za turnirske igrace (Secrets Of Chess Tactics, Secrets Of Chess Training, Positional Play, Technique for the Tournament Player, Mark Dvoretsky, a u nekim slucajevima i Artur Yusupov; Batsford);  Odlicna serija knjiga za vezbu, pogodna za sve igrace iznad 2000. Tezak ali solidan i tacan materijal sa mnogim ruskim zapazanjima.

Informatori su dobar izvor savremene teorije i dobri su za sve igrace iznad 1800.  Koncentrisite se na partije iz vasih otvaranja i komentare slicnih Kasparovljevim, Shirovljevim, Ivanchukovim ako, kao vecina drugih, ne mozete da se nosite sa celim materijalom.

Knjige otvaranja se mnogo razlikuju po kvalitetu. Nunn, Gallagher, Burgess, Chandler i Wells su vrlo pouzdani i odgovorni autori. I drugi su, nema sumnje, ali ja ne mogu da tvrdim da sam ih citao.

Izgleda da neki ljudi uzivaju u citanju knjiga iz otvaranja, ali ako nameravate da ih tretirate u prvom redu kao reference, u redu. Treba da imate knjige iz otvaranja koje igrate, bez obzira na vas rejting, a narocito ako ste iznad 2000. Slabiji igraci mogu izabrati nesto kao BCO2 (prim. prev. Batsford Chess Opening 2, Keene and Kasparov; Batsford), ali jednog dana ce im trebati detalnije knjige.

Preporucujem Kompletan sahovski kurs (Comprehensive Chess Course, Pelts and Alburt; Batsford), mladjim igracima i pocetnicima. To je izvanredno napisan kurs. Kris Wardova knjiga Otvaranje (Chris Ward’s Opening Play; Batsford) se preporucuje za igrace ispod 1600 koji zele opsta uputstva za otvaranja, ali ne i poteze koje on predlaze. Neki njegovi potezi se ipak mogu preporuciti. Naravno, preporucujem i moju knjigu Tajne spektakularnog saha (ko-autor sa David Friedgood-om; Batsford) svakom kome stignem. Izgleda da se svidja i nekim drugim ljudima.

Godinama me ljudi pitaju koje knjige da kupe. Predlazem gornje u duhu korisnog saveta, a ne u duhu reklame. Izvinjavam se mnogim autorima koji nisu pomenuti.

4.9         Ucitelji

Da li vredi placati ucitelje? Moze biti, mada biste mogli da razmisljate o ovome:

  1. Imati nekoga da vam pomaze oko tehnickih detalja moze biti neefikasno i skupo.Neke stvari se lakse nauce iz knjiga.Nedavno sam na internetu citao misljenja o politici  (http://www.usenet.org.uk/newsgroups.html#uk.politics) i neki Sam Saunders (govoreci o opstem obrazovanju, a ne o sahu) je to vrlo sazeto opisao: “ Uticaj ucitelja je uvek bio indirektan, a u najboljem slucaju, oni nisu bili “prenosioci znanja”, nego menadzeri procesa ucenja”. Tacno. Opsti saveti, ispitivanje vasih partija, moze biti vrlo korisno. Moze da otkrije probleme i stilske slabosti, i tako vam ustedi vreme. Stvari koje mozete uraditi sami, treba da uradite sami. Ako niste motivisani da radite sami, ni ucitelj vam verovatno nece pomoci.
  2. Vazno je da ne postanete zavisniodsvog ucitelja. Vazno je da budete sposobni da sami mislite u sahu, da nezavisno analizirate i formirate svoje misljenje. Postoji opasnost da se razvije lenj mentalitet ako ucitelj uvek sve objasni, i ucini da sve izgleda suvise lako. Dobar ucitelj zna za ovu opasnost i nece hraniti svoje ucenike na cuclu.
  3. Birajte pazljivo svog ucitelja.Ako je sve ostalo isto, sto je jaci igrac, to je bolji ucitelj.Ali sve ostalo cesto nije isto. Trazite ucitelja sa solidnim uciteljskim kvalitetima, pri tome mislim na nekoga ko ima strpljivost i motivaciju da haje o vasem misljenju.  Ako pravite iste greske, ucitelj treba da ide nazad sve do uzroka greske, ispravi je, a onda nastavi gde je stao. Dobar ucitelj treba da vam da i pozitivno i negativno misljenje, i reci vam kako on vidi poziciju. “Treniranje percepcije” moze biti vrlo efikasan metod u ucenju saha.

Naravno, dobar ucitelj, mora da bude perfektan . . .

Da zavrsim sa jos jednim citatom Oscar Wilde-a: “Niko nije perfektan. Ja sam recimo vrlo osetljiv na promaju”.

…………………………KRAJ ………………………..

PREVEO: ZIVOMIR MASIC

Božidar Bonja Ivanović: Knjiga o Bobiju Fišeru


Ovo je moj tekst posvećen Fišeru, kao i čitava knjiga koja će biti na engleskom jeziku. Broj 64 simbolizuje njegov hod po crno-bijelim poljima života i šaha. Knjiga ima 64 priče i 156 partija sa uvodnim tekstovima i komentarima. Ne samo o Fišeru nego i o mnogim asovima prošlosti …
64. 09 III 1943. Robert the Great 18. I 2008.

Tekst pod simboličnim brojem 64 posvećujem najvećem šahisti i šampionu koji je igrama i rezultatima dokazao svoju nadmoć u svijetu drevne igre. U dugom istorijskom periodu radjali su se šahisti, sve bolji od boljeg, a najbolji medju njima stigao je u doba burnog razvoja šaha i osvojio simpatije čitavog svijeta. Taj mladić je bio riješen da dokaže svoju superiornost nad savremenicima i niko ga nije mogao spriječiti u toj namjeri. Imponovala je njegova apsolutna posvećenost tom cilju o kome su sanjali mnogi njegovi konkurenti. Brojni turniri, olimpijski nastupi i mečevi kandidata tokom čitave sedme decenije XX vijeka izazivali su divljenje poštovalaca šaha prema stvaralaštvu i uspjesima tog mladog čovjeka. Povremeni nemiri koji su ranjavali njegovu dušu od napornih borbi i silnog trošenja, mnogo su ga usporavali na tom putu na koji je krenuo bez iskrenih prijatelja i svojih bližnjih. Sve što sam više putovao i igrao u mnogim zemljama sve više sam uočavao prednost koju su imali sovjetski šahisti nad nama, samostalnim individualcima. Onda sam tek shvatio kakva je ličnost Robert Fišer koji se upustio u rat sa državnim projektom zacrtanim 1924. godine, kad je na Svesaveznom šahovskom Kongresu Vrhovni komandant sovjetske armje i Lenjinov miljenik Nikolaj Krilenko rekao „da šahovsku vještinu vidi kao političko oružje“. Šahisti su bili prvi sportisti kojima je tridesetih godina Staljin dozvolio da izlaze iz zemlje i nastupaju na medjunarodnim takmičenjima. Takav stav države prema šahu i podrška od pionirskih dana, kroz šahovske sekcije i škole, dali su snažan podstrek roditeljima i trenerima da učlanjuju djecu i prenose im najviša stručna znanja. Kad je trebalo igrati za nacionalne boje tu je čitava mašinerija radila punim kapacitetom. Čanovima tima bili su na usluzi najuglednija imena stručnog štaba. To je bio svemoćni stroj koji se suprotstavljao svima koji bi pokušali da ugroze sovjetski primat pa je takva sudbina čekala i šahovskog usamljenika Fišera kome ni Amerika nije bila od pomoći. Njegova pobjeda je utoliko veličanstvenija i vrednija jer je srušio šahovsku imperiju kojoj se nijedan šahista nije mogao primaći.

Šahovska Rusija danas ima veliko poštovanje za djelo Roberta Fišera i mnogi treneri i publicisti objavljuju knjige i studije o njegovoj igri i idejama u otvaranju. Neki u šali kažu da je Fišer najbolji predstavnik ruske šahovske škole jer je učio ruski jezik da bi savladao njene tajne. U svakom slučaju Robert Bobby James Fischer je nezaobilazna ličnost u svim šahovskim pričama i dešavanjima prošlosti i sadašnjosti. Ostavio je za sobom mnoge besmrtne partije da ih gledamo i divimo se njegovom umu koji je utkao svoju genijalnost u hram šahovske umjetnosti.
Velemajstor Božidar Ivanović

(Preneseno sa fejsbuka)

Knjiga: Velemajstor Savon, šampion i nastavnik


GM Mihail Golubev:  „Veliko hvala velemajstoru Aleksandru Moisenku na nedavno objavljenoj knjizi o njegovom treneru, šampionu SSSR-1971, velemajstoru Vladimiru Savonu (1940-2005).
Izrazi u duhu ′“moderno uređenog“, „lijepo držati u rukama“ uopšte nije ono što mi je prikladno da izrazim o onim knjigama čije je glavno značenje u sadržaju, a ne u drugim faktorima. Koliko vidim, ova knjiga je plod u svim pogledu kvalifikovanog rada kompetentnih i ljudi koji su strastveni šahisti. I pristojan spomenik nasleđu jako neobičnog šahiste! Naravno, drago mi je što je rad objavljen u našoj zemlji.
Nisam ga dobro poznavao, iako sam igrao sa Vladimirom Andrejevičem na nekoliko turnira, uključujući FIDE zonalni turnir u Nikolajevu 1993 i Ukrajinski šampionat u Ordžonikidzeu, 2001. godine. Obe konkurencije su finalna faza njegove karijere, ali u prvoj od njih, demonstrirao je moćnu igru, ostavljajući jasnu ideju na kojem je nivou Savon bio na svom vrhuncu…

P.S. O izdanju kupovine knjige ′′ Velemajstor Savon. Šampion i mentor ′′ u Odesi možete kontaktirati Viktora Dovženka.“

Preneseno sa fejsbuka GM Golubeva

 

Dragan Popadić: Knjiga „Moja šahovska avantura“ velemajstora Nebojše Nikčevića


Knjiga „Moja šahovska avantura“ Nebojše Nikčevića biće promovisana u okviru međunarodnog turnira „Treća subota“ u Đenovićima. O knjizi će govoriti FIDE majstor Dragan Popadić.

