Emil Sutovsky: 100 godina od rođenja Svetozara Gligorića


Piše: Emil Sutovsky

Danas se navršava 100 godina od rođenja Svetozara Gligorića.

Legenda jugoslovenskog šaha, svjetska zvjezda.

Šahista koji nije samo vrlo jak, već zaista veliki. Rekao bih šahista sa stilom. I dalje je moguće i potrebno učiti iz njegovih partija. Pobijedio je skoro sve najjače igrače svog vremena, a i sam je bio željezni igrač u prvih deset, 50-ih i 60-ih godina. Najjači nesovjetski velemajstor iz sredine 50-ih. Briljantan teoretičar – i to ne samo na nivou varijanti, već i na nivou koncepcije.

Njegova značajna knjiga „Igram protiv figura“ još uvijek je zanimljiva za ponovno čitanje. I on je takođe bio Ličnost. Zaista veoma poštovan u svijetu šaha. Osim Keresa, ne mogu se sjetiti nikoga ko bi zadobio tako široko poštovanje kolega i ljubitelja šaha.

Ali za razliku od velikog estonskog šahiste, Gliga – kako su ga svi zvali, nije bio samo moderan i super, već i vrlo harizmatičan.

Upravo su njegovi uspjesi, njegova energija i šarm doveli do toga da je Jugoslavija 50-ih godina postala najšahovnija zemlja na svijetu, a takva je ostala do raspada države.

A Gligorić je nastavio da igra, piše, organizuje, sudi. Svoje posljednje ekipno prvenstvo u reprezentaciji igrao je sa 79 godina, a godinu dana prije toga ne samo da je igrao, već i pobjeđivao igrače koji su odgovarali njegovim praunucima. Volio je šah do poslednjih dana – ali se tokom godina sve više okretao muzici. Nakon osamdesete češće su ga viđali za klavirom nego za tablom.

Doživio je 89 godina, ostajući bistar i poseban.

Slavan život i karijera. Sa zahvalnošću i toplinom sjetimo se Svetozara Gligorića, jednog od heroja zlatnog doba šaha.

(Preneseno sa fejsbuka)

Velemajstor Milan Draško: Tabijasuzi i liske (treći nastavak)


Velemajstor Milan Draško

Tabijasuzi i liske

        Treći nastavak

Dražen Ondelj Pera, vatreni veležovac i jedna od posljednjih autentičnih mostarskih liski, prisjeća se druženja u kafani Muje Kahrimanovića u Fejićevoj ulici.

Kako je Mujo bio veliki „ters“, uvijek se našao neko da ga „upali“. „Tako je glumac Jozo Lepetić svaki dan iz Narodnog pozorišta Mostar nailazio pored kafane, ali nikada nije ulazio. Čekao bi da ga Mujo vidi. Kada bi im se pogledi susreli, samo bi odmahnuo rukom i nastavio. Mujo bi čekao da malo zamakne, pa izletio, mašući salvetom i vičući prema njemu: „Šta je, šta se ti javljaš? Kakav si ti glumac, vazda pogineš u prvoj slici“!? Dražen nastavlja u svom stilu: „Sjećam se, dobio Mujo novi aparat za kafu iz Italije, pa nikako da skonta kako se njim rukuje. Na papiru su mu napravili uputstvo kako kafu da napravi. Došao bi Rudi iz butika na kraću kafu, a Mujo je znao napraviti samo jednu, onu po uputstvu. Rudi mu je prigovorio da nije dobio ono što je tražio, Mujo mu na to: „Lakše je tebi malo otpiti nego da ja pobrkam komande na aparatu“.

Kratka, lijepa priča iz knjige Zdenka Boškovića „Mostarski liskaluci“.

„Mujo što malo ne renoviraš radnju, uljepšaš, malo napucaš ko ovi novi kafići?
Što, pa da mi se narod skuplja ovdje“!!

Mujo je bio liska, ali je i on bio predmet nemilosrdne mostarske trehe. Tako je dobio i pravi mostarski nadimak „Trovač“, koji bi bio presudan za svaku radnju, al’ Muji je cvjetao posao. I oni koji su ga tako zvali znali su da se u njega niko nije otrovao, da je to samo Mostar, koji nikad nikog nije u zajebanciji štedio i žalio…

U „Mostarenju“ je nadahnuto dočaran slikar Mustafa-Ico Voljevica. Ico je ponekad dolazio u naš restoran „Topole“ (Tasovčići). Sjedio bi lijevo od ulaznih vrata, kod širokog prozora, sa dr neuropsihijatrom Hamom Ćurićem, velikim prijateljem moga oca. Kafana na Rondou, „Neretva“ i „Bristol“ bile su njegove pozornice. Zaplovimo stranicama „Mostarenja“, na sceni su Mika Antić, Pero Zubac, Ico i Mišo. „Po bijelim stolovima Rondoa anđeoski bešumno osipalo se lišće s platana. Rumena i blaga mostarska jesen. Mika je rajsneglom od osmrtnica zakačio sako za platan. Dočekuša, pa krenusmo na tekuća pitanja, za odrasle. Odmah na početku Mika se žalio kako nije učestvovao u izboru rodnog grada, pa je rođen uz Dunavo, a ne kraj Neretve. I, da bi bar umreti voleo u Mostaru. Koji je, veli, čudo. Više pesma, nego grad. I da je njemu, Antiću, najlepši u proleće. Zubac se zalaže za jesen, s modrim kišama. Meni je Mostar, dodajem, uvijek lijep. Ico dokrajči lozu i temu: – Meni je najljepši kad sam u Sarajevu!

Enko Mehmedbašić, koji se razumije u mnogo šta, a posebno u humor, tvrdio je da Icina dosjetka kako je rođen kao lijepa beba, ali su ga zamijenili u porodilištu, može u svjetsku antologiju humora. Antić je od nje načinio pjesmu, a ja sam uvijek govorio: da je s vana kao iznutra, Ico bi bio Rudolf  Valentino. Poštena, meka duša mostarska, koju je nerado otvarao“.

Odavno su nas napustili omiljeni mostarski boemi i liske. Ostaće zauvijek živo sjećanje na neponovljive velemajstore života! Bilo jednom u Mostaru. Neki njemački književnik boravio je svojevremeno u Mostaru i ostavio zanimljiv zapis. „Mostarska vedrina je u osnovi, najdublja filozofija. Život zaista brzo leti, pa je velika glupost da se čovjek muči brigama i zaboravlja na lijepu, vedru i prijatnu stranu života. Ko je veseo, nasmijan i uvijek spreman na šalu, taj je veoma mudar čovjek“. Kao što je Ivo Andrić otkrio izuzetni kvalitet mostarske svjetlosti, Peđa Milosavljević ljepotu Neretve, tako je i ovaj stranac ovjekovječio mudrost Mostaraca.

Velemajstor Milan Draško

(Kraj serijala)

Velemajstor Milan Draško: Tabijasuzi i liske (drugi nastavak)


Velemajstor Milan Draško

Tabijasuzi i liske

        Drugi nastavak

Hebibović je mnogo kasnije objavio knjigu “Mostarski akvareli” Sjajan je njegov tekst o liskama i tabijasuzima, objavljen na portalu “Nova Sloboda”.“Jedan od meni posebno dragih ljudi bio je Sabit Milavić. Gospodin po vokaciji, tabijasuz, ljudina i pravi prijatelj. Naše društvo u kafani se počelo okupljati u šest sati uveče. Konobari su znali šta pijemo i rijetko se kad desilo da neko zakasni na „randes“. Jedne prilike, Sabit je zakasnio kojih desetak minuta. „Gdje si ti bio, što kasniš“, potkači ga Hama Kahrimanović. Sabit u svom stilu, namjesti kravatu, stade skoro po vojnički u stavu mirno i reče: „Pa, nisi mi životna drugarica da se tebi ispovijedam“! Sabit je bio poznat i kao čovjek koji nikad nije prekidao sagovornika. Pustio bi ga da priču dovede do kraja. A ako bi se desilo da je taj rekao nešto neistinito, Sabit bi ustao sa stolice, gledao bi desetak sekundi pravo u oči tog čovjeka i rekao: „Nije meni što ti lažeš, već što misliš da ti ja vjerujem“!

Hebibović simpatično piše o slikaru i šeretu Mehi Sefiću. “Sjedimo tako na velikoj terasi hotela “Neretva”. Ljeto je, a mi se dočepali hladovine. Preko Titovog mosta ide maestro Meho Sefić i baci pogled prema Banji, gdje se okupilo dosta ljudi gledajući smrtovnice. Meho zovnu jednog iz te grupe i, onako kako je samo on znao, reče: „De, boga ti, vidi, ima li mene na toj tabli“?!

Zanimljiv je Sefićev razgovor sa Mišom Marićem o portretisanju Ive Andrića: „Mali Mariću, znaš li ti da je drug Ivo dobio Nobelovu nagradu“? Kažem, ne znam. „Znaš li ko će ga prvi potretisati nakon dobijanja“? „Ko bi mogao drugi, kažem, osim tebe“? „Vazda sam govorio raji kako si plaho pametan i nadaren“, govori on (smijeh).

Maestro Meho Sefić iz mlađih dana

U divnoj knjizi „Mostarenje“, Mišo Marić piše: „Volio je reći da je najbolji pjevač među slikarima i najbolji slikar među pjevačima. Snimio je prvi fonetski zapis na Radio Zagrebu ’45. Bio je jednako ponosan kad se pojavio u enciklopediji Yu slikarstva i intervjuu Ive Robića. Ivo je bio prvi Yu pjevač koji je na Zapadu prodao milion singlica „Morgen“, a potom izjavio da ga je pjevati učio – Meha Sefić. Kad mu je Dubravka Zubović uz pratnju Simfonijskog  izvela kompoziciju „Mostar se smiješi“ bio je već bolan, ali razdragan kao da je priredio samostalku“.

Pamtio je i beogradske godine. „Interesovao se kako je uveče na Terazijama i Kališu? Znam li ko pjeva kod „Tri šešira“, ko sjedi u „Maderi“ i „Mažestiku“? Pojma nisam imao, pričah mu o igrankama u „Braći Stamenković“, na Kalemegdanu i na Karaburmi, gdje je subotom pjevao prvi roker Beograda, Mile Lojpur. – Drekavci, veli. – Nema pjesme nad šansonom, romansom i šlagerom… Samo je Nada Knežević dama, Dušan Jakšić gospodin, a Cicvarić muzika…“

(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Tabijasuzi i liske (prvi nastavak)


Velemajstor Milan Draško

Tabijasuzi i liske

        Prvi nastavak

„U mostarskoj čaršiji živili su čuveni osobenjaci, tabijasuzi, dobroćudni namćori, bez kojih se ovaj grad ni dan danas ne može zamisliti. Njihove navike i blage nastranosti bila su njihova životna pravila o kojima se sa blagonaklonošću vodilo računa i u mahali i u čaršiji. Jedino od njih, tabijasuza, na većem glasu bile su čuvene mostarske šaljivdžije, liske, uvijek spremne na duhovitu dosjetku, blagu podvalu i kalambur. Mostarci su i jedne i druge volili“ (Zuko Džumhur-„Hodoljublja“).

Prema predanjima liske su se okupljale na rijeci Radobolji, iza Dispanzera, u današnjoj „Liska“ ulici. Kako je tu bilo močvarno zemljište, predstavljalo je idealno mjesto za ptice liske, koje su tu obitavale. Otuda potiče naziv liskaluk. Muhamed beg Glavović, Ilija Pjanić, Vaso Kisić (Vasa Kisa), Ico Voljevica, Meho Sefić, samo su neki od mostarskih liski, čije se priče, šale i pošalice i danas prepričavaju. Muhamed beg Glavović poticao iz bogate porodice i prezirao sva zvanja.  Proslavljao je 40-godišnjicu nerada i od gradskih vlasti tražio da mu to priznaju u staž. Jednom je Vasa Kisa legao u mrtvački sanduk u kamionu koji je vozio prema Širokom brijegu. U kamionu je bilo nekoliko ljudi, niko ga nije uočio. I u neko doba, kad je kiša počela padati, podigao je pokolopac i pitao: „Je li prestala“?! Ljudi su u strahu skočili s kamiona. Kad su dva njemačka agenta privela Vasu u njihovu komandu kazao je dežurnom oficiru da je on zarobio i doveo dvojicu ilegalaca. Dok se stvar razjasnila, Vasa je iskoristio gužvu i nepažnju stražara i pobjegao!

Liskaluci su ekskluzivitet mostarskog duha, autohtona pojava, karakteristična za Mostar. Kada je Ilija Pjanić izbacio novi liskaluk nije ni slutio da je dao odgovor na pitanje: zašto se mostarski šereti kreativci posebnog iskričavog humora nazvaše liskama. Tada je rekao: „I ja sam poput liske, jer volim mokre krajeve. Liske vole močvaru, a ja gostionicu“. Mostarski lingvista, akademik Asim Peco daje definiciju liske: „To su okretni, veseli i snalažljivi mladići koji u sebi nemaju ničega negativnog. Liska označava šereta, mangupa, dovitljivca, visprenog, okretnog i snalažljivog čovjeka“. Kao dijete sam često boravio kod rođaka u Ulici „Stjepana Radića“. Dječaci su neprestano pričali viceve o Vasi Kisi, ali tako nevješto da su banalizovali tu vrstu humora. Bogatstvo mostarskog duha približili su nam majstori pisane riječi, autentični svjedoci.

Mostarskog novinara Fazliju Hebibovića i njegovu suprugu upoznao sam u Herceg Novom (maj 1992). Kupali smo se na plaži “Topla”, blizu kuće Ive Andrića. Hebibović je prvi novinarski zadatak obavio daleke 1965, kada je kao učenik osnovne škole razgovarao sa Ljubišom Samardžićem. Dugogodišnji stalni dopisnik beogradske “Politike ekspres”, koja se odlikovala dobrom šahovskom rubrikom. Uređivao je Branislav-Krca Rakić, koji je često objavljivao aktuelne partije. To je nekad bio sjajan ugođaj. Pokušaću da dočaram mladim šahistima to daleko vrijeme. Gledamo na televiziji analizu 16. partije meča Karpov-Kasparov, Moskva 1985. Komentariše proslavljeni velemajstor Aleksandar Matanović. Mi ne znamo kako je partija završena, samo po rečenicama Matanovića naslućujemo rezultat. Bilo je puno draži u tome.

Sve priče, maja 92, imale su ukus gorčine i sjete. Lament nad Mostarom, Jugoslavijom i divnim suživotom. I žal što ljudi pate u ratnom vrtlogu. Živio sam na Luci, blizu Fabrike duhana, od oktobra 91. do 6. aprila 92. Odlazeći na šahovski turnir u Vrnjačkoj Banji, napustio sam Mostar nekoliko minuta prije početka rata! Kako sam zakasnio na autobus za Sarajevo, 5. aprila? Odustajem od turnira, ali majka predlaže zanimljivu soluciju. Organizator turnira, Milan Peljin, zapanjujuće sugestivno moli da dođem na turnir. On je bio izuzetno dobar, pedantan organizator. Autobus kasni 4 sata… Pisao sam o tome u knjizi „Putujući sa figurama“.

Uprkos skrušenosti koja prožima razgovore na plaži, u vazduhu lebdi pritajeno, duboko potisnuto zadovoljstvo, što smo darom sudbine izvan ratne zone. Da li je to sebičan osjećaj? Svako ima pravo da izabere svoj put. Ratovi su iskonska patnja, inverzija ljudskih vrijednosti.

„I mislim u sebi:

kako je divna

slika

zemlje

i čovjek, brat.

A kol’ko nakaza i mučenika

donese samo svijetu rat“!

I kol’ko ih je ubijenih

i kol’ko će još pasti njih!

Bride obrazi ispijeni

i u meni – sve drhti…

Ne, ne! Ne idem!

Ni u kom vidu!

Zato što vidim nekakvu svinju

kako vojniku-invalidu

u blato baca milostinju“.

Potresna antiratna poruka Sergeja Jesenjina iz poeme „Ana Snjegina“ 

(Sutra nastavak)

Najvažnije, da vam je toplo nogama!


Blog velemajstora Dmitrija Krjakvina sa faze Kupa Rusije u Jakutsku

30. januara

U Jakutsku se nastavlja Kup šefa Republike Saha, a već su odigrane partije šestog kola. U vodstvu su Mihail Kobalija, Volodar Murzin i Boris Gračev sa po 5 poena. A čitava grupa ‘progonitelja’ predvođenih Antonom Šomojevim zaostaje pola poena – tako da je čitava borba još uvijek pred učesnicima turnira. U međuvremenu, 29. januara u jutarnjim satima održan je jedan od najvažnijih dodatnih događaja – blitz turnir. S velemajstorima je mogao da igrati svako bez ograničenja u rejtingu!

Lično, vaš dopisnik nije bio previše nestrpljiv za igru ​​(dok su Kobalija i Šomoev radije čuvali snagu), ali Borya me je bukvalno izbacio rekavši da imamo duh Crnomorske serije, pa nismo mogli da propustimo blic, a isti Oleg Vastrukhin je u takvoj situaciji mogao da obuče papuče zarad turnira i u šorcu da pobedi na minus 50! Argument je uspio: kao rezultat toga, Gračev i ja smo završili na drugom i trećem mjestu, a Volodar Murzin je postigao briljantnu pobjedu – 11 od 11! Najmlađi velemajstor u zemlji se prethodno bavio simultankom 42 table sa maksimalnim rezultatom. Izvana, Volodar je tako ljubazan, dobro vaspitan, pristojan, ali kada sjedite nasuprot … Odlično su bili i domaći učesnici – Dmitrij Jegorov, Denis Nazarov. Majstor Oleg Ryčkov sa Dalekog istoka završio je na šestom mestu sa solidnim blitz rejtingom od 2500. Olesya Moiseeva iz Sankt Peterburga je pružila veoma tvrdoglav otpor favoritima.

Nagrađeni na blic turniru

Nešto je vrijeme bilo loše. Ministarstvo za vanredne situacije redovno bombarduje telefonskim upozorenjima o mrazu! O čemu pričati ako je glavni sudija turnira pretrpio težak poraz… Evo šta se dogodilo. Svako se na svoj način pripremao za put. Mihail Robertovič je za večerom rekao da nije posebno zabrinut i uzeo je univerzalne filcane čizme za 2.500 rubalja. A Mihail Vitaljevič je svojim izuzetnim profesionalizmom kupio posebne izolovane čizme za 35 hiljada. A šta vi mislite? Čizme glavnog trenera  (nije uzalud Kobalija na predavanju rekao temu – tvrđava!). Kod Kryukov se jednostavno smrznuo i otpao đon (moj, inače, dok hodam škripi, ali se drži)! Ali i tu su organizatori bili u najboljem izdanju – poznatog sudiju je odmah pokupio strani automobil reprezentativne klase (još je bio test za sudije na seminaru!), i odmah su mu kupili novi par cipela, pa će: supruga Mihaila Vitalijeviča  biti u potpunosti oduševljena! Ljudi su ovdje uglavnom ljubazni i vrlo osjetljivi. Glavna stvar je da ne budete sami sa stihijom …

Čizme Borisa Gračeva se i dalje drže

U planu su najzanimljiviji izleti, uključujući i turistički kompleks „Permafrost“! Gdje se, po svemu sudeći, možemo saznati koliko je minus 70 u odnosu na minus 50. Uskoro će se grupi gostiju pridružiti glavni urednik sajta FSR Vladimir Barsky, koji će nakon turnira boraviti u lokalnoj „Beloj Ladi“, držati predavanja i predstaviti njegovu popularnu obrazovnu i metodičku knjiga Jakutskom narodu. Komplet za školarce. Ažuriran!

https://ruchess.ru/news/report/shakhmaty_v_snezhnom_tsarstve/

Boris Spaski puni 86. godina


Piše: Emil Sutovski

Boris Vasiljevič Spaski danas puni 86 godina. Poslednjih godina, nažalost, ima mnogo zdravstvenih problema, ali se ne predaje. Poželimo desetom svjetskom šampionu snagu. I dozvolite mi da ponovim svoj esej o životu i karijeri jednog od najneobičnijih šahista u istoriji.

Boris Vasiljevič Spaski. Deseti svjetski šampion. Najnetipičniji sovjetski šahista. Ličnost. Nezavisna i jaka. Multidimenzionalna.

Nije lako naslikati portret čovjeka – zbog toga što mnoge radnje u kasnijom godinama djelimično dezavuišu ono lijepo što je nastalo u mladim ili zrelim godinama. Ipak, pokušaću.

Mali Lenjingrađanin Borja, koji je čudom preživio rat, otkrio je šah sa devet godina. Imao je veliku sreću sa svojim prvim trenerom – Vladimir Grigorijevič Zak se odnosio prema njemu kao otac, a za Spaskog, koji je odrastao bez oca, to je bilo posebno važno. Zak je bio i mentor, ali i pomagao u rješavanju svakodnevnih problema – uz pomoć Levenfisha, za malog Borju izvukao je tada značajnu stipendiju od koje je živjela cijela porodica. Dječak je vrlo brzo napredovao, ali i ovdje je Zak bio najbolji, a 1952. je svog voljenog učenika predao Aleksandru Kazimiroviču Tolušu, jednom od najjačih sovjetskih šahista, bistrom i strastvenom igraču. Uspjesi se nižu jedan za drugim, a zapažen je talentovan mladić. Spaski je 1953. godine, što je bila nečuvena stvar u tim godinama, poslan na međunarodni turnir u Bukurešt, gdje je osvojio titulu međunarodnog majstora. Dvije godine kasnije, dijeli treće mjesto na svom debitantskom prvenstvu Sovjetskog Saveza – sa samim Botvinikom, kojem je, zanimljivo, ovaj nastup bio poslednji na prvenstvima SSSR-a – i ulazi na međuzonski. I opet uspjesi – Spaski postaje svjetski prvak među mladima, i izlazi sa međuzonskog na turnir kandidata, postajući sa 18 godina najmlađi velemajstor na svijetu.

Nakon ovakvog uzleta, mnogi su mu predviđali buduće prvenstvo – ali će to ispasti za njegaa teže, a vrlo glatko tek nakon mnogo godina za Karpova i Beth Harmon. Spaski igra pristojno na turniru Kandidata, u prvom pokušaju dijeli treće mjesto (Smislov pobjeđuje), a onda …u dva ciklusa zaredom ne može se kvalifikovati za međuzonski sa prvenstva SSSR-a. Takvi udarci sudbine, kao u odlučujućim partijama protiv Talja (1958.) i Polugajevskog (1961.), mnogi ne bi izdržali. Sada mladi jaki igrač ima mnogo prilika – a kao prvo, evo ga, Rodos – morao se pokazati jednom u tri godine ovdje i sada. Spaski je ovo prihvatio veoma hrabro. I premda je Talj naknadno opisao svoje emocije i izraz lica tokom igre riječima „ovo su bile oči progonjenog jelena“, Borja će ove testove proći časno, a nakon što je postao prekaljen, postaće divan borac. Godine 1961. odluka da počne da radi sa Igorom Bondarevskim postaje odlučujuća – a u narednih deset godina ovaj tandem će osvojiti sve visine – Spaski će pobijediti u dva ciklusa kandidata i u meču.

Prva kampanja za krunu nije bila uspješna – Petrosjan je bio veoma dobar u meču 1966. godine. Spaski je kasnije napisao da je i tada bio jači, ali nije dovoljno ozbiljno pristupio pripremama. Nisam siguran. U svakom slučaju, radi vrijedno kao i uvijek uoči drugog meča. Da li ste čuli da je od jeseni 1968. do aprila 1969. kandidat čitavo  vrijeme provodio u kampu za obuku u Dubni, praktično bez odlaska u Moskvu. Kao rezultat – pobjeda, a Spaski  – svjetski prvak. Cilj je postignut, ali kasnije je Spaski rekao da su mu šampionske godine bile najžalosnije. Bilo mu je zaista teško. Nezavisan, potpuno stran od realnosti tadašnjeg sovjetskog života, stalno je bio u sukobu sa birokratama najvišeg nivoa. Bio je umjetnik. Nije želio da živi u tim ograničenjima. Želio je da se našali na bilo koju temu. Volio je da parodira način govora i hodanja – i kolega i aparatčika. Nije slučajno bio pozvan za ulogu Ostapa – impozantan, harizmatičan, Spaski bi se divno uklopio. Ali ne, nije se sam odlučio. Kraj šezdesetih – početak sedamdesetih, ovo je vrhunac Spaskog. Bio je neustrašiv za tablom i dozvoljeno mu je i da padne – sve je dozvoljeno  svetskom šampionu. Ali svejedno, bio je nesretan – ta stalna borba, tačnije ne borba, već svađa sa birokratama opterećivala ga je.

Mislim da su za Spaskog bile najsrećnije godine borbe za šampionat. Kako je sretna svaka osoba koja ima cilj i ide ka njemu. U ovim borbama stekao je neviđeni univerzalizam. Mogao je igrati bilo koju poziciju. Od nepromišljenog kraljevog gambita do ‘viskozne’ zatvorene Sicilijanke, od klasičnog Nimzowitscha do dinamičkih pozicija u Tarraschevoj. Mogao je izgraditi čitavu svoju taktiku meča na davanju pješaka u otvaranju i odbrani remija u Marshallovom napadu protiv Talja. Znao je pronaći ključ za gotovo sve. I bio je vrlo samouvjeren. Kada mu je 1970. nagovještena moguća zamjena u predstojećem meču sa Sjedinjenim Državama na Olimpijadi u Siegenu, Spaski je to samo odbacio. I otišao je na veliku partiju sa Fišerom, koji je prije toga razbio sve. Ko je šampion? – Ja sam šampion. Spaski pobeđuje, ponovo dokazuje

Svima da je šampion. Možda je ova pobjeda kasnije odigrala negativnu ulogu. Skor ličnih susreta sa Fischerom postaje 4-1. Spaski prestaje ozbiljno da radi, vjerujući u riječi lika iz neodigrane uloge – kaže, nikakve lekcije neće promijeniti odnos snaga. Ispovedajući teoriju „bistre glave“, Boris Vasiljevič provodi više vremena na teniskom terenu nego analizirajući varijante otvaranja. Prestaje da radi sa Bondarevskim – teškom i zahtjevnom osobom. Spaski, koji je donedavno svog mentora nazivao „Fater“, ne nalazi snage u sebi za naporan rad. Ali ono što je bilo dovoljno za stariju generaciju igrača, ne prolazi i kod fanatično odanog šahiste Fišera. Međutim, to ne nestaje zahvaljujući velikodušnom ponašanju Spaskog.

Čini brojne ustupke da bi odigrao meč. Imajući razloga da zahtijeva pravovremeni početak duela, a potom i priliku da demaršom odgovori na  ponašanje američkog genijalca na startu meča, Spaski ipak ostaje u svom najboljem izdanju. Ostaje – i gubi meč. Gubitak se pretvara u pobjedu za čitav šahovski svijet, čime počinje šahovski bum – Spaski će također pobijediti, izgubivši još jedan meč od Fišera za dvadeset godina, postat će milioner. Ali za sada je jesen 1972., a bivši šampion Spaski je i dalje jak. Daje prekrasne intervjue, gdje iskreno govori o tome da je Fischer jednostavno jači, a upravo je ovaj jednostavan razlog doveo do ovakvog ishoda meča.

Sledeće godine Spaski će sjajno osvojiti šampionat SSSR-a, ali dolazak mladog Karpova u vrhunski šah odlučno povlači granicu između pomalo naivnog šaha koji Spaski još uvek igra i modernih vremena. Karpov raste u skokovima i premašuje granice, a njegova pobjeda u meču kandidata sa Spaskim bila je toliko ubjedljiva da je otklonila sva pitanja – uključujući i Borisa Vasiljeviča.

Ne nalazi u sebi duhovnu snagu za novi uzlet – poput Korčnoja – već nastavlja da igra na starim pripremama, srećom to je dovoljno da ostane među najjačima na svijetu. Šta žalite, pitali su Spaskog prije nekoliko godina – Uvijek je bio lijen. Ne uvijek, ali da, uspio je da se oslobodi ove karakterne crte tek u kratkim fazama svoje karijere… 1976. godine bivši šampion se ponovo ženi i seli u Francusku. Njegova treća supruga je Ruskinja iz emigrantskih krugova, a Spaski pokušava da pronađe drugu domovinu. Novi prijatelji, novi svijet, nove ideje.

Nastavlja da igra za SSSR, ali većinu vremena provodi u Parizu. Nema sa kim da igra šah, čak i da hoće, ali Boris Vasiljevič baš i ne želi. Srećom, ima dovoljno starog prtljaga, a on i dalje igra na visokom nivou, a meč kandidata sa Korčnojem (Beograd-1977) postaje jedan od najuzbudljivijih u istoriji. Nakon toga, Spaski će napisati knjigu o ovom duelu, ali ona nikada neće ugledati svjetlo dana. Generalno, treba napomenuti da je Spaski u tom pogledu najmanje plodan od klasičnih šampiona. I sam je malo pisao. I o njemu je, kao u znak osvete, dosta napisano. Šteta. Bilo kako bilo, Spaski ostaje u kohorti još deset godina i čak neočekivano osvaja Linares-1983 ispred Karpova. Ali to je bio posljednji veliki uspjeh.

Lijenost je najgori pratilac starijeg šahiste. Priroda uzima svoj danak, a na pragu svog pedesetog rođendana Spaski ispada iz grupe najboljih igrača. 1992. nakratko dolazi do izražaja. Njegov duel sa Fischerom privlači pažnju navijača širom svijeta. Fišer je očigledno jači, ali je jasno da se Spaski barem za takvu priliku pripremio i daje dostojnu borbu. Nakon toga, Spaski je neko vrijeme živio životom rentijera, ali nažalost, unutar-porodični ratovi doveli su do činjenice da se starost Borisa Vasiljeviča nije pokazala sigurnom.

Davne 2005. godine je vedar i prosperitetan. Zaista sam želio da razgovaram sa njim na zatvaranju Aeroflot Opena, koji sam slučajno osvojio. Vasilij Vasiljevič, s kojim sam mnogo razgovarao devedesetih godina, čestitao mi je vrlo srdačno, Anatolij Jevgenijevič je čak razgovarao o nekim varijantama, ali Boris Vasiljevič je bio izrazito neprijateljski raspoložen – bojim se da je razlog tome moje porijeklo – nekoliko njegovih izjava pripadaju tim godinama – koje se često uzdižu u beloemigrantskim društvenim krugovima – iako je prvo sjeme vjerovatno posijo, nažalost, Bondarevski i isti Fišer.

Pa ipak, ne zazirući od prodorne istine, nisam sklon da na portret Spaskog dodam crnu boju, čak i ako neke izjave u kasnijim godinama njegovog života ne oslikavaju ovu dostojnu osobu i velikog šahistu.

Boris Vasiljevič je napunio 86 godina. Poželimo mu dobro zdravlje i zahvalimo mu se na doprinosu šahu, na plemenitosti njegove duše i na primjeru sportske hrabrosti kojoj nas je učio u najboljim godinama.

A oni od vas koji su bez grijeha…

(Prenesno sa fejsbuka)

Komentar turnira u Wijk aan Zee-u


Piše: Emil Sutovsky

Jaki imaju sreće. A veoma jaki – su veoma srećni (c). Mnogo nevjerovatnih događaja u poslednjim kolima moralo se dogoditi za turnirsku pobjedu Aniša Girija – ali prije svega, on je sam morao nastaviti da se bori i pronalazi šanse. Uz to, Anish je pokazao, kao i uvijek, dobro odabrano otvaranje, visoku tehniku ​​i praktičan profesionalizam.

Nagrada je bila prva pobjeda Holanđanina na superturniru i liderstvo na ljestvici FIDE Toura (podsjećam da je to ulaznica za kandidate).

Drugo mjesto podijelili su Magnus Carlsen i Nodirbek Abdusatorov. Turnir je bio veoma težak za svjetskog šampiona, ali najviši nivo, zajedno sa neverovatnom voljom za pobjedom, omogućio mu je da napreduje prema ciljnoj liniji – a Magnusu je samo malo nedostajalo da podijeli prvo mjesto. Svaki Carlsenov ne-pobjednički nastup doživljava se kao neuspjeh, ali rezultat koji je pokazao bio je dostojan, ali ne i izvanredan.

Nodirbek je bio jako blizu pobjede. Vodio je bukvalno od prvog do poslednjeg kola. Remi u poslednjem kolu sa bijelim figurama protiv jednog od autsajdera, Jordena van Foresta, garantovao bi barem diobu prvog. No, Nodirbek je igrao samo na pobjedu i preforsirao. Loša sreća? Djelimično. Ali i nedostatak iskustva, mudrosti, a dijelom i šahovski nedostaci. Mislim da će sve to mladi uzbekistanski velemajstor steći vrlo brzo, a od sada će Abdusatorov biti među favoritima na svakom turniru.

Zabilježiću nastupe još nekoliko učesnika. Ding nije uspio – od drugog (a nakon turnira već trećeg) šahiste svijeta ne očekujete takvu igru. Međutim, opravdanje u vidu predstojećeg meča za titulu jedan je od najozbiljnijih mogućih izgovora. Ili je Kinez bio nejasan u otvaranjima, ili je nešto isprobavao, ili je vježbao na neobičnim pozicijama…

Kao rezultat toga, uopšte mu nije išlo. S druge strane, kako nije bilo sportskih ciljeva, možda ovaj rezultat neće previše pogoditi Dingov ponos i neće ga natjerati da razmišlja više nego inače uoči najvažnije borbe u svom životu.

