Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (7. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(7. nastavak)

E.Surov:  Kad ste pomenuli turnir kandidata, u chatu vas pitaju: „Kakvo je vaše mišljenje o ‘koronavirusnom’ turniru kandidata?“

Ruslan Ponomariov:   Nedavno sam analizirao i komentarisao jednu partiju sa tog turnira. Dorian Rogozenko piše knjigu o ovom turniru, tražio je da odaberem partiju – Nepomniachtchi protiv Ding Lirena. Napisao sam i članak o francuskoj odbrani, a na tu temu sam odabrao partiju Vachier-Lagravea protiv Nepomniachtchija. Maxim je prilično dobro odigrao tu partiju, igra je bila vrlo kvalitetna. Ali partija Nepomniachtchi – Ding nekako je bila nervozna. Ding nije bio uobičajeno staložen, donosio je vrlo impulsivne odluke. Vidim da se [u chatu] pita o organizaciji turnira. Uostalom, ne znam kako je organizacija išla. Koliko znam ljudi su se tamo samo igrali, a nije bilo novinara, ničega. U odnosu na to kako se sada odvijaju online turniri, jedina je razlika što su svi bili okupljeni u Ekaterinburgu.

E.Surov:  Što mislite o samom održavanju turnira?

Ruslan Ponomariov:   Da, ne znam, o svemu je to već diskutovano. Imali ste Suat Atalik u emisiji, mnogo je stvari rekao. Ja lično nisam igrao, niko od Ukrajinaca nije bio tu, tako da me nije posebno niko zanimao. Sa sportskog stanovišta, čudno je da Radjabov nije igrao. S druge strane, sjećam se da je isti Radjabov, kad je osvojio Svjetski kup, u jednom intervjuu rekao: možda ja pođem na turnir kandidata, možda neću ići … Čini mi se da se on jako dobro osjeća u svakodnevnom životu. Za njega nema takve važnosti da zarađuje kao šahista.

Kada je započela epidemija koronavirusa, i ja sam htio ići na Bundesligu. Bukvalno u četvrtak sam spakovao  kofer kada mi je šef napisao: sve je otkazano. Vratio sam svoju kartu, iako se činilo da je još bilo letova.

Sada se, opet, pokazalo da je to neka vrsta haosa. Razumijem situaciju više sile, ali ostaje mnogo različitih pitanja. Ne mogu da razumijem jednu stvar (ne znam je li neko već govorio o ovome ili ne). Meč Karpov – Kasparov, kojeg je zaustavio Campomanes. Potom su igrali novi meč od rezultata 0-0, i 24 partije, a ne neograničeno. I evo, kažu da su odigrali polu-turnir i da će nastaviti, uzimajući u obzir rezultate ovog poluvremena. Zašto onda to ne učine po analogiji s tim mečom i resetuju rezultate? Sva je logika već narušena.

Titula svjetskog prvaka, po mom shvatanju više se ne ističe od drugih. Sam Carlsen više pokušava da se pokazati da je jednostavan momak. Sada na Openu u Norveškoj komentariše sa običnim momcima. Spreman je da igra na Lichess s Firouzjom na 30 sekundi, spreman da igra blic i rapid igru ​​… Pa, on će imati meč za svjetskog šampionna- pripremiće se za to. To će biti samo jedan od događaja za njega, a ne takvog značaja kao nekada kada su svi čekali taj meč … A ko će dati novac za meč? Posljednji mečevi bili su u Londonu, New Yorku, pod pokroviteljstvom “PhosAgro” – dobro, barem ne prodaju naftu, već prodaju kemijska đubriva. Možda se njihova situacija nije pogoršala.

E.Surov:  Vi stručno govorite. Vidim da ste proučavali to pitanje.

Ruslan Ponomariov:   U posljednje vrijeme jednostavno su bile novosti – ako ne o koronavirusu, onda o nafti čija je cijena pala. Zato sam malo pročitao o tome. Ne znam kako je to u Rusiji, ali verujem da će se zbog promjene cijene nafte, novac za šah iz budžeta smanjivati. Ali Carlsen sada paralelno organizuje svoje turnire i ne obraća pažnju na sve to. Kasparov je takođe dobro odradio – organizuje Grand Chess Tour, i to radi vrlo dobro. Naravno, mora postojati neka vrsta saradnje [sa FIDE], ali umjesto čekanja da se stvari promijene, treba nešto uraditi.

E.Surov:  U chatu su pitali: „Kako ste uspjeli da dobijete meč protiv Ivančuka ?“ Podsjećam, ovo je bilo početkom 2002, finale Svjetskog prvenstva, koje je održano u decembru 2001. godine. Ruslan je tada pobijedio u svim nokaut mečevima od dvije klasične partije i tie-breakom, a sa Ivanchukom je bio finalni meč od osam partija, ali manje je bilo potrebno

Ruslan Ponomariov:  Jednostavno sam se pripemao za meč. Sjećam se kada je prvi dio prvenstva 2001. godine završio. Vratio sam se kući, svi su mi, naravno, čestitali, čak zvali i negdje …

E.Surov: Da proslavite?

Ruslan Ponomariov: Da, na primjer, predsjednik Kučma je u svom novogodišnjoj čestitci rekao: „Sledeće godine će svetski prvak sigurno biti iz Ukrajine!“ Zvali su me svuda. Janukovič je još uvijek bio guverner, dolazio je u regionalnu upravu… Zatim je iz fabrike NKMZ-a u Kramatorsku, također direktor želio da se slikamo … Generalno, odvlačili su mi pažnju. Već su mi treneri počeli da govore: trebamo se pripremiti, ozbiljno razmislimo, šaliti se s  Ivančukom je loše, barem pokušajte …

Pomislio, sam ko sa Ivančukom ima dobar rezultat – predložili su mi da se pozove Veselin Topalov. Uglavnom mi je on pomagao. Još je bila podrška tokom meča – Seryozha Karjakin, Gennady Kuzmin. Sergej je bio još jako malen, mlad. Njega smo u šali nazivali „majstor taktike. “ U Moskvi je još uvek postojala takva „Donbasova zajednica“, oni su takođe dolazili i pomagali

(Ovo je samo dio intervjua, a čitav pročitajte na linku ispod)

http://chess-news.ru/node/27130

Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (6. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(6. nastavak)

Ruslan Ponomariov: A, tamo su nekako izmijenili sistem i napravili turnir. I na kraju, uglavnom su igrali u Elisti. A ako se meč održi u Elisti, to znači – sve. Znači da niko nije htio da ga organizuje.

E.Surov: Tako se može generalno govoriti o većini takmičenja u poslednjim godinama. Zašto se drže u Rusiji? Vjerovatno iz istog razloga – bolje negdje nego nigdje.

Ruslan Ponomariov: Pa, onda su nekako pronašli nešto drugo … Pronašli su novac kod Topalova – odigrao je meč sa Anandom u Bugarskoj, i sa Kamskym takođe.

E.Surov: Novac za meč sa Anandom su našli u Indiji. A u Njemačkoj 2008. za meč sa Kramnikom.

Ruslan Ponomariov: Pa, povremeno je bilo dobrih slučajeva. Po mom mišljenju, Joseph Resch je tada imao odličan meč Anand – Kramnik. A nagradni fond, čini mi se, bio je veći nego sada. I sada sve nekako … Što se mene tiče – ide u pogrešnom smjeru.
Carlsen je sada prilično miran u vezi s tim. Navodno je odlučio zauzeti filozofski stav, da ne da troši mnogo energije na brigu o mečevima. Ali nagradni fond je uvijek minimalan, recimo tako. Carlsen vjerovatno zarađuje više od sponzorskih ugovora.

E.Surov:  Da, mislim da sada za njega nagradni fond na utakmici nije stvar života i smrti.

Ruslan Ponomariov:  Pa da. Ali ipak, kada se igra meč svjetskog šampionata, a mali je nagradni fond – to snižava status događaja . Ali ako govorimo o drugim šahistima: ako u meču za svjetskog šampiona postoji takav nagradni fond, tada je manja nagrada i na ostalim  takmičenjima. To za profesionalce, nije baš dobro.

Sjećam se, bio je Svjetski kup u Tromsu, gdje je Kramnik pobijedio. Jednog dana izlazim u šetnju, razgovaram o nečemu, mislim sa Sašom Areščenkom, a paralelno se održavao neki šampionat za kompjutere “Dota-2”. Tada je, Yan Nepomniachtchi često nosio majicu “Dota 2”, on je takođe igrao. Dakle, na tom „Dota-2“ nagradni fond je bio nešto poput 10 miliona dolara i pet dana igre. A tu se pored njih i mi borimo, igramo Svjetski kup … Kaže se: „Šah je intelektualna igra“, a onda nekom djetetu objasnite da bi se trebao da se bavi šahom. Odgovoriće: „Ne, idem bolje u “Dotu”. Zaradiću nagradu i ne treba mi više ništa. “
Ali sada se šah na istom Twitchu nekako vraća. Barem su šahovski sajtovi postali popularniji, broj gledalaca raste. Ali to se ipak ne može uporediti sa kompjuterskim igrama. Opet kažu: kako se jedno može uporediti sa drugim …

E.Surov:  Ruslane, šah na internetu – na Twitchu ili bilo gdje drugdje – mislite li da je uopšte to šah? Ili se radi o video igri koja bi trebala biti ujednačena sa svim ostalim video igrama?

Ruslan Ponomariov:   Ne znam. Sve zavisi od stava. Jasno je da je glavni problem šaha na internetu ta što je nemoguće kontrolisati upotrebljava li neko pomoć kompjuterskog programa ili ne. Zato se sada održavaju turniri i na njima se ne uzima u obzir rejting. U skladu s tim, trebalo bi se tako i odnositi. Želimo samo da privučemo pažnju publike, omladine kako bi bili zainteresovani ne samo za „Dota-2“. Da dođu, gledaju šah tako da bude veliki prenos. Naravno, postoje stariji ljudi koji ni ne znaju što je Twitch. Ja im to kažem, oni odgovaraju: „Ne, što nam to govorite, to su gluposti.“ Čini mi se da nije baš korektno potpuno zanemariti moderne trendove.

E.Surov:  Ne, trenutno o tome zapravo ne govorim. Teško je sporiti to da treba zanemariti savremene  trendove. Ali kažete: osoba iz “Dote” dolazi da igra šah. Pa na zdravlje! Mene više zanima profesionalni šah. Gdje je on? Da li je  moguće profesionalnim šahom nazvati ono što se događa na internetu barem u određenoj mjeri?i

Ruslan Ponomariov:  „Profesionalni“, koliko ja razumjem, nastalo je od riječi „profesija“, i vi na šahu zarađujete. Da li je tako?

E.Surov:  Ja bih proširio ovaj koncept. Jedna je stvar kada Ruslan Ponomariov igra, ili čak Arkadij Dvorkovič (nadam se da ga nisam uvrijedio riječju „čak“) …

Ruslan Ponomariov: A možda on i igra. Možda igra pod nadimkom.

E.Surov:  Da, usput, rekao je da igra manje ili više redovno. A postoje ljudi koji samo znaju kako figure idu. Znate, oni mogu da zarade i novac – za novac organizuju internet turnir. Na primjer, šahista rejtinga 1500 igra sa isto tako jakim protivnikom za novac. Dakle, ne radi se samo o novcu …

Ruslan Ponomariov: Uopšte ne razumijem suštinu pitanja.

E.Surov:   Gde je šah sada, Ruslane? Ne zanima me gledanje igre ljubitelja “Dote” koji su došli da igraju šah. Isto tako, nije baš zanimljivo, iskreno, gledati blic preko interneta čak i između jakih velemajstora. Pa zašto ste se pripremali za meč sa Kasparovom? Da bi igrali na Twitchu sa nadimkom “Nakamura”?

Ruslan Ponomariov:  Pa da, razumijem … ja i ne volim da igram na 30 sekundi ili minutu. Za vrijeme strima igram sa dodavanjem, na primjer, 2 sekunde po potezu, tako da mogu da razgovaram. Ne znam, u svom strimu pokušavam ljudima nekako objasniti sam proces – o čemu razmišljam. Mogu da mi postavljaju pitanja, a ja sam spreman da razgovaram o šahu. Opet, sve zavisi od javnosti. Ako u chatu postavljaju zanimljiva pitanja, zašto ne. Ako je to samo neželjena pošta, onda počnete da igrate nešto zabavnije. Mogu igrati u stilu Baadura Jobave 1.b3. Ili 1.b4 …

E.Surov:   Pitaću vas ovo: da li ćete i dalje igrati na stvarnim turnirima?

Ruslan Ponomariov:   Kada će oni biti? – to je pitanje. Činjenica je da se od svega što radim trudim da se zabavim. Da, volio bih igrati na nekom turniru, ali nemam tih ambicija kao prije – da se borim se za neka super visoka mjesta. Da bi se to postiglo apsolutno bi trebao postojati drugi pristup. I objektivno – što bih sada da se pripremam za potencijalni meč sa  Carlsenom? To bi bilo čudno.

E.Surov: Ali recite mi: kad ste osjetili da vam ambicije nestaju?

Ruslan Ponomariov:  Nije da nestaju, ali … Želim da igram i pobijedim, a kad ne mogu pobijediti, onda nekako zaista ne želim igram. Jedno je povezano sa drugim. Shvaćam da postoje i objektivni razlozi: živim u Španiji, a ovo nije isto kao što je bilo prije kada sam mnogo vremena posvećivao šahu. U isto vrijeme, nisam sam radio na šahu, već smo održavali redovne kampove za treninge i pripremali se ozbiljno. A šah je sada postao intenzivniji, sve vrijeme mi trebaju neke ideje, još, više, prije svega da smislim … Možda su moji pristupi malo zastarijeli, klasičniji. Kada sam ja učio da igram šah, nije bilo kompjutera. Učio sam na „Informatoru“. A u mladosti- svi se prilagođavaju na svoj način. U isto vrijeme, neću reći da sam nekakav starac. Isti Saša Grischuk – lijepo igra, bori se na turniru kandidata. Navodno je pronašao vlastiti pristup.

