Aleksej Širov: Poslednja Niemannova GM norma izgleda sumnjivo


Legendarni velemajstor Aleksej Širov danas je dao svoj uvid u čitavu kontroverzu rekavši da Niemannov slučaj postaje sve gori i gori: „Nakon saznanja više činjenica, Niemannov slučaj postaje sve gori i gori. Kao mirotvorac, samo se nadam da će Hans zaista žaliti zbog svojih grešaka u prošlosti, kako je i sam izjavio na konferenciji za novinare prije nekoliko dana. Nažalost, njegova posljednja GM norma (takođe napravljena 2020.) čini se jednom od tih grešaka, barem izgleda sumnjivo”, objavio je Širov na svom Facebook nalogu.

“Meni se čini da neki mladi igrači nisu imali moralne vrijednosti u 2020. Činjenica je da je pandemija usporila planove i ambicije ljudi i definitivno je više štetila mladoj generaciji nego onima koji su imali svoj život prije i koji su mogli priuštiti da gledaju stvari na filozofskiji način. Činilo se da je jako mnogo šahista radilo pogrešne stvari u sportu 2020. (uključujući i Sutovskog koji je zauzeo poziciju da štiti pogrešne slučajeve), ali ipak je količina nepravilnosti u igrama mladih igrača ono zbog čega se osjećam posebno čudno. Neću prozivati ​​imena, ali da moj post ne bi izgledao kontroverzno reći ću da se bavim službenim informacijama. Da, znam da su sve te zabrane chess.com i lichess-a pod znakom pitanja, i sam sam branio neke igrače. I u svakom konkretnom slučaju biće onih koji će braniti jake i poznate igrače. Ja nisam konačni sudija. Ali ostajem pri svom mišljenju da nažalost ima dosta nepoštenja u mom sportu. A 2020. je to pokazala malo jasnije nego druge godine. Quo Vadis FIDE?” zaključio je Širov.

Izjava glavnog sudije  Sinquefield kupa 2022


Kao odgovor na nedavne glasine koje kruže šahovskim svijetom, mogu da potvrdim  da trenutno nemamo naznaka da je bilo koji igrač igrao nepošteno na Sinquefield kupu 2022. Ovo uključuje sve do sada odigrana kola.

Vodimo sve događaje Grand Chess Tour-a, uključujući Sinquefield Cup i druge velike turnire ovdje u Saint Louisu, već dugi niz godina sa istim strogim mjerama protiv varanja koje su bile na snazi ​​i za kola 1-3, a nismo imali bilo  kakvo kršenje pravila poštene igre tokom ovih prošlih događaja. Ove mjere su uključivale skeniranje igrača detektorima metala prije partija i nasumično nakon partija, pažljivo posmatranje igrača i fer-plej analizu od strane profesora Kennetha Regana koristeći FIDE ‘alat za pregled igre’.

Međutim, u ime svih igrača i događaja, konsultovao sam se sa glavnim sudijom Grand Chess Tour, IA Davidom Sedgwickom, i zajedno smo se zalagali za uvođenje dodatnih mjera protiv varanja nakon 3. kola. Ove mjere su uključivale skeniranje igrača sa RF skenerima i 15-minutnim kašnjenjem u prenosu uživo. Veoma sam zahvalan organizatorima u Saint Louisu koji su odmah pristali na ove zahtjeve, uprkos dodatnim troškovima, tehničkim problemima u posljednjem trenutku i gubitku stvarnog prijenosa uživo.

Sudijski tim će nastaviti da bude na oprezu, a sve mjere protiv varanja koje su bile na snazi ​​će ostati do kraja ovog događaja.

IA Chris Bird

Glavni sudija, Sinquefield Cup 2022 i zamjenik glavnog sudije Grand Chess Tour

https://grandchesstour.org/blog/2022-sinquefield-cup-chief-arbiter%E2%80%99s-statement

Kamski: Zašto FIDE ne izda saopštenje o aktuelnom slučaju?!


Piše: Gata Kamsky

Jedna stvarno očigledna stvar koja nedostaje trenutnoj šahovskoj drami je zvanični stav Svjetske šahovske federacije.

Neki od ljudi već znaju moj stav po pitanju varanja, da bi trebalo da postoji vladajući set pravila i propisa o pitanjima kako onlajn tako i šaha za tablom kreiran od strane FIDE, koji bi trebao imati autoritet iznad pravila i procedura bilo koje privatne organizacije. Posebno ako stvar postane javna šahovska briga i dovede imidž šaha na loš glas.

FIDE koja ima odgovornost da uvede red u haos i brani svoje igrače ili federacije, pojedince ili organizacije u javnosti. FIDE do sada nije progovorila o tome i ovaj nedostatak stava je prilično zabrinjavajući. Budući da se mogu napraviti implikacije, na primjer, da li su neki od svjetskih šahovskih entiteta „Preveliki da bi propali“? a svi znamo kako se to završilo.

(Preneseno sa fejsbuka)

HANS NIEMANN POBJEDIO MAGNUSA CARLSENA I POSTAO 113. ČLAN KLUBA MIHAILA ČIGORINA – DRUŠTVA POBJEDNIKA SVJETSKIH PRVAKA


Poraz Magnusa Carlsena je senzacija. Svjetski prvaci generalno vrlo rijetko gube.

Piše: Dmitry Kryakvin
7. septembra 2022

Šta je Klub Mihaila Čigorina

Mladi Amerikanac Hans Niemann pobijedio je aktuelnog svjetskog prvaka i ušao u klub koji nosi ime ruskog šahista Mihaila Čigorina.

Svjetski prvaci gube manje od jednom godišnje

Poslednjih dana šahovski svijet je uznemiren događajima koji su se odigrali na turniru u St. Louisu. Mladi Hans Niemann je u jednoj od partija turnira sa klasičnom kontrolom pobijedio Magnusa Carlsena. Svjetski prvak je smatrao da je to bilo sumnjivo, indirektno je optužio protivnika za prevaru i odustao od turnira. Kako će se sve to odraziti na sve učesnike skandala, još uvijek nije jasno.

Ali generalno, poraz aktuelnog svetskog šampiona na turniru ili meču sa klasičnom kontrolom uvijek je velika senzacija. Zamislite, samo 113 šahista je to uspjelo za vijek i po!

Ispostavilo se, manje od jedne takve partije godišnje!

Postoji čak i poseban klub za takve srećnike, nazvan po Mihailu Čigorinu, koji je osnovao Vitalij Gnirenko, statističar iz Rostova na Donu. Analogno tome je  klub nazvan po Grigoriju Fedotovu u fudbalu ili klub po imenu Vsevolod Bobrov u hokeju. Zašto Chigorina? Jer 1889. godine Mihail Ivanovič je prvi pobijedio prvog svjetskog prvaka Wilhelma Steinitz-a.

Perfidnost sovjetskih organizatora

Prvi šahovski kraljevi su malo gubili, ali nisu ni igrali toliko mnogo. Uostalom, prije jednog stoljeća nije bilo tako lako putovati u druge zemlje i druge kontinente. Na primjer, isti Steinitz je prije gubitka titule izgubio samo od Isidora Gunsberga. A neprobojni José Raul Capablanca za sve godine svog prisustva na šahovskom tronu, osim Emanuela Laskera i Aleksandra Aljehina, izgubio je samo od Ričarda Retija u Njujorku 1924, Borisa Verlinskog i Aleksandra Iljin Ženevskog u Moskvi 1925. godine.

Jose Raul Capablanca

Zanimljiva priča izašla je u ‘Sa igrom u SSSR-u’ – sovjetski organizatori su Kubanca odveli u Lenjingrad, navodeći zaljubljivog gosta na moguću aferu sa lokalnom ljepoticom. Kao rezultat toga, Kapablanka je loše igrao simultanku i izgubio je nekoliko partija, uključujući  i onu od mladog Botvinika. Istovremeno se umorio i nastavio da gubi na turniru u Moskvi. Uz velike muke, stigao je do trećeg mjesta na turniru iza Efima Bogolyubova i Emanuela Laskera.

A kada je 1952. godine na turniru u Budimpešti, simbol sovjetskog šaha, prvi svjetski prvak u istoriji pod crvenom zastavom sa srpom i čekićem, Mihail Botvinik, izgubio od malo poznatog mađarskog majstora Jožefa Sija, njegove kolege su Patrijarha isključili iz sovjetskog tima za Svjetsku šahovsku olimpijadu. Toliko je ozbiljan bio opšti šok od rezultata – da li je zaista zaboravio kako se igra dok je radio na doktorskoj disertaciji (Botvinik dugo nije ni nastupao)? Međutim, ispostavilo se da je Botvinnik bio toliko pogođen ovom odlukom da je ubrzo pobijedio svoje kolege na tabli i ponovo dosegao vrhunac svojih šahovskih dostignuća.

Svjetski šampion je u jednom potezu previdio  svoju damu

Neobičan je bio poraz 1967.  devetog svjetskog prvaka Tigrana Petrosjana. Tokom Spartakijade naroda SSSR-a, Tigran Vartanovich je napravio fatalnu grešku u meču protiv tima Turkmenistana. Na njegovom čelu je bio majstor Anatolij Kudrjašov – nadaren igrač, ali koji je imao određenu slabost za ‘kršenje režima’. Međutim, čak i kada je ponekad išao na partije u vrlo ‘romantičnom stanju’, bio je poznat kao prava oluja za velemajstore. Ta partija na Spartakijadi odigrana je sa Petrosianovom prednošću, ali je šampion pred vremensku kontrolu iznenada dao damu! I poslao je tako protivnika u Čigorinov klub.

A od velemajstora Vladimira Liberzona, veoma korektnog šahistu sa profesionalnim pristupom, jednom je izgubio Tigran Vartanovič u 15 poteza! Jednostavno nije bio njegov dan, nije izašao iz otvaranja.

U klubu Čigorina, inače, nema šahista koji su pobijedili Roberta Fišera. Uostalom, briljantni Amerikanac, nakon pobjede protiv Borisa Spaskog u meču za svjetskog šampiona, više nije sjeo za tablu.