Za Šah mat listu Popadić komentariše partiju Nikčević-Mukhametov Budva 1996. sa stihovima iz Hamleta Viljema Šekspira

1.d4 –d5 2.c4-c6 3. Sc3-Sf6

Je li to prolog ili spomen na nekom prstenu?

4.e3-e6 5. Sf3 – Sbd7 6.Dc2-Ld6 7.Ld3 O-O 8.O-O dc4

Na djelo, mozgu moj!

9.Lc4 e5

Kocka pade – Bog to znade.

10.Ld2

Našem svojstveno jer dobu isto toliko da se prebacimo u procjenama kolko je mlađem dobu da je lišeno razboritosti.

10…De7 11.Lb3 Lc7

A ja budalast, gadan mlitav, ja lunjam tu ko neko drijemalo

12.Tae1 h6

Ništa nije dobro ni zlo, da ga mišljenje ne čini takvim.

13.Sh4 Te8 14.f4

Pokaži meni čovjeka što nije rob strasti, pa ću nasred srca ga baš u srcu svog srca nositi.

14…e4

Tako i savjest od nas kukavice čini.

15.Sg6

Fortuna je bludnica

15…Dd8 16.Se5

Nekad je bio paradoks, sad je dobio provjeru vremena.

16… Te7 17.Se4 Se4 18.De4 Sc5 19.dc5

Đavo je, međutim, kadar da uzme na se lik dopadljiv

19…Dd2 20.Td1 De2 21.Td6

O, strašno, strašno, strašno nadasve.

21…Dh5 22.Lc2 g6 23.Dd4 Le6 24.Sg6 hg6 25.Te6 Tg7

Kad nije ljubazan više onaj koji daje, najskuplji dar veoma malo staje.

26.De4

1:0

Kad se gasi veličanstvo, ono samo ne mre, već povlači za sobom ko vrtlog kakav sve što mu je blizu.

Dragan Popadić

 

„Krasne basne“ Dragana Popadića!


Dragan Popadić, FIDE majstor iz Tivta priprema novu knjigu koja će se zvati „Krasne basne“. Riječ je o neobičnim satiričnim basnama za odrasle. Jedna basna nosi naziv Šah i objavljujemo je u Šah mat listi, uz nekoliko onih koje nemaju šahovsku temu, ali su vrlo poučne. Da podsjetimo da će ovo biti peta knjiga ovog svestrano nadarenog autora.

ŠAH

Igrali su šah u piće majmun i nilski konj. Majmun je bio bolji, ali nilski konj je varao, pa je rezultat bio neriješen. O pobjedniku je odlučivala posljednja partija. U izgubljenoj poziciji nilski konj razjapi čeljust i proguta tablu sa figurama. Progutao bi i majmuna da ovaj nije brzo skočio na drvo.

Naravoučenije: Nilski konj ne smije da izgubi. Naravoučenije drugo:

Kad je protivnik u izgubljenoj poziciji brzo nadji zaklon.

Naravoučenije treće: Nije šah za majmuna.

 

MIŠ

Miš je bio nezadovoljan što je miš. Želio je da bude pacov.

Oblačio se kao pacov, češljao kao pacov, hodao kao pacov. Jednog dana skupi hrabrost i ode kod pacova da ga nauči kako da bude pacov. Taman su prošli nekoliko lekcija, kad ih napade mačka.  Tu je bila jedna mala rupa u koju miš brzo uskoči i spasi se. Pacovu nije bilo spasa, a mačka omasti brk.

Naravoučenije: Nije dobro da se sve želje ispune.

Drugo naravoučenije: Dobro je nekad biti mali.

Treće naravoučenije: Nekad spasiš dupe preko rupe.

 

GLAD

U šumi je zavladala glad, pa su humanitarne organizacije prikupile pomoć u hrani. Za krupnije životinje pomoć je dijelio medvjed, za sitnije vuk. Dijelili su po istom principu – pola sebi, pola svim ostalim. Zeko se pobunio protiv nepravde, ali vuk skoči i proguta ga.

Kako je pobuna izbila i kod krupnijih životinja, medvjed ode kod vuka da vidi kako kolega rješava problem. Kad je vidio scenu sa zecom, medvjed skoči i pojede vuka.

Naravoučenije: Nepravda se nepravdom izbija.

Naravoučenije drugo: I silniku nekad zasmeta nepravda.

Naravoučenije treće: Bolje je praznog trbuha nego bez glave.

TRKA

Trkali se na 100 metara leđno obična i zlatna ribica. U prvoj polovini trke vodila je zlatna ribica, ali je zlato otežalo i vrpcu je prvu pregrizla obična ribica. Na žalost, to nije bila vrpca na cilju trke, već mamac sa ribarskog štapa.

Naravoučenije: Nakada je i pobjeda poraz.

Naravoučenije drugo: Bogati vazda imaju sreće.

Naravoučenije treće: Sa zlatom je sve lakše.

SVINJA I MAGARAC

Hvalila se svinja po komšiluku da može mnogo da popije. To se nije svidjelo magarcu, pa je izazvao na dvoboj. Popili su pet gajbi piva, bure vina i balon rakije. Toliko su bili pijani da su pali u blato.

Svinja se udavila a magarac nije, jer je bio visok. Kad se otreznio proglašen je za pobjednika.

Naravoučenije: Loše se završi kad piješ kao svinja.

Naravoučenije drugo: Dobro je nekad biti magarac.

Naravoučenije treće: Ne valjaj se po blatu ako nemaš visinu.

„Zajedno sa pretedentima“, Alekseja Kuzmina


U seriji “Biblioteka Ruske šahovske federacije” izašla je zbirka tekstova “Zajedno sa pretedentima”, Alekseja Kuzmina- velemajstora, trenera FIDE. Pomagao je 12-om svjetskom šampionu Anatoliju Karpovu u godinama njegovog rivaliteta sa Garijem Kasparovom (1987-1991), a od 2006 do 2015 godine je trenirao Aleksandra Morozevicha.

Piše rubriku u časopisu “64-Šahovski pregled”, stalno je zaposlen u „Chess Base Magazine“. Pisac je knjige “Zajedno sa Morozevichem”, koja je objavljena u seriji “Biblioteka Ruske šahovske federacije”.

Nova knjiga poznatog teoretičara i trenera je zbirka tekstova, koji su dati u obliiku detaljno komentarisanih djelova partija. Svi zadaci su uzeti iz partija turnira i mečeva kandidata, počevši od prvog u Budimpešti 1950 do poslednjeg, Berlin 2018. Zadaci su različite složenosti: glavni dio je namijenjen šahistima kategornicima, ali neki će biti teški i za majstore i velemajstore.

Posebno su odabrani zadaci koji čitaocima omogućavaju da razvije vještinu preventivnog djelovanja u odnosu na planove protivnika i poboljšanju strategije

http://ruchess.ru/news/all/v_serii_biblioteka_fshr_vyshel_sbornik_testov_vmeste_s_pretendentami/

Konačan vodič za jedi jedi


11.12.2018 / FM Andrejić, Vladica (2236)

Pre nekoliko dana iz štampe je izašla moja knjiga „The Ultimate Guide to Antichess“ koja se bavi svim aspektima igre poznate u našim krajevima kao „jedi-jedi“. Veoma sam ponosan na sam sadržaj knjige, kao i na njen tehnički izgled. Knjiga je pisana na engleskom jeziku, a može se nabaviti u sedištu Šahovskog Informatora (Francuska 31) po ceni od 2500 dinara (što je značajno manje od regularne cene za inostrano tržište). Detalje same knjige (predgovor, sadržaj, indeks varijanti, kao i uvodnu glavu) možete videti u PDF formatu na likovima niže. Takođe možete pročitati najavu koju je napisao gospodin DŽon Bizli.

Što se same igre tiče, danas najbolji igrači igraju na Lichess serveru, gde se igra zove Antichess. Tamo je pre dva meseca otpočeo kvalifikacioni turnir u sklopu Lichess svetskog prvenstva koje se igra na tempu od 2 minuta plus 5 sekundi po potezu. Nakon zanimljivih i neizvesnih borbi u mečevima od 10 partija, preostalo je osam igrača koji su otpočeli Turnir kandidata. Nakon što se odigraju svi mečevi prva dvojica sa Turnira kandidata igraće meč od 30 partija za prvaka sveta. Arimakatu je potrebno još 10 poena iz predstojeća dva meča (20 partija) da bi se plasirao za taj meč, tako da navijajte za njega! Živeli!