E.Surov:  On vjerovatno ima bolju motivaciju od vaše?

Ruslan Ponomariov: Možda. Iako i on ima mnogo faktora koji ga odvlače – mnogo djece. Nemam pojma kako pronalazi vremena za igru ​​i borbu. Ali kako ja to shvatam, u Rusiji šahisti imaju više mogućnosti međusobne komunikacije, razmjene ideja i, prema tome, razvoj. Mi posebno nemamo okupljanja, komunikacije … Treba ih organizovati. I ovdje se sami pripremate – pitanje je: za što se pripremate ? ..

(nastaviće se)

Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (5. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(5. nastavak)

E.Surov:  Dobro ime za grupu, je kada je – kratko.

Ruslan Ponomariov: Tako joj i ja kažem: zašto je toliko dugo? Pa, Mississippi Queen je od naziva rijeke, a postoji i  takva pjesma, a Wet Dogs – kod [gitarista] Aytora postoji pas Aljaska.

Okej, što mi samo govorimo o mojoj ženi  – a ne o meni ?!


E.Surov: Na svom kanalu Twitchu, Ruslan ne samo da komunicira, već i igra šah.

Ruslan Ponomariov: Uglavnom tu igram šah.

E.Surov:  I prije nego što ste započeli emisiju sa mnom, da li ste tamo igrali sa Nakamurom?

Ruslan Ponomariov:  Ne, ne sa Nakamurom – bio je to Pedro Martinez. U šali sam htio izazvati Nakamura na 5 sekundi da igramo – nije uspjelo. Sad je to uglavnom moda – ponekad gledam,  Carlsen igra neke partije za 30 sekundi. Ne razumijem stvarno, ali ljudima se to sviđa. I na svom kanalu to periodično radim radi komunikacije. Kad sam dobro raspoložen, uključim ga.

E.Surov:  Da ne skačemo s jedne teme na drugu – budući da su prvo postavljena ne-šahovska pitanja, u chatu ću pročitati pitanje Mihaila Golubeva: pratite li redovno vijesti iz Ukrajine na bilo kojem web mjestu ili TV kanalu?

Ruslan Ponomariov: Pa, ponekad čitam “Ukrajinsku istinu, “ postoji i takva publikacija. Pitam roditelje kakva je njihova opšta percepcija. Komuniciram, opet, na Internetu. Nedavno su između njih dogovorili „borbe gladijatora“, tako su ih nazvali – tu su bili Vova Baklan, Paša Eljanov, Yura Kuzubov, Zahar Efimenko. Igrali su i razgovarali o tome kakav je život. Povremeno posjećujem Kijev. Ali ipak, moje znanje za ono što se događa u Ukrajini je pomalo površno. Takođe volim da čitam na ukrajinskom, kako ga ne bih potpuno zaboravio. A onda nemam nikoga sa kim bih razgovarao na ukrajinskom jeziku.

E.Surov:  Da li vam je ukrajinski bio vaš prvi jezik?

Ruslan Ponomariov: Ne, od rođenja je- ruski. Ipak, to je region Donjeck. Ali u školi se učio i ukrajinski. U svakom slučaju, uvijek sam želio naučiti nešto novo kako bih imao više mogućnosti. Sjećam se kako me otac, na primjeri, učio da plivam. Nisam znao da plivam, odvezao me do Azovskog mora i naučio. I nastao je osjećaj: sada sam naučio plivati! – znači da sam postala nezavisniji. Naučio sam da vozim bicikl prilično kasno. Bukvalno, kad sam se pripremao za meč s Kasparovom u Jalti, želio sam da naučim da vozim. Kao dijete nisam imao bicikl, nisam ga mogao ranije naučiti.

Zato želim da pamtim ukrajinski jezik. Nije ga teško bilo naučiti, ali kada dugo ne komunicirate, teško je jasno govoriti bez pauze. Ali kad pročitam nešto na ukrajinskom, sve mi je jasno. Slušam televiziju – takođe bez problema.

E.Surov:  Pomenuli ste Jaltu i pripreme za meč sa Kasparovom. Evo recite nešto o tome. Uostalom, malo ko se uopšte sjeća kako je trebalo da odigrate takav meč. Kako su išle vaše pripreme?

Ruslan Ponomariov: Živjeli smo u hotelu “Oreanda”, zatim na «Поляне сказок»..  U principu, prilično dugo sam se pripremao.

E.Surov:  Sa kim?

Ruslan Ponomariov: Bilo je mnogo onih koji su bili tamo. Tu sam odigrao prvo trening meč sa Nigelom Shortom. One su objavljene.
Igrao sam trening meč i sa Aleksandrom Morozevičem. Mislim da te partije još uvijek nisu objavljene.  Sa mnom je igrao špansku sa ranim d2-d3. Sada je popularno da se igra tako, a od njega je to tada bilo iznenađenje. Partije su bile borbene.

A glavni pomoćnik bio je Topalov. Aleksej Dreev je takođe pomogao, naučio me da igram Karo-Kann. U tom trenutku je postojala podrška i pojavila se prilika za pripremu. Ali meč se na kraju nije odigrao. Pokazalo se da sam izgubio mnogo vremena …

E.Surov:  Zašto se meč nije odigrao? Bilo je to 2004. godine, zar ne? Ili ranije, 2003.?

Ruslan Ponomariov: Toliko je vremena prošlo, ne sjećam se tačno. Možda 2003. Tako se dugo vremena sve vuklo. U početku je meč trebalo da bude održan negdje u Argentini. Tada su rekli ne, neće biti u Argentini . Onda se negdje Ilyumzhinov sastao s našim predsjednikom Kuchmom i rekli su – biće na Jalti. A onda se to nije desilo ni na Jalti. Tada se odigrao šampionat po nokaut sistemu u Libiji, gdje je Kasimdžanov postao pobjednik, a Kasparov je navodno morao da igra sa Kasimdžanovom. Tada nije igrao sa Kasymdzanovim, a onda je Kasparov potpuno napustio šah. Ako me pamćenje služi, hronologija je bila takva.

A razlozi? Razloga je bilo mnogo. Jedan od njih – rekli su, Ponomariov je bio previše kapriciozan, kao da je tražio da jedan od trojice sudija može govoriti ruski … Ne znam, vjerovatno je bilo različitih klanova. Moramo pogledati kakva je tada bila politička situacija. Nisam tada razmišljao o tome, ali možda je ime samog Kasparova uticalo. Ne znam. Pronašli su razlog: Ponomariov je za sve kriv, tako da se meč nije održao. Ali možda su bili problem i finansijski uslovi. Koliko znam, neki iznos je trebao biti prebačen kao garancija nagradnog fonda, a to takođe nije učinjeno. Možda zato što su se dvoumili hoće li se igrati na Jaltui ili ne.

U svakom slučaju, FIDE stalno ima problema s pronalaženjem novca. Eto, na kraju, kako je to prošlo: Kramnik je trebao igrati sa Topalovom u isto vrijeme … Ali ne sjećam se, usput, zašto? Topalov nije pobedio ni u jednom nokaut sistemu?

E.Surov:  Ne, on je pobjedio na šampionatu 2005. godine u San Luisu.

(nastaviće se)

Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (4. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(4. nastavak)

E.Surov:  Ko je pobjedio?

Ruslan Ponomariov: Pobjedila je  „Zora“. Došla su samo trojica ljudi sa ukrajinskom zastavom. Nekako je „Athletic“ reagovao neozbiljno – kakva je to „Zora“? A tamo, ispalo je da i ti momci mogu igrati takođe dobro… Bilo je nerješeno sa Šahtjorom, ako se ne varam.

Bilo je pomalo zastrašujuće kad je stigao “Spartak”. Mislim da je “Athletic” pobijedio u Moskvi. I navijači “Spartaka” su agresivni. Čak su i neki kafići tražili su da ne otvaraju terase. „Spartak“ je, srećom, pobijedio sa 3-2, ali je ipak izgubio u zbiru u dva meča. A među navijačima je došlo do nereda. A ostali su timovi došli –  manje-više mirno.

E.Surov: Ipak želim da vas pitam o Ines. Rekli ste da je ona prevodilac, ali nju znamo i kao muzičara …

Ruslan Ponomariov: Voli muziku. I to prihvaćam ovako: dobro, moja je žena zauzeta nečim – imam više slobodnog vremena za sebe. Tako mogu vježbati šah. I zaista je dobro kad postoje različiti interesi. Dešava se da me upozna s nekim kad dođem na koncerte.

E.Surov: Idete li često na koncerte?

Ruslan Ponomariov: Ne, na koncerte ne idem baš često, jer su u pravilu kasno, a ja ne volim da ostanem do kasno. Ali ponekad odem. Na YouTubeu možete pronaći snimke.

E.Surov: Planira li Ines da postane svjetski poznata?

Ruslan Ponomariov:  Ne, samo uživa u muzici. Paralelno zarađuje i nečim drugim. Ako uspije, uspije, a ako ne, neće se jako uznemiriti. Mislim da ona ima veoma dobre menadžerske sposobnosti. Ima puno muzičara, koje čak i ovdje poznajem – imaju prijatnu muziku, ali nekako nemaju dovoljno mogućnosti da se iskažu, da se  organizuju, okupe publiku … Ove godine, nažalost, izgleda da neće biti velikih koncerata. Ali će biti mali nastupi, na otvorenim terasama,  ljeti, pa se uvježbava. Biće bolje kada se ukine  karantin, i dođu turisti  u Španiju! Ljeti je dobro gledati muziku uživo. Dođite i vi.

E.Surov:  Sa zadovoljstvom. Na dobru muziku koja se izvodi uživo, uvijek idem sa zadovoljstvom. A ona, koliko ja razumijem, ima i muzičku grupu?

Ruslan Ponomariov:  Pa, oni su organizovali grupu zajedno sa gitaristom i takođe pozivaju nekoga u zavisnosti od toga gdje sviraju i kakav je nastup. To može biti kvartet ili kvintet. Ja nemam nikakve sposobnosti za muziku, ali ponekad volim da idem i slušam.

E.Surov:  Sviđa li vam se to što radi vaša žena?

Ruslan Ponomariov:  Iskreno, ponekad sam igrao online partiju na Twitchu, uključivao muziku – nešto mi na muziku moje žene igra nije išla baš najbolje … Sve zavisi gdje slušam. Kada odem na concert, drugačija je atmosfera, ali slušati je tokom igranja partije nije dobro. Ali sviđa mi se što radi. Ponekad je kritikujem. Ona se žali: „Previše kritikuješ.“
Kažem:
-Možda se tako može nešto poboljšati?
– Ne razumiješ!
– U redu, u redu.
– Ja tebe ne učim kako da igraš šah!

Opet, ne želim da se bavim muzikom, to je pitanje ukusa … Nekome se to sviđa, nekome se ne sviđa. Muzika je raznovrsna. A ja sam za različitost, za slobodu, kreativnost. Sada, kako razumijem, postalo je lakše biti muzičar, jer su muzički instrumenti postali dostupniji. Bilo je ranije mnogo teže kupiti gitaru.

E.Surov:  Da ne spominjem dostupnost svih vrsta tehničkih, kompjuterskih  sredstava. Sada je svima dostupno mnogo toga, o čemu ranije niste mogli ni sanjati.

Ruslan Ponomariov:   Da, ali ima puno muzičara – veća je konkurencija. A javnost bira. Moja supruga pokušava da ne radi uvijek ono što voli javnost – vjeruje da je bolje pratiti vlastiti trend.

Pored svoje grupe, ona još mnogo uči, u drugim grupama također pjeva. Stil je „gospel“, kao što u afro-američkoj crkvi pjevaju. Ima takav glas. Ili grupa Braća koja putuju – i od njih je puno naučila. Sjećam se kada je bio koncert u ogromnom teatru, bilo je lijepo gledati. Pjevala je prateći vokal, sa vrlo profesionalnim muzičarima.

Uglavnom, ona pokušava konstantno nešto poboljšavati sa svojom grupom „Mississippi Queen and the Wet Dogs“ Možete  vidjeti snimke na YouTube.

(nastaviće se)

Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (3. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(3. nastavak)

E.Surov:  I tako? Sudeći po onome čega se još sjećate, vaši su utisci bili živopisni.

Ruslan Ponomariov:  Pa, različita su sjećanja … Upravo je Anatolij Polivanov nedavno postavio neka pitanja, a pamtim takva sjećanja iz djetinjstva – krave, čaša vina, topli hljeb … Tamo su me još pitali o kompaniji “AVK”. Bio sam mali, došao sam u Donjeck u fabriku i dali su mi gomilu slatkiša. Bilo je takvih slatkiša kao „Kraljev potez“, šahovske torte … Čitave sam nedjelje jeo, bilo je tako ukusno! A miris u fabrici je tako lijep.

E.Surov:  Lijepa sjećanja! Nisam siguran da vam je i ono što se događalo u životu poslednjih godina ostalo u sjećanju lijepo kao i to.

Ruslan Ponomariov:  Ali, zašto, i sjećanja na posljednji period su slična. Pa ovdje provodimo vrijeme u Španiji.

E.Surov:  Poslednja tri meseca – u to ne sumnjam. Svi ćemo imati nezaboravno iskustvo na ovo vrijeme.

Ruslan Ponomariov:  Uvijek ima nešto pozitivno u sjećanju.

E.Surov:  Vi generalno imate filozofski pristup životu, zar ne? A naročito, na ono što se dogodilo ove godine, možemo reći sa čitavim svijetom.