Prijatno je iznenadio Magsoodlo. Priznajem da sam prije turnira bio skeptičan u pogledu šansi talentovanog iranskog velemajstora. I on je hrabro ušao u komplikacije, igrao s ‘otvorenim vizirom’ i postigao nekoliko sjajnih pobjeda. Rezultat je bio +1, puno osvojenog rejtinga i stečeno poštovanje već na Hamburškom računu.

Ostalo neću izdvajati. Mogu samo reći da se u igri mladog Pragga na nekim mjestima vidjelo nešto od šampionske igre – za razliku od ostalih mladih igrača (naravno, izuzev Nodirbeka).

Bio je to najzanimljiviji turnir – zahvaljujući organizatorima Wijka i kompaniji Tata Steel, koji već dugi niz godina održavaju ovaj šahovski festival. Sutra će biti ažuriran FIDE Tour, koji već uzima u obzir rezultate glavnog Wijk-a, kao i Challengers-a, koji je osvojio Alexander Donchenko (Njemačka), koji je osvojio’ ulaznicu’ za glavni turnir Wijk-a 2024.

(Preneseno sa fejsbuka)

SREBRO KAO ZLATO: ANTONIJA RADOVIĆ VICEŠAMPION CRNE GORE DO 12 GODINA


Piše: Miloš Bubanja

Član Šahovskog kluba „Herceg Novi 1949“ Antonija Radović postala je vicešampion države u konkurenciji do 12 godina.

Talentovana Novljanka je osvojila 5 poena iz 9 odigranih kola i tako osvojila srebrnu medalju na Pionirskom prvenstvu Crne Gore koje je juče i danas odigrano u Podgorici pod organizacijom Šahovskog Saveza Crne Gore.

U konkurenciji igračica do 12 godina prvo mjesto osvojila je Neda Šljivić član Šahovskog kluba „OSS“ iz Pljevalja sa 5 i po osvojenih poena, drugo mjesto osvojila je naša Antonija Radović sa 5 osvojenih poena, dok je treće mjesto zauzela Jana Šćekić član Šahovskog kluba „7. Oktobar“ iz Podgorice takođe sa 5 osvojenih poena, ali nešto slabijim buholcem.

U ukupnom zbiru briljirala je talentovana Sofija Milović, član Šahovskog kluba „Elektroprivreda“ iz Nikšića koja je osvojila 8 poena i time ponijela epitet ukupnog pobjednika takmičenja, dok je naša Antonija Radović u ukupnom zbiru zauzela 9 mjesto u konkurenciji od 22 takmičara.

Veliki uspjeh za hercegnovski šah i još jedan dokaz da se u našem klubu vrijedno radi u školi šaha „Obrad Manojlović“ koju sa uspjehom vodi najstariji član kluba, majstorski kandidat Vukoman Cerović.

BRAVO ANTONIJA!

(Preneseno sa fejsbuka)

Završeni šampionati Azerbejdžana i Bugarske


Piše: Emil Sutovsky

Istovremeno, završena su prvenstva Azerbejdžana i Bugarske.

Rezultati su tu i tamo bili ohrabrujući.

U Bakuu je pobjednik postao Vasif Durarbeyli. Talentovan momak je svojevremeno odrastao pod mojim vođstvom u timu Odlar Yurdu. Možda je Vasif taj koji je napredovao više od ostalih mojih tadašnjih štićenika. Kada sam počeo da radim sa mladim azerbejdžanskim šahistima, Durarbejli ih je imao oko 2450 – a na kraju je već imao 2600+. Naravno, moj doprinos ni tada nije bio glavni, a sada nema šta da se priča, ali drago mi je da Vasif i dalje čita moje tekstove i ne više

vrlo konkretan šahovski savjet. Mislim da bi mu uspjeh trebao dati samopouzdanje i da će se vratiti na oko 2650+

U Bugarskoj je pobijedio moj stari prijatelj Kiril Georgiev. Veteran svjetskog šaha. Jedan od rijetkih 55+ igrača koji ostaje u redu, igra puno i često pobjeđuje. Kiril ima visoku klasu i održava smirenost u najnapetijim trenucima. Nije ni čudo što je jednom izbacio Kasparova na njegovom vrhuncu sa Svjetskog prvenstva u blitzu (1988.) – a nedavno je dobro igrao i na Svjetskom kupu (2021.). Mislim da će Georgiev posramiti skeptike koji mu više puta greškom uzimaju sijedu kosu za starost. Bravo, Kirče!

I Nurgul Salimova je također zadovoljna. Mlada bugarska šahistkinja zaostala je samo pola poena za šampionom, osvojivši srebro ispred nekoliko velemajstora. Često kažemo da u ženskom šahu nema nove jake generacije – međutim, uspjeh Salimove još jednom naglašava da i u ženskom šahu ima mnogo talenata. Moramo dati više podsticaja za njegov razvoj – ja to vidim kao važnu misiju FIDE. Dobro urađeno!

Komentar

Ivan Čeparinov

Oprostite Emile što pišem na engleskom, ali mi je lakše nego na ruskom. Samo želim da svi znaju da se ovaj turnir zove Bugarsko prvenstvo, ali nije. Prije svega nije validno za rejtingovanje, organizovala ga je federacija koja nije član FIDE gdje ste izvršni direktor. I takođe veoma poštujem Kirila. On je moj prijatelj i legenda bugarskog šaha, ali sada igra pod makedonskom zastavom. Tako da ga je sada teško nazvati šampionom Bugarske. Sve ovo govorim, jer želim da FIDE i ljudi znaju naše probleme. Bugarska i dalje ima velikih problema sa našim divnim sportom.

(Preneseno sa fejsbuka)

Prokofjevljev dnevnik


Piše: GM Rashit Ziatdinov

  „11. april. Sosnicki mi je rekao je Capablanka, juče do pet sati u uživao u “Akvarijumu” sa nekom damom koja ga proganja. Dakle, sjedim u ovom šik restoranu, varljivog naziva „bašta za zabavu“, na Krestovskom ostrvu, gdje šeta peterburška boemija, i čekam Capu, da se, pojavi ovdje sa ovom damom.

Petersburški turnir šampiona, na kojem je Capablanca -mlad, u najboljim godinama. Dugo je zaglavio u Sankt Peterburgu, živi tu od novembra 1913. godine, na diplomatskoj sinekuri – kubanski konzul je, znate, stigao mnogo prije početka turnira, aklimatizuje se, obilazi sa šahovskim simultankama, zabavlja se sa damama iz Petersburga. Tu ima još diplomatsku službu… Ukratko, srećan i opušten, koliko može biti srećan i opušten čovjek sa 25 godina, kome je sve u redu, kome se svi dive i koga svi vole

– Bilo je glasina da je i sama Mademoiselle Kšesinskaja zainteresovana za Capu, ali to su samo glasine. I onda je jasno da je to ona, to je ona – koga će još tri čuvara tako štititi?! Navodno je potpuno izgubila glavu, dovukla se sa njim u noćni restoran.

– Senjor Kapablanka, mogu li da vas pitam nešto?

– vodili smo beskrajne rasprave u klubu: Kako biste pobijedili da je Bernstein igrao g5 u dvadeset petom potezu?

– e5, a na odgovor f6 – dama na d3 – bez prestanka sa osmjehom, odmah je odgovorio Capa.

— Ali kvaka je u tome što ako nastavite ovu varijantu i prebacite svog kralja na h8, onda uopšte nije jasno kako bijeli može pobijediti? Tamo nismo mogli ništa naći. I potpuno je neshvatljivo šta uraditi ako bijeli ne igra f6, već odigra skakačem na f4? Uostalom, onda dobija jednostavno odličnu igru, bijeli ne igra na pobjedu, već se treba spašavati.

Koliko sam partija remizirao ili čak dobio kao crni u našem klubu koji braneći Bernsteinovu poziciju! I Bog mi je svjedok da sam spreman da se kladim na sav novac dobijen u ovim sporovima, a ovo je mnogo novca – oko hiljadu rubalja, da vidim kako ćete vi, senjor Kapablanka, pobijediti u tu partiju protiv mene posle dvadeset i petog poteza g5!

Pet hiljada rubalja – ako me Vi pobijedite jednom iz tri pokušaja u toj poziciji. Pa, ako ne uspjete da pobjedite bar jednom, onda mi ništa ne dugujete, nula. I dalje vam plaćam naknadu od hiljadu rubalja – za zadovoljstvo koje dobijem.

Uostalom, ovo je mnogo više od prve nagrade na Turniru šampiona

  Kapablanka, koji će zbog svog neozbiljnog odnosa prema još nezavršenom šampionskom turniru, veselja po noćnim restoranima, zabava sa damama iz Sankt Peterburga zauzeti „tek“ drugo mjesto, a dobiće nagradu od 800 rubalja. A tadašnji svjetski prvak Lasker, koji je osvojio prvo mjesto, dobio je 1.200 rubalja. Istina, pokrili su im putne troškove i troškove smještaja, a Lasker, jedini od svih, ipak je ispregovarao za sebe neviđene uslove, koji se pamte – 4.500 rubalja „početnih“, odnosno samo zbog činjenice da igra. Dakle, da, pet hiljada 1914. godine – da, ovo nije mali novac, već ogroman novac! To je godišnja plata tajnog savjetnika ako je civil, ali ako je vojnik to je plata – general!“

Lasker je stigao sve na vrijeme, jer je 1. avgusta 1914. Nemačka objavila rat Rusiji.

(Preneseno sa fejsbuka)

Ja sam bio siromašan, a on još siromašniji


Piše: GM Rashit Ziatdinov

Spaski je sa 9 godina (1946) postao najmlađi prvokategornik u SSSR-u

Korčnoj: “Rođeni smo i odrasli u istom gradu – Lenjingradu. Prvo šahovsko obrazovanje stekli smo od istog učitelja – Vladimira Zaka. Ali nikada nismo bili prijatelji. Prvo, šest godina sam stariji od Spaskog. Drugo, nismo imali isti imovinski status. U mladosti sam bio siromašan, a on je bio mnogo, neuporedivo siromašniji. Posle 25 godina postao sam dobro situirana  osoba, a njega bi se moglo nazvati bogatim. Treće, nismo imali u isto vrijeme najbolja dostignuća. Ja sam tek postao velemajstor, a on je već igrao na takmičenjima za svjetsko prvenstvo. Četvrto, ubrzo smo počeli da razvijamo različite poglede na život. Nas je, ponavljam, vaspitavao isti učitelj, samo što sam ja bio sa Zakom do kraja, do mog bjekstva iz SSSR-a, a on je otišao da uči prvo kod Toluša, pa kod Bondarevskog. Naravno, velemajstori starije generacije su ga mogli mnogo naučiti. Ali su mu usadili i ciničan odnos prema životu… Konačno, peto, drugačiji je i stil šaha koji smo igrali, a jedan nije imao poštovanja prema šahovskom stilu drugog. A u ostalom smo, ako hoćete, bili drugari!”

(Preneseno sa fejsbuka)

FM Slobodan Bojković: SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana (sedmi i poslednji deo)


Kao što je na početku ovog dugog vremeplova, sa šest nastavaka, navedeno, primena varijante sa potezom Se4g3 na potez crnog Sgf6 u Štajnicovoj varijanti Karo-Kana, uz malu i veliku rokadu belog, pomogla mi je u ključnim momentima šahovske karijere. Uspešna primena posle ravno 60 godina u kritičnoj partiji sa četrnaestogodišnjom nadom Kazahstana, Danijalom Sapenovim, omogućila mi je da, iako sam bio najstariji učesnik Memorijala, za 77. rođendan obradujem sebe osvajanjem prve veteranske nagrade.

Osim u „Sećanjima“ pomenutim partijama, igrao sam još nekoliko partija sa varijantom Sg3 u Karo-Kanu. Ali mi je pri preseljenju 1974. u Novi Sad, sve do tada, ne samo iz šaha, ostalo u Nišu; a i zbog dve selidbe u Novom Sadu i nedostatka prostora i kasnije sam ponešto tamo, u dedinu kućicu od 40 kvadrata iz 1926. godine, odlagao. A onda, po smrti oba roditelja, kroz neku godinu, posle boravka u Nišu a pre povratka u Novi Sad, nisam isključio vodu u šahtu. Zima je bila hladna, i od hladnoće je prslo crevo na vodokotliću. Voda je danima oticala u podrum gde su bile knjige, glasnici, časopisi, mnoge važne i lepe partije, isečci iz novina. Kada se šištanje vode moglo da čuje i na ulici, u podrumu je nivo vode bio preko 60 cm. Sve je propalo. Za mene je to bilo novo upozorenje da je koliko-toliko sigurno i živo samo ono što nosimo sa sobom u sećanjima, svesnim i dostupnim, ali i onim zapisanim duboko u nama na više načina, nedostupnim. Takođe, ostaje da živi i sve ono što je ostavilo traga o nama u sećanjima drugih, pogotovo dragih osoba.

Konačno, evo i komentarisanih partija: sa mladim Sapenovom iz 2022, zatim sa Vorotnikom u Lenjingradu 1964, kao i sa 55-godišnjim dr Trifunovićem decembra 1965. (kome je, na više turnira te godine, to bio tek četvrti poraz).


Slobodan Bojković – dr Petar Trifunović
Vrnjacka Banja, 24.12.1965

1. e4 c6 2. d4 d5 3. Sc3 d:e4 4. S:e4 Sd7 5. Sf3 Sgf6 6. Sg3 e6 7. Ld3 c5 8. De2 Le7 9. Lg5 O-O 10. O-O-O Igralo se pre podne, dva kola tog dana. Beli je ponudio remi da uspava pažnju protivnika i da ga navede da odigra sledeći „aktivan“ potez.

10. …Da5 Moguće je i 10… c:d4 kao u partiji Bojković-Vorotnjikov, Lenjingrad 1964.

11. Kb1 c:d4 12. h4 Te8?! Trebalo je priznati grešku i odigrati 12… Db6! 13. S:d4 Lc5 14. Le3 Sd5 15. Ka1 sa igrom. Potezom 12… Te8?! crni priprema 13… Sc5, koji bi u slučaju 12… Sc5? bio gruba greška,

jer sledi 13. L:f6 S:d3 (13… g:f6 14. L:h7+ Kg7 15. Sh5+ K:h7 16. Sg5+ Kg8 17. Sg3 +-) 14. L:e7 S:b2 15. T:d4 Sa4 16. De5! +- ili 13. L:h7 S:h7 14. L:e7 Te8 15. L:c5 D:c5 16. T:d4 +-.

13. S:d4 Sc5 14. Sb3 S:b3 15. c:b3 a6 16. L:f6 L:f6 17. Se4 Le7 18. f4 Td8 19. Sg5 g6 20. a3!? Jače je 20. f5! sa brojnim pretnjama, na primer 20… L:g5 (20… Lf6 21. f:g6 f:g6 22. Se4 Lg7 23. h5) 21. h:g5 e:f5 22. De7 Le6 23. Df6! T:d3 24. T:d3 f4 25. Ka1 Df5 26. Td8+ T:d8 27. D:d8+ Kg7 28. Td1, a dobro je i 20. g4! Dc7 21. h5 L:g5 22. f:g5 Ld7 23. h:g6 h:g6 24. Df3 De5 25. Th7 Tf8 26. Tdh1 Lc6 27. Df4 L:h1 28. D:e5 K:h7 29. Dh2+ Kg8 30. D:h1 Tad8 31. Le4.

20… Ld7 21. h5 Moguće je i 21. S:f7 K:f7 22. h5 sa komplikacijama i potrebnom preciznom igrom od strane belog.

21… Lb5? Posle ovog poteza partija je odmah izgubljena. Crni propušta poslednju šansu sa 21… L:g5! 22. h:g6 h:g6 23. b4 Dc7 24. f:g5 Lb5 (24… Df4 25. Tdf1 D:g5 26. Df3 f5 (26… Le8 27. D:b7 Dd5 28. D:d5 e:d5) 27. Lc4 Df6 28. D:b7) 25. L:b5 a:b5 26. D:b5 T:d1+ 27. T:d1 Td8 sa nadmoćnom igrom.

22. h:g6! h:g6 Posle ovog poteza dr Trifunović mi je ponudio remi. Kazao sam mu da ću da razmislim, i ubrzo odigrao pobednički potez.

23. S:f7! Partija je za crnog izgubljena i sve ide forsirano.

23… L:d3+ 24. T:d3 K:f7 25. Th7+ Kg8 26. D:e6+ K:h7 27. Df7+ Kh6 28. Th3+ Dh5 29. T:h5+ g:h5 30. De6+ Kh7 31. D:e7+ Kh8 32. Dg5 Td1+ 33. Ka2 Tad8 34. f5 T1d7 35. D:h5+ Kg8 36. f6! Crni predaje 1-0


Slobodan Bojković – Vladislav Vorotnikov
Sovjetski Savez – Jugoslavija, 10.07.1964

1. e4 c6 2. d4 d5 3. Sc3 d:e4 4. S:e4 Sd7 5. Sf3 Sgf6 6. Sg3 Pretpostavljajući da moj protivnik dobro poznaje savremene varijante, izabrao sam ovaj stari nastavak, ali malo osavremenjen.

6… e6 7. Ld3 Le7 8. De2 c5 9. Lg5 O-O 10. O-O-O To je taj potez koji je zbunio mog protivnika. Uobičajena ja bila mala rokada.

10… c:d4 11. h4 Sc5 Crni ide na uklanjanje belog lovca.

12. S:d4 S:d3+ 13. T:d3 Sd5 14. Ld2?! Beli izbegava razmenu. Kompjuterski program predlaže potez 14. Kb1 sa žrtvom pesaka i brojnim komplikacijama, na primer, 14… L:g5 15. h:g5 D:g5 16. Sh5 Sf4 17. Dd2 e5 18. Tg3 Lg4 19. Sf3 Df5 20. S:g7 K:g7 21. S:e5 h5 22. S:g4 h:g4 23. Dc3+ Kg6 24. Th4 Kg5 25. Th:g4+ D:g4 26. De5+ f5 27. T:g4+ K:g4 28. Dg7+ Kh5 29. Dh7+ =. Moguće je i 14. S:e6 L:g5+ 15. h:g5 L:e6 16. Dh5.

14… Ld7 15. Sh5 Kh8 Moj protivnik, a i ja u komentaru partije za knjigu „Druzja i soperniki“ smatrali smo da je ovo potreban hod. Kompjuter navodi 15… Dc7 16. Sf5 e:f5 17. T:d5 Tfe8 18. De5 D:e5 19. T:e5.

16. Kb1 Kompjuter predlaže 16.S:g7 K:g7 17. Sf5+ Kh8 (Slabije je 17… e:f5 18. T:d5 De8 19. Te1 Lg5 20. Dd1) 18. S:e7 S:e7 19. Lh6 Sd5 20. L:f8 D:f8 21. Td4.

16… Tc8 17. Tg3 Tg8 Slabije je 17… g6 18. Sf4 S:f4 19. L:f4 Lf6 20. Td3 Db6 21. h5 g5 22. Le3.

18. c4 Sf6 19. Lc3?! Objektivno je jače 19. S:f6 L:f6 20. Sf3 e5 21. Sg5 L:g5 22. h:g5 Lf5+ 23. Ka1 Dd4 24. Lc3 D:c4 25. D:e5 De4 =

19… e5? Neprecizan potez. Neophodno je bilo uzimanje skakača. Ali crni je već u malom cajtnotu, 19… S:h5 20. D:h5 f6 21. De2 e5 22. Sc2 Lf5 23. b3 uz nešto aktivniju igru crnog. Na potez 19… Le8 planirao sam da igram 20. Tg5 h6 21. g4 sa komplikacijama.

20. Sf3! Crni je prevideo ovaj potez. Iznenadio se kada sam ga brzo odigrao.

20… S:h5 21. S:e5 Df8? Direktno vodi u poraz. Neophodno je bilo 21… Le8! 22. D:h5 Ld6 23. Td3 Dc7 24. T:d6 D:d6 25. D:f7 Tc7 26. Df4 Df6 27. Dg3 sa daljom igrom.

22. D:h5 Le8 23. Df5 Igra se odvija sama od sebe.

23… Tc7 24. h5 h6 25. Df4 f6? Odmah gubi. Nešto otpornije, ali nedovoljno, je 25… Lf6 26. Sg4 L:c3 27. D:c7 Ld4 28. Td3.

26. Sg6+ L:g6+ 27. h:g6 Tc8 28. Tgh3 a6 Sada je beli elegantno i efektno dobijao sa 29. Dg5! naglašavajući beznadežnost crne pozicije. Beli brzo vuče zbog cajtnota protivnika.

29. g4 b5 30. c:b5 a:b5 31. T:h6+ 1-0


Slobodan Bojković – Danijal Sapenov
Memorijal Svetozar Gligorić, 21.07.2022

1. e4 c6 2. d4 d5 3. Sc3 d:e4 4. S:e4 Sf6 5. Sg3 e6 Oštrija mogućnost je potez 5… h5 ali to odudara od duha otvaranja.

6. Sf3 Le7 7. Ld3 Sbd7 8. De2 Igra se i odmah 8. O-O c5 9. De2 O-O 10. Td1 Dc7 11. c3 (ili 11. c4 Te8 12. d:c5 L:c5 13. b3) 11… b6 12. Lg5

8… c5 9. O-O Zbog značaja partije odustajem od oštrijeg 9. Lg5 O-O 10. O-O-O kao u partijama protiv Vorotnjikova i dr Trifunovića i igram mirniji nastavak.

9… O-O 10. c3 b6 11. a3!? Pripremam potez Te1 uz Se5. Moguće je i 11. Lf4 Sd5 12. Le5 Lb7 13. Tfd1 f6? 14. Ld6!.

11… Lb7 12. Te1 Te8 13. Se5 Lf8 14. Le3!? Odigrao sam ovaj potez da bih naveo protivnika na ideju sa Dd5, sto se u partiji i dogodilo.

c:d4 15. c:d4 Alternativa je bila 15. L:d4 Lc5 16. S:d7 L:d4 17. Lb5 S:d7 18. Tad1 De7 i td. sa obostranim šansama.

15… S:e5 16. d:e5 Dd5? Crni upada u zamku. Bolje je bilo 16… Sd5 17. Dg4 Sf6 18. e:f6 D:d3 19. f:g7 L:g7 sa jednakom pozicijom.

17. f4 Sg4? Otpornije je bilo 17… Lc5! 18. e:f6 (18. Kh1 L:e3 19. e:f6 L:f4) 18… L:e3+ 19. Kh1 L:f4 20. Le4 Dg5 21. L:b7 L:g3 22. h:g3 ali ipak sa boljom pozicijom za belog.

18. Le4! S:e3 19. L:d5 S:d5? Jače je 19… L:d5! 20. Tec1 S:g2 21. Sh5 Sh4 22. Tc3 Lc5+ 23. Kf1 ali je i tada beli bolji.

20. Se4!? Jače je bilo 20. Df3! Te7 21. Se4 Td8 22. Ted1 Ted7 23. Tac1 +- ali sam želeo sa tempom da otvorim f liniju.

20… S:f4 21. Dg4 Dobro je i 21. Df1 L:e4 22. T:e4 Sg6 23. h4 sa nadmoćnom pozicijom za belog.

21… Sg6 22. Sg5 I u slučaju 22. Tad1 Ted8 23. Sc3 beli je jasno bolji.

22… Te7? 23. h4 +- Važan potez kojim se uz 24. h5 ograničava kretanje crnog skakača i u perspektivi otvara h-linija za napad na crnog kralja.

23… Tc7 24. h5 Se7 25. Tac1 Tac8 26. T:c7 T:c7 27. Tf1!? Uvod u žrtvu kvaliteta. Mirnije je 27. Da4 Ld5 28. Tf1 Sf5 29. De8 Te7 30. Dd8 i crni je takođe u nerešivim problemima.

27… Sc6? Bolje je 27… Sf5 28. T:f5 e:f5 29. Df4 Te7 30. D:f5 g6 31. Df6 mada je i tu beli jasno bolji.

28. De4 +- Nakon ovog poteza crni je izgubljen.

28… Lc5+ 29. Kh2 g6 30. h:g6 h:g6 31. Dh4 Dama se uključuje u odlučujući napad na crnog kralja.

31… Sd8 32. Dh7+ Kf8 33. Dh8+ Ke7

34. Dg7 Bolje je bilo 34. S:f7! S:f7 35. Db8! Td7 36. Dg8 ali nisam uočio divan potez 35. Db8!.

34… Ld5 35. S:f7 Pao je važan pešak.

35… Kd7 36. S:d8+ K:d8 37. Dg8+ Kd7 38. Tf7+ Kc6 39. Da8+ Kb5 40. De8+ Tc6 41. Tc7 Ld4 42. a4+ Kc5 43. b4+ Crni predaje 1-0


U ovih sedam delova „Sećanja“ obuhvaćena je i u glavnim crtama ispričana moja šahovska priča. Ali životna, o mnogim događanjima na poslu i posledicama po mene, nije. Kao ni priča o 20-godišnjem „druženju“ sa HLL – hroničnom limfocitnom leukemijom, i ne samo sa njom. Jer, nova iskušenja su me čekala i po odlasku u penziju. Ubrzo, već početkom 2012. godine nesavestan lekar sa fakulteta je, posle neuspele operacije kila, tvrdeći da je kila koju nije obuhvatio mrežicom – „serom“, i bušeći je (iz neznanja?) probušio moje tanko crevo. Tako sam pored početne dve ingvinalne kile sa iste strane dobio i treću (trbušnu) na mestu stome, uz suženje tankog creva. Posle toga se (srećom sa druge strane, gde je operisana samo potencijalna ingvinalna kila) razvio tumor na mestu mrežice koji je obuhvatio i mišić rektus trbušnog zida. I umesto jedne, preživeo sam šest operacija, sa u međuvremenu višegodišnjim uklještenjima dve početne kile na tri do četiri nedelje, dok trbušna maramica zbog mnogobrojnih seckanja nije dovoljno ojačala da može da podnese nove operacije i vraćanje na početak; a za sve to vreme, a i kasnije, pratili su me zastoji i blokade digestivnog trakta sa pratećim opasnostima, tegobama, itd. O svemu tome možda nekada drugom prilikom, tokom nastavka „Sećanja“ na za tu temu prikladnijem mestu… Jer posle svega preživljenog, ja koristim i dobrobiti svega toga; u 78. godini prinudno imam mladalačku, manekensku liniju. I ne samo to…

Na kraju ovog vremeplova, i ovim putem se zahvaljujem FM Vladici Andrejiću što me je podstakao i omogućio da sećanja izađu iz mene i budu dostupna starijim, ali i mlađim šahistima. Takođe, što me je savetovao da tekst bude odmeren, sa što više navedenih relevantnih podataka, pri čemu mi je, pronalazeći i dostavljajući mi nedostupne podatke, pomogao da tekst bude bolji. Što je po postavljanju delova teksta „Sećanja“ na sajt, naknadno korigovao uočene propuste. I što mi je pripremio partije za sajt. Zahvaljujem se i FM Goranu Tomiću što je, preuzimanjem članaka na svom sajtu „Blog Šah-mat lista“ omogućio da „Sećanja“ budu dostupnija u regionu, pa i šire.

I još jednom hvala Vladici Andrejiću što je posle mog petog dela „Sećanja“ u kome sam pisao o značaju problemskog šaha pristao da na svom sajtu „Večiti šah“ isprogramira i uvede rubriku i za problemski šah. I na taj način omogući rešavanje šahovskih problema školskoj deci, omladini i svim zainteresovanim licima širom Srbije, a i dalje…

I da završim sa životnom porukom sa kojom sam i započeo ovaj vremeplov:

Što te ne slomi, to te ojača,
Malo šta u svetu je bez plača.

Zato, ne očajavajte kada plačete od bola; plač isceljuje. A kada padnete, trudite se da se što pre podignete. I stalno sebe ispitujte zašto se to baš vama desilo? I koje pouke treba iz toga izvući? Jer Srbi, sa verom u Boga, odvajkada u nesreći misle i govore sledeće, tešeći se: „Sam Bog zna zašto je to dobro.“ Ali to dobro treba pronaći. A šah, igra života, shodno tome i igra bogova, vas i tome uči…

I ne bojte se raznoraznih sićušnih mikro-mikro virusa, kao i makro virusa u ljudskom obliku. Bojte se duhovne smrti koja je mnogo, mnogo teža i opasnija, jer može da postane večna. A telesna smrt je uglavnom početak novog sna, ali i budan nastavak življenja u višim dimenzijama koje nazivamo Nebo. Toplo srce, koje je volelo Boga i Božje delo, ljude – ikone Božje, stvorenu Prirodu, Nebo i Zemlju, ostaje da kuca večno…

FM Slobodan Bojković,
dipl. inž. elektronike u penziji

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)

„Da li se istorija šaha mora ponovo pisati?“ – Intervju sa Willy-jem Hendriksom (drugi dio)


Piše: Johannes Fischer

Tradicionalni način pričanja i podučavanja istorije šaha je široko rasprostranjen. Kada sam počeo da igram šah, moj prvi učitelj je ispričao priču o razvoju šaha na ovaj način, a kasnije sam našao da se ponavlja u bezbroj knjiga o istoriji šaha, od Unzicker/Silbermannove „Geschichte des Schachs“ (“Istorija šaha”) do Kasparovljeve serije o njegovim prethodnicima. I nikad nisam sumnjao u ovu priču i sam je pričao dok sam predavao šah. Da li moram ponovo da učim, da li se knjige istorije šaha moraju ponovo pisati?

U svoj skromnosti: Da, mislim da je dobro da ostavimo tu staromodnu priču iza sebe, a posebno ideju da postoji prelom u istoriji šaha koji se sastoji od toga da je Steinitz izmislio ili otkrio pozicioni šah i tako zadao smrtni udarac romantičnom napadačkom šahu. Ovaj takozvani prelom kasnije je čak opisan kao ‘kopernikanski preokret’, revoluciju u našem pristupu šahu. Do tog preloma nije došlo. Po mom mišljenju, evolutivniji pogled na istoriju šaha daje bolje razumjevanje onoga što se zaista dogodilo.

Šta mislite šta je izazvalo tradicionalni narativ i zašto je toliko uporan?

Mislim da je Lasker glavni krivac. U moje posljednje dvije knjige, Lasker je donekle ‘zlikovac’. Ne želeći da umanjim Laskerova divna šahovska dostignuća i sve njegove druge zasluge, mislim da je pogrešno usmjerio našu sliku o istoriji šaha. Za Laskera, Steinitz je heroj, a u njegovoj karikaturi šaha prije Steinitza samo su petljali, pokretani inspiracijom trenutka. Iako Laskerov prikaz više liči na bajku nego na ozbiljnu istoriografiju, imao je ogroman uticaj.

Emanuel Lasker | Fotografija: Cleveland Public Library

Drugi faktor je da je Laskerova (i Euwe-ova) priča naknadno prepisana bezbroj puta. Svaki put se ponovo prikazuje isti ograničeni broj partija. Na primjer, Anderssenova ‘besmrtna partija’, zabavna partija u kafiću sa zaista briljantnim završetkom i još jedna ili dvije partije u istom stilu. Ali, na primjer, njegova vrlo moderna sicilijanska pobjeda protiv Blackburnea (Pariz 1878.) nikada nije prikazana.

Usput, treba napomenuti da smo ovih dana u privilegovanoj poziciji. Pritiskom na dugme imam sve Anderssenove partije na ekranu, dok je u prošlosti istoričar zavisio od knjiga koje je imao ili nije imao kod kuće, a čak i tada je bio ogroman zadatak pronaći i pregledati te partije. To takođe objašnjava zašto se iste partije stalno ponavljaju u priručnicima. Naravno, Anderssen se s pravom može ponositi onim ‘romantičnim’ pobjedama koje se neprestano ponovo odigravaju, ali je to u određenoj mjeri bilo pogubno za njegovu reputaciju.

Kakav je osjećaj otkriti da se vaša percepcija istorije šaha toliko razlikuje od prihvaćenog načina gledanja na historiju šaha?

“Ink War” je knjiga o rivalitetu i polemična, a osjećam da me to privlači. Možda je to i ono što me privlači u šahu: povučeš potez, a ja ću ti pokazati zašto nije u redu! U mom karakteru je određena oholost pa ne mogu poreći da mi je zadovoljstvo gledati na stvari malo drugačije. Usput, ovdje vidim sličnost sa Steinitzom, što me tjera da saosjećam s njim, iako je bio rijetko težak karakter.

Ali nisam usamljen u svom pogledu na istoriju šaha. U evolutivnom pogledu, napredak nije određen velikim idejama, novim stilovima igre ili šampionom u tom trenutku, već mnogo više malim otkrićima na konkretnom nivou (odozdo prema gore). Drugi takođe pišu o istoriji šaha na ovom mikroskopskom nivou. Sa tim malim djelićima novog šahovskog znanja, možete razmišljati, na primjer, o potezu kao što je Ba3 da zadržite crnog kralja u centru. To znanje je dugo bilo uobičajeno jer u Evansovom gambitu, koji je uveo kapetan Evans početkom 19. stoljeća, brzo gubite svog b-pješaka i tako su ljudi došli na tu ideju Ba3. Konkretna ideja koja seže još od Greca, početkom 17. veka, je da ako imate lovca ili skakača na g5 i crni ga napadne sa h6, možete žrtvovati tu figure sa h4 da biste otvorili h-liniju. Kod Greca se, inače, po prvi put može diviti mnogim takvim saznanjima. Još jedna ideja koju sam istraživao je žrtvovanje lovca na h6. Neko to prvi put igra, počinje da se širi i znanje o svim vidovima tog žrtvovanja počinje da raste.