The Ultimate Guide to Antichessby Vladica Andrejić


Predgovor koji je napisao John Beasley:

Jedi-jedi (Antichess, Losing Chess, Giveaway Chess), u kojem je uzimanje obavezno i gde pokušavate da se otarasite svih svojih figura, bila je omiljena relaksacija od kad je prvi put zabeležena 1876. godine. Većina nas to igra isključivo iz zabave, svrhe na koju je lepo prilagođena, ali je takođe inspirisala teorijska istraživanja kako ljudi tako i kompjutera, a posebno u fazi završnica koje donose pozicije izuzetne elegancije i lepote.

Ponekad se igra pojavljivala s vremena na vreme u člancima vodećih šahovskih časopisa, ali knjige u punoj formi su retke. Prvo se pojavila knjiga „Giveaway chess: a complete analysis“ koju je napisao Michael Muff, nezabeleženog datuma, ali interni dokazi ukazuju da je napisana oko 1993/94. Ne znam da li je formalno objavljena, ali kopije su svakako štampane za privatnu upotrebu. Nažalost, on je verovao da 1. e3 b5 vodi ka pobedi Crnog, i pogrešno je mislio da je to dokazao. Zatim je Fabrice Liardet objavio odlično sveobuhvatno štivo na francuskom na svom vebsajtu http://www.pion.ch. Kao i ranije, mislim da se ne radi o formalno štampanom izdanju, ali od vremena pisanja još uvek je tamo i nadam se da će se nekako naći način da se očuva. Takođe postoji i slatka knjižica Schlagabtausch im Räuberschach koju je napisao Ralf Binnewirtz, objavljena 2000. i koja sadrži većinu studija završnica i problema nastalih do tog vremena.

Međutim, na engleskom nije bilo sveobuhvatnog štiva, a Vladica Andrejić, iako Srbin, bio je u problemu da napiše jedno takvo. Vladica je jak igrač koji je došao do izražaja poslednjih godina, i on je odlično opremljen za taj posao. NJegova knjiga pokriva sve aspekte igre: istorijat, taktiku i strategiju središnjica, završnice (pozicije koje se redovno javljaju u poslednjim fazama igre, kao i pozicije koje istražuju eleganciju i suptilnost igre), a pre svega analizu otvaranja. Želim vam svako dobro.

http://www.perpetualcheck.com/show/new.php?lan=sr&data=1572

Božidar Ivanović: Moramo se boriti za neprevaziđene vrijednosti


U organizaciji ŠK“Mimoza“ i Centra za kulturu Tivat na maloj sceni Centra, sala DTV Partizan, sinoć je održana promocija knjige „Igrati svoj život“ proslavljenog crnogorskog velemajstora Božidara Ivanovića.

O knjizi su govorili predsjednik tivatskog šahovskog kluba Dragan Popadić, kolumnista sa Cetinja Božidar Proročić i sam autor, a odlomke iz knjige čitala je mlada Cetinjanka Ksenija Đukanović.

 

     „Knjigu sam pisao 15 godina. Trebalo mi je dugo vremena. Kad počnu životni problemi ponekad se gubi kontakt sa pisaćim stolom. Čekao sam i po nekoliko mjeseci da pišem. Ali, knjigu sam pisao iz glave, bez zabilješki. Interesantno je da se šah preporučuje kao snažno sredstvo protiv demencije koja napada stare ljude. Tako sam se i ja sjećao svih tih događaja. Igrao sam u svjetskoj eliti, sa najjačim svjetskim velemajstorima. To je bila elita. Oni su bili apsolutno spremni, za razliku od mene, koji  sam u pripremama bio amater. Ja sam to morao da nadomjestim imaginacijom, osjećajem, intuicijom, talentom. Danas partije liče jedna na drugu. Pa se pitamo gdje ide šah? Ja mislim da je šah postojao do Bobija Fišera i poslije njega. On je poseban, vjerovatno i najveći šahista svih vremena. Završio je tragično i ja sam tu njegovu sudbinu opisao u knjizi. Samo zbog velikkog poštovanja prema njemu. Pa, ni mi u Crnoj Gori se nismo proslavili prema njemu. Genijalni šahista sa dušom malog djeteta. On se borio za šah, za šahiste, za sve šahiste. Poslije njega sve je počelo da tone. Posmatramo odlazak nekih ljudi skrštenih ruku. Niko da se okrene. A Island jeste. Primio ga je taj divni, čudesni, ponosni narod. Tamo je Fišer i umro i tamo je sahranjen. Ta mala ponosna zemlja je pomogla Fišeru. Ja sam ove godine pisao predsjedniku Trampu da posthumno skine kaznu sa Fišera. Ne znam da li je Bijela kuća primila to pismo. Mislim da se moramo boriti za neprevaziđene vrijednosti. Ali, ni mi u Crnoj Gori ne cijenimo neke divne, pametne ljude. Ima ih dosta u Crnoj Gori, Ali ne mogu doći do izražaja zbog nekih partijskih prepreka. Preko šaha upoznao sam mnogo sjajnih ljudi. I samo njih sam i pamtio. Pomenuo sam mnoge od njih u ovoj knjizi. Ima tu i nekih anegdota, priča o crnogorskim šahistima. Dao sam i 111  odabranih mojih partija. Interesantih partija, i pobjeda i poraza.

Pripremam i novu knjigu. To će biti o svjetskim šampionima. Završavajući sa Kasparovom. Ove ostale ne priznajem. To su kompjuterske generacije“ – rekao je Božidar Ivanović.

      „Zagonetka je kako se to na obroncima Lovćena rodio tako talentovani šahista kao što je Bonja Ivanović? Nije to Beč ili London, nego Cetinje, gdje vjerovatno Bonja nije imao ni sa kim ozbiljnije da priča o šahu, teoriji, šahovskoj strategiji. Ali, i to je jedna od misterija života. I to upravo saznajemo iz ove knjige. Jer  šah, kao i život, nije jednobrazan. Bonja nam finim tonovima pokazuje da su šah i život slični, da je to grananje a ne šema, da je to sveobuhvatnost a ne kopirani obrazac, da je to genijalni sistem sa podsistemima, a ne uniformni model čija se pravila moraju slijepo slušati. U prvom dijelu knjige Ivanović piše o svom odrastanjuna Cetinju. U tome ima žala za mladost, ali ne i patetike. Kao da nam stranice knjige donose miris cetinjskih lipa. Drugi dio knjige su Bonjine partije sa analizama. A samo sa kakvim igračima je Ivanović igrao! Od Keresa do Petrosjana. A najveći rival mu je bio Dajo Batričević na Cetinju. U početku Batričević je bio bolji. Kad ga je prestigao Bonja je postao šahista koji od šaha živi i koji za šah živi. Sada je došlo neko novo vrijeme, i neki novi šahisti sa drugačijim razmišljanjima. Možda Bonja može biti razočaran zbog toga, ali može biti i srećan. Može sebi reći: ja sam igrao šah kad su ga bogovi igrali. Sad nek ga igraju potrošači“ – rekao je Dragan Popadić.

     „Ova knjiga predstavlja duboko autobiografsko svjedočanstvo o jednom vremenu. On svoju iskrenu i toplu ispovjest počinje upravo sa svog Cetinja, kao izvora. U knjizi se prepliće duh jednog starog, gospodstvenog Cetinja, Cetinja koje je kroz svoje nastajanje imalo dušu, toplinu i gostoprimstvo, filigranski opisujući istoriju svoje porodice, njenog nastajanja i  sve teške i lijepe trenutke sa kojim su se suočavali kroz život. Opisujući svoje odrastanje u svojoj skromnoj kući Bonja nam opisuje prolazak brojnih velikana crnogorske kulturne scene. Brojni intelektualci koji su u dugim jesenjim i zimskim noćima provodili trenutke u toplom domu Ivanovića i uvaženi velemajstor nije mogao biti drugačiji odrastajući uz takva književna pera. I ova knjiga ukazuje na bogatu stvaralačku snagu riječi kojom tako sigurno i blistavo vlada. A bio je šampion i u stonom tenisu i u šahu. To nije bilo lako. Božidar šalje nesebičnu poruku da igrati svoj život može biti priča svakog od nas, priča o borbi kroz život, borbi do postizanja najviših i naljepših ciljeva. Bilo je prepreka na tom putu. Za šahovskom tablom znao je ko su mu protivnici, a van šahovske table nikada ga nisu porazili. Zato ih i nema u ovoj knjizi. U ovoj prelijepoj knjizi našli su se svi dragi ljudi kao svjedočanstvo o jednom vrmenu koje je sada iza nas, kao i onom koje je ispred nas“ – kazao je Božidar Proročić.

Nakon uvodnog dijela Ivanović je odgovarao na brojna pitanja prisutnih, među kojima je bilo dosta bokeljskih šahista.

https://radiotivat.com/bozidar-ivanovic-moramo-se-boriti-za-neprevazidjene-vrijednosti/2018/12/

Promocija knjige Božidara Ivanovića


ŠK „Mimoza“ Tivat u saradnji sa Centrom za kulturu Tivat organizuje promociju knjige proslavljenog crnogorskog velemajstora Božidara Ivanovića „Igrati svoj život“.
Promocija će se održati 7 decembra 2018 u 19 sati na maloj sceni Centra za kulturu (DTV Partizan).

Na promociji će govoriti Dragan Popadić – predsjednik ŠK „Mimoza“, kolumista Božidar Proročić i autor.