Bobby Fischer

Ali Anatolij Karpov, koji se očajnički borio sa uvredljivim nadimkom „šampion na papiru“, pokušao je da igra i pobjeđuje što je više moguće. Ali istovremeno je bilo neizbježnih poraza. Na primjer, Anatoly Evgenievich je izgubio sjajnu partiju od Igora Ivanova, prebjega koji je ubrzo pobjegao iz SSSR-a. Jednom je izgubio od malo poznatog Argentinca Carlosa Palerma, a prije starta maratona sa Garijem Kasparovom (uključenim na spisak pojedinaca koji djeluju kao strani agent. – primjedba „Šampionata“) izgubio je od Wolframa Hartmana – njemačkog šahiste igrača nivoa sovjetskog kandidata za majstora! Prema mišljenju mnogih tadašnjih stručnjaka, u pozadini rezultata duela Karpova i Hartmana, mladi Gari je vjerovao u svoju pobjedu, potcijenio opasnog protivnika i započeo neograničeni meč sa katastrofalnih 0:5.

Inače, sam Kasparov je rijetko gubio od neelitnih igrača, ali su ga Joël Lautier, Ivan Sokolov i Jeroen Piket, iz 50 najboljih šahista, ipak uspjeli iznenaditi. A kada je, na primjer, Viswanathan Anand 2012. godine izgubio od jakog, ali ipak igrača koji ne pripada prvom ešalonu, velemajstora Sergeja Tiviakova, postalo je jasno da će ‘indijski tigar’ uskoro izgubiti titulu.

To se dešavalo i Magnusu Carlsenu.

Magnus Carlsen

Kada je norveški velemajstor sjeo na tron, pokazalo se da je Skandinavac po mogućim porazima apsolutno jedinstven igrač. Mogao je savladati najjačeg, mogao je nizati duge nizove bez poraza, približiti se 2900 po rejtingu, ali je u isto vrijeme ponekad gubio od protivnika koje je, čini se, mogao slomiti sa ‘lijevom rukom’.

Osim od Janick Pelletiera ili Jona Hammera (ovog drugog, usput rečeno, pobijedio je čak i vaš autor!) Carlsen je ponekad morao da trpi poraze od predstavnika jake mlade generacije – Jan-Krzysztof Dude, Richarda Rapporta, Andreya Esipenka, ali je uvijek nalazio snage da se revanšira. Dvojica najpoznatijih ruskih šahista – Sergej Karjakin i Ian Nepomniachtchi – takođe su, naravno, dio elitnog kluba pobjednika svjetskih šampiona.

I tako je 4. septembra 2022. 113. član Kluba Mihaila Čigorina postao mladi 19-godišnji Amerikanac Hans Moke Niemann. Ne najmlađi član, ipak, Gata Kamsky je pobijedio Kasparova sa 17 godina. Ali ova partija je definitivno postala jedan od najzvučnijih poraza šampiona u istoriji – pošto je Carlsen odustao od turnira!

Šta se desilo? Uvjerenje u prevaru protivnika, nezadovoljstvo njegovim ponašanjem, sumnje u varanje? Na ovaj ili onaj način, svijet je na rubu tektonskih promjena i nove ere s novim junacima.

Da, i Magnus više neće pisati istoriju slavnog kluba Chigorina od 2023., već pobjednik meča Nepomniachtchi – Ding Liren.

Američki velemajstor Niemann priznao je da je varao na onlajn šahovskim turnirima


Piše: Nikita Gnilitsky

7. septembra 2022

Američki velemajstor Hans Moke Niemann oglasio se na temu navoda o varanju u online šahu, priznajući da je koristio šahovske mašine za poteze.

“Da, dva puta sam bio banovan sa Chess.com-a zbog varanja. Želio sam da osvojim rejting kako bih mogao da igram sa boljim igračima, pa sam varao u nasumično odabranim partijama na Chess.com. Prvi put kada sam imao 12 godina; Igrao sam na Titled Tuesday i prijatelj mi je došao sa iPadom sa šahovskom mašinom dajući mi predloge poteza. Bio sam dijete i nisam razumio šta se dešava. Priznajem da je to bila najveća greška mog života i jako me je sramota.

Međutim, želim reći da nikada nisam koristio predloge šahovskog kompjutera kada sam igrao offline turnire. Neću dozvoliti da Chess.com, Carlsen i Nakamura – možda tri najveće figure u šahu – samo ocrne moju reputaciju”, rekao je Niemann, prenosi FOX Sport.

Ranije je Magnus Carlsen, nakon poraza od 19-godišnjeg Amerikanca, optužio za varanje, nakon čega se čak povukao sa turnira.

„Svjetskog šampiona je bila sramota da tako izgubi.“ Magnus Carlsen se izbezumio i izazvao skandal


Piše: Aleksandar Fedjakov

6. septembra 2022

Svjetski prvak je izgubio od autsajdera i optužio ga za prevaru.

Svjetski šampion u šahu Magnus Carlsen nedavno je odbio da igra meč za titulu prvaka svijeta, ali nije napustio šahovsku tablu – na komercijalnim turnirima najvišeg nivoa nastavio je da igra sa velikim uživanjem.

Činilo se da je turnir Sinquefield kupa trebao postati još jedan redovni okršaj vrhunskih šahista. Međutim, tamo je izbio veliki skandal. Magnus Carlsen je izgubio od Hansa Niemanna i sutradan je objavio da se povlači sa turnira. Istovremeno, svjetski prvak je indirektno optužio svog protivnika za prevaru. Na ovako visokom nivou, to se odavno nije desilo!

Šta je to bilo? Magnusova histerija zbog nule ili stvarno varanje?

Poražen od kovrdžavog autsajdera

Turnir u St. Louisu okupio je čitavu elitu svjetskog šahovskog svijeta. Carlsen, Nepomniachchi, Firouzja, Caruana, Vachier-Lagrave, So, Aronian, Mamedyarov, kao i Dominguez i Niemann. Sastav je jednostavno najmoćniji, ne može da se nešto drugo kaže!

Carlsen je turnir počeo pobjedom nad Nepomniachtchijem, zatim remizirao sa Aronianom, a u trećem kolu je doživeo senzacionalan poraz od Hansa Niemanna, a igrao je bijelim figurama! Magnus nije odigrao najbolju partiju, nije uspio osjetiti zamršenost završnice, a čak se našao i u vremenskim problemima.

MAGNUS CARLSEN

FOTO: FOTO OLIMPIK/GETTY IMAGES

Rezultat je neočekivan, budući da Carlsen ranije nije izgubio više od 50 klasičnih partija zaredom, a Niemann je bio najslabiji učesnik turnira prema FIDE rejtingu – Hans je prije početka turnira imao ispod 2700 poena. I uglavnom, poslednjih godina, kovrdžavi Amerikanac doživljavan je kao heroj medija. Sve je u vezi sa epskim intervjuom koji je dao tokom FTX Crypto Cup turnira, gde je postigao 0 poena. Na pitanje novinara o njegovoj igri, odgovorio je: „Šah govori sam za sebe“. Zatim se okrenuo i otišao.

Niemann, međutim, nije bez samoironije. Nakon što je pobijedio Carlsena, dao je prilično neobičan komentar. “Mora da je sramota da svjetski prvak izgubi od mene. Ali ovo je velika čast za mene. Veoma sam zahvalan sudbini što imam priliku da igram šah na tako visokom nivou i da ostvarim svoje snove. Prije nekoliko godina skoro su se ti snovi ugasili, a sada su, na sreću, ponovo tu. A ovo je samo početak”, rekao je Hans.

Magnus Carlsen nije razumio Niemanovu samoironiju. I očigledno je bio uznemiren porazom od igrača sa tako niskim rejtingom. Vrijedi napomenuti da se sada Magnus bori da dostigne istorijsku granicu od 2900 poena, ali ga je poraz od Amerikanca omeo od ovog cilja sedmicama, pa čak i mjesecima.

Histerija ili ozbiljna optužba?

A ono što je Norvežanin potom uradio šokiralo je sve.

Pred početak četvrtog kola turnira u St. Louisu, svjetski prvak je saopštio da je odbio da nastavi turnir. Uz tekst o povlačenju sa turnira dodao je frazu slavnog fudbalskog trenera Žozea Murinja: „Ako progovorim, imaću problema“, nagoveštavajući nepošteno suđenje.

Carlsen nije iznio direktne optužbe protiv Niemanna, ali čitav niz indirektnih činjenica i glasina sugeriše grandiozan skandal.

Prvo, na internetu su se pojavile glasine da su prije turnira u St. Louisu nepoznati ljudi hakovali kompjuter sa Magnusovim pripremama otvaranja.

Drugo, organizatori su, nakon što su najavili uklanjanje Carlsenovih rezultata sa turnira, pooštrili mjere sigurnosti protiv varalica: učesnici turnira se detaljnije provjeravaju kako ne bi mogli varati tokom partija.

Treće, šahovski streamer i učesnik Turnira kandidata 2022. Hikaru Nakamura podsjetio je da je Niemann dva puta bio suspendovan na najpopularnijem šahovskom sajtu na svijetu, koji je sada blokiran u Rusiji.

Sam Niemann, nakon što je saznao za odlazak Magnusa, ponovo se našalio. Bio je srećan što je uspio da pobijedi Carlsena prije nego što je otišao i pretpostavio je da Norvežanin jednostavno nije želeo da vidi čovjeka koji ga je pobjedio kako pobjeđuje na turniru.

HANS NIEMANN

FOTO: FIDE.COM

Niemann, Carlsen i organizatori turnira u St. Louisu nisu dali nikakve direktne i konkretne komentare u vezi varanja i suđenja. A atmosfera u šahovskoj zajednici ostaje napeta. Naravno, varanje je problem u savremenom onlajn šahu, ali na nivou oflajn turnira, na kojima igraju najbolji svjetski velemajstori, to se dešava prvi put nakon čuvenog skandala u meču Topalov-Kramnik.