Mislim da se napredak u šahu dešava na ovom konkretnijem nivou, a drugi takođe pišu istoriju šaha iz ovog evolucionog ugla.

Ali mislite li da će ljudi zaista ponovo učiti i da li mislite da će knjige istorije šaha biti prepisane? Mislim da je to bilo otprilike početkom novog milenijuma kada je Robert Hübner izrazio sumnju u popularno uvjerenje da je Laskerov uspjeh uglavnom posljedica njegove „psihološke igre“, njegove sposobnosti da razumije i iskoristi prednosti i slabosti svojih protivnika. Mislim da su Hübnerovi argumenti uvjerljivi, ali čini se da mnogi ljudi i dalje preferiraju prihvaćenu priču o Laskeru kao „psihološkom igraču“. Šta mislite da će se desiti sa vašim otkrićima o Grecu, Philidoru, Steinitzu, Zukertortu, Anderssenu i drugim igračima iz šahovske istorije?

(Ovo je samo dio teksta, a čitav možete da pročitate na engleskom na linku ispod)

https://en.chessbase.com/post/does-chess-history-have-to-be-rewritten-an-interview-with-willy-hendriks

„Da li se istorija šaha mora ponovo pisati?“ – Intervju sa Willy-jem Hendriksom (prvi dio)


Piše: Johannes Fischer

23.1.2023. – Holandski pisac i internacionalni majstor Willy Hendriks upravo je objavio „Rat mastilom: Romantizam protiv modernizma u šahu“.

Knjiga analizira rivalstvo između Wilhelma Steinitz-a i Johannesa Zukertorta, koji su 1886. godine odigrali prvi zvaničan meč za svjetskog šampiona. Ali Hendriks se takođe osvrće na istoriju šaha i osporava brojne prihvaćene stavove o poboljšanju šaha i razvoju šahovskog znanja. U intervjuu sa Johannesom Fišerom Hendriks govori o Steinitzu, Zukertortu, istoriji šaha, zadovoljstvima proučavanja klasika i zašto vam proučavanje otvaranja pomaže da napredujete u šahu.

Dragi Willy Hendriks, upravo ste objavili svoju najnoviju knjigu, „Rat mastilom: Romantizam protiv modernizma u šahu“. Prije nego što počnemo da govorimo o knjizi, možete li nam reći nešto o sebi i svojoj karijeri šahiste i autora?

Počeo sam da igram šah relativno kasno, sa 12 godina, a tek od otprilike 35. godine šah (igranje, pisanje, treniranje) postaje moja glavna aktivnost. U tim godinama sam postao IM, a zatim postigao još dva GM rezultata, ali ta titula će vjerovatno ostati izvan mog vidokruga.

Neki članci koje sam napisao za časopis bili su uvod u moju prvu knjigu, “Move First, Think Later” (“Prvo odigraj, misli kasnije”) (2012), koja je proglašena knjigom godine (od strane ECF-a). Neke od ideja iz te knjige iz istorijske perspektive razvio sam u svojoj drugoj knjizi, “On the Origin of Good Moves” (“O porijeklu dobrih poteza”) (2020). Moja nedavno objavljena treća knjiga je razrada određene epizode iz te knjige.

I dalje redovno igram i treniram, ali pisanje je moja glavna aktivnost ovih dana i to mi predstavlja veliko zadovoljstvo.

„The Ink War“ (“Rat mastilom”) govori o rivalstvu između Johannesa Zukertorta i Wilhelma Steinitza, koji su 1886. godine odigrali međusobno prvi zvanični meč za svjetskog šahovskog šampiona. Kada ste prvi put dobili ideju da pišete o ovom rivalstvu?

Za predavanje “On the Origin of Good Moves” (“O porijeklu dobrih poteza”) za šahovski klub Zukertort Amstelveen prije par godina odlučio sam da se fokusiram na ličnost  Zukertorta, koji je takođe igrao malu ulogu u toj knjizi, a usput sam otkrio da je njegovo rivalstvo sa Steinitzom veoma lijepo obuhvatilo ‘rađanje modernog šaha’. U isto vrijeme, imao sam osjećaj da bi se to itekako moglo prenijeti kao uzbudljiva priča; Mislio sam da bi to bio zanimljiv izazov.

Mnogi šahisti Zukertorta znaju samo kao poraženog u meču za svjetskog šampiona protiv Steinitz-a. Šta vas je zainteresovalo za Zukertorta, šta vas fascinira u njemu i njegovoj priči?

Zaista, Zukertort nije postao prvi svjetski prvak, ali tenzija koju sam želio unijeti u svoju knjigu leži na malo drugačijim osnovama.

Zapravo, ne znamo mnogo o ličnosti Zukertorta, on je i dalje pomalo misteriozan lik, dijelom i zbog toga što nije bio toliko iskren, a osim toga, iznio je poprilične izmišljotine o sebi u svijet. On je svakako tragična osoba, ali tu ulogu igra sa žarom, kao tragični junak priče. Ta tragedija leži u nekoliko stvari, uključujući način na koji ga je tretirala kasnija istoriografija: kao predstavnik romantičarskog šaha, koji je Steinitz igrao. Ali Zukertort je zapravo želio da bude moderan šahista, što je i bio. Steinitz je imao svoj udio u ovom posthumnom ‘ubistvu karaktera’, ali ne želim da otkrivam previše o tome ovdje.

Johannes Hermann Zukertort (1842-1888)

Ali ono što me najviše zanima je sukob i polemika između moja dva glavna lika. Rivalstvo dva posebna karaktera: Steinitz je bio, ako je to moguće, čak i tvrdoglaviji od Zukertorta. Dodajte tome sve one druge posebne ličnosti koji igraju ulogu u mojoj priči, a koji su često, bar na papiru, bili u međusobnom ratu. A ta bitka je, u smislu sadržaja, bila i stvarno oko nečega.

Kako ste saznali više o Steinitzu i Zukertortu i njihovom vremenu? Kako ste pronašli materijal za svoju knjigu, kako ste istraživali?

Do sada postoji dosta literature o tom periodu, savremenoj i starijoj, i naravno da sam je koristio. Ali većina mog istraživanja se sastojala od prolaska kroz mnoge tomove šahovskog časopisa iz tog perioda (od kojih je većina dostupna na mreži) plus pregledanje jako mnogo partija iz tog doba. Velika većina tog istraživanja (prelazak kroz časopise) ne daje ništa, ali s vremena na vrijeme naiđete na nešto što se lijepo uklapa u vašu priču i tada mi srce poskoči od radosti.

Kada ste počeli da radite na svojoj knjizi, očigledno ste već znali mnogo o Steinitzu i njegovom vremenu. Ali šta vas je najviše iznenadilo tokom vašeg istraživanja?

Šahovska zajednica tih dana već je bila vrlo slična današnjoj i to na način koji je lijepo vidjeti. Tada je bilo mnogo više klasnog društva nego sada, ali u svijetu šaha te su se različite grupe (sa izuzetkom velike grupe najsiromašnijih) sretno miješale, što je sasvim posebno. Zbog toga je značajno da je prva partija meča za svjetskog šampiona, odigrana u Americi, bila između dva igrača jevrejskog porijekla iz srednje Evrope. Steinitz i Zukertort nisu bili posebno imućnog porijekla i morali su savladati mnogo prepreka da bi stigli ovako daleko. U mnogim zemljama, Jevreji su bili građani drugog reda i suočavali se sa svim

vrstama ograničenja. Tako da ta prva partija meča za svjetskog šampiona zaista govori o tolerantnoj prirodi šahovskog svijeta.

I to važi i danas, svima je dozvoljeno da nam se pridruže, čak i onima koji se drugdje ne snalaze tako lako. Sam Steinitz je dao doprinos slici da u šahovskom svijetu ima više ‘posebnih’ tipova od prosjeka, iako on nije bio prvi koji je to učinio (misli se na Morphyja).

„The Ink War“ nije samo knjiga o rivalstvu između Steinitz-a i Zukertorta, već i o idejama romantizma i modernizma i njihovoj ulozi u istoriji šaha. Možete li ukratko opisati ovaj sukob?

Ne, to se nažalost ne može učiniti ‘ukratko’! Podnaslov Romantizam protiv modernizma u šahu sugeriše crno-bijelu priču, ali to je sve samo ne to i nadam se da sam uspio dati nijansiranu sliku o čemu se (mislim) ovdje radi. U svojoj prethodnoj knjizi već sam primetio da tradicionalna slika borbe na šahovskoj tabli između romantičarske škole napada koju je savladala moderna naučna škola nije nimalo tačna i, bar u partijama jačih igrača, se ne može naći. Ali ostalo je pitanje šta je taj romantičarski pokret u šahu zapravo uključivao, ako je uopšte postojao. Pokušao sam da odgovorim na to pitanje u ovoj knjizi. U tom romantičnom otporu napretku modernom mnoge stvari su igrale ulogu, i van okvira. Otpor prema profesionalnom šahu igrao je veliku ulogu, ali i otpor sve ozbiljnijoj konkurenciji (sport). I otpor naučnom pristupu igri.

Willy Hendriks, Rat mastilom, romantizam protiv modernizma u šahu (Novo u šahu 2022).

Taj otpor dolazio je, između ostalih, od raznih šahovskih pisaca, uključujući i stariju gospodu koja su igrala lijepe partije u svom klubu, i koji su jedva mogli razumjeti šta se tačno dešava u partijama Steinitza i Zukertorta i drugih vrhunskih igrača. Steinitz je posebno bio u stalnom ratu sa mnoštvom protivnika na ovom polju, ali to je dijelom i zbog toga što je imao veliki talenat za sticanje neprijatelja.

Ali uglavnom, ovo je bio sukob koji se odvijao više na papiru nego na tabli.

U „Rat mastilom“ i u vašoj prethodnoj knjizi „O porijeklu dobrih poteza“ postavljate sumnju da li tradicionalni i prihvaćeni narativ o razvoju šaha zaista oslikava čitavu sliku, npr. g. Anderssen je prije svega bio hrabar taktičar i prije svega eksponent romantičnog perioda, u kojem su prema legendi igrači težili samo napadu i bezobzirno žrtvovali figure lijevo, desno i u centru, dok je Steinitz bio prvi igrač koji je uveo moderne, „naučne „koncepcije u šahu. Kada ste prvi put posumnjali u ovu priču?

U ‘Move First, Think Later’ ‘Prvo odigraj, misli kasnije’ raspravljao sam o tradicionalnoj ideji da je pravi način igranja šaha proučavanje karakteristika, pravljenje plana na osnovu toga i zatim traženje pravih poteza koji se uklapaju u to.

Willy Hendriks, ‘Prvo odigraj, misli kasnije’, New in Chess 2012

Ova metoda se tradicionalno pripisuje Steinitzu, posebno od Laskera i Euwe-a. Međutim, kada sam otišao da pogledam tu istoriju, jedva sam to mogao da pronađem kod Steiniza. Ranije je na to ukazao Cecil Purdy (australijski velemajstor i šahovski autor) (u ‘The Great Steinitz Hoax’), iako je, za razliku od mene, bio oduševljen tim pristupom. Međutim, mislio je da je to Laskerov vlastiti nalaz, koji je iz određenih razloga pripisao Steinitzu.

Kada sam se više udubio u tu istoriju, postalo mi je jasno da se nešto čudno zaista dogodilo sa predanjem o Steinitzovim idejama i da su Lasker, i njegovim stopama Euwe, od toga napravili nešto veoma posebno.

Naravno, Steinitz je mnogo doprinio našem (pozicionom) znanju. Ali čuveni ‘Steinitzovi elementi’ ne mogu se naći kod Steinitz-a i većim dijelom su već formulisani prije njega (između ostalih od strane Stauntona). Slično, ideja o šahu kao igri ravnoteže koju mogu narušiti samo greške već je dugo bila uobičajena. Isto važi i za princip akumulacije malih prednosti. Inače, po mom mišljenju, ovo je više dokaz napredovanja u nivou nego princip koji treba slijediti: ako protivnici postanu jači i ne prave velike greške onda možete samo postepeno graditi svoju prednost. U svojoj nedavno objavljenoj opširnoj knjizi ‘From Stamma to Steinitz’ (“Od Stamme do Steinitza”), Frank Hoffmeister citira italijanskog pisca Del Ria koji je napisao sledeće još 1802.:

‘Veoma je važno čuvati se određenih malih nedostataka, koji sa sobom povlače i druge. Ova figura je pasivna, rokada izgubljena, ako se skakač još uvek nije pomijerio, ako je neprijateljskom pješaku dozvolio da napreduje predaleko, to može pogoršati poziciju i malo po malo pretvoriti partiju u poraz. Zbog nedostatka eksera izgubljena je cipela, zbog nedostatka potkovice izgubljen je konj.’

Hoffmeister ovome dodaje da ‘koliko vidim, ovo je prva izjava o „akumulaciji“ malih prednosti. Navikli smo da ovaj uvid pripisujemo Steinitzu, ali ga je zapravo više od pola stoljeća ranije formulisao Del Rio.’ Drugi, poput Von der Lase i Bodena, izrazili su slične stavove prije Steinitza.

Osim onoga što se pogrešno pripisuje Steinitzu, značajno je da ono što je Steinitz vidio kao krunski dragulj svoje ‘moderne škole’, revolucionarno novo viđenje uloge kralja, sistematski gurnuto pod tepih od Laskera i Euwe-a. Steinitz kaže da je njegovo najvažnije otkriće da kralj može igrati aktivnu ulogu u ranoj fazi igre i da se može vrlo dobro braniti. To je bio i razlog zašto je mislio da može odbaciti ‘staru školu napada’. Ovo je u najmanju ruku pod znakom pitanja, tako da nije iznenađujuće što su Lasker i Euwe pokušali da prećute glavni Steinitzov princip.

Wilhelm Steinitz | Foto: Austrijska nacionalna biblioteka

(Nastaviće se)

https://en.chessbase.com/post/does-chess-history-have-to-be-rewritten-an-interview-with-willy-hendriks

GM Rashit Ziatdinov: Moja prva velemajstorska norma!


Ljepota po Bagirovu – „Ljepota u šahu je kada protivnik vidi šta mu prijeti, ali ne može ništa da uradi!!:

Internacionalni velemajstor Vladimir Konstantinovič Bagirov (1936-2000, porijeklom iz Bakua i višestruki šampion Azerbejdžana), rekao mi je na turniru u Turskoj.

Sjedili smo čitavu noć prije poslednjeg kola u Kušadasiju. Na kraju mi ​​je rekao

– U redu! Ti si dobar momak i pristajem na remi sa tobom danas! Pored toga, moram da kupim neke stvari za porodicu na pijaci.

Odgovorio sam: „Žao mi je, ali za velemajstorsku normu treba mi pobjeda!“

– Ne! Ne mogu da izgubim! Napravio sam dosta remija, ali nikada nisam izgubio dogovorom.

Sledećeg jutra izgubio je partiju od mene i ispunio sam GM normu 1991. godine.

Partija je trajala 8 sati i već u 10. potezu bijelim figurama sam ostao bez pjašaka, ali sam odbio predloženi remi koji mi je ponudio (čak i bez pješaka) jer sam zaista želio da ispunim normu.

Tri mjeseca kasnije ponovo smo se sreli u Amsterdamu (gde sam osvojio veliki OHRA Open sa Ermenkovim) i ponovo je bio veoma prijateljski raspoložen prema meni (Prenesen sa fejsbuka)

FM Slobodan Bojković: SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana (šesti deo)


Pri kraju ovog dugog šahovskog vremeplova, u želji da spomenem sve glavne učesnike druženja i događaja, shvatio sam da je spisak onih koji više nisu sa nama mnogo, mnogo, veći i duži. Zato ih ne pominjem pojedinačno, mada ih se u nekim prilikama setim. A tada želim da verujem, i nadam se, da ipak svi počivaju u miru.

Naime, mnoge drage osobe je za ove tri godine odnela korona, ili direktne i indirektne posledice nje, uz nusefekte vakcinacije nedovoljno ispitanim vakcinama. U svrhu „zaštite zdravlja“ agresivno je propagirana, ne samo fizička, već prvenstveno socijalna distanca; i svakodnevno su prikazivani grafikoni o broju umrlih kod nas i u svetu. Zasipani smo slikama sa preminulim naslaganim ljudima u crnim plastičnim kesama; iz bolnica su isporučivani umrli u zavarenim limenim sanducima… Odsečeni od sveta u infektivnim klinikama i kovid bolnicama, u nemogućnosti da čuju makar glas svojih najdražih, drage osobe su nas napuštale u stravičnim psihičkim, a i fizičkim, mukama. Istovremeno, rodbini, unučićima, prijateljima, utiskivan je žig krivice, žežeći plamen savesti, da su, možda nehotice, a pogotovo da su svesno (ako se nisu vakcinisali) odgovorni za smrt bližih ili daljih dragih osoba…

Nezaraženi i zaraženi kovid virusom bili su sluđeni; zastrašeni viđenim i/ili doživljenim, sami su stvarali nove i nove tamnice. Suprug moje dva meseca od mene mlađe „tetke“ (moj deda je bio najstariji, a njen otac najmlađi sin pradede), na lekovima za srce, suočen sa odlaskom dragih osoba pre, a pogotovo za vreme korone, u želji da sačuva suprugu i sebe od pošasti, praktično se potpuno izolovao. I nije jedini za koje znam. Dragi školski drug iz mladosti – osnovne škole, iz Beograda gde odavno živi, još nije otišao u Niš da se vidi sa rođenom sestrom, a nije želeo da se sretne, posle više godina, ni sa mnom u Beogradu. Opravdanje?! – „Niste se vakcinisali!“ Koleginica sa fakulteta nije se više od dve godine viđala sa rođenom braćom i sestrama, mada svi žive u Beogradu. Pametan, viđeni profesor univerziteta koji je celog života savesno radio svoj posao i saglasno tome, verujući da i svi lekari savesno rade, poverovao je i izveštajima i rečima takozvane „struke“. I mnogi pametni stariji ljudi postupali su isto, a koliki li je broj onih, u potpunosti naviklih da budu vođeni i poslušni… Jer ova p(l)andemija, kreirana ko zna gde pre više godina, a najavljivana u Davosu, sa stalnim novim osmišljavanjima i drugim „inovacijama“ i smernicama upućivanim sa godišnjih samita, istovremeno je i najveći psihološki test i eksperiment na globalnom nivou. I tek kada te medijima „začarane“ i ciljane osobe, posle preležane korone shvate da još žive, da nisu umrli (po mnogima od njih, zahvaljujući vakcinaciji), počinju da se malo otvaraju.

Tokom 2020. godine napisao sam 10 članaka o Kovidu-19, od kojih je prvi objavljen 15. maja na portalu „Svedok“ poznatog novinara, i mog prijatelja još iz mladosti, Vladana Dinića, takođe poreklom iz Niša. A sledećih devet članaka, uz njegovo angažovanje, prihvaćeno je i objavljeno na portalu „Glas javnosti“. Tada sam prvi pisao, još oktobra 2020. o talasu nasilja i samoubistava koji će nas zapljusnuti. Taj članak je, sa naknadno dodatim „boldiranim“ međunaslovima – radi preglednosti, a zbog aktuelnosti, ponovo objavljen u „Glasu javnosti“ februara meseca 2021.

Objavljena su na drugim portalima, te 2021. godine, još dva članka o novom koronarnom virusu, kao i o preduslovima za jačanje ličnog imuniteta, pa još dva marta i aprila 2022. godine.

Elem, pošto je krajem novembra odštampana knjiga – duhovna čitanka „Sve je Tvoje, Bože“, čiji sam priređivač i autor, postojao je razlog da ponovo budem navalentan, dosadan i nevaspitan, a što mi je pripisivano 2020. i 2021. godine od strane rodbine, prijatelja i poznanika. Kako se 3. decembra održavalo u Pančevu poslednje takmičenje u rešavanju šahovskih problema u 2022. godini, koristim priliku da knjigu, osim problemistima, podelim i rodbini u Beogradu. Predveče zvonim na interfon zgrade na Banovom Brdu. Da li zbog prisustva ćerke sa kojom sam sve vreme održavao kontakt, tek, po javljanju, vrata mi se ovog puta otvaraju, i posle višegodišnje pauze susrećem se sa voljenom, od mene dva meseca mlađom „tetkom“. Zajedno smo tokom leta, na selu, ja kod očeve majke – nane Evgenije i deda Rajka, a ona sa svojim roditeljima i sestrama, provodili srećno detinjstvo. Ovo je fotografija sa prvog fizičkog susreta posle nešto više od protekle tri godine. Jer pametan telefon ne koristim, pa ne učestvujem u kreiranju virtuelne stvarnosti primenom novih tehnologija.

Prvobitna zamisao posle Memorijalnog turnira „Svetozar Gligorić“ jula meseca u Beogradu, zasnivala se na samo dva dela „Sećanja“, s tim što bi u drugom delu bile date i kompletne partije sa komentarom. Skraćena verzija, pod naslovom „Dvoboj generacija“, objavljena je avgusta meseca na šahovskoj stranici lista „Dnevnik“. A kompletan tekst bi se objavio u novoformiranoj rubrici „Iz šahovske istorije“ na sajtu Šahovskog saveza Vojvodine. Zbog tehničkih problema, vreme je prolazilo… I kako je FM Danko Bokan, predsednik ŠS Vojvodine, imao neke zdravstvene probleme krajem decembra, a bio je i kraj godine, sa obavezama na radnom mestu, prvi deo je objavljen na sajtu „Večiti šah“. A pošto sam kod Vladice Andrejića dobio veću slobodu, rekavši mi da će da objavi sve što budem napisao, ali normalno, i potpisao, od prvobitna dva dela nastalo ih je šest, pa će se vremeplov završiti sa sedmim delom. Članke sam pisao u hodu, sećajući se i mnogih neprijatnih događaja, i kopajući po „arhivama“ da bih uneo relevantne podatke. Kako sam istovremeno igrao i na turniru, to me je dodatno iscrpelo. U tri partije pri kraju turnira, umesto da osvojim najmanje dva poena, usled premora, u tri poteza koje ne bi odigrao ni početnik u šahu, jednu za drugom, izgubio sam tri partije.

Na tekstove „Sećanja“ bilo je i par primedbi. Osnovna, da je na šahovskom sajtu trebalo samo da se držim šaha. Ali moja namera je bila da kroz svoje doživljaje predočim mlađima i stanje u društvu, da mogu da stvore sliku o jednom, njima nepoznatom vremenu, koje se reflektuje i na sadašnja dešavanja.

Sledeća primedba je bila da nije trebalo da direktno govorim o Nikoli Karaklajiću. Ali kako su se po doživljenim i po meni poznatim informacijama, osim Dragoljuba Janoševića i Milunke Lazarević, ostali šahisti uglavnom ponašali kao „francuske sobarice“, pretpostavio sam da je Nikola verovatno bio i žrtva; da je bio deo državnog projekta, a što sam napisao u drugom delu „Sećanja“. Pogotovo što su predsednici sportskog, ali i šahovskog društva „Partizan“, čiji je član Nikola godinama bio, bili poznati generali. S obzirom da je sada na delu agresivniji državni projekat, preuzet iz mnogih pisanih i nepisanih obaveza na zacrtanom putu u raspadajuću Evrpsku uniju, smatram da mi je dužnost da, pre odlaska sa ovoga sveta, upozorim na rastuće opasnosti. Naime – „Kad svima bude jasno, po pravilu je kasno!“

Jer, osim u trećem delu „Sećanja“ već pomenutog, zakonom uvedenog JOB-a – Jedinstvenog obrazovnog broja koji se dodeljuje deci već u vrtićima i prati ih tokom školovanja, ali i kasnije, postoje i drugi, protiv čovečnosti usmereni projekti i budući nametnuti zakoni, a prema maja meseca 2021. usvojenom „Zakonu o rodnoj ravnopravnosti“. Shodno tome, oktobra 2022. je u Novom Sadu (a verovatno i šire, u Beogradu i Srbiji) održan seminar vaspitačicama iz vrtića na kome su edukovane kako da se ponašaju prema LGTB populaciji u vrtićima?! Jer prema usvojenom Zakonu od 2021, i budućim podzakonskim aktima usaglašenim sa Evropskom unijom, otac i majka će postati roditelj 1 i roditelj 2; a umesto dva pola – muškog i ženskog – deca i odrasli moraju da do 24. maja 2024. nauče i prihvate, uz kažnjavanje ako se opiru, da postoje i transrodne, kao i rodno neutralne osobe, te da se to na svim nivoima u Srbiji u svakodnevnom govoru primenjuje. I da već u najranijem dobu deca imaju slobodu da biraju šta će da budu. Da mala deca imaju pravo i da prijave svoje roditelje i oteraju ih u zatvor (što se već dešava u Kanadi i pojedinim državama Amerike) ako ih roditelji i dalje oslovljavaju sa, na rođenju, prema polu, datim imenima?!

Sve ovo je nastavak viševekovnog ratovanja protiv nepokornih Srba, verovatno najeksplicitnije iskazanog 78-dnevnim bombardovanjem 1999. godine, kada je mnogo strašnih rečenica ogoljeno izrečeno. Evo dva, od više primera: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva.“ – Toni Bler, premijer Velike Britanije tokom NATO agresije na Srbiju 1999; kasnije je lično, a i preko svoje Agencije, bio rado viđen u Srbiji. I drugi karakterističan primer, izjava prof. Rolf Diter Klugea, direktora slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu univerziteta u Tibingenu 1997: „Predlažem da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije.“ Saglasno toj Agendi, rodoljubiva poezija je smanjivana i ukidana na časovima srpskog jezika, a za državu i obrazovanje strateški važan „Zavod za izdavanje udžbenika“ je prodat, udžbenici nam se većim delom pišu i štampaju u Hrvatskoj (prema direktivama iz Nemačke), sa uvedenim revizijama istorije, na štetu Srba, skoro svake godine. S druge strane, sećam se da je i u komunističkoj, Srbima ne baš naklonjenoj Brozovoj Jugoslaviji, Njegošev „Gorski vijenac“ bio obavezan deo školske lektire. A tamo, pored moralnih dilema i kosmoloških pogleda i razmišljanja piše i sledeće:

„Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka.
Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!“

Zbog svega navedenog, rekao sam šta sam rekao. Jer umesto da se Nikolin doprinos šahu u Srbiji i Jugoslaviji obeleži seniorskim Memorijalom, što bi za mene bilo prihvatljivo, zahvaljujući poučnoj knjizi za šahovske, pogotovo dečje, instruktore „Da te pitam“, održavana su takmičenja za sve dečje uzraste pod nazivom „Memorijal Nikole Karaklajića“.

Treća, manja izrečena primedba, odnosi se na legendu našeg šaha, Svetozara Gligorića, jer ova godina je posvećena stogodišnjici njegovog rođenja. Iako je rano ostao bez oba roditelja, nedaće su ga uglavnom čeličile, i ta osobina ga je pratila i krasila tokom života. Bio je naš neprevaziđeni borac za šahovskom tablom. Možda je njegov najveći uspeh rezultat na Šahovskoj olimpijadi u Minhenu 1958. godine kada je sa ostvarenih 9 pobeda uz 6 remija, na prvoj tabli ispred svetskih prvaka Evea i Botvinika, osvojio zlatnu medalju. Uspešna su bila i tri nastupa na Međuzonskim turnirima, od kojih u Portorožu 1958. u partiji protiv Olafsona propušta priliku da trijumfuje ispred budućeg svetskog prvaka, gusara iz Rige, Mihaila Talja. I po kasnijoj izjavi Botvinika, Gligorić je jedini igrač koji ga je potpuno strateški nadigrao u nekoj partiji.

Međutim, kao što sam već naveo u trećem delu, žao mi je što se, za razliku od Botvinika, Gligorić nije iskazao i kao šahovski pedagog i učitelj. Da pomogne Slavoljubu Marjanoviću u razvoju (direktno i indirektno), i da Ljubojevića ne doživljava kao svog konkurenta, već kao dragog naslednika. Da mu pomogne da šah može da igra ne samo iz nadahnuća, sa velikim oscilacijama usled velikih psihičkih trauma, pogotovo posle nezasluženih poraza. Da može posle poraza da se pribere, remizira partiju, i tek posle toga nastavi u svome prepoznatljivom stilu. Ali, kada sam učestvovao na šampionatu 1962. godine, najstarijem učesniku, tada 55-godišnjem velemajstoru Vasji Pircu, u šahovskim kuloarima dodeljena je uloga šahovskog penzionera. A 1975. na jubilarnom šampionatu u Novom Sadu, Gligoriću je, u 53-oj godini predviđan blistav povratak u svetski vrh… I kao što u životu biva, pohvale prijatelja treba više umanjivati, a pokude neistomišljenika ozbiljno shvatiti i razmatrati…

Ova sećanja, kao i svaka druga, subjektivno su obojena. Nadam se da nisam puno omanuo… Da nisam otvorio Pandorinu kutiju, i da je ipak bolje što sam sve ovo, u poznim godinama, pokušavajući da budem objektivan, napisao.

Naime, posle proslavljene stare garde olimpijaca (Trifunovića, Gligorića, Matanovića, Ivkova i ostalih…), trebalo je da prođe skoro četvrt veka da se pojavi velemajstor Ljubomir Ljubojević, koji je, kao i Gligorić svojevremeno, imao zapažene, zadivljujuće svetske rezultate, ali se kao meteor, u borbi za svetsku krunu, ugasio. Ljubojević je, mislim, više puta rekao da neće ništa napisati o svetskim (i našim?) šahistima sa kojima se susretao za šahovskom tablom i van nje, jer bi mogao da iznese i neke negativne činjenice i postupke. Međutim, pošto bi njegove reči mogle da budu izvučene iz konteksta i zloupotrebljene – kao što je u par navrata već učinjeno – poštujmo njegovo ćutanje…

nastaviće se

FM Slobodan Bojković,
dipl. inž. elektronike u penziji

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)

FM Slobodan Bojković: SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana (peti deo)


Na kraju takmičarskog dela sećanja, da se vratim na početak, i davnu 1961. godinu. Kao što sam već opisao, sticajem okolnosti 1961. propuštam šansu da odem na Omladinsko prvenstvo Srbije. Tada se pod uticajem Radovana Tomaševića, u to vreme poznatog po svojim inteligentnim, zajedljivim, često i ciničnim kibicerskim komentarima, okrećem problemskom šahu. (Radovan je bio neuporedivo slabiji šahista od svog mlađeg brata Srboljuba Tomaševića – Kikija sa kojim sam uspešno delio megdan, solidan u dopisnom šahu, a odličan u problemskom šahu – specijalnost pomoćni matovi u kojima crni vuče prvi i pomaže belom da ga matira. Za tu vrstu problema je potrebno puno mašte da se zamisle i ostvare sve moguće matne slike.) Pošto sam dosta razmišljao o prožimanju i vezi između duha i materije, u problemskom šahu sam uočio tu međuzavisnost. Materija nije najvažnija, bitan je duh koji pokreće materiju da dela. Recimo, možete matirati prozaično u više poteza, ali je samo jedan mat u dva ili tri poteza. A da bi se postiglo to najoptimalnije rešenje potrebno je naći neočekivani, spektakularni potez, zaobilazeći mnoge varke i zamke koje obaraju zamišljene ideje. Ako je praktičan šah proza, a sa umetnutom strategijom i lepim kombinacijama – umetnička proza, problemski šah je poezija. Poezija koja nam kratkim, jezgrovitim stihovima otkriva svu lepotu šahovske igre.

U ovom teškom dobu ljudi greše. Umorni, naelektrisani svakodnevnim stresnim situacijama, gube uzemljenje, bukvalno i figurativno. Sluđeni informacijama sa medija potežu za pogrešnim rešenjima; teže izbegavanju bolesti, patnje i bola, u strahu održavaju socijalnu distancu, udaljavaju se od ljudi. Ali nema brzih i bezbolnih rešenja. Potreban je rad na sebi, jer čovek nije puko materijalno telo, ima i dušu. Međutim, u nastalom vremenu zla, mnogi ljudi zaboravljaju da ne smeju da se prema slabijima ponašaju kao vukovi prema ovcama, već da smo jedan rod. A šah nas to uči. Gens una sumus.

Šah je istovremeno najveći učitelj života. Surovo nas kažnjava za trenutni gubitak koncentracije, za pomisli gordosti, da smo samo svojom zaslugom nadigrali protivnika, a ne i njegovom. Jer ko poslednji pogreši, on dobija. Pa ne bi bilo moguće da ostvarimo lepu kombinaciju da protivnik nije napustio rovovsku, mirnu, često neinventivnu, čisto racionalnu borbu, Da nije krenuo u napad da osvoji materijal ili da vas potisne. A vi mu materijal velikodušno dajete za tempo ili dva, žrtvujete pešake ili po racionalnoj vrednosti težinski jaču figuru. Jer u dinamičkom šahu tempo i vreme se uključuju, standardna pravila se menjaju, više ne važe, sve se kreće…

Hodamo po vibrirajućoj žici nad provalijom (vreme za razmišljanje teče, brzo prolazi, sat otkucava a događaji ubrzavaju), i od jednog poteza, ako su spaljeni svi mostovi, zavisi da li će kraj biti sa štitom i lovorikama, ili na štitu, jer smo poraženi. Zato ne uzlećite u mislima i pomislima za vreme partije, jer dok se ne završi borba ništa nije gotovo. I klonite se sadašnjeg, većim delom obesmišljenog šaha. Šah nije gladijatorska borba na život i smrt, do golih kraljeva, niti ceđenje suve drenovine, koje se (zbog sadašnjih uspeha Magnusa Karlsena, ali i zbog uticaja kompjutera i kompletnog skeniranja partija igrača) sve više primenjuje, već treba da bude viteška borba. Ako ste pobedili protivnika zahvalite mu se što vam je omogućio da ostvarite lepu kombinaciju ili lepu pobedu.