 

Anegdote i minijature, autor: Maksim Lutovac


Enigme Milana Vukčevića

Jedna od zagonetki šaha, sve do pojave kompjutera, bili su šahovski problemi i kompozicije koji su i danas tvrd orah i probni kamen za razumijevanje šahovskih ideja.

Našim čitaocima, pored anegdota i minijatura, poklanjamo djelić stvaralaštva Milana Vukčevića (1937-2003), preciznije devet njegovih problema. M. Vukčević je 80-ih godina prošlog vijeka pripadao elitnom krugu kompozitora šahovskih problema, a zvanično je bio i svjetski prvak u periodu od 1972 do 1975. godine.

Nužno je, za mlađe šahiste i neupućene čitaoce u šahovska zbivanja, napomenuti da je M. Vukčević, rođen u Beogradu, porijeklom iz Lješanske nahije, a 1963. godine se preselio, poput oca, u Klivlend (Ohajo) nastavljajući bavljenje šahom, koliko mu je dozvoljavao naučni rad. Otac mu je prenio ljubav prema starevini – Crnoj Gori, kao i elektrotehnici, u kojoj su obojica ostvarili vrhunske rezultate, a Milan je bio predložen, za nekoliko svojih pronalazaka, za Nobelovu nagradu. Ipak se posvetio šahovskoj kompoziciji, zbog čega je proglašen za velemajstora problemskog šaha i izabran za člana Galerije velikana (Hall of fame), kao 28. po redu pridruživši se, pored ostalih veličina, E. Laskeru, R. Fišeru i S. Lojdu! Knjiga „Chess by Milan“, izašla 1981. godine, sadrži 216 Vukčevićevih odabranih problema, kompozicija i partija

Uživajte u problemima Milana Vukčevića, rasutim kroz čitavu knjigu, sa rješenjima na strani 166, mada bi bilo sjajno da ih sami riješite.

Br.1 – I nagrada

Fienstra-Kuiper Mem. 1971.

Mat u 2

UNIVERZALNA OPSESIJA ILI NEŠTO KAO ZAKLJUČAK

Da je „šah igra miliona“ nije samo stara, već i tačna misao. Igraju ga klinci i klinceze (princeze?) u školama šaha, kao i penzioneri u zadimljenim prostorijama ili na kalemegdanskom vidikovcu. Ljudi ga najčešće igraju iz zadovoljstva, rjeđi su oni koji u šahu oprobavaju snagu svoga uma, a još ih je manje kojima je šah nasušni hljeb ili su mu, na milost i nemilost, predali svoju dušu (i sudbinu).

Ali šah je opsesija i ljudi iz sasvim drugih sfera života i to ga čini i neobičnim i zagonetnim fenomenom. To se u ovoj knjizi ilustruje mislima znamenitih ličnosti o šahu u kojima se uzdiže do najvećih vrijednosti ljudskog saznanja i shvatanja. Predanja, legende, ali i nešto čvršća građa, kazuju da je šah, ponekad, presudno uticao na hod civilizacije i istorije. Po njima, Odisej je, inspirisan šahom, sdeljao trojanskog konja. Aleksanru Makedonskom je persijska princeza darovala šahovsku garnituru od slonovače, što je obradovalo mlađanog osvajača, ali nije opazio da je bila prevučena otrovnim prahom. On mu je načeo pluća i plimu njegovog pohoda zamijenila nezadrživa osjeka. Neki znalci istorije (i istorije šaha) tvrde da je na ostrvu Sv. Jelena Napoleonu bila dostavljena šahovska garnitura sa planom bjekstva, sakrivenim u šupljem kralju, ali je Bonapartu već bila napustila Boginja rata. U jednoj starostavnoj knjizi o Ferdinandu i Izabeli, vladarima španskih državica s kraja 15.vijeka, postoji zapis da je Amerika otkrivena blagonaklonošću šaha. Kralj Ferdinand se spremao da preda partiju kardinalu Fonseki, kada mu je Izabela prišapnula da efektno pobjeđuje. On se, s nevjericom, opet zamislio i izveo ovu sjajnu kombinaciju.

Kralj Ferdinand – Kardinal Fonseka

Madrid, 1492.

  1. Rg8+ Rg8 2. Rf8+ Rf8 3. e7+ Rf5 4. Lf5 Qe6 5. Le6 1:0

Oduševljen pobjedom i kraljičinom sugestijom, Ferdinand joj je rekao da će joj ispuniti svaku želju. Ona je zatražila da odobri Kolumbovu ekspediciju protiv koje je on bio. Kralj se iznenadio, ali pošto se carska ne poriče, odobrio je Kolumbovu plovidbu za Indiju, a on je, umjesto nje, Izabeli za uzdarje donio Ameriku! Istinitost ove epizode potvrdila je prošlogodišnja serija o Izabeli – kraljici Španije, u kojoj se prikazuje duel između kralja i kardinala.

Poznato je da crkve svih konfesija nijesu bile naklone šahu, možda zbog toga što o svemu misli i presuđuje onaj gore, i one, kao njegovi posrednici, a ovi čudaci umislili da misle! Ali, bilo je i onih druge fele, a jedan od njih je i vladika Rade. Međutim, papa Jovan Pavle II (svjetovno ime Karol Vojtila) zaista je bio opčinjen misterijom šaha. Bio je odličan igrač, ali se zbog svog poziva posvetio komponovanju problema, čak ih objavljivao u šahovskim časopisima. Uživajte u jednom od njih.

Karol Vojtila, „Problemist“

London, 1987.

Mat u dva poteza

Čitao sam, u svoje vrijeme, francuske pjesnike i njihovu poeziju doživljavao kao malo čudo. Alfred de Mise je nepravaziđeni stilista, čak ga, uz Šarla Bodlera, svrstava Marsel Prust, ali je mene iznenadio jednom pjesmom – šahovskom kompozicijom, koja prevazilazi po ekonomičnosti, harmoniji i ljepoti mnoge njegove stihove. Komponovao ju je, nećete vjerovati, 1860. godine, kada je kroz Pariz protutnjao Paul Morfi.

Alfred de Mise, Pariz, 1960.

Mat u tri poteza

Na kraju ovog eseja o magnetizmu šaha pred čijom su se enigmatičnošću, nedokučivošću i veličinom poklonili najveći umovi čovječanstva, nameće se pitanje o njegovoj poziciji u svijetu igara, sportova i mislećih disciplina. Zašto se, i to samo marginalno, o njemu govori i piše u elektronskim i štampanim medijima? Zašto se i vrhunski kreatori ove čovjekove magije nadmeću u praznim ili polupraznim salama? Zašto homo sapijens više ljubi discipline snage, brzine i raznih tjelesnih vještina, a ne svoju igru u kojoj je jedino superioran u odnosu na svoje sustanare na planeti?

Zašto, stvarno?

Nazire se jedini logičan odgovor: ili čovjek nije dosegao i shvatio kompleksnost i vrijednost šaha ili ŠAH treba nešto da promijeni u sebi i približi se narodu.

BOGOVI I OBOŽAVAOCI

„Love a ulovljeni“
Nastasijević

Bezbroj kljusa, zamki i mreža razapeto je po zemnom šaru i dječak ili čovjek, koliko god bio plašljiv ili oprezan, u neku mora da upadne.

Mene su rano zarobila crno-bijela polja života i šaha. Klanjao sam se olimpijskim bogovima Laskeru, Kapablanki i Aljehinu, dalekim i nepogrešivim i, zbog toga, još moćnijim. Bio sam, sjećam se, razočaran njihovim nasljednikom – Botvinikom, koji je vladao gvozdenom rukom i, možda zbog toga, nije bio omiljen kod šahovskog puka. Svaki od dječaka kojemu je, poslije one strašne vojne, šah zamijenio roditelje, braću i sestre, tražio je u sebi zrnce njihove genijalnosti, ali ga nije nalazio ili se gubilo poslije prve izgubljene partije ili tuče sa nekim od drugara. Bogovi su, kao što i treba, bili obožavani, a mi nijesmo mogli ni u snovima pomisliti da je moguće nekog od njih vidjeti ili dodirnuti.

Tek kada je ojužilo između Istoka i Zapada, između SFRJ i SSSR, shvatili smo da su ti bogovi, ipak, ljudi. Sve češće smo slušali, najviše bajke, o njima, potom čitali o njihovim turnirima i mečevima, čak su se po negdje vidjeli, putujući kao apostoli po svijetu. Godine i decenije su protekle u našem približavanju njima i njihovoj božanskoj igri. Iako smo shvatili da su, kao i mi, od krvi i mesa i da su tu negdje, u nekoj državi, malo bližoj ili daljoj od naše, strahopoštovanje i najiskrenije divljenje prema njima nije nestalo niti prestalo. Godine naše mladosti začarali su mađioničari Talj, Petrosjan i Spaski, a naraštaj poslije našeg divio se zvijezdama Fišera, Karpova, Kasparova… Sada, kažu, sija mega-zvijezda Magnus Karlsen!

To je i šlagvort za ovu retrospekciju o bogovima koji su se spustili na stranice ove knjige i oživjeli u sjećanjima gospode Ljuba Živkovića, Srđe Dragaševića, Božidara Ivanovića, Vladimira Lukšića, Andrije Radulovića… samo virnite u poglavlja „Anegdote“ ili „Sjećanja“.