Ne slažu se sve kolege sa Carlsenovim optužbama. Levon Aronian je napomenuo da se mladi igrači uvijek sumnjiče za varanje kada pobjeđuju iskusne šampione. A brazilski velemajstor Rafael Leitao analizirao je Niemannovu pobjedu i izjavio da nije pronašao

u partiji znakova varanja. Naprotiv, po njegovom mišljenju, Hans je pravio greške.

Šta god da je bilo, Magnus je napustio turnir, njegovi rezultati su poništeni (uključujući i Hansovu pobjedu), a organizatori su pokrenuli internu istragu. Ako je Niemann prekršio pravila, bio bi vrlo strogo kažnjen. Ali ako se ispostavi da je Hans pošteno pobijedio svjetskog prvaka, onda bi se ispostavilo da je Magnus, iz frustracije, samo reagovao histerično zbog neočekivanog poraza.

Pročitajte više o „Šampionatu“: https://www.championat.com/other/article-4810219-magnus-karlsen-ustroil-skandal-na-krupnom-shahmatnom-turnire-proigral-autsajderu-hansu-nimannu-i-obvinil-tgo-v-chiterstve. html?utm_source=copypaste

Dubai open 2022: Inđić propustio priliku za priključak vodećima


03/09/2022

Malo razočarenje za trostrukog prvaka Srbije, velemajstora Aleksandra Inđića koji je 7. kolu kao crni protiv, po rejtingu dosta slabijeg protivnika, Samed Jajkumara (2381) iz Indije u jednom momentu propustio dobitnički potez. U dosta boljoj poziciji je brzopleto reagovao, pa je pogrešnim potezom dozvolio protivniku da nađe spas u večitom šahu.

Inđić je na potezu (crni). Beli nema kompenzaciju za kvalitet, pa je jasno da je prednost na strani crnih figura. Dobitničkoj poziciji je vodilo 38… Sb4! 39. Dc4 (39. ab4 – Td1 40. Kh2 – Da2 41. Sa2 – Ta1 42. b6 – Td1! – + ; 39. Db2 – Sd5! – +) – Da3 40. Kh2 – Sd3 i crni ima tehničku dobijenu završnicu. Nažalost, naš velemajstor postavlja skakača na pogrešno mesto – 39… Sc1? 40. Dc2 – Sb3 41. De4! (možda je upravo ovaj potez Inđić ispustio iz vida) – Sa1 42. Dh4 – Kg8 43. Dc4 – Kf8 44. Dc5 itd. Crni ne može da skloni svog kralja na bezbedno polje, pa je partija završena podelom poena.

U 8. kolu Dubai opena Aleksandar Inđić će imati prednost početnog poteza u partiji protiv još jednog indijskog igrača, internacionalnog majstora Šjamnihila ( 2465 ).

Vode Pragnananda (2661), Erigaisi (2689), Predke (2692) i Aravind Čitambaram sa po 6 poena. Inđić ima 5 poena.

IM Vladimir Klasan

Velemajstor Milan Draško: Veležov osunčani šarm (peti nastavak)


Opet plamti nadahnuće!

„Povijest srca jedina je autentična ljudska povijest. Sve drugo su historije civilizacija, naroda, plemena i njihovih ideja, pa u njima ne možeš pronaći žive prijatelje, rodbinu, zaboravljena lica s televizijskih ekrana, mrtve češke turiste, ostarjele galebove s makarske rivijere i Mostarce koji govore kao da se rugaju cijelom svijetu. Njih srce zna nakon što ih glava zaboravi, kao što srce zna Jugoslaviju, tu riječ koja tebi već znači nešto deseto, nešto kao gorki badem koji ti je gorak, ali srcu eto nije i nikad neće biti“(Miljenko Jergović-Historijska čitanka 1).

Kroz koprenu vremena vidim momčića koji pobjeđuje sve protivnike na Pionirskom prvenstvu Bosne i Hercegovine u šahu, 1977. godine. Pozornica u neumskom hotelu „Sunce“, dvadeset koraka od mora. Jedna dilema kvari slavlje; hoćemo li stići na utakmicu Velež-Zvezda? Veležove utakmice bile su vatromet fudbalske romantike! Publika uvijek vesela, muzikalna i duhovita. Otišli smo na stadion pod Bijelim brijegom odmah nakon turnira i uljepšali davni proljetni dan. Sedamdesete godine danas izgledaju  kao daleka, egzotična obala, na kojoj caruju smijeh, radost i ljubav. Činilo se da smo pronašli eliksir sreće koju ništa ne može pomutiti.  

Balašević je 1987. pjevao „Samo da rata ne bude“, naslutivši veliki talas patnje, tuge i nostalgije, koji će preplaviti dobre duše. Rat je ugasio naše nade i vjeru u ljubav, iznad svih podjela i razlika. Beskrajno obožavani fudbal pomalo gubi draž, nema više rahatluka iz onih vremena. Velež je strpljivo tražio svoj put u poslijeratnim godinama, suočen sa velikim nepravdama i iskušenjima. Trenuci kada izgleda da su sve lađe potonule i buđenje iz ružnog sna. Kako je lijepo opet poletjeti visoko! Velež prevazilazi krizu i osvaja 3. mjesto u Premijer ligi Bosne i Hercegovine 2020/21. Poslije 33 godine izlazi na evropsku scenu (Konferencijska liga). Spektakl na Grbavici, 8. jul 2021.  Igra se na Željinom stadionu, jer Veležov, u Vrapčićima, sjeverno od Mostara, ne ispunjava evropske standarde. Divna atmosfera, eksplozija navijačkog oduševljenja!

„Četrdeset minuta, bez predaha, punim glasom ponavljati ne istu pjesmu, nego njena četiri refrenska stiha, nekome može zvučati, u najmanju ruku, jako nemaštovito ili pak, da budemo malo skloniji logici, kao čisti debilizam, osim ako taj neko nije trideset tri godine čekao da zaigra u Evropi, preživjevši, u međuvremenu, pravi pakao u svom navijačkom životu: od progona voljenog kluba sa svoga stadiona do dvodecenijske mužnje krvi od strane vlastitih vampira. U tom slučaju, to je najljepših četrdeset minuta u vašem navijačkom životu, a ako je vjerovati onim najvatrenijim Veležovcima, u životu uopće.

‘Kako je dobro vidjeti te opet / Staviti ruke na tvoja ramena / Kao nekad poljubi me nježno / Za ona, dobra, dobra, dobra stara vremena’.

Ima nešto duboko Veležovo u toj pjesmi ili je barem bilo te osme julske noći, 2021. Kao da ju je napisao sam Mišo Marić, a ukomponavao niko drugi do Kemal Monteno. I koga je onda, recite vi meni, uz takvu pjesmu i suze radosnice, bilo briga za rezultat“? Iz nadahnutog teksta književnika Elvedina Nezirovića:“Za dobra stara vremena“ (Tačno.net, 26. 6. 2022).

Velež je te večeri pobijedio FC Coleraine iz Sjeverne Irske 2:1. I u revanšu je slavio (1:0). Sljedeći protivnik je trofejni atinski AEK. Dramatičan dvomeč završava trijumfom Rođenih, poslije izvođenja penala. U trećem kolu isprečio se švedski IF Elfsborg (1:1 i 1:4). Velež osvaja Kup Bosne i Hercegovine 19. maja 2022! Utakmica sa Sarajevom završava bez golova. Velež je pobjednik nakon boljeg izvođenja penala. „Osmijeh se vratio u grad“, kao u pjesmi Balaševića. Planirana je velika rekonstrukcija stadiona, biće uskoro „ko bombona.“

Koliko je samo ljepote i radosti iznjedrio Velež! Kažu da je Sula ponekad znao povesti igrače na terasu iznad svlačionice da ih dodatno motiviše uoči utakmice.“Pogledajte naše navijače, oni nisu došli radi mene, već zbog vas. Igrajte svoju igru i pružite im zadovoljstvo“! Igrali su majstorski, i sa jednim posebnim, „osunčanim šarmom“.

Mojoj generaciji najdraža je fantastična ekipa koju je obilježio trio BMV.

Pročitah nedavno sjajan tekst Miše Marića na portalu Tačno.net.

„Molio me polovinom 70-tih Sa drugar, čudesno fini novinar, humorista, rasni literata i takav čovjek Enko Mehmedbašić da mu dogovorim intervju sa dr. Papom kad svrati u Mostar. Dođe Papo, domaći i strani akademik, general, načelnik VMA, ponajbolje Yu klinike i jedan od tri najuglednija kardio hirurga na planeti a Mostarac više od svega, dogovorim. Nađemo ga kod Heroja, Mehe Trbonje, gosti ih dobra Raska lozom i slatkom od smokava dok čekaju prenos tekme iz Zagreba, igra Velež sa Dinamom. Enko koristi vrijeme, bilježi. Pita:

– Vi ste ljekar, uvijek ste blizu života i blizu umiranja, bojite li se vi smrti?

Papo odgovara na prvu:

– Ničeg se ja u životu ne bojim, mene je samo strah da Velež ne izgubi! („Bilo je više od igre“).

Gledam snimak iz 1986. godine. Željko Samardžić pjeva Veležovu himnu „Rođeni“, „rođeni“, pred punim stadionom. Tekst himne napisao je Mišo Marić, a komponovao Kemal Monteno.

„Mi smo raja iz Mostara,

sve nas ista ljubav spaja“.

Kako prisno zvuči skandiranje „rođeni, rođeni“, dok traje još jedna nezaboravna akcija. Nije presudno hoće li završiti golom ili ne, najvažnije je darivati navijačima radost i ljepotu!   

„Nema sumnje, Velež je obojio jedno vrijeme osobenim šarmom i fudbalskom romantikom. „Rane sedamdesete, to što igraju „rođeni“ više nije fudbal, čak ni nogomet, nego fantazija, interplanetarna utopija, primijenjena umjetnost“ (Ozren Kebo, „Rođeni za vječnost“).  