Ruslan Ponomariov:  Ne znam, pokušavam da gledam pozitivno. Opet će mi ljudi početi da prigovaraju, postojaće mrzitelji, oni će reći: kako je ovo … razumijem da su se mnogi ljudi zaista našli u vrlo teškoj situaciji, neko se razbolio i u tome nema ništa dobro. Ali pokušavam iz svega izvući nešto pozitivno. Sada sam, na primjer, u karantinu počeo više vremena provodimi sa porodicom. U početku sam se bojao da ću, budući da smo tako dugo sjedili kod kuće u četiri zida, početi da se svađam sa mojom ženom. Ali ništa se slično nije desilo, preživjeli smo zajedno. Nedavno smo proslavili osam godina zajedničkog života.

E.Surov:  Ipak ste poslali iz kuće suprugu tokom ove emisije.

Ruslan Ponomariov:  Ona sama ne voli da sjedi kod kuće, aktivna je. Rekla je – ide na probu, pošla je da priprema nove pjesme.

E.Surov:  Izvinite. Prvo, danas sam planirao da poslušam jednu njenu pjesmu, a drugo, htio sam da je upoznam. Pored toga, kao što sam nedavno sa čuđenjem saznao, ona, izgleda, govori ruski.

Ruslan Ponomariov:  Ona je profesionalni prevodilac. Studirala je ruski jezik na univerzitetu više godina. Studirala je i u Moskvi jednu godinu, na Moskovskom državnom univerzitetu. Ali, kad sam je sreo, uopšte nije govorila ruski. Istina, ni ja nisam govorio španski, a i moj je engleski bio gori. Tako smo međusobno pomagali u tom pogledu.

E.Surov:  Kako ste našli zajednički jezik?

Ruslan Ponomariov:  Kako se kaže to je – jezik ljubavi, zar ne?  Pa, dobro je govorila engleski, i ja sam nekako mogao da komuniciram.

E.Surov:  A na kom jeziku sada govorite?

Ruslan Ponomariov:   Sada imamo neku vrstu mješavine. Vjerovatno više na španskom. Ali sada mi se ruga mom španskom. Nisam ga ni na koji način posebno učio; govorim sa mnogo gramatičkih grešaka. Dijete je počelo da ponavlja ove greške, pa me supruga ispravlja. Ponekad, tako da dijete ne razumije, možemo jedno drugom nešto reći nešto na engleskom. A da ja ne razumijem, može njemu nešto reći na baskijskom.

E.Surov:  Precizirajte,  – da li imate sina?

Ruslan Ponomariov:   Da, sina, ima četiri godine. Yaroslav.

E.Surov: Koji mu je glavni jezik?

Ruslan Ponomariov:   Do sada je glavni bio španski. Drugi je vjerovatno baskijski. Pokušavam da ga potaknem da treći jezik bude- ruski. Neko će reći – zašto ne ukrajinski? Ne znam, ima previše jezika, a ipak ruski je češći. Da, i za moju ženu ukrajinski još uvijek težak jezik. Kada sam bio u Kijevu, naučila je malo i ukrajinski, ali  …

E.Surov: A kako se manifestovalo njeno interesovanje za ruski jezik? Zašto i kada?

Ruslan Ponomariov:   Voljela je muziku od djetinjstva. Ali roditelji su joj rekli: ne, hajde da se baviš ozbiljnom profesijom. Njeni roditelji su naučnici, biofizičari. Ona je već dobro znala engleski, a bilo je potrebno odabrati i neki drugi dodatni jezik. U školi je više ili manje učila francuski, italijanski je sličan španskom … mogla je da odabere: kineski, arapski ili ruski. Odlučila je da izabere ruski, kako bi bilo više mogućnosti za rad. I tako je postepeno išlo. Ona sama nije igrala šah, počeo sam je malo podučavati. Zatim je čak počela i prevoditi – na primjer, prevela je knjigu Tukmakova „Ključ pobjede“.

Postepeno sam se zainteresovao i za sport. Ovdje u Bilbau postoji fudbalski  klub ”Athletic”, nekada je bio u Ligi Evrope, ili čak u Ligi prvaka. Dolazili su klubovi iz Rusije – iz Rostova, zatim „Spartak“, zatim „Zora“ iz Ukrajine, zatim „Šahtjor“ … Moju su suprugu zvali na konferencije za novinare, tamo je prevodila. Jednom su i mene čak pozvali na stadion, bilo je zabavno. “Zora” je stigla iz Luganska, a od nje kao prevodioca je zatraženo da objavi zamjene na ukrajinskom jeziku. Bojala se: kaže, ne znam kako, možda je bolje da moj muž to uradi … I tako sam sjeo sa njima i najavio: „U ekipi “Zore” dolazi do zamjene:  …“ Ali tako sam gledao fudbal, a nisam morao da kupujem karte.

(nastaviće se)

Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (2. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(2. nastavak)

E. Surov: Ovo je za mene veoma zanimljivo i neočekivano – o čemu govorite. Samo nisam znao da ste toliko kosmopolit.

Ruslan Ponomariov: Nije to kosmopolitski. Jednostavno  pokušavaju da dijele … Kažu: da živite u Španiji – da li ćete igrati za Španiju? A zašto ne mogu igrati za reprezentaciju Ukrajine, ako živim, na primjer, u Španiji? Šta to mijenja?

Moj život je bio takav: rođen sam u gradu Gorlovka, u Donjeckom regionu, živio sam tamo deset godina; zatim se preselio u Kramatorsk, gdje sam  se razvio kao šahista, i tamo sam, ako se dobro sjećam, živio deset godina; zatim otišao u Kijev – tamo sam takođe živio otprilike deset godina, možda  nešto manje; sada sam -u Španiji. U sledećih deset godina možda ću biti negdje drugo, ako postoji prilika, zašto ne.

Naravno, ovakve misli su pogodnije onome ko je sam, a kad imate porodicu, tada je sve drugačije …

E. Surov: Ruslane, šta ako želite da odete na Krim? Primjećujem da ste prvi izgovorili ovu riječ, a ne ja.

Ruslan Ponomariov: Usput, imam veoma mnogo prijatnih sjećanja na Krim. Mnogo takmičenja je održano u Alušti. Ispunio sam jednu velemajstorsku  normu u Sevastopolju. Tamo imam prijatelja, Ženja Gurko, i tu sam bio sa njim i Sašom Moiseenko … Prije svadbe smo odlučili da napravimo putovanje po Krimu, sa šatorima. Trening kampovi na Krimu takođe su često održavani. Sad kad nema načina da odem na Krim, osjećam … ne znam tačno … šta je to dođavola?! Zašto je tako? Bilo je tako lijepo mjesto, sunčano. A pretvorilo se u neku vrstu vojne baze ili ne znam šta će tamo biti izgrađeno.

E. Surov: Reći ću vam još nešto: sa moje strane su slični osjećaji, jer ste do 2014. mogli sigurno da dolazite na Krim. Tada je to bila teritorija Ukrajine, do tada nije bilo zabrana, granica, viza, sigurno ste mogli da dolazite. Predivna mesta. I tako…

Ruslan Ponomariov:  Pa, šta možemo. Ok, nećemo o tome, inače ćemo započeti političke bitke, a ja samo prenosim svoja sjećanja. Upravo sad vidim u strimu da nas prati Yura Kuzubov. Sjećam se da sam s njim boravio kod Leonida Zinovieviča Halperina, bili smo još mladi. Tada je sve bilo bezbrižno! Želim da pronađem  sve te fotografije: tamo kad igramo šah, a onda uzimamo katamarane, zatim plivamo u moru, u toplom, Crnom moru… Bili smo mladi, kupili smo cigare. Yura uglavnom puši, ja ne volim da pušim, ali kupili smo cigare, i kao u filmu … kako se ono zvalo … kada Buldakov, pukovnik, legne sa cigarom … I mi smo takođe bili u takvom stanju. U kombinaciji sa šahom. Zlatno je bilo to vrijeme. Sjećam se da smo bili sa Mišom Golubevim. Volodya Baklan. Negdje sam vidio dječju fotografiju na kojoj smo svi zajedno.

1995.godine na Jalti je bio otvoreni turnir – ne sjećam se ko je pobijedio – možda je pobijedio Miša Golubev. Ali pamtim ga jer sam prvi put probao crno vino. Tada, sam imao dvanaest godina. Kažu – maloljetnici, ali već smo pili. U stvari, ta ekonomska situacija nije bila baš dobra, a postojala je fabrika u kojoj su zaposleni u vinu dobijali dio plate. I tako je bilo moguće otići i nabaviti vino. Moj trener Boris Ponomariov kupio je limenku od tri litre …

E. Surov: Vama je trener kupio vino ?!

Ruslan Ponomariov:  Ne, kupio ga je sebi. Ali, dok smo večerali, ok, dao je mladima da ga malo probaju.

(nastaviće se)

Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“ (1. nastavak)


Ruslan Ponomariov: „Bacio sam šampionski džemper. Ali zašto, da ga čuvam čitav život?“

(1. nastavak)

E. Surov: Danas imamo potpunu improvizaciju u eteru. A možda je to najbolje – razgovaraćemo u slobodnom režimu, bez ikakvog scenarija. Scenarij koji dugo pripremam ostaje mi … ispod stola. Ruslane, poznato je da ste sada u Španiji …

Ruslan Ponomariov: Da, kod kuće.

E. Surov: U Bilbau?

Ruslan Ponomariov: U blizini, u blizini Bilbaa. Zove se Gečo. Predgrađe Bilbaoa.

E. Surov: Rekli ste tako, kao da je to ukrajinski grad.

Ruslan Ponomariov: I da budem iskren, zapravo ne razumijem zašto u svijetu i dalje postoje neki sukobi oko podjele teritorija. Uopšte ne razumjem: sve ove vize da bi se otišlo negdje … ne znam. Naravno, razumjem – razlozi su ekonomski, politički. Ali želim da moj sin, kad odraste, živi u slobodnijem vremenu. Šta god to bilo. Živim u Geču, otprilike šest godina. Već sam se navikao na grad. Mali je, nije tako bučan kao Kijev. Klima je blaga, pomalo podsjeća na Krim, pored mora. Jedino je nezgodno što mnogo pada kiša. Ponekad želite da izađete vani, ali morate da sjedite i gledate kišu. Ostalo je ovde prilično ugodno. A u Kijevu idem, kad god je to moguće. Kada bi bili direktni letovi jeftiniji, možda bi letjeli češće.

E. Surov: Zamislite, Ruslane, ovde ste iznenađeni vizama, granicama između država – to vas iznenađuje u običnim vremenima. Sada nisu potrebne samo vize da biste negde otišli, već je neophodna i fizička mogućnost. Ali sada je nema.

Ruslan Ponomariov: Sve razumjem, ali govorim uopšteno. Nekako ne mogu da pravim razliku: jedan čovek je Amerikanac, drugi Afrikanac, treći Rus … Svi smo mi ljudi. I ovdje sunce sija, i tamo sija. Kada mi kažu da ne mogu negdje da odem, jer nemam baš dobar profil … Htio sam da odem u Veliku Britaniju – odbijena mi je viza. Nisam mogao da shvatim zašto- šta sam učinio tako da sam bio toliko opasan pa nisam mogao tamo da idem.

I vidite šta se sada dešava … Jednom, prije ili kasnije, granice će se ipak otvoriti. Nekad će, vjerovatno, biti i novih bolesti. Prilagođavamo se.

E. Surov:  A kad vam je odbijena viza za Veliku Britaniju?

Ruslan Ponomariov: Pa, to je samo jedan primjer. Nekad kada je moja supruga studirala u Leeds-u, još se nismo vjenčali, tek smo se upoznali, i želio sam da je posjetim. To je bilo prije otprilike deset godina. Sjećam se da sam podnio gomilu dokumenata, platio nešto oko 200 evra, potrošio vrijeme – oni su sve to pogledali i odgovorili: ne, odbijamo. Još uvijek ne razumjem razlog zašto sam bio toliko opasan za njih. Rekli su: ako želite, podnesite žalbu, ali nisu objasnili razloge odbijanja.

Dakle, sve ove barijere, iz nekih stvarnih ili izmišljenih razloga, koje onemogućavaju da se samo vidi svijet … ne razumjem baš to. Ako se desila neka vrsta katastrofe ili epidemije – pa, ok, to razumjem. Ili da  samo kažu: ovo je moja teritorija, ne idite ovde, ne idite tamo … Naravno, kad dođem negdje, čak i u Španiju, ne ponašam se kako sam navikao, pokušavam da pratim lokalne običaje. Pa, to je više filozofski.

(nastaviće se)

ŠAHOVSKI VELEMAJSTOR BOGDAN LALIĆ TVRDI: Fišer, pa svi ostali!


ŠAHOVSKI VELEMAJSTOR BOGDAN LALIĆ TVRDI: Fišer, pa svi ostali!

Bogdan Lalić jedan je od najvećih hrvatskih igrača svih vremena, a titulu velemajstora stekao je još 1988. Uporedo s tim, on je i cenjeni šahovski pisac.

U intervjuu za „Alo!“ ovaj 56-godišnjak objašnjava kako je dospeo u svet šaha…

– Počeo sam da igram šah kada sam imao sedam godina. Najviše sam naučio od strica, Mladena Lalića, koji me je prvi put odveo u klub PTT Zagreb. Takođe, učio me je i otac Dr Dragan Lalić, a ponekad sam igrao i sa drugim stricem Nikolom Lalićem – počinje priču za „Alo!” šahovski velemajstor.

Da li možete da navedete vaše najveće uspehe?