O tempora o mores!

Pokrenuli su i mene da napišem kako sam s nekima od njih besjedio i rujno vino pio. Možda najtoplije o Miši Talju, s kojim se nikada nisam srio niti zborio. Postao je moj idol poslije Studentske olimpijade, mislim 1958, kada su Sovjeti pobijedili Jugose sa, tada nevjerovatnih 4:0, a u toj ekipi je bio mladić čudnog imena Talj (malj za protivnike, šta li?). Identifikovao sam se s njim zbog kombinatornog stila (kojem sam i sam težio), kao i zbog 1936. godine, u kojoj smo rođeni. Čak sam se ponosio zbog toga – generacija nije šala – ali bih se, doduše, rijetko zamislio: gdje je on, a gdje sam ja?

Sve u dodiru s Taljem pretvaralo se u čaroliju i legendu. Čak i posljednji dani njegovog života. Posljednju turnirsku partiju odigrao je 05.05.1992. godine, mjesec i po prije svoje smrti, sa velemajstorom V.L. Akopjanom. Bolestan i pod temperaturom, Talje je, kao bijeli, ponudio remi u španci poslije pet poteza. Samouvjereni maladjec, kako Rusi nazivaju drčne mladiće, odbio je tu ponudu, na sreću šaha i njegove ljepote. Međutim, u poziciji na prikazanom dijagramu, Akopjan se obrukao i ponudio remi, na šta se Talj gorko osmjehnuo i odmahnuo rukom, slomivši njegov otpor u par poteza.

Talj – Akopjan

  1. Rd4! Rg7 30. de Lc6 31. Ng5 Rg5 32. Qe5! Rg7 33. Rd8 Rd8 34. Qc3+-

Prijateljstvo velikana Fišer u posjeti bolesnom Talju

Talj je morao da igra, a igrao je do posljednjeg daha, pobjedivši, pred odlazak sa ovog svijeta, na blic turniru i aktuelnog svjetskog prvaka Kasparova!

Taljeva labudova pjesma i pobjeda.

Susret s Davidom Bronštajnom, krajem prošlog vijeka, priuštio mi je Dr Ljubo Živković. David je bio u onim godinama u kojima se izjednačava sve: prošlost, sadašnjost i nadanja, i tako se ponašao. Smireno, skromno, preučtivo, kao da to nije bio David koji je mogao da promijeni šahovsku istoriju. Doduše, omalen, proćelav, s naočarima velike dioptrije, nije djelovao ubojito, ali kada je progovorio i povukao poteze na tabli, za tu priliku donesenu u hotel „Topolica“, desio se preokret, kao u najdramatičnijoj partiji. I mog prijatelja Ljuba i mene obasjala je neka neočekivana svjetlost – pred nama je, zaista, bio veliki šampion David Bronštajn!

Doktor se, kao domaćin, trudio da ga šarmira, još više njegovu simpatičnu suprugu, a ja sam, kao svaki provincijalac, želio da se oprobam s njim. Doduše, odustao sam poslije tri-četiri blic-partije u kojima me je naprosto satro. Tek se, poslije toga, opustio i čuli smo nevjerovatnu pripovijest kako je spriječen da svrgne Botvinika s trona, nešto zbog svoje omaške u poslednjoj partiji, a mnogo više zbog podrške šahovskih (i političkih) vlasti aktuelnom šampionu. Iza gvozdene zavjese Davidu nije uspjelo da pobijedi Golijata.

Viktor (pobjednik) Korčnoj! U dvodenvnom druženju s njim prvi put sam shvatio veličinu čežnje za slobodom i energije jednog šampiona.

Otputovao sam iz Ivangrada za Budvu da s maestralnog meča Sovjetski savez – Jugoslavija privolim Talja ili Petrosjana da u našem „malom mistu“ odigraju simultanku. Sovjeti su se našalili sa mnom. „Bolji i viši odoše boljima i višima, a tebe jedva Korčnoj dopade“, kako bi rekao najpoznatiji Budvanin S.M. Ljubiša. Međutim, kasniji događaji su opovrgli moje razočarenje i ubrzo sam shvatio da sam dobio premiju. Truskajući se u „moskviču“ i uglavnom ćuteći, stigli smo u Titograd i predahnuli u Staroj varoši, gdje nas je dočekao starina Radovan Čarapić, za čijeg sina Milana je bila udata moja sestra Dragica. Rašo se, i pored iskazane srdačnosti, zbunio i našao u neobranom grožđu, ali kada sam mu pomenuo Rusiju, raskravio se i na sto je stigla flaša kučanske loze. Hladovita soba od kamena, usred avgustovske žege, brzo je oživjela, uz razgovor novih prijatelja koji je tekao glatko, kao i rakija iz flaše. Rusija, Crna Gora, bratja, na zdarovje – letjelo je vrijeme do druge flaše lozovače kojom je domaćin lupnuo o sto, a potom počeo da se grli i ljubi sa Viktorom. U intermecu je moja sestra servirala meze i pojačala varijantu gostoprimstva.

Nijesam sasvim siguran, ali mi se čini da je kazivanje stihova: od Puškina do Jeftušenka, započeo Korčnoj. Na moje čuđenje i veliku radost, starina Radovan mu je bio dostojan sagovornik i odgovorio je pjesmom „Gruda zemlje“, koju sam tada prvi (i posljednji) put čuo. Smatram da zavređuje da čitalac doživi nekoliko (od mnogo) njenih strofa.

„Muktar pašu Sultan kara
u Stambolu na divanu
zašt’, Muktare, rđo stara
ne bi junak na megdanu?

Ja ti dadoh sto hiljada
odabrane vojske moje
da popališ ono kuća
na Cetinju što ‘no stoje.

(…)

A ti ode, pa začama,
pa to treba da se plati,
vojska pade u bitkama
a ti jedan zdrav se vrati.

Ono, care, nije zemlja,
kao što su zemlje druge,
već gradovi od kamenja,
nigdje staze nigdje struge.

Ono, care, nijesu ljudi,
kao što je svijet ostali,
već zmajevi to su ljuti
od kojih se nebo plavi.“

(…)

Korčnoj je, stojeći, i pomalo se klateći, saslušao vatreno recitovanje domaćinovo i razumio svaku riječ, jer su i Rusi s Turcima vodili žestoke partije. Ne sjećam se kako smo se obreli u Ivangradu, ali je Korčnoj isto veče odigrao višečasovnu simultanku kao zmaj. Ujutru je, na prelijepoj terasi hotela „Berane“ nad Limom (kojeg odavno nema), u društvu navijača i novih prijatelja nastavio da se šali i nazdravlja, a ja sam premišljao šta će biti kada stignemo na sljedeći krug meča u Budvi, ako tamo uopšte i stignemo. A kad smo stigli, Korčnoj je u 16:00 časova sjeo za sto i crnim figurama savladao svog partnera!

Iz tog kratkog druženja i putovanja saznao sam da igra šah jer ga voli koliko i život, ali da ga igra s gorčinom, jer ne voli sovjetsku vlast i nema njenu podršku. Nije mi bilo jasno zbog čega, ali se to kasnije pokazalo u njegovim mečevima za titulu svjetskog prvaka, naročito u duelima s Karpovom na Bagiju. Viktor Korčnoj je bio vatra i nepresušni izvor energije, a svoju patnju gasio je alkoholom.

S Karpovom sam imao tri kratka, ali zanimljiva susreta. Desilo mi se da ga pobijedim na simultanci 1975. u Baru, ali je kuriozitet u detalju da je ljutito srušio figure i nije mi čestitao. Drugi put, mislim 1996. godine, u povodu Dječije olimpijade, sreli smo se u Sutomoru, gdje je donekle korigovao svoj gest podsjećanjem na simultanku i našu partiju. Treći put nas je, u Petrovcu na moru, sastavio globtroter Dimitrije Bjelica. Navodno, Tolji su bili potrebni šah i sat radi priprema. Iskoristio sam priliku da s njim odgiram par brzopoteznih partija u kojima mi se revanširao za onaj davni poraz. Bio je sasvim drugačiji od Bronštajna i Korčnoja, šampion novog vremena: elokventan, samouvjeren, ali i ljubazan. Nijesam u njegovom srcu primijetio buru ili sijenku kakvog tamnog oblaka. Nije htio da govori o Fišeru i Kasparovu, ali je sa smiješkom rekao: „A, Miša, Miša!“ (Talj, n.n), ali nijesam shvatio u kom značenju.

Smisao svim ovim susretima, razgovorima i sjećanjima, skinutim s trake jednog šahovskog amatera, dala su nova i posljednja prijateljstva, sa džentlmenima i velikanima šaha u duhu narodne: „Konac djelo krasi!“.

Sa Svetozarom Gligorićem , koji je odavno bio živa legenda i otišao u legendu svjetskog šaha, i, sa Borom Ivkovom, jednim od posljednjih Mohikanaca neprevaziđene generacije jugoslovenskih šahista i čudesne trojke: Matan – Fudi – Bora!

Udružile su nas i pretvorile u bliske prijatelje knjige! „Igram protiv figura“; „Opčinjeni šahom“; „Šahovski vijenac“; „Vrtovi drevne igre“. Uživao sam u njihovim shvatanjima i tumačenjima šaha, a, izgleda, i oni u mojim.