(Kraj)

Velemajstor Milan Draško: Veležov osunčani šarm (četvrti nastavak)


Igra za raju

Kad se slavna ekipa razišla, pojavio se novi dragulj, Blaž Slišković-Baka. Jugoslavija-Argentina 1979, trijumf protiv svetskog prvaka 4:2. Baka dobija poluvisoku loptu, leđima okrenut argentinskom golu. Čudesnom vještinom daje lopti neobičnu putanju, pada iza leđa omađijanog Argentinca. Sprint, udarac, gol! Simfonija! Pamtimo Sliškovićeve golove iz slobodnih udaraca (najefektniji protiv Torina 1985, u dresu Hajduku) i kornera. Fascinantni Zinedin Zidan obožava Baku :“Sjećam se sezone 1986/1987. kad je u Marseilleu igrao izvanredni veznjak Blaž Slišković, kojeg sam uživao gladati. Zaista, Slišković je bio čudesan igrač, koji je na zadivljujući način zabijao golove čak i izravnim udarcem iz kornera! Bila je to momčad Olympiquea koja je uz Sliškovića imala Papina, Francescolija, Forstera, Mozera, no meni je Slišković bio broj jedan. Danas su djeci idoli Messi i Ronaldo, a meni je idol bio Slišković.” Pitali su Sliškovića šta je toliko zadivilo Zidana? „U Marseilleu sam igrao najbolji nogomet karijere“.

Baka i Vaha

Vaha je dao dva gola i najzaslužniji je za treći u finalu Kupa Jugoslavije 1981. (3:2 protiv Želje). Jedan Željin navijač duhovito je izjavio: „Buraz, mi njima nikako nismo mogli dati golova, koliko bi nama dao sam Vaha“! Spektakularan oproštaj, pun emocija, uoči odlaska u Nant. Tandem Baka-Vaha imao je umjetničku auru. Nestašni dečko, koji je pio, pušio, zabušavao na treninzima i maestralnim potezom riješavao utakmice! I rasni strijelac snažne konstitucije i meke duše, kome su se navijači klanjali usred Beograda! Vahideeee, Vahideeee!

Velemajstorski turnir u Tbilisiju 1985, boravimo u hotelu „Iveria“, na jednom brežuljku. Tokom turnira igrana je utakmica Spartak-Nant. Ne znam zašto je Spartak igrao daleko od Moskve. Otišao sam na stadion. Publika navija za Francuze koji pobjeđuju 1:0, golom Turea. Večera u hotelu, uočih Vahu u jednom maloj sali. Osjetih nalet istinske radosti! Pomislih da priđem i zahvalim mu za sva divna nedjeljna popodneva pod Bijelim brijegom. Ali, oni su ekipa, prijaju im izolacija i mir. Stajao sam nekoliko trenutaka neodlučan i pridružio se šahistima na večeri.

U sezoni 1980/81 Velež je osvojio Balkanski kup savladavši AEK, Flamurtari i bugarsku Trakiju u finalu. Pet godina nakon istorijske utakmice sa  Željom, velika pobjeda protiv Dinama (3:1), u finalu Kupa. Nenad Bijedić-Ćeća, postigao je dva gola. Generacija Semira Tuce, Seada Kajtaza, Gorana i Predraga Jurića i Mehe Kodre (mlađi od ostalih), predvođena trenerom Duškom Bajevićem, bila je vicešampion Jugoslavije 1986/87.

Tuce je proglašen najboljim jugoslovenskim fudbalerom 1986. „Nekada mi je draže da prevarim beka nego kada postignem gol“, izjavio je Tuce za sarajevski list „Ven“ u oktobru 1986. Meraklijsko poimanje fudbala ušlo je u krv još u vrijeme mahalskih turnira. Rolanje, igra za raju, ljepota poteza. Kantarevac i mostarske mahale bili su pozornice neodoljivog šarma i fudbalskog zanesenjaštva. Tuce je bio idol Veležovih navijača rođenih sedamdeset i neke.“Rasan dribler, krilo sa džajićevski preciznim centaršutom i opakim udarcem!“

Povratnik iz grčkog Apolona, Vladimir Skočajić-Taramba, odlično se uklopio u Veležovu igru. Imao je startnu brzinu, lucidan dribling i dobar pregled igre. Samo su Taramba i Dada Matijević igrali oba finala; sa Željom i Dinamom. Blistao je napadački trio Kajtaz, Predrag Jurić,Tuce.

„Nas je tada u Veležu igralo 10 iz Mostara u startnoj postavi… Danas se već sa 16 ili 17 ide za parama. Nema više te čari, ni duše“, izjavio je Tuce, krajem februara 2021.

Imao je silne ponude da ide u Evropu. „Nema ko me nije zvao. Od Hajduka, Zvezde, čak i Dortmunda i Atletiko Madrida, ali šta ja znam. Taj neki mostarski mentalitet je čudan, zaista se teško odlazi. Plus, imali smo fantastične navijače i ekipu“.

FK Velež u sezoni 1986/87.  Petranović, M. Hadžiabdić, G. Jurić, Prskalo, Barbarić, Matijević, Kajtaz, Skočajić, P. Jurić, Karabeg, Tuce.

Odlazi, ipak, u Lucern 1989, tri godine kasnije klub osvaja Kup Švajcarske . Završava karijeru u 31. godini, zbog povrede kuka. Govoreći o najboljim igračima Jugoslavije, Slaven Bilić ističe :“Dovoljno ti je da odeš u Mostar i da se Semir Tuce zaleti ka tebi. Majko mila, kako je taj čovjek driblao“!

Meho Kodro je sredinom devedesetih stigao do Barcelone, kada je trener bio legendarni Johan Krojf. Otišao je 1991. iz Veleža u Real Sosijedad i sjajno zaigrao. Postiže 73 gola u 129 utakmica. „Negdje popodne, predveče, zvoni telefon u kući. „Ovdje Johan“! Zanijemio sam, Krojf je moj idol od sedme godine, od Svjetskog prvenstva u Njemačkoj 1974. Proglašen je najboljim igračem svijeta. Fascinantan, čudesan igrač! Kad sam završio razgovor s njim, ja kažem ženi: „Vidi, zvao me Johan Krojf. Da se više ništa u životu ne desi, samo zbog ovog poziva, valjalo je igrati fudbal“!  Sjajni lijevi bek Hajduka i madridskog Reala, Robert Jarni, igrao je od 95. do 98. za Betis. Zanimljivo priča o Kodri i utakmici Barcelona-Betis:“Kodro je ostavio veliki pečat u Real Sosijedadu. Došao je u Barcelonu jer je bio najbolji strijelac. Ja igram po lijevoj strani, a Kodro igra desno krilo. Kažem, čekaj, odakle tebe ovdje po desnom krilu? Kaže on meni:“Sve sam bliže treneru, a sljedeće sam pored njega“! A tako je i bilo. Kod Krojfa se tačno znalo, špic uvijek ide na prvu stativu. Pričao mi je Robi Prosinečki. Kodro to nije radio. On je bio šmeker i gledao (birao) gdje će se naći.“ Odigrao je 32 utakmice u Barceloni i dao 9 golova. U derbiju protiv Reala postiže dva gola. Zvjezdani trenuci! Sa Barcelonom osvaja španski super kup 1996.

(Sutra nastavak)

POVRATAK INĐIĆA


Uspešan dan za jedinog srpskog predstavnika na openu koji se igra u Dubaiju. Velemajstor Aleksandar Inđić (2613) je kao vođa belih figura sigurnom igrom savladao internacionalnog majstora Ratanvela (2455) iz Indije. U središnjici je finom žrtvom pešaka maksimalno aktivirao svoje figure.

  1. Se5! – Se5 21. de5 – Le5 22. Le5 – Te5 23. a5! (Inđić fiksira slabog pešaka a6. Žrtvom pešaka oslobodilo se polje d4 na kome će beli skakač vršiti jak pritisak na crnu poziciju) h6 24. Sd4 (Beli ima više nego dovoljnu kompenzaciju za pešaka) itd.
  1. f3?! (Bolje je bilo 27. Te1 ili čak 27. De1 sa prebacivanjem dame na odlično polje e3. U oba slučaja, beli ima minimalnu prednost) – Lh3 28. Lf1

Sg3? (Potez koji brzo gubi. Jedino je bilo 28…De5! 29. fe4 – Lg2 30. Lg2 – De4 31. Db8 – Kh7 32. Sf3 – Df3 33. Dh2 – Tg4!? i pozicija je neizvesna) 29. Te1 – Dd8 30 .Ld3! – Se4 31. Te2 i crni ne može izbeći materijalne gubitke, jer su mu na udaru 3 figure istovremeno. Nakon precizne igre, Inđić je lako realizovao materijalnu prednost.

Aleksandar Inđić ima 4,5 poena iz 6 kola, i u narednom 7. kolu imaće crne figure protiv Indijca Samed Jajkumara (2381). Ovo mu je već 5. Indijac protiv koga igra.

Vode prva dva favorita Erigaisi i Predke sa 5,5 poena.

IM Vladimir Klasan

Velemajstor Milan Draško: Veležov osunčani šarm (drugi nastavak)


Golova, golova!

„Budimo pošteni, pa priznajmo! Bez obzira na šampionske titule, na veličanstvene generacije Želje i Sarajeva i na rezultate koji ostaju u srcima upisani i onda kad srca prestanu kucati, najbolji tim koji je Bosna i Hercegovina vidjela, najbolja generacija fudbalera, malo je takvih bilo i u klubovima velike četvorke, bila je ona Veležova ekipa iz sezone 1972/73. i 1973/74“. (Miljenko Jergović – „Historijska čitanka 2“).

Forsirajući mlade igrače Sula stvara veliki tim. U sezoni 1967/68. ubacuje Duška Bajevića i    Envera Marića, u narednoj sezoni Franju Vladića, Marka Čolića i Jadranka Topića, a Vlado Pecelj stiže iz trebinjskog Leotara. U sezoni 1970/71. u tim ulazi Boro Primorac, iz Sarajeva dolazi desni bek Aleksandar Ristić. Zatim je angaržovan Momčilo Vukoje iz Leotara, a tim se kompletira ulaskom Vahe Halilhodžića i Džemala Hadžiabdića, 1972/73. Veležovi igrači bili su poznati po nadimcima. Enver Marić-Mara, Aleksandar Ristić, Džemal Hadžiabdić-Čorba, Marko Čolić-Kana, Boro Primorac-Manda, Vlado Pecelj, Jadranko Topić- Ćela, Vahid-Vaha Halilhodžić, Dušan Bajević-Princ sa Neretve, Franjo Vladić-Kulje, Momčilo Vukoje, Ahmet Glavović-Braca.