– Najbolji rezultati su mi bili 1980. godine na omladinskom prvenstvu Jugoslavije u Kladovu, kada sam zauzeo peto i šesto mesto, pobeda na međunarodnom omladinskom prvenstvu Francuske u Parizu 1982. godine, zatim drugo mesto na zatvorenom prvenstvu Jugoslavije u Budvi 1986. godine. Sledi trijumf na 17. Otvorenom turniru „Sevilja 1988”, deoba prvog mesta na tradicionalnom zatvorenom turniru u Sarajevu 1988. godine (zajedno sa Josifom Dorfmanom i Emirom Dizdarevićem), drugo mesto sa reprezentacijom Jugoslavije na ekipnom Prvenstvu Evrope u Haifi 1989. godine (treća ploča), deoba prvog mesta na tradicionalnom zatvorenom turniru u Hastingsu 1995/1996 godine (zajedno sa Alexandrom Khalifmanom i Stuartom Conquestom). Pobeda na „Aberdeen Cogress”-u 1996, deoba petog mesta sa reprezentacijom Hrvatske na Evropskom prvenstvu u Puli 1997. godine (prva ploča), pobeda na Mitropa kupu u Portorožu 1998. sa reprezentacijom Hrvatske (prva ploča), deoba prvog mesta „Kilkenny Congress”-u 1998. sa Lukeom McShaneom i Stuartom Conquestom, pobeda na „Glasgow Congress”-u 1998, II Šahovski Turnir „Hotel Castilla” (Alicante Rapidplay), „Rilton Cup Stockholm” 2001/2002, pobednik Gap open-a 2010. godine i pobednik Tabor open-a 2016.

Sastavite drim-tim bivše Jugoslavije i sveta na šest tabli svih vremena?

– Robert Fischer, Mikhail Botvinnik, Gary Kasparov, Aleksandar Aljehin, Wilhelm Steinitz i Magnus Carlsen, a dream-team iz bivše Jugoslaviije su: Svetozar Gligorić, Dr Milan Vidmar, Ljubomir Ljubojević, Predrag Nikolić, Borislav Ivkov, Ivan Šarić.

Po vašem mišlјenju, ko je najveći šahista svih vremena i da li ste Vi imali šahovskog idola?

– Po mom mišljenju, najveći igrač svih vremena je Robert Fischer, kad je on pobeđivao njegova konkurencija je bila daleko iza njega.

Može li sada velemajstor živeti velemajstorski i koliko je Robert Fišer doprineo da današnji šahisti budu cenjeni?

– Zlatno vreme šaha je bilo nakon sedamdesetih godina i to zaslugom Roberta Fischera. Zlatno vreme je dakle od 1970. do 1990. godine. Danas je vrlo malo vrhunskih igrača, recimo da samo top 20 igrači mogu normalno da žive od šaha. Pandemijom koronavirusa situacija će biti još lošija zbog nemogućnosti putovanja. Mislim da se situacija u šahu pogoršala u poslednjih 15 godina.

Bobi Fišer, Foto: Profimedia

Proputovali ste ceo svet, gde ste se osećali najbolјe, a šta je na Vas ostavilo najjači utisak?

– U Španji se možda najbolje osećam, budući da sam najviše turnira odigrao tamo.

Gde živite i imate li vašu oazu gde skuplјate energiju?

– Sada živim u Hastingsu u Engleskoj, ali dosta često putujem u Zagreb jer sam rodom iz tog grada. Pre ove pandemije usklađivao sam da putujem u Zagreb na svaka dva-tri meseca, ali se sada nažalost to promenilo.

Da li su šahisti sami sebi najveći neprijatelј?

– To je dobro psihološko pitanje. Psihologija u šahu je izuzetno bitna, tako da niti jedan šahista nije izuzet od toga. Baš bi Robert Fischer bio dobar primer toga, jer se apsolutno svaki šahista boji neuspeha, odnosno da se ne osramoti. Fischer je nesumnjivo bio favorit pred meč sa Karpovim 1975. godine, ali se bojao moćnih ruskih analiza u otvaranjima (naročito Gellera). Dakle, on se nije bojao Karpova već tih analiza i mogućeg neuspeha i to ga je slomilo. Kasparov je prestao da igra šah sa svega 43 godine, kao i Kramnik koji je takođe imao 43, nakon deobe poslednjeg mesta na velikom turniru. Dakle, šahista je definitivno svoj najveći neprijatelj. Neki to nazivaju psihologija neuspeha, neki to nazivaju ego.

Danas u svetu dosta mladih igra šah, zašto viđamo sve mlađe i mlađe velemajstore?

– Uz današnju razvijenu tehnologiju i šahovski program imamo sve više mladih velemajstora koji osvajaju titule sa nekih 12 godina, što je praktično neverovatno. Danas se sve gleda na kompjuteru i vrlo malo šahista na turnirima nose šahovsku ploču za analizu.

Da ste na početku karijere, i da ste znali kako je trnovit put šahiste, da li bi bili u istom vagonu?

– Mislim da je šah dobra stvar u formiranju karaktera ličnosti, jer trenira čovečiji um da planira stvari u životu. Dobar je kao neka vrsta životne škole. Takođe, igrajuči šah i putujući raznim zemljama dobar je i za učenje jezika, pa bi se šahisti nakon što završe karijeru mogli okrenuti i drugim zvanjima. Ali, kao i sve druge profesije, nije dobro ceo život igrati šah profesionalno”.

Kakvi su Vam planovi za ove godine i kako gledate na dešavanja u svetu?

– Pandemija Covid-19 je izuzetno podelila društvo, tako da ima raznih komentara. Ako se ne uklapaš u službene vesti koje šalju mediji onda si teoretičar zavere. Sledeća faza će biti vakcinisanje stanovništva, ali naravno da mora postojati izbor, jer niko nema pravo da prisiljava drugog na vakcinaciju ako može biti štetna. Dakle, naravno da je cela stvar isforsirana preko globalističkih lobija i farmaceutske industrije. Na Zapadu za sada stoje stvari da vakcinisanje nije obavezno, tako da svako ima izbor. Bojim se da će zemlje istočne Evrope, kao i sve iz bivše SFRJ, najteže proći, jer u njihovom zakonu stoji da je u poslednjih 50 godina vakcinacija obavezna. Ako bude nesrećnih žrtava nakon te vakcinacije, biće u tim zemljama. Covid-19 je daleko teža bolest od malih boginja.

Imate li poruku za kraj deci koja tek žele da krenu da igraju šah, odnosno njihovim roditelјima?

– Da igraju što više turnira i to protiv jačih igrača, i da se ne obeshrabre nakon nekih neuspeha, jer se šah obično napušta ranije ako se ne postignu očekivani rezultati. Danas se najviše radi uz kompjuter, ali mislim da samo rad na šahu putem kompjutera zapravo vodi do rutine i mozak se kasnije ne snalazi najbolje u novim situacijama. Mislim da čitanje starijih klasičnih knjiga, uz pomoć magnetnih šaha, pomaže ne samo u kulturi već i donosi kvalitet. Meni lično se ne sviđaju mnoge aktuelne moderne knjige po otvaranjima u kojima je brdo varijanati koje su date uz pomoć kompjutera, i zapravo vode obilju informacija koje je praktično nemoguće savladati. Daću jedan primjer: Knjiga je napisana pre otprilike 20 godina kad su kompjuteri postajali jači, ali su daleko slabiji nego danas. Proučavao sam knjigu od poznatog engleskog velemajstora Johna Nanna o Najdorfovoj varijanti Sicilijanke, Varijanta sa 6 Lg 5. Ukratko, trebalo mi je par sati da pređem prve tri stranice i onda sam knjigu jednostavno zatvorio. Takve detaljne knjige od 250 do 300 koje su učinjene uz pomoć kompjutera u stvari ne vode ničemu i udaljavaju šahovskog studenta od igre – zaključio je Lalić.

 

https://www.alo.rs/sport/ostali-sportovi/fiser-pa-svi-ostali/320228/vest?fbclid=IwAR1W4G_ah5P9OtmE_7et2ghOZg990P0tphqLdQZxqXF1LZCdY_E4uFdbTgg

Intervju sa Milošem Bubanjom, sekretarom ŠK Herceg Novi 1949


Danas možete da pročitate intervju sa sekretarom šahovskog kluba Herceg Novi 1949, Milošem Bubanjom

 

Goran Tomić: Danas je Herceg Novi dobio organizaciju Kupa Crne Gore koji će biti odigran 25-28.juna 2020 u hotelu Play u Igalu. Kako je Herceg Novi uspio da dobije ovu organizaciju?

Bubanja Miloš: Kao prvo želio bih da Vas srdačno pozdravim i da pohvalim vaš rad, vašu stranicu i vašu veliku ljubav prema šahu i ujedno bih pozdravio sve ljubitelje ove prelijepe igre na 64 polja. Što se tiče Ekipnog KUP-a Crne Gore koji će se održati u Herceg Novom, na moju inicijativu i na inicijativu predsjednika Šahovskog kluba Herceg Novi 1949, gospodina Lepetića došli smo na ideju da ove godine konkurišemo u ŠSCG da budemo domaćini jednog od dva državna takmičenja, a to su Premijer liga Crne Gore i Ekipni Kup Crne Gore. ŠSCG je našu agilnost da budemo domaćini maksimalno prihvatio i odabrao da budemo domaćini Ekipnog Kupa Crne Gore za 2020.godinu.

 

Goran Tomić: Da li planiraš još neke šahovske aktivnosti u Herceg Novom u bližoj ili daljoj budućnosti?
Bubanja Miloš: Šahovski klub Herceg Novi 1949 je do prije 3 godine bio pred gašenjem. Ali dobra volja, želja i veliki rad svih u klubu je donio rezultat i sačuvali smo ono što evo traje 71 godinu.
Ostvarili smo zacrtano i samim plasmanom u Premijer ligu Crne Gore smo pokazali kako se iz „mrtvih“ može napraviti rezultat. U daljoj budućnosti planiramo uz pomoć naše Opštine (koja nam uvjek kad god je to moguće pomogne) da napravimo jedan OPEN koji bi okupio preko 200 igrača što iz Crne Gore tako i iz ostalih zemalja.
Goran Tomić: Da li je moguće da se Herceg Novi vrati u centar interesa šahovskog svijeta kao što je nekada bio kada su ovdje igrali svjetski šampioni?
Bubanja Miloš: Naravno, to je i cilj da klub vratimo na slavne staze kao nekada kada su u Herceg Novom dolazili igrači poput Bobija Fišera, Talja itd…
Goran Tomić: Koje su ambicije Šahovskog kluba Herceg Novi 1949 u narednim takmičenjima? Šta očekujete od ekipe Herceg Novog na Kupu ali i na Premijer ligi?
Bubanja Miloš: Za ovu godinu cilj našeg kluba je opstanak u društvu najboljih. Što se tiče KUP-a tu će nastupati naši domaći igrači: Mihajlović, Savić, Tomić, Cerović, Pejović, Bubanja, Duraković, Ćeranić, Perišić i moja malenkost. Daćemo sve od sebe, pa ako osvojimo neku od medalja bio bi jedan veliki uspjeh.
Goran Tomić: Možete li nešto da kažete o vašim šahovskim počecima? Kako ste naučili da igrate šah? Vaš otac je takođe jak šahista…

Bubanja Miloš: Šah sam počeo da igram sa 5 godina. Moj otac je tada igrao na mnogim takmičenja i već sa 4 godina sam išao zajedno sa ocem na mnogim takmičenja da gledam kako igra. Već sa 5 godina sam počeo polako da pomjeram figure i evo prošlo je skoro 20 godina od kada sam u šahu iako sam amater. Moj prvi trener je bio moj otac, a onda sam počeo da radim sa pokojnim fide majstorom Đorđem Konjevićem koji me je mnogo toga naučio. Nažalost, izgubili smo jednog predobrog čovjeka i velikog zaljubljenika u ovu drevnu igru.

 

Goran Tomić: Budući da ste još mlad šahista, koje su vaše lične ambicije u šahu? Znam da ste bili uspješni na turnirima u Beogradu, a u brzopoteznim partija preko interneta imate takođe dosta uspjeha…

Bubanja Miloš: Iskreno, nemam neke prevelike želje što se ličnog aspekta tiče. Učestovao sam na brojnim takmičenjima, ali najmiliji turniri su mi upravo u Beogradu. Od 2016.godine sam učesnik turnira pod nazivom „Belgrade Trophy“. Igrao sam dobro na sva četiri turnira, mada mi je veće zadovoljstvo to što sam upoznao mnogo prijatelja na tom turniru. Što se tiče turnira blitz putem interneta, nije bilo loše, ali u svakom slučaju meni je najvažnije da se svi družimo ili uživo ili putem interneta. Upravo smo u toku ove pandemije igrali mi iz Crne Gore. Naziv internet prezentacije nosio je „Ostani Doma“, a učestvovali su mnogobrojni jaki igrači (IM Kalezić, FM Tomić, FM Mušović, FM Popadić itd..). Svakim danom su se održavali turniri i bilo je zaista zanimljivih i prelijepih partija.

 

Goran Tomić: Da li možete da uskladite obaveze na poslu sa poslovima sekretara šahovskog kluba?
Bubanja Miloš: Sve se može kad se hoće. Naravno, meni je šah velika ljubav i ništa mi nije teško uraditi za šah.
Goran Tomić: Vidim da se osim šahom bavite i pjevanjem i čuo sam da ćete možda čak učestvovati na Zvijezdama Granda. Od kada imate interes za pjevanje? Koje pjesme najviše volite da pjevate?

Bubanja Miloš: Jeste, tačno je. Treba za koji dan da pošaljem snimak moje interprentacije i nadam se da ću biti član Zvijezda Granda. Pa eto to mi je dar od Boga. Volim prosto da zapjevam kad je god fino društvo. Najviše volim narodnu muziku.

 

 

Goran Tomić: Možemo li očekivati da zapjevate na zatvaranju nekog šahovskog turnira?