Gliga je, zajedno s Bonjom (velemajstorom Božidarem Ivanovićem) promovisao „Vijenac“ 04. avgusta 2000. godine na Trgu pjesnika u Budvi. Rekao je nešto što mi i sada odzvanja u sluhu: „Vijenac je Biblija šaha na ovim prostorima“. Uzvratio sam mu pozivom da bude gost na Turniru „Sozina 2006“. Tada sam, malčice, zavirio u njegovu dušu, ispunjenu šahom i muzikom. Iako nije imao razloga, bio je krajnje uzdržan, nije želio da govori o šahu i šahistima, ali je, ipak, istisnuo dva imena: Talj i Fišer! Kao dva lica šaha: genijalnost i apsolutnu posvećenost! Bili su ti naši, kratki, susreti, uz kaficu ili sok, u hotelu „Princess“ nekako obavijeni sjetom. Gliga je više podsjećao na usamljenog pješaka na „h“ liniji nego na kralja na „e1“. Bilo je to vrijeme poslije Daninog odlaska sa ovog svijeta i poslije one, nečuvene, pohare njegovog stana. Bio je to naš posljednji susret, pred njegovo preseljenje u vječnost.

S Borom sam, čini mi se prije sto godina, remizirao na jednom prvenstvu Jugoslavije, a potom navijao za njega i patio zbog kardinalnog previda njegove karijere, možda i života, kojim je propustio da pobijedi ispred Fišera i svjetske elite u Havani 1965. godine, o kojem sam zabilježio crticu u „Vrtovima drevne igre“.

Gilberto Garsija – Bora Ivkov


Havana, 1965.

Dva kola pred kraj superturnira, Bora je imao prednost ispred pratilaca čitava dva poena i ovu, potpuno dobijenu poziciju. Ali, „ali đevojci sreću kvari“ kao omađijan, povukao je jedini potez kojim gubi partiju: 36…d3??, i poslije 37.Lc3, doživio je udar groma.

Sic gloria transit mundi!

Ko zna koliko je Bora patio i bolovao zbog tog propusta, i da li ga je ikada prebolio, ali znam da je zbog toga tugovala čitava šahovska Jugoslavija. Odoh daleko.

Jednog dana sam od Bore dobio knjigu „Opčinjeni šahom“ u znak pažnje što sam napisao „Šahovski vijenac“ i „Vrtove drevne igre“, i u njima, nostalgičnu pripovijest – baladu Borine i moje generacije: „Marijana moje mladosti“.

Originalan sjajan potez vrhunskog maestra šaha koji je, kao i Gligorić, u finalnim ciklusima mečeva za svjetskog prvaka, pokušavao da se domogne trona, nakon onog omladinskog, 1951. u Bimingemu. Poslije kraće, donekle, i kurtoazne prepiske, ućutali smo obojica, kada se Bora Ivkov, koji je nekoliko godina djetinjstva proveo na Cetinju, uz oca Radovana, odličnog šahistu, glasnuo povodom bestselera Božidara Ivanovića „Igrati svoj život“. Recenziju, pisanu srcem i umom, završio je mišljenjem: „Knjigu „Igrati svoj život“ mogu da uporedim, po originalnosti, prema šahovskoj vrednosti, prema literarnoj lepoti i prema drugim kriterijumima, jedino sa knjigom Maksima Lutovca „Šahovski vijenac“. Ali su one, istovremeno, neuporedive. Hteo sam da kažem da su najbolje šahovske knjige koje znam“.

Učinilo mi se to veče u „Kapital plaži“ u Podgorici, dok sam pažljivo slušao Ljubovo nadahnuto slovo o Bonji i njegovoj knjizi, da je imalo smisla po nešto od onog što sam radio i pisao na i o crno bijelim vrtovima.

Da nema ljubitelja ne bi bilo ni ljubimaca, a da nema bogova ne bi bilo ni vjernika. Oni su neraskidivo povezani, dva lica jedne iste igre i misterije.

U sjenci (i vatri) šaha, s lijeva: Z. Radošević, M. Lutovac, R. Grba, Pljevlja 2006

ANEGDOTE

Dijagnoze dr Ljuba Živkovića

IPAK JE OVO FIŠER

U jednoj partiji, sredinom meča sa Spaskim u Miločeru 1992. godine, Fišer je dugo razmišljao, a onda, s vidljivim naporom, povukao 1.e4. „Ovo nije Fišer, došapnuo mi je tada IM dr Srećko Nedeljković, ne liči na njega ni po izgledu ni po ponašanju ni po igri”. „Zašto tako mislite?” začudio sam se. „Čitavo vrijeme meča 1972. godine boravio sam u Rejkjaviku i posmatrao Fišera, njegovu igru i sve partije. Bila je to druga pjesma”, pritvrdio je S. Nedeljković svoj utisak. Međutim, u tvrdoj španskoj partiji, pred prelazak u završnicu, Fišer je izveo sjajan i za sve prisutne skriven manevar i slomio otpor Spaskog u, vjerovatno, najboljoj partiji tog meča. Tek je poslije toga dr Nedeljković uspostavio pravu dijagnozu: „Ipak je ovo Fišer”.

 

DVA LICA SPASKOG

Po dogovoru organizatora turnira „Nikšić 83” i ŠK „Mornar”, Boris Spaski je u hotelu „Topolica” odigrao simultanku na 20 tabli, i ni jednu više! Ljubazno sam ga, u ime Bara, pozdravio, dok me maleni Nebojša pridržavao za rukav. „Puškin šaha” kako su zvali Spaskog, odigrao je simultanku kao pod prinudom. Bio je nepristupačan, mrzovoljan, i odbijao je sve gestove pažnje domaćina, otišavši za Nikšić odmah poslije završene seanse. Nekoliko godina kasnije, kao predsjednik ŠSJ, boravio sam u Bugojnu s ciljem da pozdravim učesnike tog maestralnog turnira. Dok sam u hotelu „Akvarijum” ćaskao sa prijateljima, pljusnula je kiša, ali je ubrzo kroz nju prosinulo sunce. Vidjevši to, rekao sam da se to anđeli kupaju. „Angeli kupajus”, podigao se sa susjednog stola, do tada ravnodušni Spaski i prišao društvu. Rekao je da u ruskom jeziku ne postoji takva metafora, a onda se zagledao u mene i upitao me: „A, kak vaš rebjonok?”. Našao sam se u čudu. Ostao mi je utisak da Spaski 1983. godine nije vidio ni Bar, ni Topolicu ni učesnike simultanke, a sada, poslije toliko vremena, pita za sinčića, koji je, u vrijeme simultanke, jedva virio iznad stola. Čudna su ljudska bića i, izgleda, da ne treba vjerovati prvom utisku.

Za vrijeme mojih studija, početkom sedamdesetih, u Beogradu se intenzivno igrao šah. Tako je u Dekanatu Medicinskog fakulteta organizovan meč između profesora i studenata. Imao sam sreću da se na prvoj tabli sretnem sa tadašnjim docentom i internacionalnim majstorom Srećkom Nedeljkovićem. Vodeći bijele figure, satjerao me je u bunker, ali sam, u trenutku kada se partija lomila, našao jedinstvenu odbranu povlačenjem piona sa a6 na a5!. Srećko je, naprosto, bio hipnotisan i poslije par poteza ponudio je remi, uz ironičnu napomenu: „Igrali ste aktivno!”

Na taj, davno zaboravljeni meč, podsjetio me je sam Srećko Nedeljković na meču Fišer – Spaski u Miločeru 1992. godine. Sada je bio renomirani profesor univerziteta i kardiolog, kao i značajni akter jugoslovenskog šaha. Ista profesija i šah su nas zbližili tako da smo, na dugom meču, mnogo vremena zajedno provodili.

Na jednoj šetnji čudesnom miločerskom plažom, Srećko me je prosto ošamutio:

„Ni danas ne mogu shvatiti kako si našao onaj potez – a5!”

Ostao sam bez teksta. Iznenadilo me da znameniti šahista pamti taj beznačajni meč i još beznačajniji potez. Ali mi je to diglo adrenalin i imao sam snage da mu oprostim onu žaoku da sam se uporno branio, ali, pomislio sam, i odbranio! Naši razgovori poslije repriziranog poteza a5 tekli su intimnije i opuštenije.

JAKA VEZA

Za vrijeme zemljotresa Barska bolnica je bila malo naselje, sa barakama i šatorima oko nje, i stalno sam imao pune ruke posla. U njemu me jednog dana prekide osoran glas iz telefonske slušalice i zatraži da se posveti pažnja njegovom prijatelju, profesoru univerziteta, dodao je. Ništa neobično za ta vremena, ali me iznenadi i malo zbuni njegovo predstavljanje:

„Ja sam pisac, prevodilac, dramaturg i suprug Radmile Andrić”, izgovorio je to kao neku magičnu šifru koja otvara sva vrata. Ostavio sam ga nekoliko trenutaka da čeka, a onda sam, naoko ravnodušno rekao: „Imate li još neko zvanje?” „Kakvo zvanje, Vi ironišete”, odgovorio je nervozno.

„Ni u snu, rekoh mu, jedno koje bi Vam u vezi sa ovim razgovorom, pored svih referenci koje ste pomenuli, najviše pomoglo”. Sada je on ćutao ali kada sam mu rekao da je on i šahovski majstor, radosno je uskliknuo: „Ko ste vi, đavole?”. Poslije mog odgovora i napomene da sam intenacionalni majstor, naš dijalog se pretvorio u prijateljsko ćaskanje. Šah je stvorio još jedno poznanstvo, a njegovom prijatelju bi bila pružena njega i bez njegove intervencije.