 Pamtićemo zauvijek trio BMV (Bajević, Marić, Vladić).

Fudbal je sedamdesetih dostigao nevjerovatnu popularnost, hvatala nas je nervoza nekoliko dana prije utakmice. Liga Jugoslavije bila je izuzetno jaka, igrači su mogli otići u inostranstvo tek kad napune 28. godina. Nedjelja ujutro, priča se samo o utakmici. U Mostar dolazi čuvena ekipa splitskog Hajduka, predvođena „malim Napoleonom“, Tomislavom Ivićem. Navalna petorka Žungul, Mužinić, Oblak, Jerković, Šurjak, u halfliniji Peruzović, Holcer, Buljan. Hajduk i Velež su konkurenti za titulu, očekuje se neizvjestan meč. Vedra atmosfera u očevom fiatu 1300, on i njegovi prijatelji su se neprestano šalili. Volio sam gledati kroz prozor auta, prema Neretvi. Drvored borova od Bune do Mostara izazivao je pritajenu radost. U Mostar se nekad ulazilo kao u čarobnu baštu! Parkiramo u Ulici Stjepana Radića i stapamo se sa navijačima koji grozničavo žure prema stadionu. U vazduhu lebdi pitanje; hoće li Velež prirediti još jedan praznik?

Džemal Hadžiabdić-Čorba sjeća se detalja uoči utakmice.“Bilo je užasno vruće, Šurjak, Žungul i ostali igrači Hajduka došli su u bermudama. Onda je naš trener Sulejman Rebac ušao u svlačionicu i rekao: „Gledajte, došli su da vas pobijede kao da su na izletu“. Toliko nas je ta rečenica motivisila, dala nam strašnu snagu“! Mišo Marić piše o Čorbi: Bio je osica lavljeg srca. Sjećam se prvog nastupa na kojem čuva Džajića. Hoda uz liniju, uz najveću tadašnju fudbalsku Yu zvezdu, i nešto mu govori. Interesujem se poslije šta je govorio?

– Pitao sam ga: druže Džajiću, jeste li se Vi umorili?

Zauzeli smo mjesta u centralnom dijelu tribina. Strastveni navijač Veleža, korpulentni i grlati Pavo Cvitanović već je počeo pjevati. Nisu postojale okolnosti zbog kojih bi izostao sa Veležovih utakmica. Pavo je stalno u pokretu i pjeva: „Golova, golova“, a kada je posebno oduševljen: „Ako mi se rodi muško/,nadiću mu ime Duško/. Ako mi se rodi mala/, nadiću joj ime Mara“!

Najbolja igra Veleža koju sam ikad gledao, deklasiran je fantastični Hajduk 5:0! Vladić je blistao, u „Sporskim novostima“dobija ocjenu 10, što se rijetko dešavalo! Da ne dolaze svi sa istim pobudama na utakmicu, pokazala je situacija nakon četvrtog gola. Otac je u posljednjem trenutku primijetio da džeparoš otvara dugme njegovog zadnjeg džepa.

Mart 1974. godine, veliki derbi Velež-Zvezda. Zvezdu još vodi harizmatični Miljan Miljanić, a na terenu predvodi Dragan Džajić. Velež je pobijedio 4:2. Pamtim gol Kane Čolića nakon tipične akcije – Topić prodire po desnom krilu, povratna lopta na ivicu šesnaesterca, pritrčava Kana i jakim, prizemnim udarcem matira Olju Petrovića. Kanin brat Niko godinama je igrao za čapljinski Borac. Na jednoj prijateljskoj utakmici savladao je slavnog Ivana Ćurkovića i dugo se ponosio zbog toga. Najljepše je u čapljinskom kraju izvodio popularnu pjesmu „Bokeljska noć“.

(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Veležov osunčani šarm (prvi nastavak)


Ovo je novi serijal tekstova velemajstora Milana Draška. Tekst je o fudbalskom klubu Velež koji je osnovan prije 100 godina i autor, velemajstor Draško tekstom odražava zahvalnost za svu ljepotu koju su “Rođeni” darivali.


Otac i sin na Starom

„Mostaru grade, gdje rastu zlatni dani

 I zori smokva

 A crni kiparis podsjeća na grčko groblje,

Gdje su ti sada mangupi nasmijani“?

(Hamza Humo – „Oproštaj s Mostarom“).

Mostar naših dana najljepši je ljeti. Rasuta po svijetu stižu djeca grada iz zlatnih vremena  ispunjena čežnjom i sjetom. 

Iako su materijalno situirani, nedostaje im sunce i svjetlost rodnog grada i najviše stari duh Mostara, koji još živi u njihovim sjećanjima. U mnoštvu turista na Starom mostu, možete ih, ipak, prepoznati. Eno ga stoji naslonjen na ogradu mosta, pogled mu polako pada na Kujundžiluk, zatim dugo stoji zagledan u Neretvu. Dolje, sasvim blizu, naučili su ga da pliva. Spuštao se sa drugovima na crnom, gumenom šlaufu, koji je bio u modi nekih davnih ljeta. U uskim sokacima oko mosta desila su se prva stidljiva ašikovanja. Gdje li je sada ona plavooka djevojčica, koja je bila „njegov prvi nemir i žudni san dječaka“? I ko zna koliko bi još tako stajao, da ne osjeti ruku svog sina na ramenu. Sin je bio sasvim mali kad su otišli, ili se rodio u Danskoj, Švedskoj, Norveškoj. Sin misli da su tu već dovoljno ostali, napravili fotografije koje su željeli, ali u posljednjem trenutku, tati naviru sjećanja na davna nedjeljna popodneva, kao da dolaze iz nekog drugog života. Još je dječak, na Veležove utakmice odlazi s ocem…

Gužva u Mostaru, gostuje Partizan, finalista Kupa šampiona 1966. godine. Došli su na stadion sat prije utakmice, najbolja mjesta na tribinama već su zauzeta, penju se sve više prema brdu iznad glavnih tribina. Petnaestak minuta prije početka, stadion se prolama od snažnog aplauza. Iz svlačionice na sjevernoj strani stadiona pod Bijelim brijegom pojavljuju se idoli svih generacija: Duško Bajević, Enver Marić, Franjo Vladić, Vahid Halilhodžić, iza njih  Sula Rebac. Počinje još jedna fudbalska simfonija.“Bilo je to davno, na samom početku života“ (Ivan Bunjin). Novembar 1969, u Mostar stiže sjajna ekipa Želje, predvođena Osimom, Katalinskim, Bukalom i velikom nadom Fikretom (Piketom) Mujkićem. Prva utakmica koju sam gledao na stadionu bila je fantastična, s puno lucidnih poteza i golova (2:2). Zaplovimo na tren u to burno vrijeme.

Ričard Nikson postaje 37. predsjednik Sjedinjenih Američkih Država. General Šarl de Gol odstupa sa mjesta predsjednika Francuske. U januaru 1969. student Jan Palah izvršio je samospaljivanje u centru Praga. Mjesec kasnije, Jan Zajic (19 godina) izvršio je samoubistvo na isti način. Njihov uzvišeni čin bio je izraz protesta protiv sovjetske okupacije Čehoslovačke.  Kultni festival na otvorenom, Woodstock, trajao je tri avgustovska dana, okupivši 32 benda i 500 hiljada posjetilaca. Najupečatljiviji momenti bili su Hendriksovo distorzirano izvođenje američke himne, Santanin nastup i pjesme Džoa Kokera i Dženis Džoplin. Džon Lenon s puno zanosa izvodi pjesmu „Give peace a chance“, inspirisan tragičnim Vijetnamskim ratom. Brajan Džouns, osnivač i originalni vođa benda „The Rolling Stones“, pronađen je mrtav u svom bazenu. Bob Dilan i Džoni Keš otpjevali „Girl from the North Country.“ Najpoznatija pjesma na Dilanovom devetom albumu „Nashville Skyline“. Boris Spaski pobjeđuje Tigrana Petrosjana i postaje 10. svjetski prvak u šahu. Semjuel Beket dobija Nobelovu nagradu za književnost. Umire američki pisac Džek Keruak, autor kultnog buntovničkog romana „Na putu“. Objavljeni „Razgovori s Krležom“, Predraga Matvejevića. Nakon snimanja albuma „Let it be“, „Bitlsi“ sviraju na krovu „Aplle Recordsa“. Njihov posljednji javni koncert rastura policija. Lenon vraća Medalju Britanske imperije. Svijet sanja o slobodi. Mladići u zavičaju puštaju dugu kosu imitirajući „Bitlse“. Mostar je zaljubljen u fudbal, rađa se veliki tim Veleža i stremi ka vrhu jugoslovenskog fudbala!

Velež u sezoni 1969/70. osvaja 3. mjesto. Golman Marić, bekovi Šefko Alajbegović i Ivo-Juka Prskalo. Juka je nastavio karijeru u Australiji, vratio se u Čapljinu i otvorio kafić blizu katoličke crkve. Kod njega sam popio prvu kenijadu, sok s ukusom tropskog voća manga, hit osamdesetih. Centarhalf Kema Šestić sjajno je izvodio slobodne udarce. Vahin stariji brat Salem dao je 4 gola Dinamu (6:2), jedan iz ležećeg položaja, poput Gerda Milera. Sjećam se neprelaznog Mehe Karamehmedovića, suptilnog tehničara Muhameda Glavovića-Roma, Micana Kordića…

Malo je nedostajalo da gledam na zelenom tepihu čuvenog Muhameda Mujića, popularnog po nadimku Hamić. Debituje u dresu Veleža 1950. Reprezentativac Jugoslavije na Olimpijskom turniru u Melburnu 1956 (srebrna medalja) i na Svjetskom prvenstvu u Čileu 1962 (4. mjesto). Odigrao je 32 utakmice u dresu reprezentacije i  postigao 17 golova. Najbolji strijelac lige 1955/56 sa dvadeset jednim golom (zajedno sa Veselinovićem i Ognjanovom). U toj sezoni dao je pet golova na utakmici protiv Dinama. Igrao je za Velež do 1962. Odlazi u Bordo, a zatim u Dinamo. Vraća se u Velež, ali uskoro ponovo odlazi u inostranstvo, nastupajući za belgijski Beringen. Karijeru završava u Veležu 1968. Mnogi smatraju da je najbolji igrač u istoriji Veleža.