Bubanja Miloš: Nikakav ne bi bio problem. (Smijeh)

 

Goran Tomić: Poznato je da ste osim dobar šahista takođe i dobar fudbaler i da već dugo igrate za fudbalski klub u Igalu. Kakve su vam ambicije u fudbalu? Da li imate dovoljno vremena za treninge, šah i pjevanje?

Bubanja Miloš: Kao što sam pomenuo, sve se može kad se hoće. Volja je moj presudni faktor i to je ono što me drži ne samo u sportu nego i u životu. Fudbal isto igram skoro 20 godina. Sada sam član FK Igala 1929 i nadam se da ćemo se ove godine vratiti u savezni rang, gdje i zaslužujemo da budemo po svemu.

 

Goran Tomić: Zahvaljujemo Bubanji Milošu koji je našao vremena za ovaj intervju. Miloše, sve najbolje na poslovima sekretara šahovskog kluba, kao i u šahovskim takmičenjima, ali i u fudbalu. Naravno i da vas gledamo u Zvijezdama Granda gdje će veliki broj šahista da navija za vas!

Poslušajte i dvije pjesme Miloša Bubanje: 

 

 

Intervju obavljen preko e-maila 10.06.2020.

David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“ (4. nastavak)


David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“

(4. nastavak)

E.SUROV:  Da li se možete sjetiti turnira sa neugodnijim uslovima za igru?

D.NAVARA: Sećam se, ali ne želim da pričam o tome.

E.SUROV: Onda ću pitati o tradicionalnom meču u Pragu, koji se igrao u junu svih poslednjih godina, po mom mišljenju 18 godina. Očigledno je da je ove godine manifestacija otkazana?

D.NAVARA: Izgleda da je otkazano. Ali ipak sam ja još ranije rekao da ne želim da igram. Jednostavno zato što sam imao toliko poraza zaredom da sam već bio pod pritiskom, bilo mi je neprijatno.

E.SUROV: Samo tako? Znači, ustvari ste otkazali sami meč?

D.NAVARA: Da, govorio sam o tome i ranije, ali sada sam to rekao tako glasno da je organizator shvatio da zaista želim da napravim tajm-aut. Mislim da će Pavel Matokha održati meč bez mog učešća.  Iako će u Češkoj najverovatnije za nekoliko nedjelja početi neki mali turniri. Srećom, naša situacija je manje-više dobra.

E.SUROV: Ukidaju se ograničenja, život se polako vraća u normalu, zar ne?

D.NAVARA: Da. Naravno, nema garancije da više neće biti problema, ali ograničenja se postepeno uklanjaju.

E.SUROV: Češka je jedna od prvih zemalja koja je zatvorila granicu. Dogodilo se to par dana prije otvaranja turnira kandidata – dobro sam ga se sjetio jer sam sve to pratio.

D.NAVARA: Tada sam htio da odem na Bundesligu, iako sam se kolebao. Po mom mišljenju, tada je u Njemačkoj, prema podacima, bilo manje od jednog pacijenta na deset hiljada zdravih, što znači da rizik nije bio toliko veliki ako biste otišli ​​na dva dana. Ali liga su jednostavno prekinuli. Uradili su pravu stvar, jer su tada mnoge države već uvele svoja ograničenja – ne samo Češka, već i Poljska, Slovačka …

E.SUROV: Kako ste psihološki izdržali karantin? Jako se namučili?

D.NAVARA: U početku, čak i dobro, uspio sam da se odmorim. Prije toga sam igrao previše, kao i uvijek, i trebalo mi je odmora. Tada sam radio na ispravljanju grešaka u knjizi, što je takođe bilo korisno, jer to ranije nisam dobro uradio. Pored toga, jedna knjiga je već štampana, a druga se priprema, ali u ovoj drugoj knjizi sam samo mali koautor.

Kasnije je ta situacija počela da vrši pritisak na mene, nije bilo dovoljno socijalnog kontakta. Već sam imao i ranije problem sa tim, ali sada mislim da je sve u redu.

E.SUROV: Da li vam nedostaje pravi šah?

D.NAVARA: Da naravno. S jedne strane, dobro je što sam mogao da se opustim za par nedelja, s druge – naravno, nedostajalo mi je, želim da igram.

E.SUROV: A da vam se sada ponudi da odigrate meč sa nekim veoma jakim protivnikom, kao što je to bio slučaj sa Ding Lirenom prošle godine – ne biste li odbili?

D.NAVARA:  Verovatno bih igrao. Iako u slučaju Ding Lirena rezultat meča, ne bio pod znakom pitanja. Veoma je jak, gubi vrlo malo.

E.SUROV: Možda je poenta u tome da niste dovoljno sigurni u sebe? Često govarite stvari poput „ishod meča je unapred odlučen“ ili „rezultat je logičan“. I zašto? Mislim da u meču od četiri partije uvijek možete nekako okrenuti tok meča na svoju stranu?

D.NAVARA: Da, ali u poslednje vrijeme smo igrali ne četiri klasične partije, već osam ili više rapid partija. I što je više partija, to je manja šansa da se meč završi iznenađenjem. Nisam rekao da je rezultat unapred odlučen, ali u ovim mečevima stalno igram loše. U isto vrijeme, postoje i turniri na kojima skoro uvijek igram dobro. Kao i oni gdje ja slabo igram. Ne znam o čemu se radi. Ali u pravu ste – ponekad nemam dovoljno samopouzdanja, ovo je posebno tačno kada sretnem veoma jake protivnike. Moj pristup takvim turnirima je uvek bio pogrešan – previše sam zanemario pripreme. Na turnirima nižeg ranga možete se pripremiti na licu mjesta već tokom takmičenja, ali na veoma jakim turnirima to se skoro nikada ne može uradititi. Čak i veoma jaki igrači poput Richarda Rapporta ili Vladislava Artemijeva, bez odgovarajućeg treninga, najčešće ne zauzimaju visoka mjesta na super turnirima koji odgovaraju njihovom talentu.

E.SUROV: Davide, vjerovatno ste slušali ili čitali moj veliki razgovor sa Genna Sosonkom, održanom usred karantina. Između ostalog, Genna je predvidio da će kao rezultat čitave ove neočekivane i neviđene istorije šahisti vremenom postati slabiji, izgubiti formu i neće je obnoviti. Jer obnoviti je teže nego izgubiti. Kako se osjećate – za ovo vrijeme ste postali slabiji ili, obrnuto, jači?

D.NAVARA: Moja forma je generalno u „zamahu“. Mislim da sam u početku definitivno postao slabiji, jer sam radio na knjizi, a to uopšte nije šah – obraćao sam pažnju na tamošnje formulacije, a uopšte nisam bio u teoriji otvaranja.

E.SUROV: Ranije ste podnijeli prijavu za šahovskog novinara …

D.NAVARA: Da, na kratko vreme. Generalno, pretpostavljam da sam izgubio formu, mada, iskreno, i prije karantina moji nastupi nisu bili baš ubjedljivi. Na Gibraltaru sam osvojio visoku nagradu, ali imao sam veliku sreću u poslednjem kolu, mogao sam da izgubim. Tada sam u Pragu nastupio ne baš najbolje. Već tada mi se činilo da sam izgubio formu. Ali sam na Evropskom prvenstvu ponovo igrao dobro. Vidjećemo šta će se dalje dešavati. Teško je suditi po jednom turniru, ali šta da se radi kad nema drugih turnira.

E.SUROV: U ćaskanju pitaju: „Koje su šahovske knjige koje čitate najbolje i najkorisnije za razvoj šaha ?“

D.NAVARA: U Češkoj je vrlo zanimljiva knjiga – nešto kao „Psihološki vodič za šahovsku igru“. Njegov autor, jaki majstor, kompetentna i inteligentna osoba, dobro je napisao. Razmotrio je pitanja šahovske psihologije.

E.SUROV: Ali to je na češkom, zar ne?

D.NAVARA: Da, nema prevoda. Ako govorimo o drugim knjigama, onda je, naravno, „Međunarodni  turnir velemajstora u Cirihu 1953.“ sjajna knjiga. Knjige Marka Izraileviča Dvoretskog uveliko su uticale na mene. U početku su me moji treneri upoznali sa njima – IM Pržbil i GM Jansa. Tada sam i ja počeo da proučavam ove knjige, naročito mu je „Udžbenik završnica“ znatno pomogao da podignem nivo igre u završnicama.

E.SUROV:  I pitanje istog slušaoca: „Koji format igre vam se najviše sviđa – klasičan, rapid ili blic?“

D.NAVARA: Svi mi se sviđaju, ali u blic-u, mnogo toga zavisi od forme. Kad sam u formi, mogu da igram dobre partije, a kad ne, ne biste uopšte trebali da gledate moje partije. Ali klasiku smatram ozbiljnijom. Rapid šah trenutno dobija sve veću popularnost, i to je razumljivo, jer ima manje remija i nema toliko grešaka kao u blicu.

E.SUROV: Već sam vas pitao da li vam je dosadno. Ali zar vam ne nedostaju samo normalni, klasični, dugi šah? Da dođete, sjednete, dobro razmislite o potezu. I na samom turniru – budete na nekom mestu, prošetate posle partije, ćaskate … Ali zar vam takav režim ne nedostaje?

D.NAVARA: Nedostaje mi. Takođe  zato što nije tako lijepo stalno biti kod kuće. Uvijek je lijepo vratiti se sa turnira kući, radujem se tome. A kad sam bio kod kuće, radovao se turnirima, odlazio sa velikim zadovoljstvom i igrao. Volim da mijenjam ove dvije faze. Naravno da mi nedostaje. Posebno je dobro igrati u ligama, jer u većini liga imamo veoma prijatan tim, volim da razgovaram sa prijateljima, šalim se i igram šah.

E.SUROV: Recimo, da vam sada neko ponudi izbor turnira, na koji da idete, da li biste izabrali klupski turnir, neku ligu?

D.NAVARA: Teško je reći. Ali tim mi je važan. Ekipa u našem češkom klubu je jako dobra, imamo ugodnu atmosferu. Evrokup je dobar u tom pogledu – tamo je mnogo ljudi, mnogo prijatelja.

E.SUROV: Možda poslednje moje pitanje. Da li nekoga trenirate sami? A ako ne, da li planirate da to ozbiljno uradite u bliskoj budućnosti?

D.NAVARA: Djelimično treniram jednog učenika. Koliko je to ozbiljno, drugo je pitanje. Prije je imao više trenera, ali ja nisam bio glavni. Sada se priprema za maturu, nema puno vremena za šah, ali vidjećemo šta će se dalje dešavati. Budućnost je vrlo teško predvidjeti. Treniram ga malo, ali to nije moj cilj. Jednostavno se osjećam još kao igrač. Čak i u okviru treninga, mislim da je najkorisnije kada igramo trening partije i analiziramo ih.

(Kraj)

Ovo je veći dio intervjua, a ako želite da ga pročitate kompletno možete da vidite na linku ispod

http://chess-news.ru/node/27108

David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“ (3. nastavak)


David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“

(3. nastavak)

E.SUROV: Mogu li da vas zamolim da pokažete zanimljive fragmente vaših partija sa šampionata?

[David pokazuje i komentariše. ]

E.SUROV: Davide, ponudiću vam sada na tri minuta da se odvojite od šaha i igrate blic sa mnom, ali ne šahovski, već verbalni.

D.NAVARA:Pokušaću, ali bojim se da moja reakcija neće biti brza.

Chess-News · Blic sa Davidom Navarom

E.SUROV: Pred emisiju neočekivano sam od vas dobio fotografiju. Reci mi, nešto o toj  fotografiji?

D.NAVARA: Nedavno sam završio rad na svojoj knjizi. Ovo je dijelom prevod mojih čeških knjiga, nešto što sam promijenio. Knjiga se zove „Moj šahovski svijet“, veoma je velika, ima 600 stranica. Postoji 64 moje partije, ali ne samo pobjede. Tu je  46 pobjeda, par remija, ostatak poraza. Mislim da je knjiga dobra, ali prevelika. Da sada ponovo počnem da pišem, uradio bih nešto drugačije.

E.SUROV: Davide, već sam mnoge ljude pitao o ovome, ali još vas nisam pitao. Kakav je vaš stav o onome što se dogodilo na turniru kandidata? I da li biste mogli da igrate umjesto učesnika ovog turnira pod uslovima kakvi su bili u Ekaterinburgu? Hoću da kažem da ne znamo potpunu sliku, jer na mjestu događaja nije bilo nijednog novinara koji bi vam tačno rekao u kojim se uslovima radi. Ali prema komentarima igrača, iz videa koji smo vidjeli možemo izvući neke zaključke.

D.NAVARA: U osnovnom, već sam pisao na Chess News-u [u komentarima] da o tome razmišljam. U početku sam mislio da će sve biti u redu – u Rusiji je manje-više sigurno. Ali otprilike pet dana prije turnira, počeo sam da shvaćam da je turnir veoma dug, i dok on traje, nešto se moglo promijeniti. Naravno, nisam pomislio da će se takve akcije početi takvom brzinom da će države svakodnevno početi da zatvaraju svoje granice i tako dalje. Nisam to očekivao i priznajem da sam pogriješio.Ali mislim da su organizatori od početka turnira dobro postupali, osim ceremonije otvaranja – bilo je to, po mom mišljenju, vrlo glupo. U drugim slučajevima, mislim da su postupali logično i pošto se to dogodilo, prekinuli su turnir u jedinom mogućem trenutku. Posle još drugog kruga, bilo bi nemoguće nešto uraditi.

Generalno, u početku sam se zalagao za održavanje turnira, a zatim sam počeo da sumnjam kada je bilo kasno da se nešto promijeni. Mnogi su potcjenili stepen opasnosti, čak i političari koji imaju savjetnike. Predviđanje je njihov dio posla, ali ne i za mene.
Što se tiče toga kako bih igrao, ne znam. Na tako jakim turnirima često ne igram baš dobro. Vjerovatno bi neobični uslovi uticali na mene, ali ne mogu sa sigurnošću da kažem. U mom životu postojao je period kada se moja baka teško razboljela, roditelji su se razveli, nije bilo ničeg dobrog u mom ličnom životu, ali ipak sam tada pokazao veoma jaku igru. Zato se ništa ne može reći. Kad počinjete turnir nikad ne znate kako će on ići.