Zgode Božidara Ivanovića

KO ĆE NARODU UGODITI

Za vrijeme šampionata Jugoslavije u Herceg Novom 1983. godine, odlazio sam poslije partije u kafić „4 asa” čiji je vlasnik bio moj pri­jatelj Slobodan Perišić-Lutka. Pošto su tu navraćali mnogi ljubitelji šaha, nije čudo što se sledećih dana kroz grad pronijela priča o mom neurednom životu. No, nije me išlo, pa mi je noću prijalo veselo društvo, jer mi je smirivalo nerve poslije neuspješne­ igre.

Jedne večeri, kada se turnir već bližio kraju, rekao sam Lutki: „Slobodane,­ dosta mi je onih glupih sokova, od sada samo pijem viski, a za tvoja 4 asa obećavam sledeće četiri pobjede“.

Moj drug se obradovao, a ja sam, zaista, svih preostalih pet partija dobio.

Ipak je i poslije toga trajala priča da sam kasno uveo „sportski režim“.

ŠORTS

Na šampionatu Crne Gore u Sutomoru, 1972. godine, došao sam u šortsu, s namjerom da brzo remiziram i da pozovem Đoka na kafu. On je uložio protest i pozvao sudiju Vukadinovića da spriječi moj nastup u „ljetnjem izdanju”. Ja sam to prihvatio i vratio se u sobu da se presvučem. Ponovo sam došao, ovaj put u odijelu. Krenuo sam oštro, ali je Đoko u jednom­ trenutku ponudio remi. Rekao sam mu da prvo povuče potez. Poslije pola sata razmišljanja Đoko je, zabrinut, nešto odigrao. Ja sam mu odmah pružio ruku i pozvao ga na piće. On je, za čudo, prihvatio poziv s osmijehom­ i spustili smo se na terasu „Tri duda”. Naručili smo ražnjiće i zalili ih s poprilično hladnog piva, uz priču koja nas je vratila u prijateljsko raspoloženje­. Kad je konobar donio račun, ja rekoh: „Đoko molim te, plati ovo, zaboravih pare u onom šortsu”. Đoko je razrogačio oči, ali se brzo smirio kad je shvatio da se šalim.

MAČJA POSLA

Na šampionatu Jugoslavije u Subotici 1982. Miško Milonjić – Mačak, bio je moj sekundant sa zadatkom da me „odbrani” od brojnih kontakata, telefonskih poziva i napadnih tipova. Jedne večeri smo (zajedno sa Borišom­ Karadžićem) analizirali tri moje prekinute partije i ostali do same zore­. Negdje oko šest ujutru, očajno umoran, rekoh Mačku: „Slušaj, ako neko sad pozove, nemoj slučajno da kažeš da sam budan”. Ne prođe ni minut, kad zazvoni telefon. „O zdravo, šogo”, čujem Mačka, kako otpozdravlja Mišku Vukadinoviću, koji je zvao svakog jutra. Polako me hvatao san i zadnje što sam čuo bila je Mačkova mudrost: „Bonja nije tu, zaspao je tek u zoru. Užasne su sve pozicije u prekidima. Ne mogu ti ništa reći, sem da protiv Nikolića i Hulaka stojimo bolje, a u trećoj partiji, zaboravio sam“, pa viknu „Bonja, kako smo procijenili onu završnicu?“

PRETJERANO GOSTOPRIMSTVO

Sa S. Gligorićem sam učestvovao na međunarodnom turniru u Plovdivu,1986. godine. Domaćini su bili jako pažljivi, posebno IM Ljuben Popov i njegova supruga. Uvijek bi ljubazno nudili piće i razne đakonije, a pobrinuli bi se da riješe i druge probleme, kad bi ih bilo. No, bilo je jako sparno vrijeme toga ljeta i u bašti „Novotela”. Pilo se puno sokova i drugih osvježavajućih napitaka. Puno je bilo gostiju za velikim baštenskim stolom. Ljudi su pili, ustajali, vraćali se, a čaše bi se ponekad pomiješale tako da se ne bi znalo ko je šta ostavio za kasnije. No, tu se najbolje snalazilo jedno živahno kuče Ljubenove supruge, koje je inače gazdarica toliko obožavala da mu je nudila, ne samo iz svoje, nego i iz čaša svih ostalih gostiju u kojima je bilo tekućine. Kad su domaćini ponudili novu turu pića, Dana Gligorić, očigledno iznervirana tretmanom ljubimca, reče: „Molim vas, duplu votku, a na iznenađene poglede prisutnih, dodade, nadam se da ova slatka kuca votku ne pije!”.

ZAMKA ZA PREZIDENTA

Branko Filipović je obećao direktoru bolnice Ljubu Živkoviću neke krevete poslije zemljotresa, ali je vrijeme prolazilo, a on nikako ni da se javi. Tada sam dolazio kod njega kao predsjednika ŠK „Titograd”. Jednog jutra u Zavodu za zdravstvo, gdje je on radio kao svemoćni direktor, čekao sam ga da dođe sa sastanka. Zazvoni telefon, kad Ljubo iz Bara traži svoje krevete. „Kako ću doći do tog čovjeka, ima li kakvih šansi, znaš li, možeš li tu nešto učiniti, toliko ga tražim, izbjegava me, stalno mi govore da je odsutan, iako ja znam da je tu”, izjada se Ljubo. „Znaš što ćeš, rekoh mu. Nazovi kroz pola sata pa ću te povezati s njim.” Znao sam da Branko puno voli Bata Minića i da bi za njega bio spreman sve da učini. Ne prođe dugo, pojavi se on i mi se srdačno pozdravismo. Ubrzo zazvoni telefon i ja ponovo podigoh slušalicu: „Prezidente, tako sam mu se prijateljski obraćao, evo Bato Minić zove iz Zagreba”. „A, je li molim te, oduševljeno će Branko, kako je Bato, daj da ga čujem”. Uze on slušalicu, a ja onako, izbliza, čujem Ljuba kako vrišti: „Nije ti ovo Bato iz Zagreba, nego Ljubo iz Bara, nećeš mi više bježati.” Prezidente napravi kisjelu facu, ali se brzo povrati. Onda se uozbilji i reče: „E moj Ljubo, milo mi je da si dobro i zdravo, ali od onih kreveta nema ništa, nijesam želio da te razočaram”.

TRAGIČNI I DUHOVITI LEZO

Sa sjetom se sjećam druga iz mladosti Đoka Leza Vujovića, koji me posjećivao na šahovskim prvenstvima i na jednom od njih, u Ulcinju 1992. godine, se utopio na Maloj plaži.

Oduševljavao me njegov duh, kao na prvenstvu Crne Gore na Cetinju­ 1971. godine.

U blizini muzeja kralja Nikole, jedna grupa stranaca nešto komentariše,­ a Đoko, onako radoznao, započe nemušt razgovor s jednim čovjekom na „tankom” francuskom jeziku. Uglavnom Đoko ga upita da li je čuo za Njegoša. Čovjek odmahnu glavom. Đoko se iznervira, kako to da neki glupi stranac nije čuo za velikog Njegoša, pa nastavi: „A jeste li čuli za Puškina?”, Pošto dobi isti odgovor, on produži još malo: „A jeste li čuli za Dostojevskog?”. Belgijanac, koji se tako predstavio, bješe već malo po­stiđen, pa zastade na trenutak i skoro izvinjavajući se reče: „Žao mi je, ali nijesam ni za njega čuo”. „Odlično”, povika radosno Lezo, pa se okrenu ka meni i tiho nastavi: „Ovo je ipak neka budala.”

„OBJEKTIVNOST“ VELEMAJSTORA

Jednom sam putovao sa D. Velimirovićem (i jednom damom na zadnjem sjedištu) za Vrnjačku Banju. Vozio je svog omiljenog „DAF”-a jezivom brzinom na moje veliko iznenađenje. Dama je pokušavala da ga smiri, mada dosta nevješto, pokazujući očigledan strah. Draško nastavlja u svom stilu i još se okreće nazad da bi uvažio damu. Ja se tek onda zabri­nem. Dok Draško ubjeđuje našu gošću da nema potrebe da se uzbuđuje, primijetio sam u daljini čovjeka bez noge kako prelazi kolovoz i to jako sporo, oslanjajući se na pomagalo. Mislio sam da će ga i Draško primijetiti,­ ali on nesmanjenom brzinom juri pravo ka čovjeku. Sve se odigralo tako brzo da sam samo zažmurio i brzo podigao ruke s očiju, srećan što se nije čuo nikakav udar. Sve je dobro završilo i Draško je, sav u znoju, od šoka, zaustavio auto na ispustu pored puta. „Kakav idiot, ljudi moji, biste li ovo vjerovali”, povika on, baš iznerviran. „Mora da je ovako ostao i bez one noge“.