           Muhamed Mujić

Sula Rebac preuzima kormilo Veleža 1967. godine. U igračkim godinama uživao je reputaciju sjajnog napadača. Igrao je desno krilo u Veležu (1947-1954),  Hajduku (1954-1957) i jednu sezonu za FK Sarajevo. Kakav je trag ostavio u Hajduku oslikava davno svjedočenje. Splitski novinar, književnik i dramaturg, Predrag Lucić, svojevremeno glavni urednik „Feral Tribjuna“, prenosi utiske svoga oca o Suli. „Veliki su bili i Bajdo i Frane, i Beara i Kokeza, i Luštica i Broketa, i poslije njih Andrija Anković, ali Rebac… Rebac je, sine, bio više od igrača. Rebac je bio pjesma“.

(Sutra nastavak)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (18. nastavak)


Prostorna inteligencija predstavlja sposobnost uočavanja rnogućnosti kretanja. To je očigledno odlučujuće svojstvo za šahovsko mišljenje, jer je to sposobnost izgradnje sistema znanja i iskustva. Ovaj sistem mora biti pohranjen u memoriji i dobro organizovan – pravila, analogi­je, operacionalni principi moraju stalno da se izdvajaju, adaptiraju i poboljšavaju (možda ne uvek svesno). Šahovsko mišljenje često podra­zumeva kompleksnu, hijerarhijsku strukturu problema, potproblema, pa su sposobnosti formiranja takvih kompleksnih struktura podataka (što predstavlja i izbegavanje preterane konfuzije) i sposobnost kontrolisanih jasnih i organizovanih ciljeva u korelaciji sa visokim IQ.

Mnogo genijalnih šahista potiče iz jevrejskih porodica. Ovo je verovatno deteintinisano i kulturalnim faktorima kao i sistemom zajedničkih vrednosti koji favorizuju učenje i intelektualne veštine (arhetipska bdenja nad Kabalom i Torom). Uspeh Rusa u šahu Levit lucidno objašnjava Platonovom mudrošću: „Ono što država ceni, to će i uspevati“, jer je šahovska kultura najviše cenjena u Rusiji. Značajan deo ruske elite se okrenuo šahu jer nije bio izložen jeftinoj industrijskoj komercijalizaciji i industrijalizaciji koja se dešavala na zapadu. Profesionalizam u šahu se najpre začeo u Rusiji a tek nakon pojave Fišera počeo je da uzima korene i na zapadu. Samopouzdanje, sposobnost savlada­vanja neuspeha kao i podsvesnih mentalnih blokova su važni aspekti u izgrad­nji šahovskih talenata. Ali ono što je još vrlo bitno to je nezavisnost koja je jedna od osnovnih podloga za kreativnost i originalnost u šahu.

Uostalom i ovde možemo citirati Fišera i njegovu već poslovično lapi­darnu i kvintesencijalnu mudrost: „Ja volim da radim ono što ja želim, a ne ono što drugi hoće. Mislim da je to pravi život.“

Umesto zaključka

Šahovski svet ga i dalje beskrajno poštuje. Želi makar još jedan come back svog idola. Ali on je neumoljiv. Povremeno blesne neki od njegovih darova, koje poklanja ovozemaljskim smrtnicima, kao zalog svoje besmrt­nosti. Fišerov patent – sat sa neobičnim, ali danas već uveliko prihvaćenim retrogradnim vremenskim bonusom (sat koji dodaje vreme za razmišljanje nakon svakog povučenog poteza), kao i njegov random-šah, koji pokušava da izbegne petrifikovane šablone šahovske igre, raznovrsnim razmeštanjem figura. Svet sada gotovo bez izuzetka prihvata sve njegove umotvorine, ali vladar je neumoljiv i nepomirljivo uvređen.

Robert Fišer poput Ahasfera i dalje luta svetom. Kralj bez trona, ali sa krunom koja i dalje blista nepomućenim, ili čak još i većim sjajem.. Štefan Cvajg je u svojoj sjajnoj “ Noveli o šahu“ predvideo jednu ovakvu superi­ornu ličnost u svetu šaha, u liku glavnog junaka Mirka Čentovića. Ali za razliku od njega koji je, kako je to primetio Botvinik, igrao dosadan šah,. Fišer igra zanimljivo i ingeniozno.

Hoće li se jednog dana, kada bude sazreo istorijski i možda eshatološki trenutak, pojaviti kao duh Hamletovog oca, željan osvete i pravde i na koga će njegov gnev biti usmeren. Ono što je jedino izvesno, to je da među njima neće biti šahista, jer Fišer kao njihov suveren poštuje geslo: Gens una sumus.

Napomena:

Većina biografskih podataka korišćena je iz vrlo dobre i dinamične knjige Dimitrija Bjelice „Robert Fišer – Genije koji se ne vraća“ u izdanju NIRO Književne novine, Beograd, 1984, Knjige I i II. Autor ove psihobiografije pročitao je tekstualni deo iz obe knjige (druga knjiga sadrži sve Bo­bijeve publikovane partije) više od desetak puta kako u onim emocionalno teškim situacijama, tako i tokom njegove dugogodišnje egzaltiranosti i zalju­bljenosti u šahovsku umetnost. Dok je ovaj rad u meni sazrevao proteklo je dosta godina otkako sam knjigu kupio, tako da je zbog česte upotrebe, a i selidbe autora izgubljeno deset strana prve knjige. Kako se radi o raritenom delu, koje je svetlost dana ugledalo u bivšoj Jugoslaviji, broj kasnijih izdanja je drastično redukovan, što me je i onemogućilo da dođem do kompletne verzije. No, ipak, nekako sam uspeo da dođem do jednog primerka, koji ću nadalje ljubomorno da čuvam, a ako se i sa njim nešto desi, ja ću poput oniti koji znaju „Gorski vijenac“ napamet, takode biti ispreman da izdeklamujem gotovo sve što je u ovoj knjizi objavljeno o najvećem šahisti svih vremena, Robertu – Bobiju Fišeru. Video sam ovog velikana i 1992. godine tokom meča u Centru „Sava“. Izgledao je miran, samouveren i prijateljski orijenti­san prema najšahovskijem narodu na svetu. Niko tada ne bi mogao da kaže da se radi o mentalno obolelom čoveku, naprotiv odigrao je ulogu despera­dosa i osvetnika na najafirmativniji način. Njegovo pravdoljublje nisu mogle da zaustave ni sulude pretnje njegovih sunarodnika, koji su ga dvadesetak godina pre toga i sami izdigli na pobednički i božanski pijedestal.

Za njega je postojala i postoji samo magija figura i geometrijskih lavirinta crno-belih polja. Sa ljubavlju koju poseduje samo prometejska i božanska harizma premeštao je figure,,stvarajući nove, genijalne konstruk­cije na tabli. Nova pravila kreacije jedne stare umetnosti, nove strategije u prastaroj kosmičkoj igri, koju su moguće osmislili neki vanzemaljski umovi da bi nam prosvetlili naše male živote i egzistenciju.

Ostao je sam na pozornici apokaliptičkih svetskih zbivanja, sa svo­jim figurama, dobroćudni Kiklop, nadmoćni Titan sa svoja 32 potomka, sa svojim pešacima, topovima… sa malom armijom spremnom da dobije rat bez kapi prolivene krvi. Veština umetničkog, sportskog i naučnog nadigra­vanja njegov je logos, njegova šahovska kosmogonija koja odražava suštinu života. Mikrokosmos prostorno-vremenskog zbivanja u kojem svaka figura ima svoju ulogu koja je slična duhovno-telesnoj hijerarhiji i stratifikaciji. U strukturi (jezgru) šahovske igre, je svakome dostupna i tajna Lajbnicove prestabilirane harmonije. šah je uneo harmoniju u sam- kosmos i upravo je on ujedno ideal i ogledalo Spinozinog panteizma. Šah je životna šema, niz kodova i pravila o ponašanju, moralu i etici. Ali, nažalost Fišera i nas, nje­govih iskrenih poklonika, teško ostvarljivih u ovozemaljskoj praksi.

(Kraj serijala)

Dr Aleksandar Damjanović neuropsihijatar. Uzeto iz knjige Psiho i patobiografija. Konstrukcija rekonstrukcija i dekonstrukcija ličnosti. 2006
Radi u klinici V. VUJIĆ, Klinički centar.

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (17. nastavak)


Da li je Fišer (šahovski) genije

Činjenica je da postoji niz definicija o inteligenciji od kojih ćemo navesti neke: Veksler smatra da je definicija inteligencije zavisna od epistemološke metode koju primenjuje određena naučna oblast – tako kompjuterski naučnici smatraju da je inteligencija sposobnost procesiranja informacija, psiholozi definišu inteligenciju kao sposobnost dedukcije relacija, učitelji kao spo­sobnost učenja, a biolozi kao sposobnost adaptacije na okolinu. Terston govori o inteligenciji na osnovu osnovnih sposobnosti: dve se odnose na reči (razumevanje i rečitost), zatim tu su prostor, induktivno zaključivanje, memorija i brzina percepcije.

Ipak, definicija koja se odnosi na šahovsku inteligenciju (genijalnost) poseduje svoje specifičnosti, Prema Levitu*1 inteligentna misao za šahovs­kom tablom se prepoznaje na osnovu sledećih generalnih kvaliteta: imati plan, inicijativu, jako osećanje za praktičnost, dobro rasuđivanje, razložnost, koncentraciju, otpornost na emocionalne sile, adaptaciju, samokritičnost, jako osećanje svrhe i efektivno rešavanje problema koji se pojave. Veća brzina obrade informaćije takođe je odlika superiorne šahovske inteligencije.