Za mene igranje šaha nikada nije borba protiv figura, ona postoji samo u analizama pozicija. U šahovskoj partiji je potpuno druga situacija: tamo je primarna borba dve ličnosti i tada je psihološki potez najneugodniji i jači od bilo kog, kompjuterom izabranog objektivnog poteza. Tako je igrao prvak sveta Emanuel Lasker, a delom ga je sledio i Boris Spaski. Naime, uvek možete da zavaravate sebe i pronađete „razlog“ svog poraza, ali je nužno pronaći uzrok. I zapamtite osnovno pravilo. Iz jednog poraza može da se nauči mnogo više nego iz više pobeda. Tako i za život iz par ključnih partija šaha možete naučiti više nego iz desetine pročitanih psiholoških knjiga! Jer šah je istovremeno učitelj, ali i igra života. A život je čudo… I sećajte se poslovice o lisici i kiselom grožđu. Ne obazirite se na nedobronamerne komentare ljudi koji ne znaju mnogo što šta, koji ne uočavaju lepotu, koji nisu naporno radili, nisu privilegije mukotrpno stekli, koji se ne raduju uspesima bližnjih. Zato i ne znaju da cene napore drugih, obezvređuju ih.

U problemskom šahu nema zavaravanja. Uslovi su za sve jednaki, i nastaje borba sa samim sobom. I ako vaš drug reši problem za nekoliko minuta, a vama je potrebno mnogo više vremena, ili uopšte ne uspevate da rešite problem, ne možete se izvlačiti i zavaravati sebe. Sećajte se poslovice da šugavoj ovci i runo smeta. Zato otklanjajte „šugu“ sa svoje kože i psihe. Naučite se da cenite uspehe drugih. I ne samo da ih cenite, već i da se radujete što su ostvareni.

Problemski šah pomaže i kao trening uma. U redu je privremeno dići ruke, ali je besmisleno odustati od daljih pokušaja da se problem reši. Dajte sebi vremena da problem „odspava“ bukvalno i figurativno. A onda, ako se povremeno na kratko vraćate problemu, zavisno od težine, jednog dana ćete rešiti problem. Možda će vas san samo navesti na put, a možda i dati rešenje. Jer pored svesnog dela posedujemo i nesvesni. A on je naš prijatelj ako se povežemo sa njim, ali i neprijatelj ako ne obraćamo pažnju na njega, ako ga, potiskujući, zatrpavamo našim u životu stečenim ili nasleđenim nerešenim problemima ili zabludama. Tada je nesvesno naša zlokobna senka, tamni deo ličnosti, naš najveći neprijatelj.

Uspešno rešavanje šahovskih problema te 1961/1962. školske godine, zacelilo mi je rane zbog ponovljenog neuspeha da odem na Omladinsko prvenstvo Srbije. Srećom, postojala je dobra problemska literatura. U Zagrebu je pod redakturom ing Nenada Petrovića izlazio odličan časopis „Problem“. Rešavajući sve više raznovrsne probleme pamtio sam matne slike, vežbao rešavanje problema sa malo figura naslepo, igrao i prvu partiju naslepo. Nisam „lomio zube“ na teškim problemima, već sam ih prepuštao nesvesnom delu, i rešenja su dolazila u snu. A komunikacija sa nesvesnim pomaže vam da, kada ste odmorni, ili kada niste previše nervno napeti, da istovremeno mislite i radite dva umna posla, koristeći, osim svesnog, i nesvesni deo ličnosti. To đacima može da pomogne pri rešavanju zadataka na ispitima. Na početku pažljivo pročitajte sve zadatke, fokusirajte se na one za koje mislite da ih možete lakše rešiti, i dok radite jedan, nesvesno može da vam pomogne u rešavanju sledećeg zadatka. I po završetku svakog zadatka ponavljajte proces.

Prema do sada iznetom, nikada ne treba očajavati ako se nisu odmah ostvarile vaše želje i nade. Imajte na umu srpsku narodnu izreku u nesreći: „Ko zna, (ili „Samo Bog zna“) zašto je to dobro“. Jer i lična patnja nas natera da uočimo možda još veće patnje drugih, i da sa empatijom postanemo topliji, bolji ljudi. A tada nismo sami. I kada mislimo da nema izlaza, pomoć nam nenadano stiže! Dakle, ako u za vas teškim trenucima ne lenčarite, ne padate u depresiju, već se borite, pre svega sa samim sobom i svojim slabostima, uspeh neće izostati. Jer problemski šah mi je pomogao da, emocionalno sazreo, rezultatski budem superioran u nadmetanju sa mojim vršnjacima već na prvom odlasku iz Niša, na prvenstvima Srbije i Jugoslavije.

U svom razvoju na klasičnom šahu, samouk, ostale su mnoge praznine koje nisam, zbog obaveza i nedostatka vremena, uspeo da popunim. Ono što drugi znaju rutinski da igraju, ja ne znam. Kod mene je igra stvar nadahnuća, pa su zato i oscilacije veće. Za veće uspehe je potreban učitelj u mladosti. U problemskom šahu postoji srećna okolnost da, pošto je to prvenstveno borba sa samim sobom (ne postoji direktna borba sa protivnikom), učitelj može bez ikakvih problema da ostane dragi poštovani učitelj koji se raduje uspesima svog otkrivenog i obučavanog učenika. Ne doživljava ga kao opasnost za umanjenje svoje slave i uspeha koji bi (ne samo zbog bioloških faktora) od strane učenika u usponu trebalo da budu veći. Pravi učitelj primenjuje evanđelsko načelo: „Podeljena radost, dupla radost. Radost drugih je i moja radost.“ A sa time ide i: „Podeljena tuga, pola tuge“. Učitelj je deo porodice, nedaće se lakše savladavaju, a napredak i korist su obostrani. Družeći se sa mladima, učitelj se telesno i duhovno podmlađuje.

U problemskom šahu takav učitelj postoji. To je Marjan Kovačević, velemajstor rešavač, ali i kompozitor šahovskih problema. On je među mnogim imenima poznatim u šahu, ali i u strukama koje su izabrali, iznedrio Vladimira Podinića, velemajstora rešavača, člana državne reprezentacije već sa 16 godina, nosioca brojnih medalja, internacionalnog majstora u klasičnom šahu, profesora matematike. A nova, velika otkrivena nada je mlađani Ilija Serafimović, učenik četvrtog razreda matematičke gimnazije, osvajač mnogih nagrada iz matematike, fizike i pronalazaštva, internacionalni majstor rešavač, državni reprezentativac već sa 14 godina, svestrani šahovski kompozitor. Uskoro, ako nastavi ovakvim tempom, biće naš najbolji problemista.

Zato se ovim putem obraćam vrsnom novosadskom pedagogu FM Željku Medaru da u svojoj školi šaha „Kapablanka“ promoviše i problemski šah. I da kao poznati organizator dečjih školskih takmičenja pomogne da se i problemski šah odomaći u Novom Sadu i Vojvodini. Prva prilika se javlja već 29. januara. Tada se održava 19. simultano međunarodno takmičenje, kada će se u 26 zemalja, među kojima je i Srbija, istovremeno održavati i takmičenja za početnike i kadete do 13 godina. A pošto na sadašnjem Novogodišnjem NS Openu koji je u toku učestvuje 8 učenika od 8-13 godina, lepo bi bilo da svi oni učestvuju i na tom takmičenju, a da im se pridruže i nova lica u vidu dece rešavača, a Željku pomognu u omasovljenju i njihovi treneri. U daljem radu bi im, verovatno, nesebično pomagao neumorni Marjan Kovačević.

Za kraj evo i dva problema sa ranijih takmičenja za uzrast zaključno sa 13 godina. Na takmičenju 29. januara će se rešavati četiri dvopoteza, jedan tropotez i jedna studija za dva sata.

FM Slobodan Bojković,
dipl. inž. elektronike u penziji

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)

FM Bojković SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana (četvrti deo)


U Novom Sadu živim bezmalo pola veka, i za to vreme sam, kao hobi, šah igrao kad god su mi to dozvoljavale poslovne i porodične obaveze.

Kao što sam ranije rekao, trostruki sam prvak Novog Sada: 1974, 1991. i 1996. godine. Na prvenstvu NŠK-a daleke 1978. delim II-IV mesto (treći), sa IM Antonom Dežeom i Ljubomirom Jovićem iza Dušana Marjana. Na Memorijalu Žarka Ognjanovića, 68. prvenstvu grada, delim IV-VI mesto sa Buljovčićem i Jeftićem (peti sam), iza pobednika Tome Rakića, Siniše Dražića i Gorana Kosanovića koji dele I-III mesto. Taj turnir je okupio najbolje igrače, jače od onog 1991. na kome sam sam pobedio. Učestvovalo je pet IM, 11 FM, dva nacionalna majstora i 17 majstorskih kandidata, od kojih su devetorica ubrzo osvojila najmanje titulu FM majstora, a Miša Pap i titulu velemajstora. (Pobedniku, 63-godišnjem Tomi Rakiću, odlazak u penziju omogućio je da već na prvom turniru podseti na svoj raskošan, zbog obaveza na poslu često neiskazani, talenat i u mnogo čemu poduči svoje mnogo mlađe šahovske kolege.) Godine 2007. delim III-IV mesto sa vršnjakom Ivanom Ujhazijem iza dosta mlađih pobednika, Dejana Leskura i Mladena Dvornića.

U svom 10-godišnjem igranju za NŠK, zbog obaveza na poslu, učestvovao sam samo na šest liga: pet puta na Prvoj saveznoj ligi (1975, 1976, 1979, 1980. i 1984), i 1983. u Drugoj ligi. Osim toga i dva puta na finalu Kupa Jugoslavije 1979. i 1980. Na tim takmičenjima odigrao sam 50 partija i osvojio 25½ poena. U Donjem Milanovcu 1979. pravim na 6. tabli 5 iz 7, a u Aranđelovcu 1983. – Druga liga, na petoj tabli 6 poena iz 8 partija. U Puli 1984. je moj oproštaj sa ekipom NŠK-a. Petar Popović kao velemajstor pravi odličan rezultat od 6,5 poena iz 9 partija. Anton Deže je sa 4,5 iz 9 na 50%, i Miroljub Lazić omladinac sa 5 iz 9 iznad 50%. Međutim, bez iskustva, Pera se ne snalazi u preuzetoj ulozi kapitena, i bez kolektivnog duha svi podbacujemo. Glatko ispadamo, i NŠK se ponovo vraća u Drugu saveznu ligu.

Na Oktobarskim turnirima u Novom Sadu učestvujem 1975, 1979, 1983. i 1986. godine sa relativnim (promenljivim) uspehom, kada pobeđujem od poznatijih šahista Antoni Majlsa, Dušana Rajkovića, Milana Vukića, Georgi Tringova i Ivana Sokolova – budućeg velemajstora. Na turniru 1975. sa 16 učesnika, zauzimam 10 mesto. Na turniru 1979. sa 14 učesnika delim 12. i 13. mesto sa IM Ivanom Buljovčićem, a 1983. isto sa 14 učesnika, delim 7. i 8. mesto sa VM Georgi Tringovom. Na turniru 1986. sa 12 učesnika, delim 10. i 11. mesto sa VM Stefanom Đurićem.

Na prvenstvu u Bjelovaru 1979 – koje je bilo poluotvoreni turnir – treći put učestvujem na šampionatima Jugoslavije, i između 42 učesnika, među kojima su bili mnogi moji stari znanci, zauzimam 25. mesto (nisam se obrukao). Sa tog turnira je i ova fotografija sa bradom. Naime, da bih izgledao ozbiljnije i autoritativnije na poslu (vidi prvu sliku iz 1976. godine), maskirao sam se puštajući bradu. Zbog događaja u Iranu, šahisti su me prozvali Homeini. Kako je i predstavnik Makedonije, sada pokojni Dušan Davčevski, takođe imao gustu bradu, kada se desilo da međusobno igramo u osmom kolu predloženo je, radi uveseljavanja šahista, da poraženi obrije bradu. U francuskoj odbrani, vodeći bele figure, posle velike borbe, porazio sam Davčevskog…

U svojoj šahovskoj karijeri bio sam standardni član ŠK „Železničar“ iz Niša u periodu od 1960. do 1974, te Novosadskog šahovskog kluba od 1975. do 1984. godine. U Kvalitetnoj ligi Vojvodine 1996. nastupam za „Elan“ iz Srbobrana, a za Lehel Banat-seme iz Mužlje 1997. i 1998. u Vojvođanskoj ligi. U nekoliko sezona igrao sam i za „Jugović“ iz Kaća.

Na Radničkim olimpijadama učestvujem tek pri kraju radnog veka. Na ekipnoj Radničkoj olimpijadi Srbije 2003. u Gornjem Milanovcu ekipa „Naftagasa“ osvaja bronzanu medalju, a na pojedinačnoj 33. Olimpijadi Srbije i Crne Gore 2005. u Vrnjačkoj Banji osvajam srebrnu medalju. A u osmoj deceniji, na Sedmom kupu Svetozara Gligorića juna 2021. sa ekipom „Elana“ iz Srbobrana osvajam bronzanu medalju. Dokaz koliko je nekadašni Kup maršala Tita iz velike Jugoslavije, preimenovan u Kup Svtozara Gligorića u Srbiji, u međuvremenu devalvirao!

U poznim godinama, u teškim trenucima života (neizlečiva bolest supruge, uskoro i smrt), vraćam se šahu, svojoj neprolaznoj ljubavi iz mladosti. Posle pet godina neigranja šaha, prihvatam da igram na petoj tabli ŠK Niš na Prvoj ligi Srbije septembra 2013. Jer pod vođstvom dugogodišnjeg, večnog predsednika kluba, u gradu u kome su se, za vreme 33-godišnjeg predanog, uglavnom necenjenog, učiteljskog pedagoškog šahovskog rada Dragoljuba Mihajlovića sa pionirima, iznedrile desetine FM i više IM (u kome su prva znanja o šahu stekli i budući velemajstori – do sada u Nišu neprevaziđen Slavoljub Marjanović, a i omladinski prvak sveta 1993. Igor Miladinović), dugogodišnji prvoligaški klub, te 2013. godine imao je samo pet igrača za takmičenje: po jednog VM i IM, uz tri kandidata! Totalni debakl! Tako sam bio svedok sunovrata nekada slavnog kluba „Železničar“, preimenovanog u ŠK Niš 1993. U četvorogodišnjem periodu od 2013. do 2016. godine, iz Prve lige, padom svake godine, nekada slavni klub završio je u Zonskoj ligi Srbije. U te poslednje dve godine pada, posle više od pola veka, u dubokoj šahovskoj starosti, 2015. i 2016. godine, ponovo sam igrao na prvoj tabli, a gubili smo mečeve i zato što klub praktično nije imao ni omladinsku tablu?!

U Drugoj ligi Vojvodine 2017. igram na prvoj tabli za „Budućnost“ iz Srpske Crnje, a 2022. na četvrtoj tabli branim boje Krajine iz Krajišnika. U međuvremenu, od 2019. do 2021. nastupam za „Elan“ iz Srbobrana u Bačkoj ligi NS.

U Novom Sadu od 2014. učestvujem na takmičenjima gerontoloških klubova. Ekipa „Prva vojvođanska brigada“ u sastavu: IM Toma Rakić, FM Slobodan Bojković, FM Milenko Jovanović, kandidati Slavko Kovačević, Božidar Kljajić i Ananije Stojković, višestruki je pobednik Gerontološke lige Novog Sada. U periodu od 2014 – 2019. uz učešće i mk Dušana Mladenovića dva puta, osvaja tri zlatne i dve bronzane medalje na republičkoj „Ligi trećeg doba Srbije“. (Nažalost, od osnovnog sastava nas je posle ove surove poslednje tri godine ostalo u životu samo dvojica, 88-godišnji IM Toma Rakić i ja.) Na „Olimpijadama sporta, zdravlja i kulture“ Pokreta trećeg doba ekipa „Saveza penzionera Vojvodine“ u sastavu Bojković, mk Mihajlo Kerezović i mk Dušan Mladenović osvaja 2018. zlatnu i 2019. srebrnu medalju. A sa IM Tomom Rakićam umesto Mladenovića, 2022. ponovo osvajamo zlatnu medalju. (Olimpijade pokreta trećeg doba su održavane u Vrnjačkoj Banji, tako da su me podsećale i na uspehe iz mladosti ostvarene u Banji.)

Po povratku šahu, na otvorenom prvenstvu Izraela januara 2014, prvom takmičenju u problemskom šahu posle ravno 52 godine, osvajam bronzanu medalju u B srednjoj grupi – do 2000 rejting poena. I na pojedinačnim šahovskim turnirima ostvarujem zapažene rezultate. Na Svetosavskom turniru ŠK „Anpasan“, Novi Sad, 2014. sam prvi, a 2016. drugi. Na I Otvorenom međunarodnom prvenstvu Niša 2015. sam četvrti; od Nišlija samo iza mladog Nemanje Živkovića, budućeg IM, a ispred ostalih niških igrača, što mi je posle debakla na Prvoj ligi Srbije 2013, (11 nezasluženih poraza iz 11 partija), kao otpisanom šahisti sa „Alchajmerom“, a prvom majstoru koji je titulu stekao živeći u Nišu i prvom državnom reprezentativcu, puno značilo. U daljem periodu u Nišu pobeđujem i na četiri ili pet rapid turnira „Soko“ u organizaciji šahovskog radnika i atletskog maratonca Ace Jovana Krstića. Na turnirima je, osim nagrade iz fonda za upisnine, sledovala i nagrada u vidu očnog pregleda uz vaučer u iznosu od 3000 dinara u optičarskoj radnji „Soko“ šahovskog zaljubljenika, mr Gorana Zdravkovića, oftalmologa – tiflologa.

Uspešno nastupam i na Prvom amaterskom prvenstvu Novog Sada 2019. osvojivši prvo mesto. Osim po klasičnom tempu, nastupam na ubrzanim (rapid), i ređe, brzopoteznim turnirima. Sa 77 godina najstariji sam aktivni igrač sa titulom u Nišu i Novom Sadu. (Tome doprinosi i to što nemam višu titulu pa me nije briga kada zbog grešaka neoprezno izgubim partije. A u toku karijere bilo je bezbroj takvih, glupavo izgubljenih partija!) Najstariji sam i aktivan problemista-rešavač u Srbiji.

Kao što se iz rečenog da videti, šah mi je pomogao u teškim trenucima života po smrti supruge. Izgaranje za šahovskom tablom sa nagradama i kaznama u trenutku vas podseća na sadašnjost, tera na prisutnost u svakom trenutku, i ne daje vam mogućnost da tonete u depresiju. Najsvežiji primer je uspešan povratak na šahovsku scenu ženskog velemajstora Irine Čoluškine, posle smrti voljenog supruga 2021. godine. Predajući sebe šahu, šah joj je uzvratio druženjima sa mladim šahovskim nadama Srbije i vratio u život. A povrh toga usledila je i nagrada, da u 62. godini života, mnogobrojnim osvojenim titulama pridoda još jednu: titulu prvakinje Srbije za 2022. godinu!

FM Slobodan Bojković,
dipl. inž. elektronike u penziji

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)

Viski umjesto pripreme. Kako je legendarni Talj postao svjetski prvak u brzopoteznom šahu


Piše: Dmitry Kryakvin

10. januara 2023

Dupli viski je pomogao čarobnjaku iz Rige da pobijedi sve favorite.

Apsolutno je nemoguće zamisliti tako nešto sada.

Pred Novu godinu u Alma-Ati je održano svjetsko prvenstvo u rapidu i blitz-u – na kazahstanskom tlu; svjetski šampion u klasičnom šahu Norvežanin Magnus Carlsen povratio je obje „manje“ krune i povećao broj svojih pobjeda na svjetskim prvenstvima sa skraćenim kontrolom do predivnog broja 10.

A prvi blitz turnir održan je tokom teške konfrontacije između Anatolija Karpova i Garija Kasparova (uključenog na listu pojedinaca koji su djelovali kao strani agent. – Primj. „Šampionata“). Međutim, oni nisu ni prošli ni u polufinale. A jedan drugi  veliki sovjetski velemajstor, Mihail Talj, postao je šampion. Osmi svjetski prvak je pio čašu viskija između partija i ipak porazio sve. Takva su vremena bila!

Čekanje satima u redu za minut igre sa šampionom

Blitz je odavno bio popularan među šahistima. Poznata je čak i partija koju je početkom 20. vijeka treći svjetski prvak José Raul Capablanca dobio protiv svog prethodnika Emanuela Laskera. Prvi sovjetski šampion, Mihail Botvinik, se odnosio kritički prema  brzoj igri, ali su je obožavali David Bronštajn, Mihail Talj, Tigran Petrosjan i druge šahovske legende SSSR-a. Naravno, Karpov i Kasparov su takođe veoma jako igrali blic.

Blic turneja Mihaila Talja po Sovjetskom Savezu izazvala je senzaciju! Šahovski čarobnjak iz Rige igrao je protiv amatera sa vremenskom kontrolom jedan minut protiv pet i uspjevao da matira svoje protivnike ponovo i ponovo! U parkovima i paviljonima neprestano su se nizali čitavi redovi šahista, a domaći šahisti ponekad su satima stajali za pravo da odigraju bar jednu kratku partiju protiv velikog šampiona.

U SSSR-u su se održavala neslužbena državna prvenstva u blitzu, poznati turniri “Večerki”, na kojima je pobjednik, pored prve nagrade, dobijao i elegantan samovar. Naravno, za njega su se borili i priznati autoriteti: Bronštein, Talj, poznati velemajstor i specijalista za blic Jevgenij Vasjukov. Ali i „narodni heroji“ su predstavljali veliku opasnost za favorite u ovakvim takmičenjima.

Posebno često velikane

 je uznemiravao genije blica iz Lenjingrada, majstor Genrikh Čepukaitis. Poznato je da je jednom Petrosjanova supruga, odlučna Rona Yakovlevna, zabranila svom mužu da igra prvenstvo, jer se bojala da bi njegov autoritet mogao biti narušen porazom od ovog lenjingradskog blitz igrača.

Crni dan Garija Kasparova

Šta je sa svjetskim turnirima?

Prvo nezvanično svjetsko prvenstvo u blicu održano je 1970. godine u Hercog Novom (danas Crna Gora), a budući svjetski prvak Amerikanac Robert Fischer je na njemu sjajno pobjedio. Međutim, aktuelni nosilac krune Boris Spaski i mnogi vodeći šahisti nisu nastupili na tom turniru. (Primjedba prevodioca G.T.-Ovo nije potpuno tačno jer su na ovom turniru učestvovali vrhunski sovjetski igrači kao što su Talj, Korčnoj, Petrosjan, Smislov, Bronštajn). Zato smo na prvi zvanični turnir morali čekati još skoro dvije decenije. Ipak, tada se još nije dešavalo ubrzanje šaha (i života uopšte) – svi su više cijenili patije po klasičnoj dugoj kontroli.

Prvo Svjetsko prvenstvo u blitzu održano je u Saint John-u 1988. nakon turnira kandidata u Kanadi. Organizatori nisu uspjeli okupiti sve najjače, među prijavljenim. Udaljenost od evropskog kontinenta isključila je dolazak moćnih sovjetskih desantnih snaga, ali je postava ipak bila vrlo ozbiljna: Mihail Talj, Rafael Vaganjan, Artur Jusupov, Valerij Salov, Jaan Ehlvest, Alexander Chernin (svi iz SSSR-a), Jonathan Speelman (Engleska), Kevin Spraggett (Kanada), Yaser Seirawan, Maxim Dlugi (obojica iz SAD), Kiril Georgiev (Bugarska) i drugi. Legitimitet šampionatu dalo je učešćem nepomirljivih rivala Garija Kasparova i Anatolija Karpova, od kojih se očekivalo da se sastanu u finalu. Ali ispalo je drugačije.

Ukupno su na start izašla 32 učesnika, koji su igrali mečeve po nokaut sistemu, koji su se sastojali od četiri partije. I senzacije su počele od prvog kola: Černin (danas poznati trener koji je radio sa mnogim zvijezdama, počevši od Fabiana Caruane) izbacio je Karpova iz borbe!

Kasparov je takođe eliminisan ali u četvrtfinalnoj fazi. Vjerovatno, ako se ne uzme izgubljeni meč sa Vladimirom Kramnikom 2000. godine, to je bio „najcrnji“ dan u životu 13. svetskog šampiona. Pritjesnio je (!) kralja Georgijeva damom i lovcem, propustio mat u nekoliko poteza, a na kraju je i sam previdio mat u dva poteza! Georgiev je pobjedio 3:1 i prošao dalje.

Inače, Kasparov se dobro sjećao teškog poraza na tom Svjetskom prvenstvu i dobio je apsolutno sve naredne partije protiv Kirila Georgieva sa bilo kojom kontrolom vremena, ali nikada nije postao svjetski prvak u blitzu.

Čaša viskija između partija

Georgiev je u polufinalu odigrao skandalozan i dramatičan meč sa Vaganjanom, tokom kojeg je došlo do spora da li je sovjetski velemajstor pokrenuo sat protivnika nakon nemogućeg poteza? Srećom, u pomoć je priskočio snimak na kojem se vidi da je

tada sovjetski velemajstor samo dodirnuo sat, ali nije pritisnuo dugme. Prema pravilima, ova okolnost je omogućila Rafaelu Vaganjanu da nastavi bez kritičnih posledica. Na sovjetskim regionalnim turnirima bez videa, takve epizode tokom debrifinga ponekad su završavale tučama u stilu poznate epizode iz “Gentlemen of Fortune.”

Kao rezultat toga, polufinale je završeno pobjedom Vaganjana u tie-breaku – 4,5:3,5.

A u drugom polufinalu Talj je prošao Černina. U Sent Džonu je čarobnjak iz Rige imao preko 50 godina i već je imao velike zdravstvene probleme (Talj je umro 1992.), ali je tokom turnira savladao Artura Jusupova, koji je samouvjereno bio u među deset najboljih na svijetu, rezultatom 3: 0, a onda je odnio pobjedu nad još jednim mladim, protivnikom u najboljim godinama.

Šta je bila Taljeva tajna? U intervjuu nakon turnira, napomenuo je da je pušio i više nego inače, paleći  stalno cigaretu na prethodnu, a priprema za meč sa Aleksandrom se sastojala od duplog viskija!

Komentatori su se šalili da li će stariji Talj uopšte moći da pomjera figure kada na satu ostane malo vremena, podsećajući da je iste 1988. godine na Svjetskom kupu Mihail Nehemijevič zaspao na banketu, i njega su na rukama odnijeli u hotel  njegov prijatelji-protivnici 10. svetski šampion Boris Spaski i najpoznatiji prebjeg u SSSR Viktor Korčnoj. Međutim, kada je počeo obostrani cajtnot, Rižanin je naglo ubrzao i „oborio zastavicu“ protivniku – tada su, ipak, zaigrali na „mehaničkim satovima“ bez dodatka vremena.

Škotski viski dao je ubrzanje osmom prvaku svijeta prije finala – Talj je popio još jedan dupli viski prije odlučujućeg meča i nije ostavio kod Vaganjana kamen na kamenu. Konačan rezultat – 3,5:0,5.

Talja nije zanimao novac

Nagradni fond tog Svjetskog prvenstva bio je 75 hiljada dolara, od čega je Talj dobio tačno polovinu. I u našem vremenu, vrlo dobro, ali onda je bio to ogroman iznos! Ali Talj… ih je predao Sportskom komitetu SSSR-a u zamjenu za rublje po kursu i “Berjozkine” čekove, iako su vremena perestrojke već nastupila, više nije bilo potpune kontrole nad primanjima velemajstora, a mnogi velemajstori su lako zaobilazili finansijski veto sportskih funkcionera!

„Pitali su me“, pravdao se Mihail Nehemijevič kada ga je izgrdio bivši sekundant Genna Sosonko. Ali ovo je bio pravi Talj – novac ga nije zanimao, za njega je do poslednjih dana postojala samo igra!

Kanađani su planirali da održe drugo prvenstvo 1989. godine uz bolje uslove, ali je tada riječ preuzela Šahovska federacija SSSR-a. Tamo su kategorički raspravljali: ako  Kasparov i Karpov opet ispadnu, a šta bi bilo da ne pobijedi Talj, već neki stranac? Amerikanac? Osim toga, u tom trenutku, Gata Kamsky, glavno sovjetsko šahovsko čudo tih godina, emigrirao je u Sjedinjene Države.

I nakon dugotrajnih teških pregovora, projekat Kanada-1989 je otkazan, a 90-ih se svijet šaha raspao na pola. Sledeće Svjetsko prvenstvo u blitzu održano je tek 2006. godine nakon ujedinjenja.

Ali to je sasvim druga priča.

FM Slobodan Bojković: SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana


(treći deo)

Moja pobeda protiv dr Petra Trifunovića na Kvalitetnoj ligi Srbije 1965. godine podsetila je na sudbine ljudi iz provincije i nemogućnost korišćenja urođenih i stvaranih potencijala. Jer ostankom u rodnom gradu Nišu, šah sam za vreme studija elektronike mogao da igram, uglavnom, samo u ekipnim mečevima šah kluba „Železničar“ iz Niša. Istine radi, treba pohvaliti napore Dragoljuba Janoševića radi mog nastavka igranja šaha. Početkom decembra 1964. radostan me obaveštava da mogu da dobijem zadovoljavajuću vojnu stipendiju i budem u Beogradu, centru šahovskih zbivanja. (Tih godina su predsednici ŠSJ, ali i ostali u rukovodstvu, bili značajne političke, ali i naučne ličnosti. Konkretno, prof. dr Dragiša Ivanović bio je do tada dekan Elektrotehničkog fakulteta, učenik dr Pavla Savića koji je osnovao Institut Vinču, narodni heroj, mislim i general iz rata.) Međutim, poučen očevim iskustvom i znajući svoj karakter koji nije podnosio ćutanje, kalkulisanje i jednoumlje, nisam želeo da se učlanim u partiju; nisam želeo ni da prihvatim osmogodišnju (dvostruku) obavezu za četvorogodišnje školovanje, jer je Elektronska industrija počela masovno da daje stipendije sa jednostrukom obavezom. A imao sam pred sobom i primere velikih žrtava mnogih naših darovitih šahista…

Pošto nisam učestvovao na polufinalima prvenstva Srbije, a u Nišu nisu održavani turniri sa dovoljnim brojem prvokategornika, pa ni majstorski turniri, i s obzirom da je tek titula majstora bila doživotna, „osvojio“ sam prvu kategoriju izgubivši titulu majstorskog kandidata, valjda 1967. godine. A titulu kandidata sam ponovo osvojio, zajedno sa talentovanim 15-godišnjim Slavoljubom Marjanovićem na Prvom majstorskom turniru u Nišu, održanom 1970. godine, na kome je pobedio Miguel Kinteros iz Argentine, ispred naših majstora Envera Bukića, Božidara Ivanovića, Darka Gliksmana i Hrvoja Mesinga, te jakih niških igrača, od kojih su petorica kasnije postali bar Fide majstori. Na drugom međunarodnom turniru održanom 1971. godine ne učestvujem, jer sam bio na odsluženju vojnog roka. Kao treći u klasi ostajem u Batajnici, i kao vodnik stažista, komandir računarske kabine, te, turbulentne 1971. godine, učestvujem na borbenim dežurstvima i praćenju letećih objekata ruskim sistemima „Dvina“ u raketnom divizionu u Batajnici. Kada sam kasnije slušao priče nekih mlađih šahista o njihovom služenju vojnog roka i privilegijama koje su imali zbog šaha, i igranja šaha na armijskim takmičenjima, mogao sam samo da im zavidim.

Od 18. septembra do 13. oktobra 1972. godine u Skoplju se održavala 20. šahovska olimpijada. Na Olimijadi je član sovjetske ekipe bio i aktuelni prvak sveta, Boris Spaski.

Kao što sam pomenuo u prethodnom nastavku, opisujući meč SSSR – Jugoslavija u Lenjingradu 1964. godine, Spaski je bio gostoljubiv kao domaćin. Bio je pristupačan i druželjubiv, pa me je jednog slobodnog dana u meču, a da bih osetio atmosferu grada, svojim moskvičem provozao i odvezao na jedno od mnogih ostrva na kojima leži Lenjingrad, gde smo učestvovali na brzopoteznom turniru sa više majstora. U toku vožnje, kroz razgovor, požalio sam mu se da smo smešteni u hotelu preko puta prometnog i bučnog „Maskovskog vogzala“, da je veći broj soba okrenut prema stanici, da su bele noći, što nam remeti san, da nam domaćini još nisu dali ni jednu od predviđenih 18 rubalja (bar za prevoz), da je vlažan vazduh i da sam ubrzo po dolasku osetio grebanje grla, te da vođa puta nije u našoj ambasadi u Moskvi dobio novac ne bih mogao da kupim pastile u apoteci. Na moje iznenađenje, na zajedničkom ručku posle završenog meča, posle slavljeničkih tirada predstavnika organizacionog odbora Komunističkoj partiji SSSR-a, i njima u istom tonu pridruženog Marka Tajmanova, ustao je Boris Vasiljevič Spaski i oduševio me; izneo je i drugačije viđenje, sa činjenicama i pogledom sa naše strane. Bio je to neočekivani šok za sve prisutne!