  1. Kasparov i S. Dragašević (desno), Hanti Mansijsk, 2009.

Sjećajnja Srđe Dragaševića

KORČNOJEV BOJKOT

Viktor Korčnoj je došao u hotel „Onogošt” na sastanak sa Kasparovom oko dogovora za odigravanje njihovog meča. Nakon sporazuma, Korčnoj je, dobro raspoložen, na prigodnoj dopisnici napisao mom sinu: „Valjda ćeš, Vuko, imati hrabrosti da na turnir, kad budeš direktor, pozoveš­ i strašnog Viktora”. Šalio se, jer je znao da ja (kao direktor turnira) nijesam uticao na listu učesnika u vrijeme kada su Korčnoja bojkotovali svi sovjetski igrači. Da smo njega pozvali, izostali bi Talj, Petrosjan, Spaski i Kasparov.

SUJEVERNI KASPAROV

Na večeri na Krupcu, (izletištu na jezeru kraj Nikšića) Kasparov je sa velikim apetitom jeo jezerske rakove i tom prilikom je isflekao pantalone. Ljutito je ustao i tražio da ide odmah u hotel. Njegov pratilac Litvinenko nam je objasnio da je Gari sve partije igrao u tim pantalonama i da mu donose sreću.

Ljubazni domaćini su mu ispunili želju, isto veče odnijeli pantalone na hemijsko čišćenje i ujutru mu ih vratili. I noću se radilo tada u Nikšiću, jer je grad živio za turnir i to se osjećalo na svakom koraku.

IZGUBLJENA PENZIJA

Smisao šahu i druženju davale su šale, duhovitosti i neobične zgode. Ova spada u bisere, crne, naravno. Evo kako se nje sjeća Srđa Dragašević, tada predsjednik ŠSCG, ali prije svega prijatelj šahista.

„Ne sjećam se tačno, ali mi se čini da se zbog rasprave mladi – stari organizovao cug meč na pet minuta između Radovana Brajovića i Nikole Đukića. U ambijentu Slovenske plaže u Budvi, „Pod lozom“, i zbog opklade, meč je izazvao pažnju šahista i znatiželjnika. Ja sam se kladio na Nikolu, a moj prijatelj IM Moma Raičević na Raša, u po 100 DM, po partiji. Rašo je izgubio prvu partiju i Moma mi isporuči stotku. I poslije druge, ja sam u džep strpao novu stotku. Kada je među prisutnima napetost dostigla vrhunac, a meč je prekinut poslije pet odigranih partija, ja sam mahao sa 500 maraka.

Većina prisutnih je ćutala, neki su se čudili, pojedini smijali, ali je jedan burno reagovao – Ovo nema smisla. Uzeste Radovanu penziju, možda dvije. Bezobrazluk!-

Bio je to glas Vladimira Lukšića, Radovanovnog bliskog prijatelja, koji nije mogao da povjeruje u ono što je vidio.

Tek se sjutradan shvatilo da je to bila Srđina ujdurma. On se dogovorio sa Momom i prije meča mu dao oko 1000 maraka, koje je ovaj, tokom Radovanovih poraza, revnosno proslijeđivao Srđi, uz verbalne duele. Ostalo je samo nejasno da li je Radovan izgubio zbog inscenirane kocke ili ga je mladi Đukić zaista preslišao.

Doživljaji Milana Draška

REMI U PRVOM POTEZU

Na turniru u Sočiju 1988. godine sam, mimo svog običaja, nanizao tri nule od Dolmatova, Polugajevskog i Arnasona. Čekala me je četvrta partija,­ crnim figurama protiv nezgodnog Engleza Votsona. Votson povuče 1.e4 i ponudi remi! Rekao sam mu da povučemo nekoliko poteza, ali on odgovori: „Ponuda važi samo u ovom momentu”. Prihvatio sam remi, ali su nas Rusi, posebno Vasjukov i Vladimir Dvorković, kasnije član Kaspa­rovljevog štaba, pozvali na „ribanje”. Našao sam se u neobranom grožđu, ali Votson obori rusku varijantu: „Kako da igramo uz ovu buku, neljubaznost­ osoblja…” Poslije toga Rusi zaboraviše naš remi i obećaše da će otkloniti propuste.

NE MOŽE PROTIV SEBE

Zanimljiv je bio moj prvi duel sa velemajstorom Draškom Velimirovićem na turniru „Bosna 1984”. Izraziti pozicionista protiv velikog­ taktičara. Epilog je bio neočekivan. Pobijedio sam ga u matnom napadu,­ već u 21. potezu. Velimirović se, u šali, žalio da nije mogao igrati protiv samog sebe, jer je na demonstracionoj tabli, a i u formularu, pisalo Draško Velimirović!?

RASIJANI KLINAC

Na ekipnom pionirskom prvenstvu Jugoslavije na Krku 1986.godine igrao sam sa Ognjenom Cvitanom. On je odigrao potez i šetao, posmatra­jući pozicije u ostalim partijama. Pošto sam razmišljao dugo, impulsivni Riječanin se vratio za sto i neočekivano odigrao još jedan potez! Brzo je shvatio da je pogriješio, zbunio se i uskoro izgubio partiju. Četiri godine kasnije, naš meč je odlučio omladinskog prvaka Jugoslavije, a to je bio Cvitan­ koji je, potom, postao omladinski prvak Svijeta.

DAR S NEBA

Na turniru u Pragu 1984. godine vodio sam poslije sedmog kola. U osmom kolu sam, kao crni, primijenio Bogoljubljevu odbranu protiv IM Sabolšija sa žrtvom pješaka, kao kompenzaciju za aktivnu igru. Medutim,­ od nje nije bilo ni traga i, u prekidu sam se vajkao Petru Popoviću i Mirku Jukiću kako sam, izborom loše varijante, propustio lijepu šansu. U to mi je prišao Sabolši i ponudio remi! Ostala je zagonetka šta ga je inspirisalo­ na tu odluku. Poslije tog dara s neba, dobio sam krila i pobijedio na tom jakom turniru.

 

Nebojša Nikčević

KOLE SREĆNE RUKE

Ponekad detalji ili, na prvi pogled, slučajnosti, utiču na tok događaja. Tako je jednog sunčanog jutra velemajstor Nebojša Nikčević sreo na Budvanskoj rivijeri kolegu po tituli Dragana Kosića koji mu se požalio da je trebalo da izađe na Cetinju, ali se uspavao i obreo se u Budvi. Nebojša se smijao Draganovom previdu, ali i saosjećao sa njim i pri tome, znajući da je on stanovnik crno-bijele planete i da se kreće sa turnira na turnir, upitao ga je da mu preporuči neki open.

„Zašto ne igraš na Cetinju?“, odgovorio je Dragan. Nebojša je potpuno previdio taj turnir, organizovan povodom 10-te godišnjice nezavisnosti Crne Gore, koji je počinjao za par dana. U posljednjem trenutku je odlučio da, putujući iz Budve, igra na tom openu na kome je ubjedljivo pobijedio.

„Da Kole nije spavao u autobusu, ne bih zaigrao na cetinjskom openu na kome sam postigao najbolji rejting performans do sada, a neko drugi bi se dičio sa tim, meni najdražim peharom!“ sjeća se Nebojša tog neobičnog spleta okolnosti.

Nikola Đukić – Igrači i navijači

IVANČUK I “SUDIJA”

Na Olimpijadi u Istanbulu 2012. reprezentacija Crne Gore je zabilježila svoj najbolji start u istoriji. U prvih pet kola ostvarene su tri pobjede, protiv slabašne Kenije, solidne Belgije i veoma jake Grčke, i dva neriješena rezultata, protiv opasnog Meksika i velikog favorita Njemačke, tada aktuelnog šampiona Evrope. Ta serija odličnih rezultata donijela nam je duel sa moćnom Ukrajinom, koja je u Istanbulu branila zlato osvojeno dvije godine ranije na Olimpijadi u Hanti-Mansijsku. Za sve nas je bila velika čast i zadovoljstvo ukrstiti mačeve sa predstavnicima šahovske velesile, a meni je bio poseban doživljaj sjesti nasuprot legendarnog Vasilija Ivančuka, dugugodišnjeg predvodnika ukrajinskog tima.

Veliki Vasja je poznat po svojoj briljantnoj igri, ali i po često neobičnom ponašanju. Genijalni Ukrajinac je i tog dana pokazao dio svog ekscentričnog repertoara kad je u jednom trenutku, dok je bio na potezu, iznenada poskočio kao da je napravio neki grub previd, a zatim naglo ustao i počeo da kruži po sali za igru, sve vrijeme mrmljajući nešto sebi u bradu. Naš selektor Dragan Popadić i ja smo se začuđeno okrenuli prema kapitenu Ukrajine Aleksandru Sulipi, koji je samo slegnuo ramenima kao da kaže: „Šta ćete, to je Ivančuk.“

Još jedna zanimljiva situacija desila se na kraju partije. Iako sam imao pješaka više, shvatio sam da više nemam realnih šansi na pobjedu, pa se nijesam trudio da izbjegnem trostruko ponavljanje pozicije. Ivančuk je reklamirao remi po tom osnovu, ali je na njegovu reklamaciju sudija samo odmahnuo rukom. Legendarni Ukrajinac je bio zaprepašćen, ne shvatajući u čemu je problem. A problem je bio u tome što je „sudija“ bio zapravo vođa naše delegacije Jusuf Kalamperović, koji je sve vrijeme pažljivo pratio meč iz neposredne blizine, pa ga je iz tog razloga Ivančuk pobrkao sa sudijom. Da bih prekratio zabunu, pružio sam ruku velikom protivniku u znak saglasnosti sa remijem.

(Ovo je samo dio tekstova iz knjige Maksima Lutovca)