 

(Nastaviće se)

David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“ (2. nastavak)


David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“

(2. nastavak)

E.SUROV: Ipak: šta razlikuje igru preko interneta suštinski od … Ne kažem klasičnog šaha, ali bar šaha ‘lice u lice’?

D.NAVARA: Uživam da igram šah ‘licem u lice’, ali za sada se to ne preporučuje. Možda je negde to već moguće, ali morate biti oprezni, još nema velikih turnira. S jedne strane, zgodnije je igrati preko interneta, ne morate ići bilo gdje, možete igrati od kuće, s druge strane postoji opasnost, trebate preduzeti mjere protiv varanja i sporno je koliko su efikasne. Mislim da je u finalu u tom pogledu sve bilo u redu. Nekoliko sudija je gledalo igrače, a gospodin Regan je kontrolisao i sa njegovim programom. A u grupnoj fazi je bilo mnogo ljudi, pa ih je bilo teže pratiti. Koliko znam, uhvatili su mnogo varalica i to je dobro. Iako, naravno, nije sigurno da su svi uhvaćeni, niti postoji sigurnost da su svi koji su uhvaćeni prekršili pravila. Ali, po mom mišljenju, organizatori su se jako potrudili.

E.SUROV: Da li ste i sami sumnjali na nekog tokom turnira?

D.NAVARA: Ne. To jest, kad sam gledao grupu „E“, pojavila se sumnja. Ali sam u jednom slučaju shvatio da definitivno nisam u pravu, u drugom možda sam i u pravu, ali, srećom, to nije uticalo na kvalifikacije na završni turnir. U samom finalu nije bilo sumnji. Igrao sam pošteno, a pošto je osoba koja je igrala pošteno osvojila drugo mjesto, onda, mislim, sve je manje-više normalno.

E.SUROV: Kako je tekla borba u ključnoj fazi?

D.NAVARA: U polufinalu sam odigrao svoj najbolji meč od četiri, a u finalu – najgori. Ali Aleksej Sarana je igrao veoma jako. Pobijedio je Anish Girija i mene, mada, ponavljam, moja igra u finalu je bila daleko od optimalne. S druge strane, to zavisi od toga kako vaš protivnik igra. Recimo, na češkom brzopoteznom šampionatu sam izgubio u prvom kolu, jer se isključio internet, a onda sam dobio rivale sa mnogo nižim rejtingom. Sa njima sam napravio malo grešaka, jer su se igrali ne baš na najbolji način. Kada vaš protivnik pravi mnogo grešaka, lakše je da sami ne griješite, i obrnuto.

(nastaviće se)

David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“ (1. nastavak)


David Navara: „Nedostaje mi šah, želim da igram!“

(1. nastavak)

05.05.2020

E.SUROV: 20:06 je po moskovskom vremenu, uživo prenos Chess-News-a. Zajedno sa mnom je i David Navara, koga ne samo čujete, već i vidite. Zdravo, Davide!

D.NAVARA: Dobro veče!

E.SUROV: Odmah pitanje za vas: navedite šahistu čije se prezime razlikuje od vašeg samo za jedno slovo.

D.NAVARA: Nije lako … Ako je sa dvostrukim „r“, verovatno neki Španac. … Ne ja ne znam.

E.SUROV: Sarana. Aleksej Sarana, od  kojeg ste nedavno izgubili u finalu internet Evropskog prvenstva. Reci nam kako je bilo. Kako je prošao šampionat za vas? Kakva su osećanja prema njemu i šahu preko interneta uopšte?

D.NAVARA: Bio sam pomalo skeptičan prema šahu preko interneta, jer još uvijek volim da igram uživo. U početku nisam htio da učestvujem na Evropskom prvenstvu, ali tada sam dobio ponudu – ponudili su wild card (pravo učešća bez kvalifikacija) u finalu od šesnaest učeesnika. Postojala je ideja da se dvanaest šahista kvalifikuje iz najviše rejtingovane grupe, a četiri velemajstora dobiju wild card, a  zauzvrat oni daju obećanje da će igrati partije sa pobjednicima  nekih rejting kategorija. Odmah sam rekao da ideja sa wild card, po mom mišljenju, nije najbolja – ona naravno, daje veliku prednost. Ali kad su mi predložili, odlučio sam da pristanem, tim više jer u stvari nije bilo drugih zanimljivih predloga. Ako uporedite sa drugim šahistima sa sličnim rejtingom, onda mislim da nisam imao bolju ponudu od njihove. Zato sam odlučio da pristanem. Na kraju malo sam nepovjerljiv prema internet turnirima i smatrao da šansa da stignem do finala ili zauzmem neko visoko mesto nije tako velika.

Na kraju, samo su dvojica šahista dobila wild card – Anish Giri i ja. Drugi su odbili, ali ne znam detalje. Kao rezultat svega, igrao sam u ovom finalu od šesnaest šahista i zauzeo drugo mesto..

E.SUROV: Davide, sad gledam ekran sa ovog turnira – kako ste igrali. Naravno, kada su se partije odvijale, glave na ekranu nisu bile tako statične kao na fotografiji, ali, na primjer, u ovome ne nalazim ništa spektakularno. Kažu: online šah je spektakularan. Šta je spektakularno u ovome, ne mogu da razumjem? Da li pronalazite nešto spektakularno u ovome?

D.NAVARA: Ponekad je bilo ponešto zanimljivo za gledaoce. Recimo, u drugoj partiji prvog meča napravio sam grubu grešku i uhvatio se za glavu. Tek tada sam shvatio da su me vidjeli i kako nije baš razumno da to uradite dok protivnik razmišlja o potezu.

E.SUROV: To jest, ustvari ste mu prenijeli svoje emocije, šta ne biste radili u normalnoj partiji, zar ne?

D.NAVARA: Ne znam da li je on vidio moje lice. Ja lično nisam gledao lica protivnika tokom partije. Verujem da bi i bez toga on pronašao odgovor, jer je potez bio jednostavan, a protivnik je bio jak velemajstor.

(Uskoro nastavak)

Saša Adamović: Šah je kao i politika


Saša Adamović: Šah je kao i politika

04.06.2020 •
Izvor: Dnevnik.rs

Foto: Privatna arhiva/Saša Adamović

Posle dugo vremena, na čelu nacionalnog Saveza je čovek koji je i sam odličan šahista i nekadašnji omladinski prvak Novog Sada u izuzetno jakoj konkurenciji, sa fišerovskim skorom od devet poena iz devet partija.

Kada ste počeli da se bavite šahom i odakle ljubav prema ovoj drevnoj igri?
– U prvim razredima osnovne škole otac me je naučio da igram šah i još uvek čuvam drvenu šahovsku garnituru koju mi je upravo on poklonio. Ipak, ključna stvar se desila u četvrtom razredu osnovne škole, kada sam jako loše prošao na Školskom prvenstvu. To mi je izuzetno teško palo, pa sam naredno leto proveo trenirajući uz najpopularnije šahovske knjige toga doba. Posle toga, u narednim godinama, bio sam jedan od najboljih šahista u školi i uspešno sam nastupao za reprezentaciju škole na mnogim školskim takmičenjima.
– Rođen sam u Čurugu, a učitelj Boško Tucakov, je bio veliki zaljubljenik u šah, pa je logično što je svoju ljubav preneo na mnoge učenike koji su kasnije postali vrsni šahisti. Drago mi je da sam i ja bio uspešan šahista i omladinski reprezentativac Vojvodine u istoj generaciji sa danas priznatim velemajstorima Miroljubom Lazićem, Sinišom Dražićem i mnogim drugim poznatim šahovskim majstorima. Kasnije, dok sam igrao za ŠK „Vojvodina“ iz Novog Sada, sa mnom su kao terneri radili i FIDE majstor Ramo Mujagić, kao i internacionalni majstor Ivan Buljovčić.

Bili ste veoma perspektivan i talentovan mladi šahista, veoma rano ste napustili šah i šahovsku karijeru podredili akademskoj. Koji je bio razlog za to i da li ste senekad pokajali zbog toga?
– Mislim da sam objektivno procenio neke svoje krajnje domete u šahu i shvatio da u budućnosti ne bih mogao da budem šahovski profesionalac. Okrenuo sam se drugim interesovanjima u životu, ali šah mi je zauvek ostao velika ljubav i najdraža igra. Za sve ove godine, ne samo što sam povremeno nastavio da igram šah u slobodno vreme, nego sam zadržao i sva prijateljstva koje sam stekao u šahovskim danima, tako da se u tom delu nikada nisam pokajao, jer sam na neki način ipak ostao sve vreme u vezi sa šahom, što upravo i pokazuje ovaj moj novi angažman u ŠSS.

Vaš životni poziv je istorija i danas kao profesor predajete na fakultetu i aktivno pratite zbivanja u našoj zemlji i u svetu, gostujući u raznim TV emisijama kao politički ekspert i analitičar, a bili ste i direktor Apolo TV u Novom Sadu. S obzirom na to da imate veliko iskustvo i u šahu i u politici, da li mislite da postoji sličnost između ove dve oblasti?
– Možda neobično zvuči, ali između šaha i politike postoji i više sličnosti nego što to na prvi pogled deluje. U obe sfere, da biste bili uspešni, potrebno je da izvanredno procenjujete trenutnu situaciju, kako na tabli tako i u životu, zatim da objektivno predviđate mnoge okolnosti koje se mogu desiti u budućnosti, tj. mnogo poteza unapred na šahovskoj tabli. A da i ne spominjemo koliko je neophodno biti strpljiv, tolerantan, pronicljiv., da biste bili odličan šahista ili vrstan političar.

Kada ste preuzeli funkciju vršioca dužnosti predsednika ŠSS, omogućen vam je uvid u dokumentaciju i račune Saveza. Kako je nastao dug od oko 17 miliona, koliko trenutno nedostaje u kasi Saveza, i ko je odgovaran za nedomaćinsko poslovanje?
– Koliko sam upoznat sa trenutnom situacijom, dug Saveza nije od juče, nego se preliva već dugi niz godina, s obzirom na to da je u šahu nedostatak sredstava hroničan problem, ne samo u savezima u našem regionu, već i u šahovskim klubovima i savezima širom Evrope. Govoreći realno, svake godine Šahovskom savezu Srbije, i pored svih obezbeđenih redovnih priliva, nedostaje jedan ozbiljan deo sredstava, što se može prevazići samo dugoročnim planiranjem i konkretnim potezima. U ovom trenutku mislim da imam jasan plan i viziju puta ka stabilnosti našeg Saveza.

U toku naredne nedelje imaćete susret sa predstavnicima Ministarstva omladine i sporta. Šta će biti tema ovog sastanka i kakav ishod očekujete?
– Obratićemo se resornom Ministarstvu za pomoć, jer sam prilikom primopredaje dužnosti nasledio i dug Saveza od 17 miliona dinara, u koji je uključen i dug od 70.000 evra prema Svetskoj šahovskoj organizaciji (FIDE). Moraćemo da nađemo način da to reprogramiramo, kako bismo mogli da funkcionišemo. Nadam se da, uz pomoć države u jednoj racionalnoj meri koliko to trenutne okolnosti dozvoljavaju i uz angažovanje jednog broja šahovskih donatora i sponzora, zajedničkim snagama svakako možemo prevazići postojeću veoma nepovoljnu situaciju.

Kako vidite stanje u muškoj reprezentaciji Srbije gde, osim Aleksandra Inđića i Nikole Sedlaka, ostali naši vrhunski velemajstori i višestruki šampioni države odbijaju učešće u reprezentaciji? Da li vidite neko novo lice u ulozi budućeg selektora, koji bi imao i znanje i iskustvo i autoritet da okupi naš najbolji tim?
– U prethodnom periodu iz srpske kuće šaha nisu stizale pozitivne vesti, pošto smo bili suočeni sa bojkotom naših najboljih velemajstora, koji su odbili da igraju za reprezentaciju. Zbog toga smo na Evropskom prvenstvu i Šahovskoj olimpijadi postigli rezultat koji ne odgovara renomeu srpskog šaha i cilj je vratiti ih u nacionalni tim. Nije tajna da je moja velika želja da na bilo koji način na čelo naše reprezentacije, bilo kao selektora, savetnika ili direktora reprezentacije, dovedemo legendu našeg šaha, velemajstora Ljubomira Ljubojevića. Verujem da bi se pod njegovom dirigentskom palicom svi naši najbolji velemajstori sa velikim zadovoljstvom odazvali pozivu u reprezentaciju i smatrali da im je time ukazana velika čast da brane boje zemlje koju predvodi takav šahovski autoritet i ljudska veličina kao što je velemajstor Ljubojević.

Naš proslavljeni velemajstor i osvajač 14 olimpijskih medalja Aleksandar Matanović 23. maja ove godine proslavio je svoj 90. rođendan. Da li ŠSS planira da obeleži ovaj redak jubilej legendarnog izdavača Šahovskog informatora?
– Svakako planiramo da u narednom periodu posvetimo dosta pažnje i našim legendama poput Gligorića, Ljubojevića, Ivkova, Matanovića, Matulovića, Velimirovića i mnogih drugih, bez kojih šah na ovim prostorima nikada ne bi dostigao takav ugled i svetsku slavu kakvu je uživao tokom nekoliko uzastopnih decenija prošlog veka. Naša dužnost je da neprestano podsećamo mlađe generacije na lik i delo ovih velikana i mi ćemo se kao nacionalni Savez truditi da to i činimo. Pored Aleksandra Matanovića, i naša čuvena šahistkinja Verica Nedeljković je prošle godine proslavila svoj 90. rođendan, tako da je i to prava prilika da u Savezu na prigodan način obeležimo ove godišnjice i prisetimo se ljudi koji su putem šaha decenijama pronosili slavu naše zemlje u svetu.