Sledeće, 1965. godine, Boris Spaski je bio član sovjetskog tima u uzvratnom meču u Vrnjačkoj Banji, pa smo se i tu viđali; čak dva puta na bazenu igrali fudbal na male goliće… U Skoplju, sedam godina kasnije, zatekao sam ga okruženog ljubiteljima i novinarima, umornog od razgovora i slikanja. Sačekao sam slobodan trenutak i prišao mu. Nije me prepoznao, ali je prihvatio da se zadrži još malo radi fotografisanja; nisam želeo da ga podsećam na prošlost, i tako je nastao ovaj snimak.

Novembra 1972, dve godine od Prvog međunarodnog turnira u Nišu, zahvaljujući održavanju Olimpijade, ukazala mi se veća šansa za šahovske uspehe i uzlete. Naime, posle Olimpijade u Skoplju iskorišćena je prilika, pa je u Nišu održan Treći međunarodni turnir sa sedam učesnika sa strane, uz sedam domaćih igrača. I pored izrazitog hendikepa (nisam dobio odsustvo sa posla u Elektronskoj industriji), bez većih priprema, kao majstorski kandidat, uspeo sam da pobedim olimpijce, državne reprezentativce: Filipina – IM Eugenia Torea – seniorskog i omladinskog prvaka Azije, zatim Bugarske – majstora Pejču Peeva – prvaka države 1968. godine, i reprezentativca Rumunije – IM Dimitru Gizdavua. Od naših igrača remiziram sa IM Enverom Bukićem i majstorom (budućim velemajstorom) Dragutinom Šahovićem, uz pobede protiv talentovanih niških omladinaca: budućeg velemajstora i olimpijca Slavoljuba Marjanovića – omladinskog prvaka Jugoslavije te i prethodne godine, i budućih IM: Zorana Ilića i, nešto starijeg, Željka Đukića. Na kraju turnira delio sam drugo do četvrtog mesta sa 8,5 poena iz 13 partija, pola poena iza pobednika, velemajstora Dragoljuba Janoševića, koji je osvojio 9 poena.

Uspesi na turniru u Nišu i osvojenih devet poena iz 13 partija protiv bolje rejtingovanih igrača (uz osvojeno jedanaesto mesto) na Otvorenom prvenstvu Jugoslavije – održanom februara meseca 1973. u Sutomoru sa 260 učesnika, kada sam osvojio titulu nacionalnog majstora – doprineli su da mi se rejting povećao na 2450 poena. I to je 1973, a i 1974. i januara 1975. godine, bio 18. i 19. rejting u velikoj Jugoslaviji.

* * *

Pošto supruga (isto inženjer elektronike) i ja nismo bili u partiji, nismo imali šanse da dobijemo kadrovski stan u Nišu, gradu u kome je bilo puno elektroinženjera. U Ljubljani smo mogli da ga dobijemo odmah, ali supruga je želela da radi na fakultetu, i odlučili smo se za Novi Sad.

Za početak, septembra 1974, zapošljavamo se u elektrotehničkoj školi „Mihajlo Pupin“. Rad u školi u kojoj sam bio nastavnik i profesor četiri stručna predmeta sa sedam programa bio je interesantan za mene i učenike. Bilo im je neshvatljivo kada su od drugih profesora čuli da mogu da igram šah na slepo, a vizuelno pamćenje su ubrzo osetili na delu. Naime, ustaljena praksa je bila da stalnim razmeštanjem po klupama uspevaju da zabašure najmanje jednog odsutnog učenika sa časa. Pošto im to kod mene nije prolazilo, shvatili su da i za prelazne ocene moraju da se potrude i bar osnovne stvari nauče. A i inteligentni slabije rangirani učenici i pojedini „mangupi“ su došli do većeg izražaja; nisu svi odlični učenici mogli da pokažu da poseduju i rezon, pored dobrog pamćenja i pukog reprodukovanja gradiva.

Po završetku školske 1974/1975. godine, jula meseca prelazim u Naftagas, OUR „Specijalni radovi“, R.J. „Karotažni i perforacioni radovi“, gde sam u međuvremenu primljen. Tada nisam ni pomislio da ću, sa malim izuzecima, u istoj radnoj sredini raditi sledećih 35 godina, do penzionisanja. A u tom periodu bilo je puno dogodovština i iskušenja…

Što se šaha tiče, prelaskom u Novi Sad pobeđujem već na prvom turniru u novoj sredini, prvenstvu Novosadskog šah kluba 1974. godine. A od tri pobede na prvenstvima kluba sa dugom tradicijom (osnovanim daleke 1922. godine i sa do sada održanih 90 prvenstava grada), najdraža mi je pobeda na prvenstvu 1991. godine, na kome je učestvovalo četiri međunarodnih majstora, 10 majstora Fide, dva nacionalna majstora i 14 jakih majstorskih kandidata od kojih su petorica ubrzo postali majstori Fide (po brojnim titulama, najjačem prvenstvu kluba – grada).

Na svakih 10 godina u Novom Sadu su se održavali jubilarni šampionati Jugoslavije, pa je tako bilo i 1975. godine kada se, kao nikad do tada, u Novom Sadu okupilo 20 vodećih jugoslovenskih šahovskih korifeja – „stari“ proslavljeni olimpijci i nove stasale nade. Jednog slobodnog dana šampionata krenuo sam u hotel na razgovor sa proslavljenim Svetozarom Gligorićem. Pošto sam i sam po prirodi borac, Gligorića sam, kao neprevaziđenog među svim našim šahistima, veoma cenio. Zatekao sam ga okruženog šahistima i ljubiteljima šaha koji su hvalili njegov uspešan povratak na svetsku scenu. Iskoristili smo priliku da se malo izdvojimo, i razgovor se otprilike ovako odvijao: Započeo sam pričom o Botvinikovoj šahovskoj školi i otkriću talentovanog 8-godišnjeg, a 1975. već jakog 12-godišnjeg igrača, Gari Kasparova, po Botvinikovim izjavama, budućeg svetskog prvaka. Izneo sam svoje viđenje da bi bez obzira na sve, od šahista prethodno iznete pohvale na svoj račun i očekivanja novih takmičarskih uspeha, trebalo da razmišlja i o svojoj šahovskoj školi, i da bi trebalo da pomogne našim novim nadama: 20-godišnjem Slavoljubu Marjanoviću i 16-godišnjem Petru Popoviću. Jer nema veće sreće za učitelja, nego kada ga učenik dostigne i čak prestigne. I da je po meni, kao posmatraču sa strane, poslednji trenutak za dobrobit jugoslovenskog šaha da se odrekne od, sada sa svih strana podgrevanog, rivalstva sa 27 godina mlađim Ljubomirom Ljubojevićem, i da mu svojim iskustvom pomogne da ga sa uspesima nadmaši. Jer igrom i na šahovskoj olimpijadi u Nici, Ljubojević je pokazao svoj veliki šahovski potencijal. Posle kraćeg razmišljanja, Gligorić mi je rekao da nije kasno ni za mene, i da bih mogao da se priključim i vratim šahu. Razvoj budućih događaja u vezi započete, predložene teme, ne bih komentarisao osim onih sa Petrom Popovićem. Uz podršku NŠK-a i ostalih struktura omogućena mu je saradnja sa Gligorićem, ali je on svojom mladalačkom neodgovornošću i nedisciplinom prekinuo. A što se tiče šampionata, uprkos tome što je izgubio partiju u poslednjem kolu od Vukića, prvo mesto je osvojio beskompromisni Draško Velimirović sa 12,5 poena iz 19 partija, a ispred Matanovića, Ljubojevića i Gligorića sa 12 poena. Po mom nedovoljno proverenom, možda pogrešnom, mišljenju, Draško je bio zaslužan za Gligorićev uspešan oporavak u periodu od 1968. do 1970. godine. A evo kako je do toga došlo. Naime, kao i Milunku Lazarević dve godine ranije, kada je sticajem raznih okolnosti propustila priliku da postane izazivačica svetske prvakinje None Gaprindašvili, i Draška je pratio usud na zonskom turniru u Hagu 1966. – i njemu je bilo dovoljno da osvoji samo pola poena iz poslednje dve partije; međutim, porazom je propustio da plasmanom za Međuzonski turnir automatski osvoji titulu međunarodnog majstora. Posle tog nesrećnog događaja, u materijalnoj krizi, Draško je jedno vreme sarađivao sa Gligorićem, kada nastaje Gligorićev uspon (posle pada forme od 1964. do 1967), a stagnacija rezultata Velimirovića. Gledano sa vremenske distance, pitam se, da li se može reći da su se materijalizovali kosmički zakoni? I da li je i to bio jedan od znakova na putu života?

Visoki rejting od preko 2400 poena otvorio mi je put za učešće na pojedinim međunarodnim turnirima u Novom Sadu. Tako sam, posle pobede nad Eugeniem Toreom 1972. u Nišu, na Oktobarskom turniru 1975. pobedio aktuelnog omladinskog prvaka sveta, IM Antoni Majlsa, a neporažen sam i od naših bivših omladinskih svetskih prvaka: VM Bore Ivkova i VM Bojana Kurajice, te bivšeg juniorskog prvaka Evrope, tada IM, Olega Romanišina iz Ukrajine, pobednika turnira 1975. u Novom Sadu.

Za razliku od nekih mlađih kolega šahista u okviru velike Jugoslavije koji na radnim mestima nisu bili previše opterećeni svakodnevnim poslom (nego su, ne retko, čak po sat vremena dnevno na radnom mestu mogli da posvećuju šahu), ja sam, zbog obaveza na poslu (osim 1975), na međunarodnim turnirima nastupao nepripremljen, i uglavnom tek posle punog radnog vremena, umoran, sedao i igrao šahovsku partiju protiv odmornih i utreniranih šahovskih profesionalaca. Posledica toga su bili grubi previdi i nezasluženi porazi…

Najteži mi je bio Oktobarski turnir 1979. Dan uoči početka turnira Dušan Marjan me obaveštava da je neko od velemajstora sa višim rejtingom (mislim Jan Smejkal) otkazao učešće i, s obzirom da mi je rejting 2410 poena, mogu da igram, ali da moram da odgovorim u roku od dva sata. Situacija je bila nezavidna. Tek je započelo puštanje u rad nove karotažne aparature iz Amerike sa proverom bušotinskih instrumenata, morao sam da budem sa inženjerom kompanije još najmanje sedam radnih dana (tada sam još bio jedini inženjer održavanja elektronske opreme, ujedno i rukovodilac održavanja, pa je bilo teže da dobijem dozvolu od nadređenih). Osim toga, zgrada „Specijalnih radova“, u kojima su se nalazili i „Karotažni radovi“ u kojima sam radio, je van grada, a zbog nestašice benzina bila je uvedena vožnja privatnih automobila po sistemu par-nepar. S obzirom da je turnir bio po rejtingu i imenima veoma jak (predviđen da omogući osvajanje velemajstorskog bala mladom Petru Popoviću), prihvatam izazov. A bilo je naporno: ustajanje u 5:15 jer se radilo od 6:30, rad do 14:30 a ponekad i malo duže zbog stručnjaka iz američke kompanije, kašnjenje na pojedina kola oko 20 minuta (a sticajem okolnosti protiv Gligorića punih 40 minuta!), izvinjavanje renomiranim igračima, leganje u krevet pred ponoć… Upropašćavao sam pozicije, ali najteže mi je bilo posle grubog previda u partiji sa Georgiuom. Geler, koji se nadmetao sa njim u trci za prvo mesto, besan nam prilazi i napada nas, misleći da sam prodao partiju… Nisam uspeo da ga ubedim. Ipak, i pored svih iskušenja i propusta, nisam zauzeo poslednje mesto na turniru!

Za isti turnir je vremenski vezana i ova priča o tome da svako zlo nosi sa sobom i nešto delom dobro. Naime, zbog odlaska na teren i vožnju do bušotina prašnjavim poljskim putevima, dobio sam konjuktivitis koji nisam mogao da izlečim više meseci. Pošto greškom, uz jake radne radioaktivni izvore, iz Amerike nisu poslati i mali (slabi) laboratorijski izvori, za kalibrisanje i popravku neutronskog instrumenta korišćen je radni izvor u kontejneru s obzirom da i u tim uslovima izvor zrači, ali mnogo manjim intenzitetom. Kao i u sadašnoj primenjivanoj farmakopeji kada protokoli SZO izazivaju sekundarne – jatrogene bolesti, posledica je bila da je konjuktivitis izlečen, ali je katarakta dobijena. I bilo mi je potrebno punih 26 godina da ubedim oftalmologe da je zamućenje očnog sočiva (katarakta) posledica neutronskog i gama zračenja. Jer tek 2005. godine je počeo da se odvija proces staračke katarakte.

U isključivosti gledišta lekara, slična, ali suštinski različita situacija je bila sa čirom na želucu koji sam dobio 1986. godine usled sekiracija na poslu, bezuspešno ubeđujući pretpostavljene da pogrešno rade pri oglašavanju nabavke opreme od oko četiri miliona dolara. U zdravstvenom kartonu i na osnovu njega u elektronskoj bazi podataka, do 2006. mi se vodilo da čir, koji sam zalečio za par meseci, i dalje imam?! I tek kada sam se sa dokazima obratio zaštitniku prava pacijenata, dijagnoza je iz baze podataka izbrisana. Koliko li je nepoželjnih svedoka, pored onih sa pravim, osnovnim bolestima, možda stradalo za vreme p(l)andemije Kovida – 19 u svetu i na taj ili sličan način? A podsećanja radi (ne samo u Sovjetskom Savezu), u doba strahovlada, disidente i buntovnike koji su kritikovali mane postojećeg sistema, slali su na „prevaspitavanje“ i u psihijatrijske bolnice, gde su onima po sistem opasnijim – sa argumentima glasnijim, pridodavali i dijagnozu šizofrenije!

Kakve su mahinacije i malverzacije moguće tek sada sa elektronskim zdravstvenim kartonima, zdravstvenim pasošima i predviđenom totalnom digitalnom kontrolom, možete da zamislite! Naročito posle potpisivanja saradnje u visokim IT tehnologijama sa Klausom Švabom, glasnogovornikom Agende o Velikom tehnološkom resetu (4. aprila, dan posle izbora 3. aprila 2022), a i na osnovu drugih selektivno, ali još više i neselektivno, potpisivanih ugovora. A što se budućnosti i opstanka tiče, pozabavio bih se malo i JEB-om, pardon JOB-om – Jedinstvenim obrazovnim brojem, jer zbog zvučanja na srpskom jeziku, naša nenarodna vlada i naši podanički Europi okrenuti zakonodavci su se posle višegodišnjeg ispiranja mozgova bezdušnim pojmom edukacija, naprasno odjednom „setili“ i našeg godinama potiskivanog, sveobuhvatnog, moralnog i višeznačnog pojma – obrazovanje. Uvođenjem Jedinstvenog obrazovnog broja – JOB, uz upis podataka o svakom detetu od malena, pa na dalje tokom čitavog školovanja (o nadarenosti, ponašanju, sklonostima, prestupima itd.) zadire se duboko u privatnost. Jer podaci nisu zaštićeni, već se predaju (i prodaju?) radi daljeg urušavanja suvereniteta i potpunog porobljavanja zemlje. Nezvanična informacija je da se podaci skladište u Holandiji gde su naša deca, uz blagoslov partije na vlasti, sa izbornim sloganom „Za našu decu“, zavedena kao resursi. (A podsećanja radi, manji krivični prestupi se po do sada važećim zakonima, posle određenog vremena, ukoliko nisu ponovljeni, brišu iz baze podataka MUP-a, a ovi podaci i o dečijim nestaslucima, prestupama i slabostima ostaju predati strancima, ne doživotno, već za sva vremena!)

Zbog dinamike posla na radnom mestu, a zatim i zbog titule majstora, bio sam dodatno uskraćen za igranje šaha. Naime, tek kasnije je dozvoljeno i Fide majstorima da učestvuju na Radničkim olimpijadama, a bilo je godina kada nisam mogao da učestvujem ni na sportskim susretima radnika naftne industrije – Naftijadama. U Naftagasu su odlasci na ta takmičenja bila plaćena odsustva sa rada (što je bilo bitno za mene), ali mnogi sportisti su bili fiktivno zaposleni, pa je bilo zabranjeno učešće svim sportistima, članovima Prve i Druge savezne lige. A kada kasnije nisam više bio član viših liga, nakon agitacija šahista iz rafinerija u Novom Sadu i Pančevu, demokratskom većinom glasova – a radi davanja šansi većem broju ekipa u borbi za medalje jer se igralo na tri table – doneta je višegodišnja odluka da na Naftijadama u ekipama može da učestvuje samo po jedan šahovski majstor. Tako sam ponovo, i kada sam mogao da učestvujem, da se družim, da igram i prisećam se šahovskih varijanti… više puta bio skrajnut…

(Nastaviće se)

FM Slobodan Bojković

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)

GM Rashit Ziatdinov: Principijelni Tigran Petrosjan


„….uradio sam sve!“

Tokom godina kvalifikacija za meč sa Botvinikom, Tigran Petrosjan nikada nije prekršio režim, pa je čak i odbio šampanjac u novogodišnjoj noći. A onda na pitanje:

– Pa, da li bi te čaša šampanjca sprečila da postaneš šampion?

On je odgovorio:

„Vjerovatno ne. Ali trebalo je da znam da sam sve uradio!

Šahovski turnir Holandija – SSSR. Mihail Talj – Hayje Kramer. Tigran Petrosjan je pored njih. 3. jul 1962

(Preneseno sa fejsbuka)

Magnusova odluka povećava interes za dva simbolična Kluba


Piše: Vitaly Gnirenko

    Magnus Carlsen je 2023. godine zvanično odbio da brani titulu šampiona  svijeta, a najvjerovatnije će zadržati najviši rejting FIDE i nakon što saznamo ime novog 17. svjetskog šampiona. Tako će uskoro svijet šaha imati dva najuspješnija igrača, ali sa različitim titulama. Jedna titula je „svjetski prvak„, koja je u klasičnom šahu ustanovljena 1886. godine. Proteklih godina, prije Magnusa Carlsena, imalo je tu titulu 15 šahista. Druga je moderna digitalna, koju je FIDE prepoznala u julu 1971. godine objavljivanjem prve zvanične rejting liste.

    Prvi nosilac najvišeg FIDE rejtinga bio je američki velemajstor i budući jedanaesti svjetski prvak Robert Fischer. U budućnosti je ova titula u različitim vremenima pripadala samo šestorici šahista:

Anatolij Karpov,

Gari Kasparov,

Vladimir Kramnik,

Veselin Topalov,

Viswanathan Anand,

Magnus Carlsen.

      Ovih sedam izvanrednih šahista čine simbolični Klub Roberta Fischera.

       U vezi sa nadolazećim promjenama na šahovskom Olimpu, postavlja se još jedno znatiželjno pitanje – ko je uspio pobijediti u klasičnoj partiji u zvaničnoj konkurenciji trenutnog vlasnika najvišeg rejtinga. Prethodno je odgovor na slično pitanje za titulu „svjetskog šampiona “ u klasičnom šahu  potpuno razjašnjen stvaranjem simboličnog Kluba Mihaila Čigorina. Trenutno je članstvo u ovom Klubu zabilježeno u biografijama 113 šahista. Ali nisu svi članovi Kluba Mihaila Čigorina uspjeli da pobijede nosioce najvišeg FIDE rejtinga.

        U bliskoj budućnosti, pobjeda nad prvoplasiranim šampionom u klasičnom, šahu bez sumnje će biti svijetli događaj i ništa manje prestižno dostignuće od pobjede nad svjetskim prvakom.

        Zato se vrijedi malo dotaknuti istorije ovakvih uspjeha. Prvi pobjednik nad igračem sa najvišim zvaničnim FIDE rejtingom bio je bivši svetski šampion Tigran Petrosjan, koji je 5. oktobra 1971. primorao Roberta Fischera na predaju u drugoj partiji finalnog meča kandidata u Buenos Airesu. Ubuduće još 69 šahista koji su upisani u simbolični Klub Tigrana Petrosjana jer imaju pobjede nad prvim po rejtingu. Trenutno članstvo u ovom Klubu uključuje šest bivših svjetskih šampiona  i Magnusa Carlsena. Ukras spiska Kluba Tigrana Petrosjana je jedina šahistkinja – Judit Polgar, koja je dva puta (!) na jednom turniru (Hoogeven, oktobar 2006.) savladala Veselina Topalova, nosioca najviše FIDE rejtinga.

       Hronološki sastav Klubova Roberta Fishera i Tigrana Petrosyana možete pronaći na www.chigorinsclub.wordpress.com.

(Preneseno sa fejsbuka)

GM Emil Sutovski -107 godina od rođenja Paula Keresa


Piše: Emil Sutovsky

Još za života postao je nacionalni heroj, a u svijetu šaha, koji ne priznaje autoritete, stekao je opšte poštovanje. Korektan, miran, besprekorno obučen, tragične sudbine. Htio sam da shvatim. Šta znam o njemu, osim standardnih priča o aristokratiji i teškoj sudbini? U ovom eseju govoriću o svom stavu prema Pavlu Petroviču. Za mene je Keresovo ime od djetinjstva naslikano nekom toplom bojom. Svoj prvi turnir van Bakua igrao sam novembra 1986. u Talinu, u klubu Keresa. Predivan grad, nevjerovatna atmosfera i, naravno, pijetet prema velikom estonskom velemajstoru.

Međutim, on nije zauzimao posebno mjesto u mojoj šahovskoj rang listi. Možda je razlog tome nedostatak odgovarajuće knjige iz ‘crne serije’, ili možda sam Keresov stil igre nije ostavio dubok trag u mom razvoju. Stil igranja. I šta, tačno?

Ovdje je to bilo teško shvatiti – ako je Keres u mladosti bio izraziti taktičar, onda je veći dio svoje karijere Keres bio jednostavno fantastično jak praktičar. Neka mi njegovi navijači oproste, ali Paul Petrovič se ne može nazvati ni šahovskim misliocem, ni strategom, ni dubokim analitičarem, ni briljantnim kontra-igračem, ni igračem  završnica. Znao je sve – možda je to posledica prirodne raznolikosti – Keres je tečno govorio njemački, engleski i ruski, igrao tenis ravnopravno sa profesionalnim teniserima, imao je divno pamćenje i mogao je napraviti rutu za putovanja na turnir, prisjećajući se najbizarnijih letova. Znao je sve o šahu – još u mladosti, nakon što je odigrao mnoge partije i na turnirima i dopisne partije, pa je do 35. godine doživljavan već kao klasik.

Keres je veoma volio šah – ali to nije bila sveobuhvatna strast za usavršavanjem, kao kod Korčnoja, ni Taljeve blic partije čitave noći, ni sistematsko učenje i sveobuhvatna priprema, kao Botvinikova. Samo je imao interesovanje, odnosno apetit za šahom u njegovim najrazličitijim kvalitetama. Bilo da se radi o pripremama za turnire, partijama – ozbiljnim i lakim, dopisnim partijama, sastavljanju studija i zadataka, vođenju šahovskih rubrika i još mnogo toga. Sve to zajedno, pomnoženo ogromnim talentom, dalo je rezultat. Bilo je neke lakoće u njegovoj igri – u isto vrijeme, Paul ju je uspio održati i sa 35 i sa 45…

Vrlo rano, Keres dolazi do izražaja – i nakon pobjede na turniru u Semmering-Badenu 1937. godine, smatra se da će postati budući svjetski prvak. Ipak, u 21 godini života niko nije postigao takav uspjeh, osim možda Kapablanke. Sam Keres je ostao skroman – do te mjere da ponekad nije znao da se ponaša kao pobjednik na zatvaranju turnira – „Paul, ako ne možeš da govoriš, onda ne bi trebalo da zauzimaš prva mjesta!“ A on je samo igrao i, kao što je tipično za mladost, nije previše razmišljao o složenim stvarima. Morao je razmišljati tek nakon velike pobjede na čuvenom Avro-turniru, kada je Keres imao moralno pravo da izazove Aljehina na meč – ali za to nije bilo sredstava.

Mala, kako su tada pisali, buržoaska Estonija, gorljivo je podržavala svog sina, ali nije bilo dovoljno sredstava za meč. Ovo je bila, možda, jedina prava prilika da Keres postane svjetski prvak. Aljehin je i dalje bio jak, ali bi Keres imao pravu šansu da se meč odigrao 1939. Nažalost, novac nije pronađen, a od septembru svi za dugo vremena nisu brinuli za šah.

Sudbina Keresa tokom rata je posebno složena tema. Godine 1940. baltičke republike dobrovoljno postaju dio SSSR-a, a Keres postaje sovjetski šahista. Igra na prvenstvu Sovjetskog Saveza i zauzima četvrto mjesto – ne baš dobro, ali u isto vrijeme ispred Botvinika. Slijedi meč-turnir koji je inicirao Botvinik za titulu apsolutnog prvaka SSSR-a, a na turniru šest najjačih Keres postaje drugi, uvelike izgubivši u principijelnoj trci od pokretača projekta. Naravno, estonskom šahisti  bilo je teško, sve oko njega bilo je strano – Staljinistička unija nije Evropa, na koju je Paul navikao. Osim toga, Keres je tek počeo da uči ruski i osjećao se kao stranac, ali je nastupio dostojanstveno. Tada rat dolazi do sovjetskih granica, a sada baltičke zemlje kontrolišu Njemci. Keres nastavlja da igra šah pod novom vladom. Tokom rata je mnogo igrao na turnirima na teritorijama koje su okupirali Njemci – i to će mu kasnije prigovarati. Ne vidim ovdje razloga za zamjerke. Šta je trebao da uradi u ovom ratnom haosu? Keres nije davao nikakve izjave. Za razliku od Aljehina, on nije pisao niti potpisivao nikakve članke, čak je odbio da igra meč sa Aljehinom za titulu. Ipak, očito je da je za sovjetskog šahistu – a Keres je to formalno postao 1940. – igranje na turnirima koje su organizirali nacisti ozbiljan zločin. Zato su 1944. godine, uoči ulaska sovjetskih trupa u Estoniju, Keres i njegova porodica namjeravali napustiti svoju rodnu zemlju – ali brod koji je trebao prevesti njih i neke druge predstavnike estonske inteligencije nikada nije stigao. Ovu rečenicu treba razumjeti bukvalno – porodica je čekala sa koferima na molu. Ali nije im dozvolila sudbina. I Paul Petrovič je ostao u Sovjetskom Savezu. Smatram da posljednja rečenica zvuči kao uvod u sledeću priču o gorkoj sudbini estonskog velemajstora. Ali ne, sudbina Keresa bila je prilično prosperitetna.

Pa iako je Spaski 1970-ih na pitanje „zašto Keres nije postao svjetski prvak?“ odgovorio rečenicom „on nije imao sreće kao ni njegova zemlja“, više je šala nego stvarna ocjena. Čini mi se da je, prije svega, razlog to što Keres nije imao tu očajničku želju, čak ni potrebu da bude šampion. Nije je imao. Možete pobijediti i bez toga ako ste glavom i ramenima iznad svih ostalih, ali Keres je bio na vrhuncu ravan najvećima, ali ih nije nadmašio. Naravno, nije bio inferioran, već možda superiorniji od svog prijatelja Euwea, koji je postao šampion. Ali, recimo, Reshevsky nije bio inferiorniji od Keresa – samo živeći u Americi, nije imao priliku da se posveti šahu. Ali Keres je mogao, a kada čujemo riječi o tragičnoj sudbini estonskog velemajstora, to izgleda kao neka vrsta pretjerivanja. Da li je bio primoran da izgubi od Botvinika u meč-turniru 1948? Kontroverzna tvrdnja. Recimo ovako, ne bih se iznenadio da saznam da je bio veliki pritisak na Keresa (iako se toliko godina nisu pojavili činjenice za to). Ali Botvinik je tih godina bio zaista jači. Dobio je specijalnu pomoć od sovjetske vlade i radio je na šahu čak i tokom rata. Mnogo je igrao sa najjačim sovjetskim šahistima, dok je tokom ratnih godina Keres odigrao svega dvadesetak partija sa dostojnim protivnicima. Nije slučajno da je Botvinik osvojio prvenstvo SSSR-a 1945. sa rezultatom 15 od 17, a potom Groningen 1946. Da, Keres jednostavno nije bio pušten u isti Groningen – posledica je pokazane pažnje na njegove turnirske nastupe tokom rata. Ali ipak, budimo iskreni – Botvinik je tih godina zaista bio najjači.

Da, Keres nije imao sreće jer je izbio rat. U nekom alternativnom svijetu – bez Hitlera – sasvim je moguće da bi bilo novca za meč sa Aljehinom. Ili da bi 1939-1945 bile godine njegovog kreativnog i sportskog uzleta. Pa ipak, čini mi se da je samom Keresu nedostajalo malo, prije svega, sportskih kvaliteta.

Međutim, Keres nije ostao ’u kavezu’ nakon 1948. Nastavio je da igra na najvišem nivou i dva puta se približio kvalifikacijama za meč sa Botvinikom. Jedan od najboljih rezultata u životu – 18,5/28 na turniru kandidata 1959. godine. Ali šta možete ako Talj postigne 20 od 28. Na turniru Curaçao-1962, Keres je bio još bliži pobjedi, ali posle tragičnog poraza od Benka, s kojim je Keres prethodno imao 7-0, i Paul Petrovič je opet bio drugi . Vječiti drugi kako su ga zvali. Na kraju krajeva, nikada nije stigao do meča za svjetskog šampiona. Iako je zaista ostao ogromne snage, uspješno je igrao protiv mlađe generacije, a čak ni izbezumljeni Korčnoj nije mogao pronaći ključeve za mnogo starijeg protivnika – skor njihovih borbi je bio poražavajući!

I ne, takvu sudbinu ne možete nazvati tragičnom. Težak – kao čitava generacija, ali i ispunjen najsjajnijim događajima. I ne, osim kratkog perioda nakon rata, Keres nije bio pod prismotrom KGB-a. Ne samo da je igrao na svim zvaničnim turnirima – Keres je, paradoksalno, bio najposjećeniji od svih sovjetskih velemajstora – a možda i od svih sportista. Najtraženiji. Ne vjerujte praznim pričama i sjećanjima koja se ne uklapaju u činjenice. Nijedan sovjetski šahista nije toliko nastupao u inostranstvu. Bio je pozvan, pušten je, veliki turniri i mali udobni krugovi, mečevi sovjetskog tima ili zvanični turniri, Olimpijade, evropska ekipna prvenstva, kao i predavanja, simultanke i još mnogo toga. Smiješno je da je Keres najmanje igrao unutar Sovjetskog Saveza. Zahvaljujući arhaičnom sistemu tadašnje selekcije kandidata, nikada nije bio uspio da se kvalifikuje – a da budem iskren, bio je u privilegovanoj poziciji u odnosu na, recimo, Spaskog ili Štejna. Na prvenstvima Sovjetskog Saveza Keres je zapravo prestao da igra – poslednji uspješan nastup je bio 1957. godine, tada je bilo nekoliko neuspjeha, a Keres je mudro odlučio da nema smisla u tim nastupima. Ali ponavljam, malo ko je imao tako luksuzan izbor kao Keres tih godina. U isto vrijeme, kao i svi vodeći sovjetski šahisti, Keres je bio dobro materijalno opskrbljen i, naravno, vrlo poštovan. Da li bi mu bilo bolje u Švedskoj? Na neki način da, a na neki način ne. Čini mi se da je Keresu bilo jako važno da živi u svojoj rodnoj zemlji, a iako Estonija nije bila nezavisna država, ovaj osjećaj, uz profesionalni zahtjev i opštu dobrobit, dao je mnogo.

Ovdje mu je, naravno, mogu reći – falilo mu je slobode. I šta još tačno? Provodeći 100+ dana godišnje u inostranstvu, vraćajući se u rodnu republiku, gde je za života postao nacionalni heroj, Keres je, po tadašnjim standardima, bio maksimalno zaštićen od sve inercije sovjetskog sistema.

Pa ipak, kakva je to osoba bio? Dva su odgovora: službeni dat na početku članka i onaj koji zahtijeva promišljen pristup i analizu. Čini mi se da su u Keresu, kao i u svima nama, ’igrali đavoli’. Kontrolisao ih je, naravno. Kraljev gambit i bezobzirnost mladosti ležali su na polici – ali podsjetiću: upravo je Keres rekao frazu zbog koje bi bilo ko danas izopšten – kaže, „žene ne mogu dobro igrati šah, jer ne mogu da ćute 5 sati bez prekida“. Upravo je Keres, u čuvenoj partiji u Caro-Kann-u protiv Arlamovskog, odigrao potez 5. Qe2, a zatim, kao odgovor na Ngf6, matirao skakačem na d6, izvodeći ugušen mat. Keresu se pripisuju mnoge nestašne fraze, koje se ne mogu uvijek citirati. Tako je, mislim, ostao onaj Paul koji voli život – a možda je glavna drama njegovog života bila to što je dugi niz godina igrao neku vrstu smirenog Gospodara. Ipak, možda mu se ova uloga dopala.

Paul Petrovič Keres je legenda svjetskog šaha. Za mene je on dragocjen u tom svojstvu. Njegovi planovi i ideje, uz rijetke izuzetke, nisu izdržali test vremena, ali s druge strane, njegov pristup igri – praktički univerzalni pristup, kojeg su nakon nekoliko generacija uzeli kao osnovu mnogi od najjačih šahista. igrača na svijetu, pokazao se najuspješnijim. Mogao je odigrati bilo koje otvaranje, bilo koju vrstu pozicije. Neću vam reći svoje omiljene Keresove partije, ali vidim njegovu veliku zaslugu u tome kako su šah i šahisti percipirani u javnosti. Um, dostojanstvo, elegancija, stil.