Isti autor definiše da je pojam „genija“ opštekorišćena reč sa bar tri različita značenja

  1. Svako sa IQ (količnikom inteligencije) iznad odre,đenog broja, aproksimativno iznad 160.
  2. Neko ko je veoma dobar u nečemu. Takve osobe ne moraju da imaju dovoljno visok IQ da bi se kvalifikovale za rod „genijalnih“ prema prvom kriterijumu. Njihova veština bi mogla biti i fizička mada je evidentno da bi mentalni kvaliteti bili odlučujući za razvoj pretpostavljene veštine.
  3. Produktivni stvaraoci. Ovo podrazumeva „elitu“ ljudi koji su stvaraoci novih vrednosti i koji konsekutivno sa prihvatanjem tih vrednosti menjaju načela i norme kulture. To su ljudi koji su „uvek dobri u nečemu“, ali pri tom imaju i visok IQ. Ovo je najteži put da se postane genije.

Ipak, pojam „šahovskog genija“ podrazumeva verovatno suštinski drugi put kognitivnog i emocionalnog razvoja i definicije. Šahovski genije je onaj koji je jako dobar u šahu i koji zadovoljava veštinu mišljenja tipičnu za visoko intelektualne standarde. Vrhunski, genijalni igrači su kreativni i ino­vatori su — stalno pronalaze nove idejne puteve. Za Bobija Fišera koji je, uzgred budi rečeno, na jednom testu inteligencije postigao IQ količnik 187 (a pri tome je završio samo 4 razreda škole) važi još specifičnija definicija šahovske genijalnosti: „Genije. To je reč. Šta to stvarno znači? Ako pobe­dim, ja sam genije, ako ne pobedim, nisam!“.

Prema Levitu (1997) karakteristike šahovskog genija su sledeće:

  1. Pozitivna korelacija između IQ i šahovske kreativnosti odnosno jačine. Aproksimativno, na osnovu Kokosove studije iz 1933. godine šahisti se mogu svrstati rneđu filozofe čiji je prosečan IQ 173.
  2. Naporan rad.
  3. Stalna i duga unutrašnja motivacija, a ne samo želja za uspehom, novcem i slavom. Na višim šahovskim nivoima, estetska komponetna motivacije postaje još značajnija.
  4. Dobra fizička kondicija. Prema Fišerovim•rečima: „Vaše telo mora da bude u izvrsnoj kondiciji. Vaš šah slabi zajedno sa vašim telom.“
  5. Dobra škola – neophodno je poslušati savet velikog matematičara Abela: „Studirajte majstore, a ne njihove učenike.“
  6. Sposobnost koncentracije. Kasparov o ovoj karakteristici kaže: „Sposobnost koncentracije je osnova svega. Malo ljudi razume da je sposobnost koncentracije za vreme odlučujuće partije najvažniji kvalitet koji šahovski igrač može da ima.“

7. Karakter i socijalni položaj. Statistički nalazi opravdavaju postojanje stereotipa o tipičnom šahovskom geniju – radi se o neurotičnim osobama (sa stalnom brigom i strepnjom koje su specifični
„senzibilizatori“ za opasnost i izoštravanje šahovskog „čula“, koji razbijaju opasnost od šablona i rigidnosti u igri), gde su razvod ili smrt jednog od roditelja mnogo češći slučaj („broken home“) nego da se radi
o „normalnim“ porodicama (izuzetak je bivši svetski šampion Karpov). Emocionalna lišavanja ili povrede predstavljaju izgleda poseban motiv za jačanje ega koji je neophodan za izgradnju specifičnog,
efikasnog i kreativnog šahovskog stila. Muška dominacija u šahu je gotovo apsolutna (danas postoje i jaki ženski velemajstori poput Judit Polgar ali sasvim je izvesno da ona teško može stići do apsolutnog
trona). Ono što verovatno i determiniše superiornost muškaraca nad ženama je pored određenih socijalnih i kulturalnih faktora verovatno i neuropsihološka specifičnost „muškog mozga“, odnosno bolje
spacijalno orijentisanje koje se reflektuje i na prostornu inteligenciju.

*1(Levitt J, Genius in Chess Batsford. England, 1997)

(Uskoro poslednji nastavak)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (16. nastavak)


Idealna kombinacija sazrevanja jedne ličnosti odigrava se u optimalnim i stalnim interakcijama između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. To se kod Fišera nije moglo apsolutno ispoljiti, ali je njegova projekcija uredenosti besprekorne arhitektonske strukture šahovske igre u spoljni univerzum, do­prinela jačanju njegovog ega i odupiranju kardinalnirn i fatalnim duševnim slomovima, kojima je njegova, na prvi pogled vulnerabilna struktura ličnosti mogla biti izložena. Kada je ugrožena šahovska superiornost njegovog Ja, Fišer često traži razloge izvan sebe. To nije klasičan mehanizam projekcije, to je jednostavno pokušaj da se iznađe ne uvek i racionalni alibi za trenutne manjkavosti njegovog „idealnog Ja“. Takav je bio i slučaj u meču za svetskog prvaka protiv Spaskog. Nakon .početnih poraza, Fišer preti da će da napusti meč, jer mu smetaju zujanje kamera, žagor gledalaca,

automobilska buka, proverava hemijski sastav stolica na kojima protivnici sede… Kada je meč dobio drugi tok i kada je počeo da pobeđuje, Fišer menja svoje ponašanje. Sada je zadovoljan ili moglo bi se reći gotovo in­diferentan u odnosu na atmosferu, a na kamere i ne obraća posebnu pažnju. Fišer se trijumfalno vraća u svet koji ga uvek prihvata, bez obzira na sve nestašluke koji podsećaju na „Alisu u zemlji čuda“.

S druge strane, on nije mogao u potpunosti da poprimi onu standard­izovanu socijalno prihvatljivu personalnu masku. Ali, Fišerov primer je paradigmatičan i za niz naučnika kao i umetnika kako iz prošlosti tako i njegovih savremenika: Dali, Boš, Pikaso, Leonardo, Kalka, Ajnštajn, Tes­la… Fišer je bio primoran da se povuče i izoluje od zastrašujućeg i previše zahtevnog sveta, koji je koliko subjektivno, toliko i objektivno bio nepri­jateljski za njega. Fišer je možda sa nekog opšteprihvaćenog kulturalnog etičkog aspekta ponašanja funkcionisao ekscentrično, ekstravagantno i nepre­cividljivo, ali je ipak delao i bitisao i kao takav bio prihvačen od milionskog šahovskog sveta kao profeta i istinski harizmatska ličnost.

Fišer je tronizovao šah kao igru u kojoj dominira konflikt interesa dva bića u procesu borbe. Šah je igra koja u jednom ograničenom prostorno­vremenskom miljeu omogućava razvijanje konflikata između dva protivnika ali i njihovo razrešavanje posredstvom pozna.vanja rnodela i pravila šahovske igre.. Strategija, taktika, kao i stvaralački originalni napori, predstavljaju taj eruditivno-energetski i voljno-kreativni specifikum šaha koji je usmeren ka razrešenju konflikta ne samo pobedom jednog od takmaca već i estetsko­etičkim karakterom koji ova igra poseduje.

On postaje vladar jednog specifičnog sveta u kojem dominira šahovski logos. Fišer očekuje da dobije prava koja mu pripadaju kao apsolutnom vladaru, ali ne zahteva anarhoidnu tiraniju. Neki drugi simpozion bogova (FIDE) delimično mu uslišava želje, ali i podriva njegov olimpijski položaj. Neposlušnost okoštalog šahovskog klera primorava ga na jeres i sektaštvo. On se izoluje, produbljuje i intenzivira svoju borbu za pravdu. Od boga on postaje pali i povređeni andeo. Useljava se bez sopstvene slobodne volje u inferno i bori za opstanak. Jedna od njegovih mudrih sentenci oslikava i njegov odnos prema šahu, ali je paradigmatična i za Fišerov model životne adaptacije: „Tajna šaha se sastoji u tome da nikada ne povlačite potez dok ne shvatite poziciju“. Možda bi svet bio mnogo autentičniji i bolji kada bi svako svoje zanimanje voleo onako kao što Bobi Fišer voli šah.

Teško je ovog čoveka i njegove duševno-duhovne manifestacije opisati isključivo kao patološke. Njegovi životni tok, biografija, predispozicije, tal­enat, strasti i duh pobednika govore u prilog protiv duševne stigmatizacije. A one koji se zadovoljavaju i slade dokazivanjem i davanjem kliničkih dijagnoza ostavljamo da i dalje uživaju u sopstvenom odijumu, koji je uto­liko više nedostojan iz razloga što ti isti, nazovi „psihobiografi“, izbegavaju da na videlo javnosti. iznesu i obnaže sopstvene ličnost i biće. Tek u tom slučaju moglibismo-da kažemo da (ni)su u pravu.

Ključni prelaz i preokret u Fišerovom biografskom i životnom stilu i putanji je svojevrsna ontološka transmutacija. Trenutak kada njegovo biće pri­hvata spoljašnji svet kao simulakrum haosa, a unutrašnji, šahovski svet, kao autentični. bitišući univerzum. Ovo je odlučujući hermeneutski momenat. Ma koliko zbivanja u njegovom manifestnom životu izgledala, sa fenomenološkog aspekta, disfunkcionalna (ako bih morao da se opredelim za postavljanje (pseudo)kliničke dijagnoze, opredelio bih se za situacionu i opravdano „nor­malnu“ paranoidnost), ona su u datoj biografsko-istorijskoj ravni nužna i treba ih sagledavati iz rakursa odnosa njegovog bića prema imanentno genetičkoj (sa razvojnog aspekta) unutrašnjoj dimenziji duševnih zbivanja.