Na kraju, kakvi su vaši planovi za oporavak nacionalne Šahovske federacije? Da li vidite svetlo na kraju dugog tunela?
– Radimo po našem Statutu i plan je da krajem jula upriličimo izbornu Skupštinu. Realnost je da, kako stvari sada stoje, Šahovski savez Vojvodine mene predloži za predsednika nacionalnog Saveza. Međutim, sve je to još uvek neizvesno i smatram da je rano govoriti o tome ko bi bili potencijalni kandidati. Sa druge strane, vreme nam ne dozvoljava da čekamo, te se neke stvari moraju hitno rešavati, jer smo već „u cajtnotu“. Nekada smo, pored slavnih igračkih dana, bili i veliki organizatori najznačajnijih svetskih šahovskih događaja. Smatram da je neophodno ponovo vratiti Srbiju na šahovsku mapu sveta i, u tom smislu, svakako je najveća želja organizacija Šahovske olimpijade u Beogradu, prvi put od kako je Srbija stekla svoju samostalnost.

Iva Uzelac

Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“ (8. nastavak)


Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“

(8. nastavak)

E.SUROV: Još dva pitanja stigla su u chat o turniru kandidata. Vraćamo se ovoj temi. „Zašto mislite da igrači nisu podržali Teymur Radjabova ?“

S.ATALIK: Dozvolite mi da vam postavim obrnuto pitanje: da li je Teymur Radjabov bilo koga podržavao u svom životu? Naravno da je vaše pitanje pravilno. Već sam pomenuo da jedinstvo u šahovskom svijetu jednostavno ne postoji. Nema nikakve solidarnosti.

Pogledajmo s druge strane Maxime Vachier-Lagrave se nije kvalifikovao za turnir kandidata ni po kojem kriterijumu. Kada je ostalo poslednje mesto i organizatori su izabrali Alekseenka. Da li je tada neko podržavao Vachier-Lagrave-a? A onda Maxime, usput rečeno, dobro obrazovan, ozbiljno izučava fiziku sa matematikom, dolazi sa prijedlogom: igrajmo meč. Jedna od najnevjerovatnijih ideja koje sam čuo u životu! Šta se dešava, sledeća faza je dvoboj? Kako u vremenu Puškina? Tada sam spreman da budem sekundant u takvom dvoboju.

E.SUROV: Samo u vezi sa wild kartom, pitaju vas i: šta uopšte mislite o ovome, a posebno što ovo mjesto ide ruskim igračima?

S.ATALIK: Postoje dvije strane problema. Prvo, kategorično sam protiv ličnog poziva na turnir kandidata. Ali ako takvo pravilo postoji, onda ni na koji način ne bi trebalo na to da utiče  etničko porijeklo šahiste, ili  nacionalnost, ili bilo šta drugo slično. Moraju postojati vrlo ozbiljni sportski kriteriji! Dozvolite mi da vam dam jedan primjer: u 1986-87 sam pobijedio na državnim prvenstvima Turske, postao sam ozbiljna i autoritativna ličnost u našim šahovskim krugovima. 1990. uvedeno je pravilo wild karte za reprezentaciju, odnosno jedan igrač može biti pozvan. Rekao sam: dobro, onda neću igrati državno prvenstvo. Rekli su mi: tada ćemo ovo mjesto dati drugom. Ne, stvarno! – Ja sam odgovorio i igrao na šampionatu. Kad god bih imao loše odnose sa federacijom, neko drugi je dobio pozivnicu za reprezentaciju . Zapravo, poziv mora ispunjavati najstrože kriterije. I takvo mjesto treba osigurati zaista najjačim igračima, onima koji još nisu u sastavu. Na prošlom turniru kandidata takav je bio Vachier-Lagrave!

E.SUROV: I usput da kažem, uostalom, Radjabov će, najvjerovatnije, biti uključen u sledeći turnir kandidata (bar je Dvorkovič o tome govorio, iako još nema službene odluke). Čovjek mora shvatiti da će tamo zauzeti nečije mjesto. Ili mjesto wild card ili neko drugo ili će zbog ovog uključivanja nekako izmijeniti pravila.

S.ATALIK: Potpuno ste u pravu. Izgleda krajnje čudno da 2020. godine neko bude nominovan za turnir kandidata 2022. godine! Što mogu reći ovdje, mogu se vratiti tamo gdje smo započeli razgovor: ne bi trebalo biti ovakvih savjeta od strane šahista.

E.SUROV: Mislite na savjete od stane Sutovskog i Bologana?

S.ATALIK: Da, razumijete, ja ne želim da se razgovor pretvori u razgovor o Sutovskom i Bologanu. Prvog ja znam malo i ne želim znati više o njemu. Što se tiče Bologana, poznajem ga od djetinjstva – igrali smo zajedno u Rumuniji i u Manili, i svuda smo igrali. Uglavnom, ne trebaju savjetnici odlučivati, ali šef organizacije trebao bi imati jasno shvatanje šta treba da uradi. Zbog toga mora biti šahista. Ne može se beskrajno vezivati za pomoć Mair Mammadova! Neko bi trebao to preuzeti i zaustaviti ovu sramotu.

E.SUROV: Pa, Suate, s obzirom da si rekao da ste ponosni što ste najviše puta kažnjeni sportista u Turskoj, onda dozvolite da budem ponosan što sam jednog dana u 2012. stao sa vama, u isti red i bio sam „kažnjen“ …

S.ATALIK: Izgleda da je potrebno da se preselite i u Srbiju …

E.SUROV: Da, da, posebno imajući u vidu nedavne događaje na koje bih, po toj logici, trebao biti ponosan.

S.ATALIK: Neko se mora boriti protiv zla, neko mora nazvati sve svojim imenom. Kada sam vidio da Dvorkovič nije dao akreditaciju za rad na turniru kandidata osobi koja predstavlja najbolji šahovski sajt … To je smiješno! Da li se vraćamo u  vremena Yazicija / Ilyumzhinova / Makropoulosa ? ..

http://chess-news.ru/node/27054

(Kraj)

Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“ (7. nastavak)


Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“

(7. nastavak)

E.SUROV: Takođe pitaju u chatu: „Recite nam, koliko ste godina živeli u Bosni ?“

S.ATALIK:  Nikad nigdje nisam živeo osim u Turskoj. Ali, igrao sam za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, a igrao sam i za klub iz Sarajeva, koji ima najviše titula u Evropi. Ako se ne varam, prošli put kada smo osvojili pehar bio sam kapiten. Više puta sam posjećivao Bosnu, čak sam imao i njihov pasoš, ali u stvarnosti nikad tamo nisam živio. Generalno, često sam putovao svijetom. Na primjer, u periodu 1991-1992. Igrao sam na četrnaest kružnih  turnira u Mađarskoj i mogu reći da sam tamo provodio  polovinu vremena.

Od 1993. godine i skoro do kraja vijeka mnogo sam igrao u Rumuniji, u Grčkoj. Više puta sam bio u zemljama bivše  Jugoslavije. A tokom poslednjih deset godina igrao sam na gotovo svakom velikom turniru u Srbiji. I evo jedne zabavne priče: kad sam dobio srpski pasoš, morao sam da pokažem neku adresu, a bio sam registrovan na istoj adresi kao Garry Kasparov i Zurab Azmaiparashvili. Mislim da bi bilo zanimljivo vidjeti kako bismo se slagali na jednom mjestu i kad bismo sva trojica  morali da odemo od kuće. U ovom slučaju mislim da bi problem išao na nacionalnom nivou.

E.SUROV: Da, dobro društvo …

S.ATALIK: Bilo je to još u vrijeme kada se klub razvijao. Znate, što se Azmaiparašvilija tiče, prezirem ga, ali Kasparov je ličnost. Može se on voljeti ili ne voljeti, ali on je šahista, ne treba ga kritikovati izvan određenih granica. Mnogo je uložio u klub, mnogo je uradio i stvarno ga je zanimalo. Na jednom od evropskih šampionata, kada nismo postali prvaci, ali smo zauzeli drugo mjesto, za nas je igrao velemajstor Zdenko Kožul iz Bosne, koji tada nije igrao dobro. Tada mi je Garry prišao i rekao: „Dosta je! Promjenite Kožula, igrajte sami! “ Ali ja nisam poslušao. Nisam nikog slušao.

Istina, kasnije sam priznao grešku i u poslednjem odlučujućem meču ipak zamijenio Zdenka. Ali poenta je u tome kako se Garry brinuo za naš nastup. Iako je i sam igrao u timu svog prijatelja Nauma Raškovskog, ne sjećam se imena tima, oni su ga često mijenjali. Usput, igrao je neuspješno – po mom mišljenju to je bio turnir na kojem je izgubio i od Huzmana, i od Rubljevskog, kao rezultat postigao je pedeset procenata ili čak otišao u minus. Uvek je navijao za nas. Zato, bez obzira na to što on sada radi, bez obzira na to što govori o Putinu ili Trumpu, bez obzira na tim koji vodi na internet turniru FIDE, u svakom slučaju je vrijedan poštovanja.

E.SUROV: Još jedno pitanje iz razgovora: „Hoćete li igrati na Svjetskom šampionatu 50+ ?“

S.ATALIK: Super pitanje! A ko ga je pitao, možete li reći?

E.SUROV: U chatu se on predstavlja kao Saadi Iskander. Vjerovatno je iz Azerbejdžana.

S.ATALIK: Evo o čemu se radi ustvari. Dok sam igrao u turskoj reprezentaciji, još nisam imao pedeset godina, a posljednjih godina Turska šahovska federacija me nikada nije nominovala za veteranske turnire. Volio bih igrati sa Zurabom Sturuom, mojim starim prijateljem, i Predragom Nikolićem … Ali, zvaničnih akcija u tom smjeru iz federacije nema. Mnogo vremena je već izgubljeno, a s obzirom da imam sada 55 godina, prilično sam kandidat za učešće na 65+ turnirima. Ne znam kada će proći čitava ova situacija sa koronavirusom, možda još uvijek mogu da igram u grupi 50+. Usput možemo stvoriti vrlo dobar srpski tim veterana – Branko Damjanović, ja, ostali velemajstori. Ne znam možemo li se takmičiti sa SAD ili Rusijom, ali očigledno je da ćemo biti ozbiljnu konkurenciju u borbi za titulu 50+ ili kasnije, ako doživimo, 65+.

(nastaviće se)

http://chess-news.ru/node/27054

Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“ (6. nastavak)


Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“

(6. nastavak)

E.SUROV: Navest ću još jedan primjer: Ukrajinka Anna Muzychuk igra za tim Evrope, a njena sestra Marija igra za tim Ostatak svijeta.

S.ATALIK:  Upravo тако! Onda promijenite ime tima! Nazovite ga – „tim FIDE“. A vi u tim Ostatka svijeta uvodite Azerbejdžanca i Ukrajinku i na taj način ih isključujete iz Evrope.

E.SUROV: Najžalosnije je što o tim problemima razgovaramo s vama, s drugim velemajstorima, s nekim drugim ko je zainteresovan za razgovor o tome, ali ljudi odgovorni za te odluke ne razgovaraju s nama. Nema povratnih informacija. Oni to ne smatraju neophodnim.

S.ATALIK: Znate, većinu svog života sam proveo u šahu. Počeo sam da igram sa deset godina, pobjeđivao i u starijim kategorijama u Turskoj, a uvijek sam imao nesuglasice sa onima koji su bili na vlasti u našoj federaciji. Usput, da se vratim na koji ste me način predstavili na početku intervjua – sada za Srbiju igram već oko godinu dana, a prije toga igrao sam i za Bosnu. U šahu sam već 45 godina. I ne igram sa babom kod  kod kuće, kao Ilyumzhinov, već 45 godina igram na zvaničnim turnirima. Nikada za čitsvo to vrijeme nisam dobio odgovore na moja pitanja! Ni u najkriznijim vremenima, kada su postojali najoštriji problemi, nije bilo službenih odgovora.

Veoma sam ponosan što sam od svih turskih sportista (ne samo šahista) dobio najviše kazni. Kad počnete kopati po svemu ovome, ne slažući se sa nepravdom, podmićivanjem, pronevjerama, zlostavljanjem i tako dalje, uvijek neko daje neke odgovore koje nitko ne razumije.

Ali opet, poenta je u tome da su ovdje sami šahisti. Sve započinje s tim i završava: tamo gdje nema obrazovanja, solidarnosti, etike (uzmite samo varalice koji su svuda), tu vlada tiranija. Postoje „dobri“ tirani, „loši“ tirani, ali glavno je da – tiranija ubija logiku. Sve o čemu govorimo je kontradikcija samoj prirodi, samoj logici. Ali nikoga stvarno nije briga, ako se plati. Ja sam velemajstor – plati, ja sam Sutovski – platite, ja sam Muzychuk – platite, i igraću za „Ostatak svijeta“. Svi su sretni, sve je dobro!

E.SUROV: U chatu vas pitaju: da li biste i sami voljeli da vodite Tursku šahovsku federaciju?

S.ATALIK: Vidite, takva mogućnost je bila presječena u korijenu. Od 1995. do 2008. godine i kasnije, bio sam pod sankcijama svoje federacije. Sami su smislili neka pravila zbog toga, onda su ih sami prekršili. U stvari, ja sam bio osoba koja se suprotstavila Yaziciju – jednom od najodvratnijih likova koji se pojavio u šahu. Godine 2008. uputio sam mu izazov na izborima. Ali izuzetno je teško pobijediti osobu koja ima ogromne administrativne resurse. Jasno je da je koristio sve poluge vlasti. I sada samo možemo nagađati kako bi bilo sa Karpovom ili Kasparovom – što bi se dogodilo da sam uspio. Ne znam, sada vidim ljude koji su me tada okruživali i shvatam da bih se možda i njih trebao riješiti, zbog činjenice da su i oni uključeni u korupcijske šeme. Ali bilo pa prošlo. Ne pričam se previše u tu priču, samo sam kritičan prema tim ljudima.