Na samom početku rekao sam vam o prvom putovanju u Talin. Bio je još jedan vrlo nezaboravan, u januaru 2016. godine, kada je ACP zajedno sa Estonskim šahovskim savezom i „Kalevom“ održao veliki festival u čast stogodišnjice rođenja Keresa. I opet sam vidio koliko šah i šahisti mogu biti značajni za sportski i kulturni život zemlje. Novčanica od 5 kruna sa likom Keresa već je izašla iz opticaja, ali je tih dana Estonija upravo izdala hiljade kovanica od 2 eura s likom Keresa. Keresov život, njegovi uspjesi, sahrana (na kojoj se okupilo oko 200 hiljada ljudi), posmrtna slava i sjećanje – sve to pokazuje značaj Paula Petroviča. I naravno, ne samo za Estoniju. A za to ne morate opisivati viteza tužnog lika, gotovo ikonu. Bio je živa osoba, inteligentan, veoma talentovan, postigao je mnogo – Ličnost – iako sa svojim slabostima – kako i treba da bude.

(Preneseno sa fejsbuka)

FM Slobodan Bojković: SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana


drugi deo

Srpske podeljenosti pratile su i moju familiju po očevoj liniji. Pradeda mi je bio radikal, deda član Demokratske stranke, stric budući komunista, a otac simpatizer koji je ubrzo iskusio sve mane sistema. Sa ispravljanjem „krivih Drina“ i brzim jezikom, još na izvoru informacija kao knjigovođa, i sposobnošću da odmah uoči malverzacije, više puta je ostajao bez posla. Zato sam, i pored širokog kruga interesovanja, morao umesto gimnazije da upišem srednju stručnu školu. Niška srednjotehnička škola „Nikola Tesla“ je u to vreme bila jedna od najboljih u Jugoslaviji. Po prirodi i sanjalica, zaljubljen u zvezdano nebo, izabrao sam mašinstvo da bih studirao raketnu tehniku. Tome je doprinelo i slanje Jurija Gagarina u orbitu oko Zemlje. Međutim, ubrzo sam uvideo da sam pogrešio u izboru i da je Nikola Tesla moj pravi uzor i izbor.

Na četvrtoj godini te 1963/1964. školske godine, sa samo dva časa matematike u odnosu na pet časova nedeljno na prirodno-matematičkom smeru u gimnazijama, bio sam hendikepiran. Usmerio sam se na pripremu za Elektrotehnički fakultet. Pobeđujem na sreskom takmičenju iz matematike, a na republičkom shvatam da se naveliko vrši diskriminacija u odnosu na đake iz provincije. Beogradski đaci nisu mogli da sakriju oduševljenje da su im zadaci na takmičenju bili poznati, i za njih je rešavanje bilo samo stvar pamćenja i rutine… (Ista je situacija bila i sledeće godine, kada je moja buduća supruga, pobednik sreskog takmičenja, otišla na republičko takmičenje.)

Želja da posetim Moskvu i Lenjingrad ostvarila mi se te, 1964. godine. Maja meseca obavešten sam da ću, zajedno sa Bojanom Kurajicom i Goranom Antuncem (pobednikom omladinskog prvenstva 1963), ponovo braniti boje Jugoslavije u tradicionalnom meču sa šahistima SSSR-a. Šah praktično nisam igrao, i koristim priliku da igram na kupu Maršala Tita u Puli. Prethodno uzimam diplomski iz grejanja, jer je bilo najmanje crtanja, uz ispisivanje teksta tehničkim slovima. Po povratku sa takmičenja u Puli, bez ijednog odlaska na konsultacije kod profesora, bivšeg direktora škole, predajem diplomski na takozvanom „mesarskom pausu“ (koji je jedini bio dostupan „na malo“ u knjižarama). Rad kasnije branim. Iako je proračun bio 100% tačan, zbog lošeg estetskog izgleda diplomskog, a i zbog drugih okolnosti, da nije bilo profesorke matematike da me u komisiji brani, zamalo da odem na popravni. Ali to, sa predistorijom, zahteva malo dužu priču o bahatosti, zloupotrebi funkcija i moći …

Kraće zajedničke pripreme reprezentacije održane su u Beogradu na Košutnjaku. Ponovo sam prilikom tih priprema i analiza, po mome subjektivnom viđenju, bio i svedok skrivanja najboljih odgovora kod aktuelnih varijanti. S obzirom da se radilo i o egzistenciji, bilo mi je razumljivo. Ubrzano sam odrastao… U Lenjingradu sam, posle Viktora Korčnoja, Leonida Štajna, Jurija Averbaha, Evgeni Vasjukova, Alekseja Suetina, None Gaprindašvili i drugih članova reprezentacije koji su bili u Rijeci 1963, upoznao predusretljivog Lenjingrađanina Borisa Spaskog – budućeg prvaka sveta 1969, zatim Efima Gelera, Lava Polugajevskog, Marka Tajmanova, ostale članove sovjetske ekipe, ali i druge šahiste, među kojima bih, zbog pohvalnih reči o mom talentu i srčanosti, izdvojio Aleksandra Koblenca – trenera Mihaila Talja. Mada u ekipu pozvan kao rezerva, uvršten sam u osnovni sastav zahvaljujući brojnim pobedama u brzopoteznim partijama protiv selektora reprezentacije, međunarodnog majstora i kardiologa, dr Srećka Nedeljkovića.

Protiv sovjetskih omladinaca odigrao sam pet partija i osvojio 3,5 poena, dok su Kurajica i Antunac osvojili 2,5 poena iz sedam partija. Tako je ostvaren nerešen ishod mini meča omladinaca, a ja sam, kao najbolji omladinac, dobio staklenu vazu sa posvetom. Uspehu su predhodile pobede protiv Vladislava Vorotnjikova i Levona* Ashotovič Grigorijana, uz tri remija iz izglednijih pozicija sa Genadijem Kuzminom, budućim trostrukim prvakom Ukrajine (a na prvenstvima SSSR-a drugim 1973, iza Borisa Spaskog, i trećim 1972, iza Mihaila Talja i Vladimira Tukmakova). *Levon i Karen Grigorijan su bili braća blizanci. U mojim partijama na šahovskim bazama česgejmz, 365čes i ostalim, navodi se Karen, a u knjizi „Druzja i soperniki“ iz 1967. godine, Levon kao moj protivnik u Lenjingradu 1964. i Vrnjačkoj Banji 1965. godine. Biće da je ovaj drugi podatak tačan.

A po povratku sa meča u Lenjingradu, sustižu me moje, privremeno potisnute, školske muke. Za upis na elektrotehničke fakultete je samo mašinsko-brodarska škola omogućavala upis, dok niška srednjotehnička, čisto mašinska zbog Mašinske industrije u Nišu, ne. A bilo je apsurda da je, konkretno, moj školski drug iz osnovne škole, gimnazijalac, posle položenog popravnog iz matematike, bez problema – prijemni ispit se nije polagao – upisao Elektronski fakultet u Nišu. A ja, zbog „neodgovarajuće“ škole, nisam mogao.

Srećom, da bi se dala šansa nadarenim radnicima sa najmanje trogodišnjim iskustvom, postojala je klauzula da i oni mogu da se posle uspešnog polaganja prijemnog ispita iz matematike, fizike i hemije upišu na fakultet. To mi je bila jedina šansa. Sa diplomom sa sreskog takmičenja iz matematike, i člancima iz novina o uspehu u Lenjingradu, nestrpljivo sam čekao prijem kod predsednika opštine. A kada je i taj dan došao, objasnio sam mu da jedino on svojim uticajem može da mi pomogne; kroz nekoliko dana dobio sam potvrdan odgovor. Omogućeno mi je polaganje prijemnog ispita sa KV i VKV radnicima, koji sam bez problema položio.

Za bavljenje šahom nije bilo vremena. Samo sam januara meseca 1965. igrao u meču omladinaca Jugoslavije i Mađarske u Splitu. Posle pobede u prvoj partiji na drugoj tabli, pretrpeo sam poraz. Na prvoj tabli je igrao Kurajica, koji je sigurnom igrom pobedio u obe partije.

Približavao se i junski ispitni rok, kada sam obavešten da ću igrati u tradicionalnom meču protiv reprezentacije SSSR-a od 5. do 15. jula u Vrnjačkoj Banji. Posle kratkotrajnog učešća na Kupu Maršala Tita krajem meseca maja, praktično sa ispita na fakultetu odlazim na par dana šahovskih priprema, i meč započinje. Posle remija u prvom kolu protiv Levona Grigorijana, u drugom pobeđujem mlađanog Andreja Lukina, da bih u sledeća dva kola remizirao sa istim protivnicima. Za peto kolo sam slobodan i posle ručka odlazim na bazen u Borjaku, na kome zaspim. U međuvremenu je sunce izašlo iza oblaka i meni su, za tih, otprilike, dva časa, potpuno izgoreli vrat i leđa. U neko doba dolaze, nalaze me i bude me. Kurajica je pokvario stomak, povraća, i ja moram, trčeći, na partiju protiv velike nade sovjetskog šaha, majstora Vladimira Tukmakova, koji je do tada (u prva četiri kola) dva puta porazio Albina Planinca i jednom Bojana Kurajicu. Bez pripreme, izgoreo, odabiram polukorektni španski gambit i u minijaturi, u 14 poteza, gubim. U sledećoj partiji u poslednjem, šestom kolu, u mojoj varijanti sicilijanke, Tukmakov kao crni nalazi ispravan odgovor. Ubrzo grešim u osetljivoj poziciji, i posle gubitka tempa gubim i partiju. Tako sam posle ta tri meča reprezentacija (1963. do 1965), sve vreme samouk, bez podrške ŠSJ, u duelima protiv talentovanih i treniranih sovjetskih omladinaca, umesto mogućih 9 poena iz 15 partija, na kraju ostvario skor od 8,5 poena iz 16 partija.

Nakon meča sa reprezentacijom SSSR-a u Vrnjačkoj Banji, usledio je revanš meč sa omladincima Mađarske u Budimpešti, krajem jula. Posle pobede u meču, usledio je noćni provod. Kurajica, koji nije podnosio alkohol, brzo se ošamutio; ali dobrodušan, kakav je bio, nikada nije pravio probleme. A epilog noćnog provoda je bio da su u jutarnjim časovima u studentskom domu, u kome smo bili smešteni, možda jedan do dva omladinca, u heteroseksualnom odnosu, izgubila nevinost… Navedeni događaji su izazvali veliki revolt selektora Nikole Karaklajića, od 1963. i upravnika centra za razvoj šaha u ŠSJ. U JŠG je, tek u kratkotrajnim „Vestima iz inozemstva“, objavljena štura informacija.

„Jugoslavija – Mađarska, omladinski meč na 10 tabli u Budimpešti, 23.-26. jula 11:9. Na 1. ploči igrao je Kurajica s Faragom 1:1. Najbolji rezultat od Jugoslavena postigao je Ostojić s 2:0. Posle meča posvetili su se jugoslavenski omladinci upoznavanju raznovrsnih oblika noćnog života Budimpešte, o čemu će sebi sliku sastaviti Disciplinski sud ŠSJ.“

Nakon ovakve reakcije, Kurajičin odlazak na Svetsko prvenstvo doveden je u pitanje. Ipak, zahvaljujući naporima i argumentima, pre svega, Milunke Lazarević iz Srbije, kao i ljudi iz ŠS Hrvatske, maske su spale. Kurajica je otišao na prvenstvo u pratnji Dražena Marovića, i Jugoslaviji doneo, posle Bore Ivkova i Bruna Parme, treću titulu svetskog prvaka!

Da li i zbog navedenog razvoja događaja, omladinski selektor Nikola Karaklajić – od šahista prozvan Kuka i zbog niskog rasta zvan i Kukica, a za upozorenje mlađim šahistima i Kara-Kuka – je nešto kasnije, možda kroz godinu dana, otpočeo putovanja u Singapur radi priprema njihovih šahista za učešća na olimpijadama od 1968. do 1974. godine. A i Tajland, sa masom siromašnih porodica, i lako dostupnih devojčica i devojaka, kao i dečaka i mladića, je bio u blizini…

Da sve nije crno-belo kako možda i subjektivno gledamo na svet i doživljavamo ga, pokazuju i nedavna saznanja. Nikola je do Drugog svetskog rata bio pitomac kralja Aleksandra, a otac mu je bio potpukovnik kraljeve vojske. Možda je i Nikola zbog toga bio jedna od mnogih žrtava Udbe, kao pogodno izabrana ličnost zbog znanja više stranih jezika, čestih putovanja u inostranstvo itd.? (Naime, oprobani metod svih službi je prikupljanje informacija o ličnosti, evidentiranje slabosti i mana, potenciranje istih uz navođenje na sve vrste poroka, a radi eventualnog ucenjivanja ako se skrene sa puta. A ukoliko se radi o porodičnim ljudima, na udaru je i porodica, a prvenstveno deca.) I da je možda i njegovo poznavanje novih trendova sa Zapada, gde su rok pratili seks i droga, korišćeno i za praćenje i kontrolu Rok pokreta u Jugoslaviji čija je ikona, kao muzički urednik i voditelj višegodišnjih radio emisija „Veče uz radio“, „Muzički automat“, „Sastanak u devet i pet“, kao i magazina „Džuboks“, Nikola bio. A što se šaha tiče, bio je prvak Jugoslavije 1955, član srebrne reprezentacije na olimpijadi u Moskvi 1956, kapiten srebrne reprezentacije na olimpijadi u Varni 1962, selektor reprezentacije od 1978.-1984. godine, međunarodni šahovski sudija, pisac odlične knjige o šahu „Da te pitam“ i još puno toga.

Približavala se i jesen 1965. godine. Znanje stečeno u srednjotehničkoj školi delom je doprinelo da sam, među 300 upisanih studenata, posle prve godine studija delio nagradu Elektronske industrije za najboljeg studenta na godini. Naime, jedini sam, te, a i u nekoliko generacija pre i posle, na Elektronskom fakultetu, dobio ocenu 10 iz mehanike kod gromade od profesora, doktora matematike i mašinstva, Danila Raškovića. Kako je profesor, pre svega, cenio logiku i tehnički rezon, podstičući kod studenata kreativnost u rešavanju problema, dozvoljavao je upotrebu udžbenika na ispitima; u konkretnom slučaju iz statike, kinematike i dinamike. Prilikom prvog polaganja, bez nekog uvežbavanja, sa tačno postavljenim formulama u zadacima, ali i netačnim brojčanim rezultatima pojedinih zadataka, dobio sam šesticu na pismenom ispitu, pa ispit poništavam, da bih, posle malo vežbanja, u sledećem roku dobio maksimalnu ocenu na pismenom, a i usmenom ispitu. U indeks mi je nadaleko poznatim, zelenim mastilom, bila upisana desetka. Zahvaljujući okolnosti da su još dva studenta, članova partije, imala isti prosek, a samo jedan od njih je dao sve ispite juna, pridružen sam njima, i novčani iznos nagrade je podeljen. Već sledeće godine je primenjen nenapisan kriterijum, da student, ako je jedini položio sve ispite juna (što ne mora da ima veze i sa stvarnim znanjem), i ako je član partije, ne deli nagradu kod istog proseka…

A što se nadaleko čuvenog profesora i inženjera, dr Danila Raškovića, tiče, s obzirom da je o komunistima javno govorio kao o represivnoj sili, obeležavajući crvenom bojom dejstvujuće sile na predavanjima, kada je izškolovao svoje buduće komunističke zamenike na mnogim katedrama, uklonjen je sa fakulteta u Beogradu i Nišu. A zbog svedočenja doušnika da je javno govorio da su muslimani veštačka komunistička tvorevina, a ne nacija, zaboga i u Mostaru, zbog tzv. verbalnog delikta – „govora mržnje“, pod stare dane završio je u zatvoru! A tamo su mu, u zatvor, njegovi naslednici i „kolege“ sa fakulteta, donosili međunarodne projekte, koje nisu mogli, nisu bili u stanju, da uspešno reše.

Varijantu sa Se4g3 na Sgf6 u Karo-Kanu, uz retko igrani potez – kasniju veliku rokadu, iz partije sa Vladislavom Vorotnjikovim 1964, primenio sam i krajem decembra na klupskom prvenstvu Srbije 1965. u Vrnjačkoj Banji protiv dr Petra Trifunovića, koji je tada igrao za „Mladost“ iz Smederevske Palanke. Posle žrtve skakača u 23. potezu na polju f7, efektno sam prvi put pobedio nekog velemajstora (u ovom slučaju višestrukog prvaka Jugoslavije, stamenog dr Petra Trifunovića, velikog majstora odbrane, ali i protivnapada – što je 1963. iskusio i legendarni Miša Talj). Partija je objavljena u šahovskom dodatku „Politike“.

Uzgred, nije mi poznato zašto, bar kod manje poznatih internacionalnih i nacionalnih majstora, u knjizi „Jugoslovensko šahovsko stvaralaštvo“, izdatoj 1976, u prikazanim pobedničkim partijama nisu stavljani bar inicijali imena igrača. Za šahovsku istoriju ja sam pobedio nekog nepoznatog Trifunovića, igrača bez titule. Zato se za tu partiju i moju pobedu dugo godina nije znalo, jer nije bila uvrštena u partije velemajstora dr Petra Trifunovića.

Drastična posledica odluke priređivača knjige (dr Trifunovića, Gligorića i drugih) da se uz prezime (a bez inicijala imena igrača), navode samo pobede, a ne i porazi, u registru partija predstavljenih igrača, jeste da je senzacionalna pobeda Ljubomira Jovića (prerano preminulog internacionalnog majstora – tada majstorskog kandidata) protiv proslavljenog Bore Ivkova (u francuskoj odbrani – omiljenom Borinom otvaranju) na Seniorskom šampionatu Jugoslavije u Vrnjačkoj Banji 1962, pripisana Jović Stanoju čak i u Borinoj knjizi „Crno na belo“! Može biti da se prilikom unošenja ove partije Bora Ivkov nije oslonio na svoje sećanje, nego na „Čes rizalts“, na kojem piše da je učesnik šampinata 1962. Stanoje Jović (rođen 1966) ?!

(Nastaviće se)

FM Slobodan Bojković

Preneseno sa Večitog šaha Vladice

Iz šahovske istorije-GM Rashit Ziatdinov: Aljehinova turneja


Nakon što je 1927. pobijedio Kapablanku, Aljehin je krenuo na dvogodišnju svjetsku turneju koja ga je odvela u Sjedinjene Države u martu 1929. godine. Aljehin je stigao u Njujork 19. marta na svoju drugu američku turneju na brodu RMS Aquitania. (koji je izgledao jezivo slično Titaniku). Kao počasni gost na večeri koju je organizovao Univerzitetski klub 20. marta, Aljehin je započeo seriju simultanih sesija čiji je domaćin bio šahovski klub Menhetn. 21. marta održao je simultanku na četrdeset tabli u hotelu Sherman Square. 23. marta je igrao naslijepo sa deset protivnika. Konačno, 24. marta je igrao konsultantivne  partije na tri table, u kojima su dva ili tri šahista iz šahovskog kluba Menhetn udružili snage kako bi pobijedili Aljehina.

Pošto je revanš meč Aljehina sa Kapablankom propao, organizovan je turnir u Bredli Biču. Dana 7. aprila 1929. New York Times je objavio da je Aljehin prihvatio ponudu da igra na Bradley Beachu prije nego što se vratio u Pariz. Aljehin je održao simultanke u Bostonu, Sent Luisu, Milvokiju, Čikagu, Sinsinatiju, Denveru, Los Anđelesu, San Francisku, Zakatekasu, Gvadalahari i Meksiko Sitiju.

Sjede (slijeva na desno)-Aleksandar Kevic, Hartwig Cassel, Victor Spark, Dr. Aleksandar Aljehin, dr. Norbert L. Lederer, Frank J. Marshall i Abraham Kupchik.

Stoje (slijeva nadesno) – George P. Northrop, I. S. Turover, Rafael Cintron, Herman Steiner, Lajos Steiner, H. Ransom Bigelow, Maurice Fox, Hermann Helms i J. Edmund Lister. Aleksandar Aljehin (u prvom redu, na srednjoj stolici) okružen učesnicima i zvaničnicima turnira Bredli Biču 1929. Svjetski šampion je zauzeo prvo mjesto sa osam pobjeda i samo jednim remijem.

(Preneseno sa fejsbuka)

Koristi od šaha za školsku populaciju


Piše: Percy Guzman

3.1.2023 – Kada vidimo dijete kako igra šah, lako nam je povezati takvu aktivnost sa razvojem važnih kognitivnih vještina. Šah se doživljava kao način za poboljšanje logičkog zaključivanja i sposobnosti rješavanja složenih problema. Međutim, koji nivo naučne provjere smo do sada dobili po ovom pitanju? Peruanski psiholog Percy Guzman sproveo je eksperimentalnu studiju kako bi razjasnio ova pitanja.

| Foto: Nadja Wittmann

Gledajući četiri varijable

Kada vidimo dijete kako igra šah, lako nam je povezati takvu aktivnost s razvojem važnih kognitivnih vještina za njihov akademski život i njihovu adaptaciju uopšte. Na kraju krajeva, šah je nadaleko poznat kao „naučna igra“: izazov za inteligenciju, način da se poboljša logičko rasuđivanje i način da se poboljša sposobnost rješavanja složenih problema. Površna analiza kognitivnih zadataka koji dolaze u igri šaha čini se da podržava ovu koncepciju, budući da je neosporno da psihološki procesi pažnje, koncentracije, fokalne i grupne analize, proračuna, strateškog i prostornog vida, mašte i odluke -izrada, između ostalog, čini značajan dio šahovskog iskustva. Međutim, koji nivo naučne provjere smo do sada dobili po ovom pitanju?

U stvarnosti, tek od poslednjih decenija prošlog vijeka postepeno su se razvijale studije sa eksperimentalnim dizajnom kako bi se razjasnila šira slika. Prije toga, knjige i časopisi obilovali su u suštini anegdotskim izvještajima i čisto teorijskim analizama, uz povremene izuzetke. Većina ovih istraživanja razvijena je u Evropi, posebno u Italiji, a zatim u Sjedinjenim Državama, dok je vrlo malo njih sprovedeno u Latinskoj Americi.

Sada je put otvoren, iako još uvijek ne možemo imati puno preciznosti o tome koju vrstu kognitivnih ili socio-emocionalnih varijabli može značajno stimulisati vježbanje šaha kod djece i mladih. Neka od pitanja kojima se treba pozabaviti su: od koje godine i s kojim pristupom će se morati raditi rekreativni šah ili ciljani trening; sa kojom frekvencijom i koliko treba da bude trajanje sesija; i za koliko mjeseci ili akademskih perioda.

Eksperimentalna istraživanja

Od svih rigorozno osmišljenih studija metaanalize (eksperimentalnih ili kvazi-eksperimentalnih) samo je oko 40% uspjelo da pokaže značajan uticaj šaha na psihološke varijable (na primer, Nicotera & Stuit, 2014; Sala & Gobet, 2016; Trinchero , 2012). A pronađeni efekti su bili uočljiviji za matematičke vještine, praćene kognitivnim vještinama i vještinama čitanja (g= 0,382, 0,330 i 0,248, respektivno). Isto tako, ovakve analize upućuju na to da se šanse za postizanje dobrih rezultata povećavaju ako se kontakt sa šahom počne od 1. ili 2. razreda osnovne škole, ako postoji okruženje bez pritiska, ako postoji motivacija za samostalno vježbanje i ako se izvodi minimalno 25-30 sati treninga i šahovskih vježbi.

U tom smislu, odlučili smo se da napišemo doktorsku disertaciju iz psihologije (Guzman, 2022) koja je prva studija u Peruu koja bi doprinijela istraživanju mogućnosti koje stvara šah kao pedagoški instrument i kao alat za razvoj kognitivnih i socio -emocionalne vještine kod djece osnovnih škola. Nije potrebno upuštati se u ograničenja akademskog uspjeha koja naši osnovci i srednjoškolci imaju, a koja se ogledaju u međunarodnim evaluacijama koje se redovno provode, a zbog kojih je hitno naći sredstva, strategije i resurse koji omogućavaju našim mladim ljudima da budu spremniji za zadatak rastućih izazova koje nam modernost i globalizacija postavljaju decenijama. Šah je potencijalni resurs koji, bez većih troškova i u zabavnom okruženju, može doprinijeti ovom cilju, osim uživanja u dobrom imidžu u javnosti kao razonodi koja podstiče logičko rasuđivanje i kritičko mišljenje.

Metodologija

Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 108 učenika (60 muškaraca i 48 žena) četvrtog razreda osnovne škole iz državne obrazovne institucije u Metropolitan Limi (socioekonomski nivo C i D), uzrasta između 9 i 10 godina. Kako bi se pokazao uticaj šaha na predložene psihološke varijable (intelektualni kapacitet, numeričko razumijevanje, razumijevanje čitanja i samopoštovanje) bilo je važno da istraživanje bude eksperimentalno (kvazi-eksperimentalni dizajn, jer nema nasumične alokacije subjekata), sa evaluacijama prije i nakon testiranja, i sa  dvije kontrastne grupe: tradicionalna kontrolna grupa i aktivna kontrolna grupa.

Uključivanje aktivne kontrolne grupe služi za pojašnjavanje uticaja nespecifičnih i placebo faktora povezanih sa prisustvom instruktora šaha koji obavlja nedeljnu aktivnost sa eksperimentalnom grupom — izabrana je nastava u Marineri, plesna škola u Peruu, za ovu svrhu. Ovaj dvostruki kontrast u dizajnu bio je preporučen u procjenama prethodnih studija, ali jedva da je ikad stavljen u praksu. Dakle, da bi se demonstrirao pozitivan uticaj šahovske prakse kod školaraca, bilo je potrebno da se, polazeći od situacije jednakosti između tri grupe (pretest), u post-testu pronađu statistički značajne razlike u korist eksperimentalne grupe, u poređenju sa dvije kontrolne grupe.

Program se efektivno provodio 5 mjeseci, sa ukupno 20 sesija od otprilike 90 minuta svaka. Sesije eksperimentalne grupe održavale su se sedmično u istoj učionici i imale su zaduženog specijalovanog nastavnika koji je koristio odgovarajući materijal: zidnu tablu sa magnetiziranim figurama, 15 šahovskih garnitura sa drvenom tablom i kompaktne plastične figure (veličina 4) , tabla, markeri i pribor za pisanje ako postoji. Sesije su imale za cilj osposobljavanje učenika da odigraju šahovsku partiju u potpunosti (otvaranje, središnjica i završnica), primjenjujući osnovna pravila i strategije igre. Pretpostavljalo se da su krenuli od “nulte razine” – tj. da nisu imali predznanja. Svaka sesija je imala dobro definisane ciljeve, adekvatne resurse i bila je u skladu sa unapred planiranom metodologijom. Istovremeno i sa istom raspodjelom vremena, aktivna kontrolna grupa je takođe imala časove Marinera plesa sa specijalovanim nastavnikom u prostoru pored njihove učionice.

Za evaluaciju odabranih varijabli primijenjena su četiri psihološka testa, kako u fazi prije i nakon testiranja:

-Test progresivne matrice, specijalna skala

Numeričko razumijevanje za primarni nivo

-Razumijevanje čitanja za primarni nivo

-Coopersmith mjerenje samopoštovanja za školsku djecu

Svi ovi testovi su se prethodno pokazali kao pouzdani i validni u ovom okruženju.

Rezultati

Podjednaki rezultati postignuti su odgovarajućim statističkim metodama u predtestnim evaluacijama između tri grupe. U evaluaciji nakon testiranja, jednaki rezultati su postignuti u tri od četiri ispitane varijable; izuzetak je bilo Mjerenje samopoštovanja, i to samo u muškom poduzorku, gdje je potvrđen povoljan uticaj igranja šaha, budući da je eksperimentalna grupa značajno nadmašila kontrolnu grupu (p = .011; veličina efekta 0,84, velika) i aktivnu grupu. kontrolna grupa (p = .050; veličina efekta 0.74, srednja).

Vjerujemo da ovaj nalaz pomaže da se djelimično objasni primjećena prevlast muškaraca nad ženama u šahovskoj praksi i majstorstvu, što je superiornost koja je iznenađujuća jer uključuje čisto psihološke vještine u kojima ne bi trebalo biti takve neravnoteže vještina. Kao što je poznato, u šahovskim takmičenjima obično postoji ženska grupa i druga muška ili otvorena grupa (može uključivati žene koje pristaju da se takmiče protiv muškaraca). Naravno, postoje određeni izuzeci, ali ono što je navedeno važi za sve zemlje. Na najnovijoj FIDE rejting listi (januar 2023.) nema nijedne žene među 100 najboljih igrača svijeta.

Postavljene su različite hipoteze za objašnjenje ovog fenomena, koji je od velikog interesa za diferencijalnu psihologiju, s obzirom na postojeće razlike u agresivnosti, inicijativi, prostornim i vremenskim vještinama, brojčanim sposobnostima, upornosti, emocionalnosti i strpljenju. Zanimljivo je otkriti da li ove razlike imaju više veze s genetikom ili s okolinom. Do sada nije postignut konsenzus o ovom pitanju, ali je jasno da šah privlači više muškaraca i da se oni osjećaju ugodnije u okruženju igre. Ako je to slučaj, moglo bi se pretpostaviti da samopoštovanje, kao regulatorna varijabla, može biti dodatni element unutar konstelacije faktora koji, jačanjem osjećaja postignuća, kompetencije i priznanja, doprinosi muškoj prevlasti – odnosno, muškarci pridaju veći značaj šahu, ponosniji su na svoje dobre rezultate i osećaju se motivisanije da nastave da se usavršavaju (Maass, D’Ettole & Cadinu, 2008). Ostaće budućim istraživanjima kako bi se ova pretpostavka učvrstila, kvalifikovala ili odbacila.

Vraćajući se na prvobitne ciljeve studije, nije bilo moguće provjeriti povoljan uticaj šaha na varijable intelektualnog kapaciteta, numeričkog razumijevanja ili razumijevanja pročitanog. Smatramo da su najmanje tri faktora mogla uticati na rezultate:
(1) osjetljivost korištenih psiholoških instrumenata, koji zbog svojih karakteristika i načina primjene možda nisu bili najpogodniji za otkrivanje pozitivnih promjena;
(2) ograničenje u broju šahovskih vježbi (dvadeset) i u vremenu predviđenom za studiju (pet mjeseci), koji jedva da je dostigao donje granice preporučene u prethodnim istraživanjima — budući da je u studijama ove prirode teško moći računati na optimalne uslove poželjne za program najmanje srednjeg obima; i
(3), prisustvo različitih nastavnika zaduženih za četiri učionice koje su činile uzorak, budući da njihova različita intervencija u predmetima koji se odnose na matematiku i čitanje može dobro uticati na proučavane varijable, budući da je ovo težak faktor za evaluaciju i kontrolu. Po ovoj poslednjoj tački, možda bi jedini način da se ovo potencijalno ograničenje prevaziđe bio da imamo mnogo veći uzorak, iz različitih osnovnih razreda i iz različitih škola, što zbog svoje širine omogućava razvodnjavanje uticaja ličnih karakteristika nastavnika.

Zaključak i preporuke

Preporučuje se izvođenje dodatnih eksperimentalnih studija koje u svom dizajnu implementiraju evaluaciju ulaska i izlaska i najmanje dvije kontrolne grupe (pasivne i aktivne), te da se nastave neprekidno najmanje 8 mjeseci i završi ukupno 25 do 30 vježbi, od oko 90 minuta svaka. Isto tako, paralelno sa istraživanjima na velikim uzorcima, mogu se razviti dublje studije sa malim, ali odabranim uzorcima — na primjer šahista različitih kategorija (početnici, amateri i majstori) — i korištenjem individualnih psiholoških testova veće osjetljivosti i specifičnosti, koje istražuju područja i psihološke procese na dublji način: na primjer, uporednim analizama radnog i dugotrajnog pamćenja, vizuelne i prostorne imaginacije, figurativnog računanja, selektivne i globalne pažnje, apstraktnog rasuđivanja, temperamenta i društvenog života .

Ili se fokusirajte na druge izvršne funkcije: planiranje, samoregulaciju, mentalnu fleksibilnost, inhibiciju i upravljanje vremenom. Konačno, vjerujemo da je istraživanje uticaja šahovske prakse na psihološke i kognitivne varijable još uvijek daleko od konačnog; Pretpostavke o pozitivnom učinku nisu uvijek provjerene u rigoroznim studijama sa robusnim i zahtjevnim dizajnom, ali postoje obećavajući znaci u obliku povoljnih rezultata koji zahtijevaju dalja istraživanja.

Šah je i dalje potencijalno oruđe koje – po nižoj cijeni i u razigranom i zdravom, zabavnom okruženju – može donijeti koristi onima koji ga igraju, posebno djeci i mladima.

Reference

  1. Guzman, J. (2022). Influence of chess on intellectual capacity, numerical and reading comprehension, and self-esteem in fourth grade students. [PhD thesis, Universidad Nacional Mayor de San Marcos, Faculty of Psychology, Postgraduate Unit]. Institutional repository Cybertesis UNMSM. http://cybertesis.unmsm.edu.pe/handle/20.500.12672/18931
  2. Maass, A., D’Ettole, C. & Cadinu, M. (2008). Checkmate? The role of gender stereotypes in the ultimate intellectual sport. European Journal of Social Psychology. 38, 231-245 (2008). Retrieved from http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1002/ejsp.440/pdf
  3. Nicotera, A. & Stuit, D. (2014). Literature Review of Chess Studies. Basis policy research. Retrieved from http://saintlouischessclub.org/sites/default/files/CCSCSL%20Literature%20Review%20of%20Chess%20Studies%20-%20November%202014.pdf
  4. Sala, G. & Gobet, F. (2016). Do the benefits of chess instruction transfer to academic and cognitive skills? A meta-analysis. Educational Research Review 18, 46-57. Retrieved from https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S1747938X16300112
  5. Trinchero, R. (2012). Chess as a cognitive training ground. Six years of trials in primary schools. Gli scacchi, un gioco per crescere. Six years of experimentation in the primary school. Franco Angeli.

    https://en.chessbase.com/post/benefits-of-chess-in-the-school-population

Kuda ide šah?


Piše: Sagar Shah

2.1.2023. – Danas, izvršni direktor ChessBase India Sagar Shah želi da se dotakne teme koja mu se mota po glavi, a na koju nema konkretnih odgovora. Da li šah kreće prema kraćim vremenskim formatima. Da li sponzori pokreću ovaj trend? I hoće li se napustiti klasični šah? „Samo želim da postavim pitanje, možda naši čitaoci mogu da vide zašto se osjećam pomalo zbunjeno kao ljubitelj šaha,“ kaže Sagar.

Istina je da šah u velikoj mjeri ima svoju vrijednost iz činjenice da ima bogatu istoriju vezanu za njega. Naročito titula svetskog šampiona – počela je sa Wilhelmom Steinitzom 1886. godine, otišla u ruke Laskera, pa Kapablanke, Aljehina – znamo spisak i titula je trenutno u rukama Magnusa Karlsena. Prilično je nevjerovatno pomisliti da je u posljednjih 136 godina bilo samo 16 svjetskih prvaka! Čitava ova istorija u kombinaciji sa činjenicom da se svake godine igraju kvalifikacije za meč, a sam meč pažljivo organizuje FIDE, daje veliku snagu ovoj tituli.

Međutim, prije nekoliko mjeseci Magnus Carlsen je najavio da neće braniti svjetsku titulu. Ovo nije prvi put da je neko to uradio. Posljednji šampion koji je odbio da brani titulu prvaka svijeta bio je Bobby Fischer. Legendarni američki GM imao je razloge koji su se razlikovali od Magnusovog. Ono što se tada dogodilo je da je svijet ubrzo zaboravio na Fišera, a Anatolij Karpov je preuzeo vlast od 1975. Deset godina kasnije pojavila se ‘zvijer iz Bakua’, Garry Kasparov, i sve je izgledalo u redu. Najjači igrači svijeta borili su se za najvišu titulu.

Ono po čemu se ovaj Fišerov period razlikuje od Carlsenovog perioda je to što je Fišer bojkotovao svoju titulu, ali nije ni igrao šah. Ali Carlsen se neće povući. On želi da nastavi da igra! On jednostavno ne želi da igra Svjetsko prvenstvo u sadašnjem formatu. A zašto on to ne želi da uradi? Glavni razlog je format. Klasični format šaha postaje previše dosadan na najvišem nivou. Mjeseci i mjeseci provode se u pripremi za ove mečeve, tražeći najsitnije nijanse u otvaranju. Sve ovo postaje malo previše za Magnusa sa 32 godine, koji je to učinio u posljednjih pet mečeva za Svjetskog šampiona.

S obzirom da nije branio svoju titulu svjetskog prvaka, govoreći o tome da se klasični šah postepeno gasi i igra na događajima kraćeg formata, čak i Chess960, najjači igrač na planeti ozbiljno se zalaže za format kraćeg vremena. I on ne govori samo o tome, on zapravo daje primjer. Carlsen je brend koji svijet prati. Ljudi ga vole, a on ima veliki uticaj ne samo na navijače, već i na mlađe generacije i trendove u sportu. S obzirom na to, on još uvijek učestvuje na Wijk aan Zee Tata Steel Chess Championships 2023, koji je klasičnog formata.

Moja konfuzija kao ljubitelja šaha je: šta će biti trend u svijetu šaha u danima koji dolaze? Svijet i dalje priča o Magnusu kao najjačem igraču na planeti na osnovu njegovog klasičnog rejtinga. Ako uzmemo njegov blitz rejting, Carlsen je već na 4, mjestu u svijetu. Ako ste, recimo, Arjun Erigaisi, koji je upravo dobio sponzorski ugovor od 1,5 miliona dolara od Quantboxa, gde želite da uložite svoje resurse? Da li se želite pripremiti za kandidate, meč za Svjetsko prvenstvo i čitav ovaj ciklus, koji bi vrlo vjerojatno mogao izgubiti na značaju u godinama koje dolaze? Ili se želite više fokusirati na kraće formate?

Opšte je shvatanje da sport kreće u pravcu gdje navijači uživaju da ga gledaju, a tamo gdje ima navijača ima i para, jer sponzori počinju da pristižu. Dakle, sa svim ovim razumijevanjem, čini se da će stvari prirodno ići prema kraćim vremenskim formatima. Ali šta je onda sa tradicijom, istorijom, pravom ljepotom šaha koja leži u klasičnom formatu. Šta će biti s tim? Kako će se FIDE pozabaviti ovim? S jedne strane imaju stoljetnu tradiciju i istoriju o kojima treba brinuti, a s druge su ljubitelji šaha, sponzori pa čak i najjači igrač na planeti koji žele da se oni promijene!

Šta mislite o čitavoj ovoj situaciji? Šta mislite da će na kraju pobijediti? Da li će se klasični šah ukinuti? Ili će titula svjetskog prvaka (klasični format) zadržati vrijednost? Javite mi svoje razmišljanje!

Sagar Shah

https://en.chessbase.com/post/where-is-chess-going

GM Rashit Ziatdinov: Tragična sudbina Rubinsteina


Piše: GM Rashit Ziatdinov

Akiba Rubinstein (1880-1961) je pobijedio sve svjetske prvake svog vremena!

Doživio je 81 godinu, ali nije igrao posljednjih 30 godina.

Nakon 1932. godine, pogoršanje mentalne bolesti primoralo je Rubinsteina da napusti svoju šahovsku karijeru. Neko vrijeme je proveo u psihijatrijskom sanatoriju u Briselu, a potom je živio sa porodicom do 1942. godine.

Za vrijeme okupacije Belgije bio je sklonjen u sanatorijum za duševne bolesnike (Centar hospitalier Jean Titeca), a nakon izlaska ponovo je živio sa porodicom u Briselu.

Godine 1950. dobio je titulu međunarodnog velemajstora (prema ukupnim zaslugama).

Nakon smrti supruge 1954. godine i do kraja svog života, maestro je ostao u jevrejskom staračkom domu u Rue de la Glacière 31-35 u Briselu. Ponekad su ga posjećivale kolege šahisti.

Umro je u Antverpenu, gdje je starački dom premješten iz Brisela za vrijeme renoviranja.

(Prenesno sa fejsbuka)

FM Slobodan Bojković: SEĆANjA uz priče o jednoj varijanti Karo-Kana


Što te ne slomi, to te ojača;
malo šta u svetu je bez plača.

Životni moto autora teksta.

Na Masters turniru „Memorijal Svetozara Gligorića“, održanom u Beogradu jula meseca 2022. godine, u partiji mlade šahovske nade iz Kazahstana, četrnaestogodišnjeg Danijala Sapenova, i najstarijeg učesnika, veterana Slobodana Bojkovića, izmenjenim redosledom poteza, nastala je pozicija iz Štajnicove varijante Karo-Kana. Ta varijanta sadrži uvodne poteze 1.e4 c6 2.d4 d5 3.Sc3 d:e4 4.S:e4 Sd7. Posle poteza Sgf6 beli je odigrao Se4g3 i sa tim nastavkom je, posle početna tri poraza, Bojković ostvario treću pobedu u nizu, a otvaranje ga podseća na događaje i uspehe iz mladosti. Zato evo i malo dužeg vremeplova direktno iz pera učesnika događaja.

Predistorija odlaska na Omladinsko prvenstvo Srbije 1962. (samo pobeda u ključnoj partiji na prvenstvu Niša overavala je vizu za odlazak) zahteva posebnu priču o varijanta sa Sg3 u Karo-Kanu, uz malu rokadu. Naime, i pored toga što sam sa nepunih 15 godina postao standardni član jedinog šahovskog kluba u Nišu – Trgovačkog (od jeseni 1961. Železničar) – sticaj okolnosti me je sprečio da već 1960. učestvujem na omladinskom prvenstvu Srbije. Vodio sam sa poenom prednosti ispred direktnih konkurenata (tri godine starijeg Branislava Nedeljkovića – Cvanje, odnosno dve godine starijeg Srboljuba Tomaševića – Kikija), ali posle žrtve figure zbog lepote, u poslednjem kolu protiv Tomaševića, posle brzopletog i nepreciznog reda poteza, umesto da dobijem, gubim partiju i u tromeču otpadam. Sledeće, 1961. godine, iako sam na prvenstvu kluba (grada) bio drugi iza Šahovića, na omladinskom prvenstvu gubim od direktnog konkurenta Vojislava Đorića, on bez igre remizira sa prijateljem Miodragom Kajganovićem, koga u direktnom susretu ne uspevam da pobedim, pa sam opet zaustavljen. A 1962. je bila ponovljena situacija iz 1961. godine. Iako je Đorić, pobednik omladinskog prvenstva Srbije 1961, imao direktno pravo učešća na prvenstvu 1962, partijac Stojan Vučković – Ane, – kasnije poznati šahovski radnik i sudija na 30 radničkih prvenstava Jugoslavije i Srbije, kao i na svetskim šahovskim Olimpijadama (koga sam rezultatima istisnuo iz standardne ekipe kluba) – menja pravilnik i omogućava Đoriću da igra i na prvenstvu grada. Da li samo zbog priprema za nastupajuće prvenstvo, ili da bi pomogao Kajganoviću da me ponovo eliminiše? Jer i na tom prvenstvu 1962. smo samo nas trojica bili ozbiljni igrači. Iznerviran takvim izmenjenim pravilnikom turnira, pročitanim na samom otvaranju (bez mogućnosti za žalbu i promenu), i usudom – u prvom kolu žreb je odlučio da igram sa Đorićem (!) – forsiram kao i 1961. i gubim partiju. Ipak, Đorić je ispao korektan, igrao je i pobedio i Kajganovića. U direktnom duelu, ovog puta u poslednjem kolu, odlučivalo se ko će otići na prvenstvo Srbije. Moram da pobedim Kajganovića, koji igra čvrsti Karo-kan. Da bih izbegao uprošćavanje pozicije na Sf6 igram Sg3, uz kasniju malu rokadu. Strpljivom igrom, obuzdavajući sebe, uspevam da pobedim u dalekoj završnici, i konačno, iz trećeg pokušaja, odem na omladinsko prvenstvo Srbije.

A tamo, nadmoćno, sa 14 poena iz 16 partija, pobeđujem ispred Vojislava Đorića, Slobodana Gavele, Slobodana Martinovića – Šoće, Miodraga Ostojića – budućeg kardiologa i akademika, Dragoljuba Joksimovića i ostalih učesnika.

Omladinsko prvenstvo Jugoslavije igralo se od 10. do 30. avgusta u Vrnjačkoj Banji. Na krilima mladalačkog zanosa i ljubavi (devojku iz Smedereva upoznao sam tog leta na bazenu u Borjaku), sve mi je polazilo za rukom. Nadmoćno, sa 11,5 poena iz 15 partija, pobeđujem ispred budućih velemajstora, olimpijaca, Albina Planinca, Bojana Kurajice i Miše Cebala, internacionalnih majstora Vojka Musila, Gorana Antunca, Zvonka Meštrovića i Srđana Cvetkovića, ispred četvorostrukog omladinskog prvaka Vojvodine Vladimira Miloševića – budućeg Fide majstora i gastroenterologa, te ostalih talentovanih omladinaca iz bratskih republika. (Omladincima iz Hrvatske nisu bili dovoljni ni prisusvo, ni pomoć, IM Mije Udovčića, da mene, jedinog drugokategornika pored Župskog iz Makedonije, zaustave u pohodu na titulu.)

Pobeda na prvenstvu donela mi je sve pogodnosti o kojima jedan omladinac može da sanja: titulu majstorskog kandidata, jednogodišnju stipendiju, učešće na Seniorskom šampionatu Jugoslavije, učešće u reprezentaciji Jugoslavije u meču sa šahistima SSSR-a, kao i učešće na Omladinskom prvenstvu Sveta u Lenjingradu 1963. godine.

Osamnaesti posleratni Seniorski šampionat Jugoslavije – ujedno kvalifikacije za Zonski turnir – igrao se u 13 kola po švajcarskom sistemu, od 12. do 30. novembra 1962. takođe u Vrnjačkoj Banji. Bilo je nekoliko dana predaha, što je danas nezamislivo. (Naime, sada se uglavnom u 7 dana odigra 9 kola).

Bio sam najmlađi učesnik šampionata, i već u prvom kolu u napadu sam pobedio majstora Mihajla Mihaljčišina, a uskoro remizirao i sa velemajstorom Vasjom Pircem, višestrukim prvakom Jugoslavije. Proveravajući listu učesnika ustanovio sam da nas je od 32 igrača, te daleke 1962. godine, ostalo samo šestorica živih: velemajstor Aleksandar Matanović (rođen 1930), IM Rajko Bogdanović (1931), VM Bruno Parma (1941), VM Dušan Rajković (1942), Marjan Ankerst (1942) i ja, najmlađi, rođen 1945. godine. (I samo smo dvojica još u šahu aktivni, Dušan Rajković i ja.)

Na šampionatu sam bio ushićen atmosferom, susretima sa šahovskim velikanima, novim šahovskim prijateljima, šahovskim partijama, izveštavanjem sa turnira na TV, radiju i u novinama, kao i poznanstvom sa Dragoljubom Janoševićem i Milunkom Lazarević. Ali euforični sjaj oduševljenja na trenutke je narušavao glas upozorenja i otrežnjenja. Glas realnosti da živim u šahovskoj provinciji, i da i pored prikazanog talenta neću imati podršku za rad na šahu iz ŠS Srbije i Jugoslavije. Naime, šahisti su vlastima bili potrebni radi propagande, jer se ubrzano širio i Pokret nesvrstanih, ali iza blještavih kulisa uglavnom su bili prepušteni sami sebi. Osim malobrojnih privilegovanih, sa stalnim zaposlenjem uz omogućavanje odsustva radi igranja šaha, ostali šahisti su zbog privrženosti drevnoj igri podnosili velike žrtve, a za uzvrat nisu imali čak ni zdravstvenu zaštitu. A podrška za napredovanje, i u šahu, kao i u mnogim sferama života, imala je i drugu stranu medalje: svoju moralnu cenu…

* * *

Zahvaljujući mojim pobedama na omladinskim prvenstvima Srbije i Jugoslavije, kao i učešću na seniorskom prvenstvu Jugoslavije, te, 1962. godine, dodeljena mi je Oktobarska sportska nagrada „Oslobođenje grada Niša“. Bio sam na drugom mestu liste nagrađenih, iza trofejnog strelca Ilije Ničića. (Zbog streljaštva i učešća na prvenstvima države, ali i učešća sa reprezentacijom Jugoslavije na balkanskim, mediteranskim i olimpijskim igrama, i normalno, odsustva sa radnog mesta, bio je kažnjavan umanjenjem plate, a 1964. kao VKV stolar i aviostolar, zbog streljaštva, ostao je i bez radnog mesta; ipak, posle intervencije partijskih struktura „sa vrha“, bio je vraćen na posao. Tako se odnosila niška provincijska sredina: nije praštala uspehe pojedinaca, a nije imala ni poštovanja za njihove žrtve, ni saosećanja u teškim okolnostima. Zbog male penzije, da bi preživeo, Ilija Ničić – Čiča je morao, 1997. godine, da spakuje 186 svojih medalja – od kojih 146 zlatnih, kao i pehare, značke i plakete i proda ih za 500 maraka na niškom buvljaku…)

Pošto su te 1962. godine za uspehe niških šahista, osim Žarka Radičevića, priznatog društveno-političkog radnika i privrednika, čuli i drugi ljudi iz partijskih struktura, na šah se više nije gledalo samo kao na dokono gubljenje vremena. Svrstan je i u Nišu u sport, a shvaćeno je da može, i da treba da ima i vaspitno-moralnu ulogu. Dugogodišnji volonterski sekretar šah kluba, Dragoljub Mihajlović zadobija malo bolji tretman u Pionirskom domu u Nišu, gde je radio kao vaspitač. Omogućava mu se da veći fond časova posvećuje šahu, radu sa pionirima i organizaciji takmičenja po školama, kao i rad vikendom sa talentovanim pionirima. Na Prvom pionirskom prvenstvu Jugoslavije, čiji je idejni tvorac i glavni organizator Mihajlović, pioniri iz Niša, Željko Đukić i Vladimir Ivković, osvajaju prva dva mesta.

Posle pobeda Dragutina Šahovića na Omladinskom prvenstvu Srbije 1958, Vojislava Đorića 1961, mene, Slobodana Bojkovića, 1962. na prvenstvu Srbije a zatim i Jugoslavije, zahvaljujući temeljnom trideset trogodišnjem Mihajlovićevom radu sa pionirima – jer pored talenta i rada na šahu, potreban je i rad na razvoju ličnosti – uspehe nastavljaju: Željko Đukić, najtrofejniji Slavoljub Marjanović (četvrto i zatim treće mesto na omladinskim prvenstvima sveta, trostruki omladinski i jednom seniorski prvak Jugoslavije, osvajač bronzane medalje na Olimpijadi 1980), Zoran Ilić, Branimir Maksimović, Suzana Maksimović, i drugi, ovde nepomenuti, budući Fide i međunarodni majstori, da bi se okončali sa Igorom Miladinovićem, omladinskim prvakom sveta 1993. Nedavno, povodom proslave 74 godina postojanja Šahovskog saveza Srbije, Dragoljubu Mihajloviću je u 91. godini života, dodeljeno priznanje – plaketa za doprinos šahu u Srbiji.

* * *

Što se mene tiče, sve dotadašnje uspehe sam uglavnom ostvario samostalno, samouk. Jedino mi je u razvoju pomagao – u analizi, proveri pozicija i nadmetanju – pet godina stariji, od niške sredine neprihvaćen, talentovani buntovni omladinac, Dragutin Šahović, budući prvi velemajstor poreklom iz Niša. U novonastalim okolnostima, posle velikih – za mene vrtoglavih – uspeha u 1962. godini, u mojim mladalačkim očekivanjima nadao sam se da će se nešto promeniti, da će mi se pomoći u pripremama za Omladinsko prvenstvo sveta koje je trebalo da se održi avgusta 1963. u Lenjingradu. Pitam se, da li mi je pomoć uskraćena zbog obelodanjenih događaja u slavljeničkoj Novogodišnjoj noći 1963. godine u Budimpešti, posle naše pobede u dvokružnom meču na 10 tabli protiv omladinske reprezentacije Mađarske? I da li sam jedini na njih ukazao? Jer događaji su odmah zataškani, vođa puta – Žarko Popović – šahovski pregalac iz Novog Sada bio je primoran da ćuti, a podrška za pripreme i razvoj mi je stigla samo u vidu pretplate na „Šahmatni biletin“.

A evo šta je tadašnji i višegodišnji selektor omladinaca, IM Nikola Karaklajić, kapiten reprezentacije u Budimpešti, u Jugoslovenskom šahovskom glasniku 1/1963, posle pobede u meču, napisao o meni: „Za koga (Bojkovića – S.B.) smo želeli da postigne sjajan rezultat već i zbog toga što će biti naš predstavnik na Omladinskom prvenstvu sveta. Mećutim, igrao je nesigurno, pa je izgubio partiju koju je mogao dobiti u nekoliko poteza. Zato ostaje naš zadatak da Bojkoviću pružimo mogućnost da se što bolje pripremi, uključujući tu i eventualnu promenu repertoara otvaranja, a svakako temeljnije poznavanje završnica.“

Nažalost, uprkos slatkorečivih obećanja velikog znalca završnica, nisu mi pozajmljene kultne Fajnove završnice, a nisam imao čak ni jedan čas konsultacija o repertoaru otvaranja, popunjavanju „rupa“ u strategiji, kao i u tretiranju središnjica i završnica?!

Evo i viđenja IM Vladimira Vukovića, iznetog u JŠG 7/1963 posle meča Jugoslavija – SSSR u Rijeci: „Naši omladinci (Bojković, Kurajica i Nemet) možda i nisu zaostajali za njima (Omladinska trojka, … Vitolinš, Zaharov, Ceškovski … apsolutno „prva garnitura“ SSSR-a – V.V.) po talentu, ali svakako po upornosti naročito u konačnici. […] Čini se po svemu da je u pravu velemajstor Udovčić koji je u „JŠG“ prošle godine utvrdio da mi imamo niz odličnih talenata među omladincima, tražeći ujedno da se sa njima ozbiljno radi. Ovo potonje je, čini se, izostalo i zbog toga su naši omladinci u meču ispoljili neke gotovo početničke slabosti u osnovnim načelima psihologije borbe i u vođenju igre u konačnicama.“ (Bojković sa osvojenih 2,5 poena iz 5 partija, i Nemet i Kurajica sa 1,5 poenom iz 7 partija. – S.B.)

Pa ipak, da li i zbog mojih neočekivanih, šokantnih, pobeda u prva dva kola protiv sovjetskih omladinaca Alvisa Vitolinša i Aleksandra Zaharova u meču SSSR – Jugoslavija u Rijeci juna 1963, povrh dva poraza poznatog velemajstora Lajoša Portiša protiv rumunskog omladinca Florina Georgijua u dvokružnom meču Mađarska – Rumunija, tek Rusi su neočekivano otkazali organizaciju Omladinskog prvenstva sveta. (Uvideli su, valjda, da njihovi omladinci nemaju šanse za pobedu na Prvenstvu?) Jugoslaviji je već bila poverena organizacija Studentske olimpijade jula u Budvi, kao i Ženske olimpijade septembra u Splitu, pa se prihvatila organizacije i VII Omladinskog prvenstva sveta. Tako je učešće naknadno omogućeno Bojanu Kurajici i Vojku Musilu.

Usled zauzetosti malobrojnih šahista, zaposlenih u šahovskim savezima Srbije i Jugoslavije, organizacijom još jednog turnira, a možda i zbog ukazanih i obelodanjenih činjenica (događaja u Novogodišnjoj noći u Budimpešti) i drugih okolnosti, ispalo je da ni u svojoj zemlji, na važnom takmičenju u Vrnjačkoj Banji, nisam imao podršku ni sekundanta (a kamoli trenera). [Zvanično, na papiru, bila su za vreme takmičenja u Vrnjačkoj Banji trojica sekundanata: za mene – selektor omladinaca Nikola Karaklajić – umesto mog nesuđenog sekundanta u Lenjingradu, poznatog teoretičara, majstora Vladimira Sokolova; za Bojana Kurajicu i za Vojka Musila. Samo Kurajica je odlazio na pripreme kod Vladimira Sokolova koji je sa njim uglavnom stalno radio (za mene i Musila Sokolov nije bio zadužen, mada su nam repertoari otvaranja u mnogim delovima bili slični sa Kurajičinim, i prisustvo bi nam koristilo!). Musil je samo par puta bio na pripremama kod Božidara Đuraševića (razlikovali su im se repertoari otvaranja), a mislim da ni turnirske partije nisu analizirali.]

Selektor Nikola Karaklajić je u jutarnjim časovima kratkotrajno svraćao u naš omladinski apartman u hotelu Sloboda (u početku prvenstva češće), i tada praktično nije imao vremena da zajednički analiziramo ni odigrane partije i ključne pozicije, što je i iz današnjeg ugla gledanja, za mene, a verujem i čitaoce, nezamislivo i neverovatno. A ja, psihički i fizički načet posle nerealizovane materijalne prednosti protiv Kurajice u prvom kolu finala (nadigrao sam ga u otvaranju sicilijanke uprkos pomoći teoretičara Sokolova), i posle sledeća tri remija (bez pobede, što mi se do tada nije dešavalo), i bez sekundanta… bez pomoći bilo koga od starijih, zatečen ponudom remija od strane favorita IM Florina Georgijua i njegovog sekundanta (iako je Georgiu zaostajao pola poena iza prvoplasiranog Mihaela Janate?!) – a uoči za mene ključne partije sa njim u petom kolu, gde mi je samo pobeda omogućavala ostanak u trci za vrh – postupam nerazumno, saglasno svom karakteru… tokom igre ne koristim ukazane šanse, i gubim. Sam, bez prijateljskog saveta od starijih i iskusnijih prisutnih šahovskih kolega, poražen sam i u poslednjim partijama prvenstva (uprkos izglednim pozicijama u 7. i 8. partiji finala protiv Tan Liana i Vesterinena, što je rezultiralo grubom greškom u 23. potezu u poslednjoj partiji protiv Janate). Bez ikakve podrške u kritičnim trenucima, iscrpljen stresnim situacijama, mentalno slomljen, turnir sam završio na desetom, poslednjem mestu u finalnoj grupi.

A o tome, jedan od sekundanata – IM Božidar Đurašević – u komentaru sa prvenstva, JŠG 10-11/1963, o meni piše: „Bojković je razočarao. Posle prodorne igre u predtakmičenju nije se moglo pomišljati da će naš predstavnik zauzeti poslednje mesto. On je kao i Kurajica talentovan, ali teško podnosi poraze i brzo se deprimira te posle prvih neuspeha upravo igra sa pola snage. Inače dobar je teoretičar i u nekoliko partija uspešno je odigrao otvaranja i pokazao izvesne teorijske novosti.“ (Pomenute „teorijske novosti“ u otvaranjima rezultat su pretplate na „Šahmatni biletin“, sopstvenih analiza i hrabrosti da se upuštam u aktuelne varijante – komentar Bojkovića.)

(nastaviće se)

(Preneseno sa Večitog šaha Vladice Andrejića)

Od 01.01.2023. važe nova Pravila šaha FIDE


Piše: Vladimir Cicmil

Šta je novo u FIDE Pravilima Šaha?

Iako je bilo utvrdjeno (1996.) da se Pravila igre šaha menjaju tek svake četvrte godine, Generalna skupština FIDE je u medjuvremenu odobravala nekoliko vanrednih revizija, a poslednja je odobrena 07.08.2022., sa važnošću od 01.01.2023. Ove poslednje izmene Pravila su i po obimu i po suštini minorne, ali ipak zaslužuju pažnju organizatora, igrača i sudija. Ukupno ima oko dvadeset izmena članova koje se mogu svrstati u sledeće tri grupe:

1. Formalne izmene: Usaglasena je terminologija sa drugim pravilima (Prvila protiv varanja sada se zovu Pravila Ferpleja), prenumerisanje nekih klauzula zbog premeštanja ili ubacivanja stavki iz jedne u drugu klauzulu, rodna jednakost je data u tekstu, a ne kao ranije gde je bila posebna stavka.

2. Izmena klauzula zbog prilagodjavnja novim tehnologijama: Dozvoljava se (pored standardnog papirnog formulara) zapisivanje poteza u “elektronskom formularu” koji mora biti odobren od FIDE. Ovo je sasvim nova stavka koja je uticala da se izvrši nekoliko formalnih korekcija drugih članova. Očekuje se da FIDE uskoro odobri “elektronske formulare”, slično kao što je odobrila upotrebu “brendovanih” časovnika.

3. Izmena kaznene odredbe za Ubrzani šah: Umesto dodatka protivniku dva minuta u slučaju nelegalnog poteza prekršioca, sada se dodaje jedan minut. Praktično, ova klauzula je prebačena iz poglavlja za Brzopotezni šah, tako da je ova kaznena odredba ista i za Ubrzani i za Brzopotezni šah.

Iz ovog teksta se vidi da, iako su najnovije dopune Pravila uticale da se reviduje oko dvadesetak klauzula, praktično su značajne samo dve izmene navedene pod tačkama 2 i 3.

Vladimir Cicmil

27.12.2023

ZVANIČNO: SANDRA ĐUKIĆ DRUGO POJAČANJE ŠK „HERCEG NOVI 1949“


Piše: Miloš Bubanja, sekretar ŠK „Herceg Novi 1949“

Nakon dolaska ženskog internacionalnog majstora Lene Miladinović, šahovski klub „Herceg Novi 1949“ postigao je saradnju sa novim pojačanjem za narednu sezonu u ženskoj kategoriji.

Radi se o ženskom internacionalnom majstoru Sandri Đukić koja je takođe kroz svoju šahovsku karijeru bilježila odlične rezultate.

Titulu ženskog internacionalnog majstora osvojila je 2011.godine, šahovski je profesionalac, nacionalni šahovski arbitar kao i trener specijalizovan za obuku šahovskih početnika.

Prvi veliki uspjeh bio je 1998. godine pobjedom na Državnom prvenstvu za kadete do 10 godina i osvajanjem narednih 7 prvenstava u konkurenciji U10, U12, U14, U16, U18 gdje je oborila sve rekorde u kadetskom šahu.

Kao kadetski šampion učestvovala je na evropskim i svjetskim prvenstvima.

Najveći uspjeh postigla je osvojivši Evropsko prvenstvo u brzopoteznom šahu 2002. godine.

Takođe, zauzela je drugo mesto u Valensiji (Španija) na Svjetskom kadetskom prvenstvu u brzopoteznom šahu.

Sa 17 godina, na Omladinskom prvenstvu Srbije do 20 godina osvojila je prvo mjesto, kao i u seniorskom pojedinačnom šahu gdje je osvajala veliki broj medalja.

SANDRA DOBRODOŠLA!

#škhercegnovi1949

Velemajstor Milan Draško-Turneja u osvit rata (drugi nastavak)


Sjećam se još jednog događaja iz Kaorlea. Igrali smo jamb u bašti restorana uz obalu, kad osjetih da mi je hladno. Predložio sam Šuletu da nastavimo igrati na plaži, na jakom suncu. Bilo je još gore, otkrih Nenadu šta me muči i krenusmo prema maloj bolnici, nedaleko od obale. Osjećao sam se sve lošije, kad sam ušao u bolnicu legli su me na krevet, blizu ulaza. Temperatura je skočila na četrdeset, doktoru koji me primio pridružio se njegov kolega. Dugo traju konsultacije, ali ne skidaju pogled sa mene! Osjetih nespokojstvo, šta se moglo desiti sa mojim organizmom za tako kratko vrijeme? Dali su mi jaku tabletu, koja je malo oborila temperaturu. Sljedećeg jutra trebalo je da putujemo do gradića Varala u provinciji Verčeli.

Vrativši se u sobu prisjetio sam se narodnih lijekova. Krompir izrezan na pole ili izrendan, pomiješan sa sirćetom, stavi se na tabane. Sadržaj se položi u tkaninu i sveže, tako se izvlači temperatura. Šule je bio veoma požrtvovan, temperatura počinje padati. Naglo obaranje temperature takođe je stres za organizam. Kad smo sutradan krenuli autobusom prema Varalu, loše sam podnosio vožnju, naročito uski, krivudavi dio puta, između Borgosesie i Varala.

Na stanici u Varalu dočekuje nas organizator, Lino Kazaća, čelni čovjek turističke organizacije grada. Visok, s gustim brkovima i nasmijanim licem, širio je pozitivnnu energiju. Šule i ja smo ga često spominjali i kad je turnir u Varalu ugašen. Smješteni smo na “Svetom brdu”, ali ne, kao ranije, u drevnom crkvenom zdanju, već u odličnom hotelu “Sacro Monte”. Svjež vazduh, na nadmorskoj visini oko 600 metara i mečevi u stonom tenisu sa Šuletom, vratili su mi snagu i svježinu, nakon virusa iz Kaorlea. Plato pored hotela odisao je mirnoćom. Mala, kamena kapija iza koje se prostire sjenovita borova šuma, restoran s velikim drvenim stolovima, gdje čempresi stvaraju duboki hlad, između njih, lijepa fontana. Malo dalje, iz kamena viri česma s planinskom, izvorskom vodom. Blizu česme ulazi se u prostrano, crkveno zdanje sa 45 kapela, sagrađeno krajem 15. vijeka. U pokrajini Pijemont postoji devet “Svetih brda”, u Varalu je najstarije.

Turniri u održavani su u teatru “Civiko”, na centralnom gradskom Trgu Vittorio Emanuele II. U teataru sagrađjenom krajem 18. vijeka, bilo je prijatno i svježe, iako se igralo u zenitu ljeta. Sasvim blizu nalazio se cafe “Centrale”, gdje smo često sjedili, uz espreso i fantu od naranče. Vlasnici, simpatični i lijepi supružnici, navikli su na nas. Mlada dama ličila je na Alisiju iz španske serije “Korak naprijed”, koju sam mnogo kasnije gledao sa ćerkama Anjom i Miljanom.

Preko puta teatra “Civico”, na uskom kamenom grebenu, dominirala je manastirska crkva “Collegiata di San Gaudenzio”. Ukrašena stubovima i balkonima, izdignuta iznad centralnog trga, djelovala je impresivno. Stojeći ispred teatra, pogledom bi obuhvatili manastirsku crkvu i “Sacro Monte”, visoko iznad trga. Istinski praznik za oči! Igrao sam odlično na turneji u predvečerje rata. U Sestoli i Kaorleu osvojio drugo mjesto, u Varalu pobijedio. Posebno je Varalo prirastao za srce Šuletu i meni. U dugoj, uskoj ulici kupili smo istovjetne cipele (ručni rad) kod jedne sredovječne, ljubazne gospođe. Brzo je pristala da malo snizi cijenu. Lijepa uspomena na Varalo.