(nastaviće se)

http://chess-news.ru/node/27054

Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“ (5. nastavak)


Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“

(5. nastavak)

E.SUROV:  Kako izaći iz ovog začaranog kruga? Kako promijeniti mentalitet šahista? Ili šta treba promijeniti?

S.ATALIK: Opet, vrlo važno pitanje. Mnogo sam razmišljao o tome. Ali moram reći da sam po prirodi vjerovatnije rušitelj nego graditelj. A s obzirom da nemam toliko prilika da nešto sagradim, moje stavove ne treba shvatiti tako ozbiljno. Ipak vjerujem da je glavna stvar da treba analizirati šta se događa u FIDE. FIDE je konglomerat federacija, po jedan predstavnik iz svake. Već postoji problem: ovaj besmisleni protok ljudi, zagušenje … U ovoj fazi to je potrebno ispraviti. Usput, problem nije ni iz vremena Makropoulosa, nego bih rekao i ranije – iz vremena Euwea. Sjećam se Olafssona, Gligorić, Ragozina … To su osobe koje su predstavljale svoje zemlje u upravljačkoj strukturi FIDE. Zato je jedina šansa za ispravljanje situacije dao nacionalne federacije u FIDE izaberu ljude koji razumiju šta šahu treba. Inače, kao što vidite, imamo dva zeca koji su se dokopali jedne šargarepe.

E.SUROV: Reći ću vam da ako se međunarodnom federacijom upravlja iz Kremlja, nije važno kakvi se ljuti du biraju i na šta oni „utiču“.

S.ATALIK: To nije sporno. Samo moraju samo prihvatiti  kritiku, jer u protivnom neće moći napredovati prema demokratiji. Pogledajte šta se događa na izborima. Neko dolazi sa vrećom novca i kupuje sve afričke federacije, neko sam kontroliše sve glasove Južne Amerike, Azija napreduje i  Evropa … Pa, u redu, neću govoriti o Evropi. Ovo nisu izbori! Danas Ilyumzhinov, sutra Dvorkovich, prekosutra će biti doveden neko drugi, bez obzira odakle dolazi.

E.SUROV: U chatu vas pitaju: „Karpov i Kasparov kandidovali su se za predsjednika FIDE. Da je jedan od njih postao predsjednik, bi li bilo bolje za šah ? “

S.ATALIK: Dobro pitanje. Naravno, nisam vizionar za predviđanje što bi se dogodilo ako… Samo jedno mogu da kažem sa sigurnošću: sramota i sramota, kada neki čovjek koji se zove Ilyumzhinov, koji ne predstavlja ništa u šahovskom svijetu, pobijedi na izborima one koje ste naveli. Ludilo! To ne bi trebalo biti! Morate početi s ovim. S jedne strane vaga je prazna, s druge – dva velika imena, i oni gube. Možemo voljeti ili ne voljeti nešto što govore  Garry Kimovich i Anatoly Evgenievich, to je drugo pitanje. Ali ni u jednom drugom području ne bi se moglo dogoditi ono što se dogodilo nama. Oprostite na pretjerivanju, možda sarkazmu, ali kao kapiten evropskog tima na internet turniru, Garry Kimovich također izgleda prilično čudno.

E.SUROV: Evo, usput smo, prešli smo na još jednu aktuelnu temu. Postoji li još nešto što vam se čini čudno na internet Kupu nacija?

S.ATALIK: Ovo je generalno neka vrsta vještački stvorenog turnira. Shvatam da se šah razvija na internetu … Ali prvo, to je dosadno za gledaoce. A nisam jedini koji ima takav utisak. Lažni šah ne odražava stvarnu ravnotežu snaga igrača i uopšte sve izgleda nekako djetinjasto. Naravno, svako ko ima vremena za gledanje, može to gledati. Ja nisam mogao. Iako sam iskreno pokušao – otišao sam na sajt  gdje su Svidler, Gustafsson, čak i Carlsen komentarisali, ali uzalud.

Zanimljivo je pogledati sastave ekipa. Turnir se zove „Kup nacija“. Ime govori samo za sebe. I šta vidimo? Velemajstor iz Jermenije Aronian igra za Evropu, a velemajstor iz Azerbejdžana Radjabov igra za Ostatak svijeta, zajedno sa Saduakasovom iz Kazahstana, Cori iz Perua i Firouzjom iz Irana. A gdje je Mair [Mammadov]?

E.SUROV: Molim.

S.ATALIK: To ja, malo zadirkujem. Ali ozbiljno: Aronian i Radjabov predstavljaju međusobno zaraćene zemlje, sjećamo se da jedni nisu došli na Olimpijske igre zbog toga, a drugi da nisu došli … I sada, čim se novac pojavi na stolu, kao na ovom internet turniru , svi odmah zaćute. Ispostavilo se da bi mirno svi pristali da igraju čak i za tim Planete majmuna.

(nastaviće se)

http://chess-news.ru/node/27054

Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“ (4. nastavak)


Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“

(4. nastavak)

E.SUROV: Ovo što vi sada govorite, po mom mišljenju, toliko je očigledno kao tablica množenja. Postavlja se pitanje. U rukovodstvu FIDE-a ima i šahovskih profesionalaca, nećemo to sporiti, i vi ste ih sami pomenuli. Ili ne razumiju sve te očigledne stvari, ili su sami lukavi i pokušavaju da dovedu u zabludu čitavu naivnu šahovsku zajednicu. Šta ti mislite?

S.ATALIK: U principu, to je ono o čemu smo već razgovarali, ovdje donekle idemo u krug. Hajdemo. Ima dosta dobrih šahista. Koliko njih je zastupljeno u Savjetu FIDE?

E.SUROV: Ako dobro razumjem, onda dvoje.

S.ATALIK: Dvoje!

E.SUROV: Ali ova dvojica – Sutovsky i Bologan – zapravo su vrlo bliski „prvom licu“, kao što je to u Rusiji uobičajeno govoriti o predsedniku.

S.ATALIK: To je jasno. Ali pitanje je: da li su njih dvojica- dobar izbor?

I drugo, čovjek mora shvatiti karakter šahiste. Šta čujemo u intervjuima posle partije, posle turnira? U devet slučajeva, od deset, ljudi kažu: „Mnogo  vam hvala, drago mi je što sam ovdje, dali ste mi novac i biću srećan ako me pozovete sledeće godine.“ Bologan i Sutovsky u ovom smislu se ne razlikuju od ostalih. Ne razmišljaju o bilo čemu drugom osim o onim što će oni sami dobiti. Volio bih da vidim  više zvaničnih pisanih izjava od njih, nego neodgovornog ‘cvrkutanja’: o, gospodine Dvorkoviču, radite sve kako treba, počeli ste turnir, zaustavili ste turnir, u potpunosti se slažem s vama.

Uglavnom, kada je previše funkcija kombinovano u jednoj ili dvije  osobe, to je vrlo opasno. U FIDE-u nema službenih komunikacijskih kanala, ali ima mnogo nezvaničnih, svi ovi savjetnici … Ne bi trebalo biti tako.

U doba Ilyumžinova postojala je i takva osoba – Jeffrey Borg. Usput, velemajstor Eric Lobron često mi se ruga jer sam na jednom od omladinskih turnira remizirao sa Borgom. Naravno, kad je riječ o šahovskoj snazi, Borg je daleko iza Sutovskog i Bologana, s druge strane, za predsjednika FIDE on je značio više od ove dvojice u kombinaciji, sada. Pretpostavljam da je donio više novca.

Vraćajući se onome o čemu smo razgovarali: vrlo je teško naći prihvatljivog šahovskog menadžera. Osoba koja nije iz šahovske struke ne razumije šah; profesionalni šahista previše je navikao da živi po principu: „Ja sam velemajstor, platite mi i reći ću da ste dobri.“ Ako uzmemo slabije šahiste – istog Makropoulosa ili Omukua, uz puno poštovanje njihovih sportskih dostignuća (bili su šampioni u svojim zemljama), ili Tsorbadzoglua – vrlo složene, dvosmislene osobe, – po mom mišljenju, oni se osvećuju na šahu.

(nastaviće se)

http://chess-news.ru/node/27054

Suat Atalik: „Princip skoro svih šahista: platite mi i reći ću da ste dobri“ (3. nastavak)


S.ATALIK: Prihvatam to. Ali mogu i ja navesti jedno ime – Joachim Duran, međunarodni majstor iz Portugala. On je aktivno radio u FIDE, imao je autoritet. Tako smo zajedno nabrojali  dvojicu. Mislim da nema trećeg imena.

E.SUROV: Razumio sam. Na početku ste rekli da u novoj FIDE administraciji postoje ljudi iz Ilyumžinovog tima. Na koga mislite?

S.ATALIK: Prvo mogu dati zanimljiv primjer – predsjednik Turske šahovske federacije. Pa, ne mogu reći da je bila u Iljumžinovljevom timu, a sada je sa Dvorkovičem. Ali ona nikada u životu nije igrala šah i ne govori ni jedan strani jezik. Pored toga, ona je u FIDE, tamo glasa, čak pokušava nešto reći sa tribine, ali ne može.

Sada konkretnije, kao što ste tražili. FIDE nije ograničen samo na Vijeće. Šta je sa Willy Iclicky-m? Savom Stoisavljević? Radili su u FIDE-u, zatim je grčka kancelarija zatvorena, a sada rade u Lozani. Nadalje – moj uvijek omiljeni Balgabaev. Ne znam šta on radi u FIDE-u, ali on se stalno tu pojavljuje.

E.SUROV: Da ne bismo otišli daleko od teme turnira kandidata. Što mislite o onome što se dogodilo?

S.ATALIK: To je, naravno, vrlo ozbiljna stvar. Neću govoriti od Radjabovu, jer je to bila njegova lična odluka. Kao šahisti meni je svejedno da li on igra ili ne, nije u tome stvar. Ono što je zaista važno – odlučili su da organizuju turnir u teškom vremenu. A ako se takva odluka donese, morali su održati turnir do kraja. Ali promjeniti odluku tokom turnira je poslednja stvar.

Budimo iskreni: u Rusiji sve najvažnije odluke donosi jedna osoba – Putin. Šta god da Kasparov kaže o ovome. A, kako ja razumijem, Dvorkovič zavisi od  Putina. Ruski predsjednik je iza svih glavnih organizacija. I evo ceremonije otvaranja turnira – bez igrača, ali sa stotinama i hiljadama gostiju. Razumijemo da samo Putin može preuzeti takve rizike. A ako se neki događaj zaustavi tačno u sredini, za mene to znači da je takav razvoj događaja bio unaprijed planiran. Odnosno, oni su odlučili započeti turnir – i to su i uradili. Kada su ga prekinuli, ostalo je sedam do deset dana da se turnir završi.

Pogledajte. Tri ruska učesnika, dva Kineza. Za Ruse nije bilo nikakvih problema s putovanjem, a kineski velemajstori, siguran sam, tih dana uopšte nisu žurili svojim kućama. Oni bi rado ostali u Rusiji još neko vrijeme. Od osam učesnika, petorica se očigledno nisu protivila nastavku turnira. Dalje – Caruana i Vachier-Lagrave. Francuski velemajstor je u više navrata rekao da je spreman da igra. Ista je situacija sa Caruanom. Ostaje posljednji – Giri.

Usput, on je jedini oženjen, od učesnika. Zbog tog razloga, mogao bi biti zadovoljan odlukom o prekidu turnira. Ali ne sumnjam da je Putin imao sve mogućnosti da pošalje igrače kući čak i kada su granice zatvorene! I mogu kao primjer navesti glavnog sudiju, mog dobrog prijatelja. Nebojšu Baralića koji je ostao u Rusiji tokom čitavog perioda kada je trebalo da se igra drugi krug turnira.

Odbio je čarter let do Roterdama [kojim su noć prije zatvaranja granica napustili strani učesnici i gosti – CN]. Radije je ostao u Rusiji. I na kraju je odletio u Srbiju!

Dakle, uvjeren sam da turnir za kandidata ili nije trebao početi, ili je trebao završiti. Ako se unaprijed znalo da će učesnici igrati samo jedan krug, samo je nekoliko ljudi znalo za to. Da su nastavili turnir – to bi mogao postati dobar objekt propagande u zemlji, i zaista širom svijeta – izgleda, kažu, tada jedini sportski događaj u svijetu. Ali oni nisu uradili to kako treba, tako se to ne radi.

A sada pogledajmo sa šahovskog gledišta. Turnir – je takmičenje u ograničenom vremenskom okviru kada se izmjeri snaga igrača, njihove mogućnosti u ovom trenutku. Turnir kandidata je prekinut. Očigledno je da ako turnir igrate odjednom, onda njegov rezultat može biti drugačiji nego ako se igra u dva perioda sa pauzom od šest mjeseci. Podsjetiću malo na istoriju: nakon Aljehinove smrti 1948., organizovan je meč turnir, čiji je prvi dio održan u Hagu, a drugi u Moskvi. Pa čak je bilo i tada prigovora zbog tog rasporeda! Slučaj u Ekaterinburgu se ne može uporediti ni sa ovim primjerom – ovdje je riječ o šestomjesečnom turniru! I to sve mijenja. Pretpostavimo da Caruana, koji je igrao vrlo blijedo u prvom kolu, njemu nije bilo dobro, sad krene da igra i pobijedi sve partije u drugom krugu. Da li bi to bilo pravedno?

(nastaviće se)

http://chess-news.ru/node/27054