Dok smo igrali u Varalu, situacija u Jugoslaviji se drastično pogoršala, naročito u Hrvatskoj. Bio je tužan oproštaj od Šuleta. Sjedimo u kafeu “Centrale”, on putuje na turnir u Mesinu, ja se vraćam u Čapljinu. Šule je jedva izustio: “Bog zna kad ćemo se opet sresti, prijatelju?!”

Branimir Jukić je nakon Kaorlea nastavio turneju po Italiji. Stiže u Varalo, vraćamo se zajedno prema Jugoslaviji. Bio sam uvjeren da nam se putevi razilaze u Veneciji Mestre. Zamisio sam da krenem prema Beču, Budimpešti i dalje prema Srbiji i Bosni i Hercegovini. Hrvatska je lebdila na ivici rata. Branimir mi govori:“Doći će u Trst prijatelj moga oca. Živi u Rijeci. Kreni sa nama. Ja nastavljam prema Splitu i Braču, do naše vikendice. Stići ćeš bez problema do Čapljine, vjeruj mi”! Branimirov prijateljski gest me dirnuo, prihvatih, ne obazirući se na rizik. Na ulasku u Sloveniju detaljna kontrola. Šta je spojilo ljude iz Osijeka, Rijeke i Čapljine u dalekom svijetu? Žao mi je što se ne sjećam imena našeg ljubaznog domaćina iz Rijeke. Lijep ručak i razgovori obojeni strahom od bliske budućnosti. U velikoj zlokobnoj vrtešci žrtve su, kao i obično, mali ljudi. Na vrhu ledenog brijega pojavljuju se agresor i žrtva. Iznad svega lebdi složeniji rebus u surovoj geopolitičkoj igri svjetskih moćnika. Jedna epoha koja je obilježila naše djetinjstvo i prvu mladost neumoljivo se bližila kraju.

U vrijeme kad se historija još kretala sporim korakom malobrojne događaje bilo je lako pamtiti i oni su predstavljali svima poznatu „pozadinu“; na kojoj se odigravalo napeto pozorište pojedinačnih ljudskih avantura. Vrijeme danas gazi brzim korakom“. (Milan Kundera -Knjiga smijeha i zaborava“)

Branimir i ja odlazimo do turističke agencije da pitamo za autobus prema Splitu. Nekoliko ljudi ćaska sa službenikom agencije, koji nam zabrinuto govori:”Većeras neće krenuti autobus za Split, izgleda da su Martićevi presjekli put blizu Zadra”! Mi stojimo nekoliko minuta ispred agencije, potišteni i zbunjeni. Ali, dešava se preokret, vijest, ipak, nije tačna! Sa olakšanjem kupujemo karte. Stižemo ranije na autobusku, koja djeluje sablasno pusto. Jedan službenik se neprestano šali sa momčićem od 15-16 godina. Dječak je u šarenim kupaćim, što djeluje iznenađujuće. Izgleda da nije sasvim zdrav. Pomalo pristižu putnici, osjeća se užurbanost i nespokoj. Noć, poluprazan autobus, lak san i nada da će sve dobro završiti. Stižemo u Split, pozdravljam se sa Branimirom i prelazim u autobus Split-Ploče. Uskoro stižemo u Omiš, zatim u Makarsku. Obožavam Makarsku rivijeru, te male gradove koji se nižu uronjeni u šumu borova. Gledam zanosnu pučinu mora i beskrajno zelenilo, iznad Jadranske magistrale. Mali Drvenik, Zaostrog, Podaca, Brist, Gradac, miris borove smole i djetinjstva.

U Pločama prelazim sa autobuske na susjednu željezničku stanicu. U daljini uočih sina Pave Cvitanovića, čuvenog navijača Veleža. Odavno je zaposlen na željeznici. Nisam siguran da li on mene poznaje, nastavljam dalje. Još 30 km do Čapljine. Pored kofera nosim tri velika pehara sa italijanskih turnira. U trenutku zaboravih na napetost i blizinu rata. Ulazim u poluprazan voz i biram mjesto. U jednom kupeu tri lijepe žene živo ćaskaju, zamolih da sjednem. Izbor će se brzo pokazati pogrešnim. Samo što smo krenuli ulaze dva milicionera! Naravno, samo od mene traže dokumenta, dame su pošteđene. U džepu imam 10 hiljada maraka, pored nagrada, mijenjao sam čekove jedne naše banke. Keš se odavno nije mogao izvući iz banaka. Provjeravaju oko pet minuta i onda pogledaše prema peharima. “Odakle vam ti pokali”? “Igrao sam šah u Italiji, dobro mi je išlo.” “Neka bude sretno i ubuduće”! Kad sam stigao kući, majka se ljutila zbog izlaganja riziku. Ali, brzo zavlada radost što smo opet na okupu. Miris zavičaja donese blaženi mir.

P.S. Srećan i blagosloven Božić

Velemajstor Milan Draško

(Kraj)

Velemajstor Milan Draško: Turneja u osvit rata


Nesuđeni šezdeseti rođendan – tri godine od odlaska Šuleta

“Ne dostaje posjedovati uspomene. Valja ih znati zaboraviti, kad ih je mnogo i suviše, potrebno je biti vanredno strpljiv, da se dočeka čas, kad će se one vratiti. Jer uspomene, same, još nisu ništa. Tek kad postanu krv u nama, pogled, kretnja, kada postanu bezimene i kad ih je nemoguće razlikovati od nas samih, tada se može dogoditi, da se u veoma rijetkim trenucima, iz sredine ovih uspomena, uzdigne prva riječ stiha” (Rajner Marija Rilke – “Zapisi Maltea Lauridsa Briggea”).

Šule me zove iz Osijeka: “Drale, kako ne razumiješ, počinju dezintegracioni procesi, najbolje je da krenemo u Italiju! Za dvadeset peti jun bila su najavljena zasjedanja Hrvatskog sabora i Slovenačkog parlamenta, očekivalo se proglašenje nezavisnosti. Jutarnji voz Čapljina-Sarajevo, zatim putovanje do Zagreba. Čekam da Šule stigne iz Osijeka. Lijepo je obilaziti Zagreb, iako je atmosfera neobična, nedefinisana. Brzo stigoh do centra, sjećam se jakog razglasa na Trgu bana Jelačića. Emitovani su aktuelni izvještaji, u vazduhu je treperilo napeto iščekivanje. Zatim sam šetao Ilicom i Gornjim Gradom. Kad sam se vratio na kolodvor, napolju je već bio gusti mrak.

Dvadeseti jun 1991, u dugačkoj kompoziciji voza Zagreb-Milano neuobičajeno malo putnika! Vladala je sablasna, neugodna tišina, ni šaljivi razgovori sa Šuletom (GM Nenad Šulava) nisu odagnali loš predosjećaj. Sjetih se Balaševićevih stihova: “Ne mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosića, devetsto osamdesete, Ulice Brane Ćosića i voza crnog ko da s njim zauvek odlazim”.

Šule je osmišljavao naše turneje, vješto pronalazio turnire. Između nas je lebdila izrazito pozitivna energija, nestrpljivo smo iščekivali svaki susret. Pamtiću zauvijek njegove suze kada je u julu 1981. otišao moj otac. Uskoro smo “cementirali” naše prijateljstvo igrajući prijateljski meč protiv mlade reprezentacije Poljske i Balkanijadu u Atini. Šuletov smisao za humor i specifična terminologija bili su razgaljujući. Imao je izraziti smisao za situacioni humor. Otvaranje meča sa Poljacima u Bosanskoj Krupi. Moderator govori: ”Sad će nam se obratiti potpredsjednik Šahovske federacije Poljske”. Šule se naginje prema meni:”Predsjednik je vjerovatno u ćuzi”!

Aluzija na dramatičnu situaciju u Poljskoj. Poslije Balkanijade u Plovdivu, u jesen 1982, stižemo u Zagreb. Pomislih da odustanem od zagrebačkog Opena, zbog predavanja na fakultetu. Šule je rekao:”Drale, ja neću igrati ako ti odeš, molim te, ostani!” Igrali smo i bilo je lijepo, zanimljivo. Svjedočih rađanju Šuletove strasti prema jambu i ljubavi prema šahistkinji iz dalekog grada.

Izlazimo u Veneciji Mestre i putujemo do Modene. Potom se penjemo krivudavom cestom, pored šuma i brežuljaka. Sestola je poznati skijaški centar, u regionu Emilija-Romanja. Relativno blizu je najviši vrh regiona, planina Čimone. Hotel “San Marco”, na brežuljku, bio je centralna tačka šahovskog festivala. Turnirska sala je na nivou recepcije, oko hotela velika travnata bašta gdje smo sjedili u sjenci borova. Raskošan hotel sa četiri zvjezdice, sa terase se pružao lijep pogled na gradić sa samo 2600 stanovnika. Svako veče smo odlazili u restoran, blizu hotela, gledajući s napregnutom pažnjom vijesti iz Jugoslavije. Dramatični prizori sa televizijskog ekrana dočaravali su neveselu stvarnost u najrazvijenijem dijelu zemlje. Dvadeset sedmog juna počeo je sukob između Jugoslovenske narodne armije (JNA) i slovenačke Teritorijalne odbrane. Neobično je da su rat opravdavali veliki umovi, pored ostalih, slavni njemački filozof Hegel. Po etičkoj teoriji rata, koju je zastupao i Hegel, “Rat je progresivna pojava koja pozitivno utiče na moral ljudi i naroda i bez koje se ne može ni zamisliti postojanje i razvitak društva, jer moralno stanje naroda doprinosi veličanju jakih ličnosti i nacija kojima je predodređena istorijska uloga. Rat čuva narode od truljenja i najbolje je sredstvo za liječenje naroda”.

Naša mala šahovska kolonija u dalekoj Sestoli zračila je bliskošću. Bilo nas je deset iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Makedonije. Povremeno bi potiskivali teške misli, uživajući u lijepim prizorima kojim Italija obiluje. Poslije turnira u Sestoli odlazimo u živopisno ljetovalište Kaorle, 50 km od Venecije. Tradicionalni festival neodoljivo je privlačio ljude s naših prostora. Dijelio sam apartman sa Šuletom i IM Branimirom Jukićem. Smještaj u Kaorleu nije bio skup za tadašnje jugoslovenske prilike. Jutra smo provodili na plaži, igrajući fudbal na pijesku i plivajući. Uveče bi ponekad odlazili u diskoteku “Don Pablo”, na samoj plaži. Blizu diskoteke nalazila se telefonska govornica, trošili smo prilično novca na razgovore sa suprugama. “Šta su rekli premijer Ante Marković i slovenački predsjednik Milan Kučan“? Teško smo povezivali konce, kao da je ponovo aktuelizovana misao francuskog pisca Antoine de Rivarola. “Politika je kao sfinga iz basne: proždire sve one koji ne riješe njene zagonetke”.

Prvih pet kola proticalo je uobičajeno, a uoči šestog, desio se incident. Sjedio sam u apartmanu razmišljajući šta da igram bijelim figurama, protiv GM Gorana Todorovića. Šule je odavno otišao na uobičajene partije jamba sa GM Robertom Zelčićem u bašti hotela “Suisse”, preko puta sale za igru. Rekao je da se neće vraćati do partije, ali se iznenada pojavio sa tragovima krvi na majici! “Šta je bilo Šule”? “Ma pusti, pala muha na medvjeda”! Zatim počinje pričati šta se dogodilo. Tokom jedne partije jamba, prodavac šahovskih knjiga iz Beograda, Velibor Živković, sjeo je za susjedni sto. Živković je nosio dugu, crnu bradu i pričalo se da je ponekad putovao na turnir sa jedanaest kofera napunjenih šahovskim knjigama! Živković je pio vino, koje ga je postepeno opijalo. Počeo se obraćati igračima sto je ometalo igru, pa ga Šule moli da prestane. Živković nastavlja pričati, tenzija raste i dolazi do oštrog verbalnog duela. Nažalost, prilično brzo, svađa je eskalirala u fizički obračun. Šule je ustao i stao licem u lice sa Živkovićem. Neočekivano dobija udarac u glavu, polupraznom flašom vina. Kad se pribrao, udara Živkovića, oborivši ga na zemlju.

Tada podiže glavu i suočava se s pomalo komičnom slikom. Nikoga nema u blizini, veća grupa ljudi posmatra tuču sa udaljenosti 50-60 metara. Italijani nisu tolerisali takve ispade strancima, postojala je opasnost da ih protjeraju! Savjetovao sam Šuletu da ode na plažu, dok se situacija ne definiše. Partiju protiv Todorovića igram sa smanjenom koncentracijom, dva sata nakon početka kola u salu iznenada ulazi Šule! U organizacionom odboru bila je gospođa iz Slovenije, prijatna, oniža žena, srednjih godina, koja je očito minimizirala događaj i sve zataškala.

Ko je mogao očekivati da će sukob, u kojem su, sticajem okolnosti, učestvovali Hrvat i Srbin izazvati ogromnu medijsku pažnju. Svi vodeći italijanski dnevni listovi objavili su vijest o događaju. Vrhunac publiciteta dogodio se kad je uticajna američka televizijska mreža CNN poklonila značajnu pažnju incidentu! “Unatoč Brionskoj deklaraciji i prividnom smirivanju tenzija, razračunavanja između Hrvata i Srba nastavljaju se, čak i van granica Jugoslavije”!

Velemajstor Milan Draško

(Sutra drugi nastavak)

GM Rashit Ziatdinov-Za šah je potrebna hrabrost!


U prvom razredu sa sedam godina nisam znao da igram šah, iako sam viđao svog oca kako svaki dan igra sa prijateljima, ali sam znao mnogo šahovskih reči, – Šah! Mat!
A posebno izreke mog ujaka (očevog brata) – „Drug vuk zna odakle da počne“ i „Daj im slobodu“. Nisam znao na šta misle, ali sam bio siguran da su šahovski i pametno  „podučio“ tim izrazima svu djecu okolo

Na čas je došao nastavnik fizičkog i pitao: „Ko zna da igra šah?“ – iz škole je trebalo ubaciti sedmogodišnjaka u tim. Svi su ćutali – pitao je ponovo nastavnik fizičkog- ko je uopšte čuo za šah? Imao sam mnogo hrabrosti, pa sam odmah podigao ruku.

Nastavnik fizičkog me odveo u tim, a dao mi je i kondenzovano mlijeko i kolačiće. Mama je bila veoma srećna, neočekivano je dobila bogatstvo.

Dobro se sjećam prve partije jer se protivnik nije pojavio, a mi smo pobijedili.

U drugoj partiji se pojavio protivnik, ali sam primetio da je krivo odigrao prvi potez skakačem (znao sam potez skakačem) – odmah sam pozvao kapitena i sudiju i ponovo nam je dodeljena pobjeda. Svidjela mi se ova metoda. U trećoj partiji, posle 1. d4 d5 2. e3 Lg4, protivnik je rekao „šah“ – bilo mi je sumnjivo, ali sam igrao Le2.

Sumnja je i dalje ostala, jer sam želio da pobijedim bez igranja poteza, a onda mi je sinulo da to nije bio šah i počeo razmišljati o tome kako se kreću druge figure. Priča se da su u šestom vijeku indijske diplomate poslale perzijskom kralju skup figura i ponudile da odrede pravila igre. Perzijanac je pozvao 100 mudraca koji su odredili pravila – ja sam to uradio u roku od 10 minuta nakon razmišljanja i prisjećanja. Ali riječ „šah“ mog protivnika mi je mnogo pomogla – shvatio sam da ovo nije bio šah! Dva poteza kasnije, shvatio sam da protivnik ne zna da igra i ponovo sam donio poen za tim. Škola je stigla do finala, a ja sam dobio deset konzervi kondenzovanog mlijeka sa kolačićima i otišli smo u Hivu na Republički školski turnir.

Iako sam već otkrio i shvatio kako se igra šah, tamo sam poražen od regionalnih sedmogodišnjaka i nisam mogao ništa da postignem. Ali glavna stvar je urađena! Kondenzovano mlijeko i putovanje natjerali su me da se zaljubim u šah.

(Preneseno sa fejsbuka)

GM Rashit Ziatdinov-Moj poslovni uspjeh!


Prvi velemajstor svjetske klase kojeg sam pobijedio bio je Anthony Miles! (zato ga volim!)

Bilo je to u Turskoj – u Kušadasiju. 1990! Prvo kolo. Nakon 15 poteza crnim, pomislio sam da sam bolji i ponudio remi (imao sam knjižaru sa 40-50 knjiga u sali i morao sam da ih prodam da bih platio hotel (15 maraka, dnevno; Turci su računali sve u markama) – prodaja knjiga – uobičajen posao sovjetskih šahista u to vrijeme). Anthony je odbio, rekavši na ruskom– „Ne razumijem ruski“

U 40. potezu, upitao je na engleskom: „Draw? (Remi?)“

Nisam mogao da odolim (sada se stidim) – „Izvinite! Ne govorim engleski!“. Partija se brzo završila i sve knjige sam rasprodao odjednom! “Prodavač knjiga je pobjedio Milesa!”- rekli su Turci

Anthony Miles

Miles,Anthony John (2580) – Ziatdinov,Raset (2440) [A14]

Kusadasi op Kusadasi (1), 1990

 1.Nf3 d5 2.g3 Nf6 3.Bg2 e6 4.0–0 Be7 5.c4 0–0 6.b3 Nbd7 7.Bb2 c6 8.d3 a5 9.a3 Nc5 10.Nbd2 Bd7 11.Qc2 b5 12.Ne5 bxc4 13.bxc4 Rb8 14.Bd4 Qc7 15.Rab1 Rfc8 16.Rxb8 Rxb8 17.Rc1 Rc8 18.Bb2 Be8 19.d4 Na6 20.Qd3 Qb7 21.Rb1 Qa7 22.c5 Nd7 23.Nxd7 Bxd7 24.Bc3 a4 25.Qc2 Nc7 26.Rb4 Ra8 27.e3 Nb5 28.Nb1 e5 29.Rxb5 cxb5 30.Bxd5 Rf8 31.Bb4 exd4 32.exd4 Be6 33.Nc3 Rd8 34.Bxe6 fxe6 35.Nxb5 Qa6 36.Qc4 Qc6 37.Qe2 Rb8 38.Nc3 Bf6 39.Qe3 Rd8 40.Ne2 e5 41.d5 Rxd5 42.Nc3 Rd4 43.f3 Qa6 44.Kg2 Qc4 45.Ne4 Rd1 46.Qf2 Rc1 47.Kh3 Rc2 48.Qe1 Qd3 49.Qh1 h5 50.f4

50…Qd7+ 0–1

(Preneseno sa fejsbuka)

Dragan Popadić: Nikola Đukić je šahovsko blago Crne Gore


Bilo je tužno u Mojkovcu kad nagradu za najboljeg šahistu u 2022. godini nije primio VM Nikola Đukić. On je razloge iznio u pismu objavljenom u Šahmatlisti.

Ne znam šta se dešavalo u razgovoru između Nikole i predsjednika UO Saveza Jovana Milovića i očekuje se i da Milović da svoje viđenje. Ali, znam da je Nikola šahovsko blago Crne Gore. Ne samo zato što je desetostruki državni šampion, što je uvijek igrao dobro, hrabro i požrtvovano za reprezentaciju, što je pomagao akcijama Saveza od simultanki do prevođenja, što je popularisao šah u medijima, već što je uvijek bio principijelan kada su se rješavali problemi u crnogorskom šahu. I nikad nije polazio od svog ličnog interesa već ga je uvijek zanimala dobrobit crnogorskog šaha. Takvi ljudi su rijetki. Zaslužuju poštovanje i primjer su za druge, posebno mlade. To ne znači da se ja u svemu slažem sa njim. Ali, kad su principi u pitanju na istoj smo strani.

Kad je ova situacija u pitanju moramo biti jako obazrivi. Da nam se ne ponovi situacija sa Tijanom Blagojević. Ko se više sjeća kako je sve počelo i zašto se sve izdešavalo, ali mi smo izgubili najbolju crnogorsku šahistkinju koja je prešla na listu Srbije. Ja mislim da nismo učinili dovoljno da zadržimo sjajnu mladu sportiskinju. Počev od mene pa do svih ostalih koji su mogli pomoći. Nemojmo da ponovimo tu grešku sa Nikolom.

Možda je moj strah bezrazložan, možda nisam ovo trebao ni da pišem. Nadam se. Ali, ako ima bojazni daj da ih se na vrijeme otarasimo. Svi ćemo se bolje osjećati.

FIDE majstor Dragan Popadić, Tivat

Emil Sutovsky: Emanuel Lasker- šahista, mislilac, filozof, matematičar


Danas se navršavaju 154 godine od rođenja jednog od najvećih šampiona – Emanuela Laskera.

Šahista i ličnost, danas začudo potcijenjen, usprkos dvadeset sedam godina provedenih na tronu. Njegova veličina nije samo i ne toliko u pobjedama nad predstavnicima nekoliko generacija najjačih igrača.

Pojednostavljeno rečeno, Lasker je u velikoj mjeri zaslužan što šahisti imaju reputaciju pametnih ljudi.

Lasker je jedan od osnivača modernog šaha i osnivač šahovske psihologije. Suptilni strateg i lukavi taktičar. Čovjek koji je sa 67 godina bio među prvih pet na svijetu – što nikome drugom nije pošlo za rukom. Ali glavna stvar je Mislilac. Filozof. I takođe matematičar. Nije samo šahista kojeg je zanimala i matematika. Već matematičar. Neki sajtovi za matematiku pominju da je Lasker „takođe poznat po tome što je svjetski šampion u šahu“. U svojoj šahovskoj karijeri pravio je i duge pauze – prvo zbog studija, a potom zbog pisanja radova i predavanja iz matematike. Laskerova teorema je tako nazvana ne iz poštovanja prema svjetskom prvaku, već zato što je formulisao i dokazao prilično važan matematički princip. Knjige i članci o teoriji igara. Kontinuirani misaoni proces…

Pa ipak, sve je to – matematika, filozofija, pisanje knjiga – zakrpe koje čine glavnu stvar. Prije svega, zahvaljujući Laskeru, šah je stekao slavu i reputaciju kao igra intelektualaca.

Zanimljivo je da Lasker i Fischer, tako različiti po mnogo čemu, imaju mnogo toga zajedničkog. I iznad svega, zahtjev da se prema najboljim šahistima na svijetu postupa u skladu s tim. Visoki honorari, pristojni uslovi za igru, spremnost da brane svoju principijelnu poziciju – i spremnost da ustanu od stola i odu. Lasker je imao nekoliko perioda kada uopšte nije igrao šah. Nakon što je 1894. pobijedio ostarjelog, ali još uvijek jakog Steinitza, Lasker provodi nekoliko godina dokazujući svoju superiornost nad svojim glavnim rivalima Tarraschom i, nešto kasnije, Pillsburyjem. Dokazavši to, prestaje da igra nekoliko godina i tada studira matematiku. Svijet šaha mora dokazati svoj interes ne riječima, već djelima, rekao je. Lasker je uvijek ostao tako principijelan. Zbog toga je igrao malo – uprkos tako dugoj karijeri, odigrao je najmanje partija u odnosu na druge svjetske prvake. Ali zadržao je izuzetnu snagu.

Uglavnom, njegov portret je vrlo zanimljiv. Ovo je možda prvi talas tako asimiliranih evropskih Jevreja. Ako je Steinitz bio dijete iz velike porodice koja je živjela u praškom getu i zadržala mnoge relevantne osobine, onda je Lasker (kao i malo stariji Tarrasch) osoba potpuno drugačije formacije. Bio je četvrto (i posljednje) dijete u svojoj porodici, odrastao je u izobilju, od djetinjstva je pokazivao brojne talente – od kojih su glavni šah i matematika. Laskerov brat, Berthold, koji ga je naučio da igra, takođe je postao vrhunski igrač – i takođe postao poznata ličnost u svojoj oblasti – njegove drame su se prikazivale u vodećim njemačkim pozorištima. Obojica su bili fascinirani šahom. I tako mladi Emanuel, koji nastavlja ozbiljne studije matematike, igra svoj prvi međunarodni turnir. Bilo je to 1889. godine. I za pet godina postaje svjetski prvak. Šta je učinilo da Lasker igra drugačije? Možda nije imao izražen stil. Samo izuzetno pametna osoba koja igra igru ​​i svaki put pronalazi najbolji algoritam. Plus izuzetna stabilnost i psihologija za ta vremena. Nije bio tako blistav kao Pillsbury, nije bio dubok kao Rubinštajn, nije bio prirodno nadaren kao Kapablanka, nije radio kao Botvinik. Ali bio je nevjerovatno svestran igrač zbog fleksibilnosti i snage svog uma.

  Za Laskera je prvi rečeno da hipnotiše protivnika, jer za njega nema loših i beznadežnih pozicija. Borio se. Tražio je šanse. Iskoristio je nedostatke svojih protivnika. I naravno, imao je neuporedivu sposobnost da vidi širu sliku borbe. Nije se plašio čudnih poteza (kao što je ‘izlet’ topom u partiji sa Tarrašom ili f4-f5 sa Kapablankom), imao je sjajan osećaj s kim i kada može da rizikuje, a s kim, naprotiv, treba da igra tvrdo. Zahvaljujući tome, Lasker uopšte nije imao neuspjeh. Da li je birao protivnike za lakše  mečeve? Možda je tako. Ali to je tada bila realnost. Možda je neko bio očigledan kandidat za meč, ali ako ne može da prikupi novac za meč, onda se meč neće odigrati. I šteta što nismo vidjeli duel Laskera i Rubinsteina. S druge strane, dobro razumijem Laskera. Ako je šahovska zajednica toliko zainteresovana za meč, onda ona treba da obezbjedi odgovarajuće uslove. I nije tačno da je potpuno izbjegavao teške protivnike. Posebno se izdvaja meč sa Šlehterom, oko kojeg se istoričari i dalje spore. Ali generalno, Laskerov stav je bio jednostavan – vidio sam šta se dogodilo Steinitzu i drugima – ne želim da umrem u siromaštvu. Mnogi organizatori ga nisu voljeli zbog njegove neposlušnosti, drugi su krivili činjenicu da je Lasker previše iskreno govorio javno o razlozima svog odbijanja ovog ili onog protivnika. Ali bilo je nemoguće ne poštovati njegovu privrženost principima – posebno zato što je i sam ponekad za to plaćao visoku cijenu.

Nakon Prvog svjetskog rata, već ostarjeli šampion je izgubio gotovo svu ušteđevinu i bio je primoran da pristane na meč sa Kapablankom u Havani. Šta reći – meč je bio jednostran (-4=10), ali je 53-godišnjem šampionu bilo veoma teško da igra u ovoj neobičnoj klimi. Prethodne i naredne partije sa Kapablankom ne pokazuju ni najmanju nadmoć Kubanca (+2-2=6), a inače, Lasker je imao pozitivan skor sa svim ostalim vrhunskim igračima – od Steinitza do sredine 1930-ih – jedino je Botvinik stigao u plus na samom kraju Laskerove karijere  (+1=3 u korist Botvinika). Davne 1935. pokazao je jaku igru ​​na Međunarodnom turniru u Moskvi – neviđenu za šahistu tih godina. Nije iznenađujuće da je upravo Lasker ostao simbol šaha dugi niz decenija. Insistiram na tome. Nije bio genije sa praćen slavom kao Kapablanka, ili Aljehin koji nije poznavao barijere. Mislilac, borac i igrač Lasker. Malo ko uspjeva da bude i mislilac i igrač. Lasker je bio poseban, čak i među njima.

Kako i priliči velikom šahisti, bio je dobar u računanju nekoliko poteza unapred. Sredinom tridesetih, Laskerovo jevrejsko porijeklo, o kojem prethodnih godina nije mnogo razmišljao, prisiljava ga da napusti Njemačku. Godine 1935. preselio se u Sovjetski Savez i čak je predstavljao SSSR na turnirima. Dobro su ga upoznali, dodijelili mu veliki stan u Moskvi, postao je počasni član Akademije nauka. Yakov Isaevich Neishtadt mi je čak rekao kako su on i Averbakh, kao tinejdžeri, prošli pored ove kuće i nadali se da će vidjeti legendarnog šampiona…

Ali državno gostoprimstvo se pretvorilo u šljokice – zamajac represije je počeo da se okreće, društveni krug Laskerovih prijatelja bio je ograničen na dva-tri drznika, kolege su se plašile da ga posjete – osjećao je da se oblaci zgušnjavaju – i u strašnoj godini 1937. Lasker je donio tešku odluku, ponovo promjenio mjesto boravka – preselio se kod svoje ćerke u Sjedinjene Američke Države, koje su postale njegovo poslednje utočište.

Više nije igrao i nije nigdje otišao. Pa iako je nastavio da se dopisuje i komunicira sa starim prijateljima – na primjer, sa Ajnštajnom, koji se našao u sličnoj situaciji (ali je bio mnogo traženiji!), iskra života počinje da blijedi. Možda je šah, sa svojim borbama, potrebom da budete fokusirani i da budete u stanju da dostignete vrhunac, održao ostarjelog šampiona u dobroj formi – a kako su oni umirali, tako je i on umro. Emanuel Lasker je bio veliki šampion. Mislilac. Ličnost. Epoha.

(Preneseno sa fejsbuka)

Velemajstor Nikola Đukić: Zašto neću primiti nagradu za šahistu godine


Budući da, kao dobitnik nagrade za šahistu godine, neću prisustvovati ceremoniji dodjele, osjećam obavezu da šahovskoj javnosti objasnim razloge svog nedolaska.

Prije svega, želim da kažem da sam izuzetno počastvovan samom nagradom i da se zahvalim nesporno kompetentnoj i reprezentativnoj komisiji koja mi ju je dodijelila, te da naglasim da moj čin ni na koji način ne može biti shvaćen kao odraz nepoštovanja, bilo prema nagradi ili prema bilo kojem članu komisije.

Razlozi za moj nedolazak leže u nedavnom, po mom mišljenju, apsolutno neprimjerenom postupku predsjednika Šahovskog saveza Crne Gore, preko kojeg nijesam spreman tek tako da pređem. Naime, prije desetak dana predsjednik Saveza mi je preko telefona prijetio zato što sam se drznuo da u privatnim razgovorima problematizujem iznos za koji je ŠSCG prepustio pravo na organizaciju tri prvenstva Evrope, koja će biti igrana u Crnoj Gori narednih godina, turističkoj agenciji iz Budve.

Da se ne bismo naknadno sporili oko toga, važno je napomenuti da je predsjednik u nekom trenutku pokušao da se ogradi, rekavši da nije u pitanju prijetnja, ali sve što je rekao prije i posle toga, kao i sami ton obraćanja, teško je shvatiti na bilo koji drugi način osim kao upravo to. Nakon nečeg takvog, mislim da bi bilo licemjerno, pa čak i ponižavajuće, otići u Mojkovac i praviti se da se ništa nije desilo, te uz osmijeh primiti nagradu, vjerovatno iz ruku upravo osobe koja mi je prijetila.

Kao i većina naših najboljih igrača, često sam bio u zategnutim odnosima sa raznim rukovodstvima Saveza, ali ovo je prvi put da mi neko prijeti, a mislim da smo time zaista prešli granice iole prihvatljivog ponašanja, pogotovo imajući u vidu da predsjedniku ovo nije prvi incident te vrste. Zato je moj nedolazak na dodjelu nagrade poruka da ne pristajem da budem tretiran na taj način i pokušaj da sačuvam sopstveno dostojanstvo, koje šahovskom profesionalcu često nije lako da zadrži u kontaktu sa ljudima koji vedre i oblače u svijetu šaha, a koji šahiste nerijetko tretiraju kao nužno zlo ili jeftinu radnu snagu koju je lako kupiti.

U nadi da će moj gest pomoći da se u budućnosti nešto slično ne desi nijednom članu naše šahovske porodice, čestitam Nikolini zaslužen izbor za šahistkinju godine, domaćinima iz Mojkovca vrijedan klupski jubilej, a svim šahistima i prijateljima šaha želim srećne nastupajuće praznike.

Velemajstor Nikola Đukić

Emil Sutovsky: Memorijal Gashimova


U Bakuu se završava još jedan Memorijal Gašimova.

Nažalost, ovi turniri traju već dugi niz godina. Nažalost, jer Vugar nije sa nama već mnogo godina. Ali pamtimo ga – partije, osmjeh, topao glas.

Glavni organizator i inspirator ovih turnira je Sarkhan Gašimov. Vugarov stariji brat, i sam veoma solidan majstor, ali koji je dostizao mnogo značajnije visine u oblasti IT-a, iz godine u godinu, uz pomoć vlade Azerbejdžana, šahovskog saveza zemlje i sponzora, pravi turnire najvišeg nivoa.

U početku su to bili klasični turniri – ali su u posljednjih nekoliko godina prešli na rapid + blitz format. Ne isključujem da će se sledeće godine, s obzirom na najavljeni Tour Fide, vratiti na klasični format.

U međuvremenu, Nodirbek Abdusatorov nije ostavio nikakve šanse poznatijim  rivalima u brzim vremenskim kontrolama. Dugo nisam vidio tako ogromnu superiornost. Aktuelni olimpijski šampion i svjetski šampion u rapidu obezbjedio je pobedu već 5 kola prije kraja takmičenja!

Ukoliko mladi Uzbekistanac održi isti nivo na Svjetskom prvenstvu u Almatyju, postaće jedan od glavnih kandidata za pobjedu u obe discipline. Ipak, glavni pobjednik turnira bila je porodica Gashimov. Opet su se svi sjetili Vugara, iako među nama ima i onih koji ga nikad ne zaboravljaju. Neka više ne bude ovakvih gubitaka u šahovskom svetu. Ali kad se ovako nešto desi, nažalost, neka sjećanje bude dugo i toplo kao na Vugara.

(Preneseno sa fejsbuka)