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (15. nastavak)


Možemo li govoriti o patobiografiji Roberta Fišera

Psihoanalitički orijentisani terapeuti analizirali bi Fišera u patobiograf­skom rnaniru verovatno na sledeći način – kod njega se radi o libidinalnoj fiksaciji na analnom nivou koja je potom i oblikovala njegov karakterni sklop. Fišerova nepodeljena i gotovo frenetična strast prema svetu malih crno-be­lih figura i polja (koja asociraju na ekskremente), njegova česta odlaganja ili kašnjenje na zakazanu partiju kao i ambivalentnost oko učestvovanja na turnirima kandidata za svetski tron potkrepljuju tvrdnju o njegovom „sfinkter­nom“ karakteru. Pored toga, tu su i strah od poraza, sitničavost, tvrdoglavost, tvrdičluk i opsesivnost u šahovskim analizama, koji takođe mogu govoriti u prilog analnom karakteru. Pitanje novca često je bila tema mnogih Fišerovih spoticanja i problema, ali. čak i novac nije mogao da bude ispred njegove, sada već, čuvene principijelnosti.

Poznati američki šahista i u jednom periodu kandidat za prvaka sveta Rjuben Fajn bio je po vokaciji i psihoanalitičar. Objavio je knjigu koja je pokušala da svrsta u „prokrustovu postelju“ psihoanalitičke teorije procesa razvitka sposobnosti kod različitih šahista. Analiziran je životni put velikana šaha: Stauntona, Andersena, Štajnica, Morfija, Laskera, Kapablanke, Alje­hina, Evea pri čemu je dominirala metodološka koncepcija psihoanalitičke interpretacije (na primer, kompleks Edipa kao jedan od ključnih u raz­voju svakog pomenutog gahiste). Sigurno da bi ova koncepcija važila i za Fišera, posebno sa aspekta Edipovog konflikta (nedostatak očinske figure uz pokušaj da se on kompenzuje povremenim prijateljstvima sa starijim i iskusnijim šahistima, kao i brzim raskidima tih prijateljstava usled Bobijeve razočaranosti u „paternalni ideal“ koji je trebalo da poseduju te osobe).

Prema Fajnu neophodno je odgovoriti na nekoliko ključnih pitanja. Najpre, da li postoji jezgro u konstelaciji ličnosti zajedničko svi.m šahistima i koju ulogu šah ima u životu bilo kojeg šahiste. Profesije šahovskih šampiona ukazuju na sličnosti, ali i razlike. Anderesen i Lasker su bili matematičari, kao i Eve. Botvinik je bio inženjer elektrotehnike, dok je Kapablanka počeo da studira tehniku, ali je napustio ovu vokaciju u korist šaha. Većina vrhun­skih šahista se opredelila za studije iz prirodno-matematičkih oblasti. Među šahistima, ipak, ima i drugih profesija. Lopez je bio svešteno lice, Filidor muzičar, Sent Aman biznismen, Tajmanov je po profesiji klavirista. Većina svetskih prvaka imala je niz talenata koji su govorili o njihovoj ogromnoj intelektualnoj snazi. Aljehin, Kapablanka i Morfi su bili poliglote, dok je Štajnic, iako rođen u Pragu, postao majstor engleske proze. Oko šahista se pletu, prema Fajnu, određeni mitovi. Tako je Morfi proglašen za „najvećeg igrača svih vremena“. Štajnic je „otac modernog šaha“, dok je Kapablanka bio poznat kao „šahovska mašina“. Aljehina je krasio atribut „najvećeg napadača svih vremena“.

U psihoanalitičkoj interpretaciji čak i sami šampioni imaju nesvesnu satisfakciju zbog postojanja idolatrijske grupe koja raste oko njih. Čak se i Morfijevo povlačenje iz šaha možda najlakše može protumačiti time što je Morfi znao da ako bi se vratio šahu iluzija o njegovoj nepobedivosti bi iščezla. Fajn smatra da je većina šahovskih velikana bolovala od nekog emocionalnog poremćaja. On tvrdi da je to bilo najizraženije kod Morfija, dok su Štajnic i Aljehin imali „bezazlene megalomanske ideje pred kraj života“. Kapablanka je kao posledicu psihosomatskog poremećaja imao hip­ertenziju. Morfi, Aljehin i Kapablanka su umrli izmedu 45. i 55. godine, što Fajn tumači kao posledicu svojevrsnog emocionalnog pritiska, koju nameće zvanje šahovskog kralja. Sve ove šahiste je na osilovu analize njihove igre, karakterisala izrazita agresivnost i narcisoidnost. Oni su imali osećaj om­nipotentnosti uz identifikaciju sa vrhovnim vladarom šahovskog univerzuma (svet u malom).

Njihove grandiozne pretenzije ipak se nisu mogle ostvariti bez preter­anog i studioznog rada na šahu. Uspesi nisu bili posledica praznih i irealnih fantazama pobede, već su se bazirali na realnom naporu i zavidnoj snazi ega. Fajn smatra da samo suptilna psihološka analiza kod većine šahovskih ve­likana može otkriti da se kod njih radi o neurotskim konfliktima*I. Za većinu pomenutih šahovskih velikana šah je bio sredstvo za zadovoljenje njihovih fantazija o omnipotenciji. Kako je vreme prolazilo te fantazije koje su bile pod ego-kontrolom postajale su difuzno-libidinalne i obuzimale su njihove ličnosti u celini. S druge strane, za Laskera i Stauntona, šah je bio odušak za strasti šaržirane jakim stepenom agresivnosti, koje im druge intelektualne oblasti i aktivnosti nisu mogle omogućiti.

Međutim, karakterni ili konfliktni sklop ličnost koji nameće psihoanaliza ne označava istovremeno i njegovo biće-u-totalitetu. To je samo deo njegove duhovno-telesne celovitosti, parcijalna projekcija osobenosti, ‘usmerena prema potencijalnoj opasnosti koja preti od drugoga. Ovaj vid odbrambenog meha­nizma daje mu ono neophodno ontološko reosiguranje.

Fišerova izolacija, praćena permanentnom zabrinutošću za sopstvenu egzistenciju i prateći osećaj ugroženosti, neki su definisali kao paranoidni simptom njegove poremećene ličnosti. Međutim, kako možemo govoriti o njegovoj paranoidnoj alijenaciji od realnosti, kada je i sama realnost u kojoj je Fišer obitavao kao dečak, mladić i odrastao čovek, posledica endopsihičke konstrukcije koja je posedovala drugačiju prostorno-vremensku dimenziju. Nije šah isključivo delovao na njegovu usamljenost, on je bio i značajan za Bobijevo osamostaljivanje. Upućen strasno u virtuelni svet šahovske igre on nije izgrađivao svoju ličn.ost kroz psihotične košmare, fantazme ili halu­cinacije. Šah je istovremeno igra, nauka i intelektualna disciplina koja ima čvrste ternelje pravila i doktrinarne zakonitosti. Igra koja nepobitno može da ojača ego i doprinese njegovom rastu i sazrevanju. A taj i takav šah sa svim svojim finesama i velelepnošću bio je Fišerov život.

*1(Fajn R, Psihologija šahiste. OKTOIH, Podgorica, 2003)

(Nastaviće se)

Popadić: Bajka o šahu na rođendan


Danas je 26. avgust, moj rođendan. Dobio sam mnogo čestitki, ponajviše od šahista. U znak zahvalnosti evo jedne moje bajke o šahu. Pozdrav svima

FM Dragan Popadić, Tivat

O postanku šaha postoje mnoge verzije i priče. Po mojoj u dalekoj Indiji dva plemena su godinama ratovala do istrebljenja. I kao što to obično biva, princ iz jednog plemena zaljubi se u princezu iz ovog drugog. I ona u njega. Mladić je pogledao djevojku, ona mu pogled uzvratila – i rodila se ljubav. Princezin otac, kralj, koji je bio dobar čovjek, dao bi kćerkinu ruku za princa, ali kako kad su u ratu. I on se sjetio i rekao kćerki:

„Ako mladi princ zaustavi rat između naša dva plemena, dobiće tvoju ruku“.

Princeza je to rekla svom dragom, on je dugo razmišljao, ali nije našao rješenje. Ideja mu se javila u snu. Umjesto da ratuju igraće se rata. Tu su vojnici-pješaci, oficiri, konjica, slonovi, kralj i kraljica. Igraće se na crno bijeloj tabli 8 puta 8 polja. Ideja je bila genijalna. Rat je prestao. Princ i princeza su se uzeli. On je postao kralj, ona kraljica, imali su mnogo djece i živjeli srećno.

Ali, život nema hepienda. Šah ima. Došli su mladi, nadobudni, jaki. Dosadilo im je da se igraju rata na drvenoj tabli. Htjeli su pravi rat. I dobili su ga. Plemena su ponovo počela sa borbama koje su trajale godinama. Ali, ostao je šah kao igra. I igrao se u pauzama između borbi. I proširio se na druga carstva. Širom svijeta.

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (14. nastavak)


U Beogradu, oskrnavljenom i osiromašenom sankcijama, pod pretnjama NATO bombardovanja, Robert Fišer 1992. godine, prihvata da igra revanš meč sa Borisom Spaskim. U (nezvaničnom za FIDE) meču koji je finansirao tadašnji balkanski magnati i tajkun, Jezdimir Vasiljević, poput iluzioniste po­javljuje se već pomalo ostareli Bobi Fišer, posle odsustvovanja sa šahovske scene koje je trajalo gotovo 20 godina. Javno prkoseći američkoj adminis­traciji;i predsedniku Klintonu, koji mu opet preti hapšenjem jer je ovog puta prekršio sankcije UN-a (za njim je izdata poternica br. CR92-475-01 GJC, koju je potpisao državni tužilac). Bobi samouvereno i poput tajfuna trijum­fuje, jer nema tog carstva ovozemaljskog niti vladara koji bi mu zabranio da na 64 polja odigrava scenario svog života! Nešto slično se desilo i 1965. godine kada je i pored zvanične zabrane učešća ina turnirima pod pokrovi­teljstvom kubanske vlade i Fidela Kastra, Bobi učestvovao na jakom turniru u Havani. On je svoje partije odigravao posredstvom – teleteksta!

U samom meču bilo je puno simbolike i evociranja uspomena iz prvog meča za titulu svetskog prvaka iz 1972. godine u Rejkjaviku. Isti protivnici, isti glavni sudija. Simboličan je ujedno i njegov ponovni povratak u zemlju u kojoj je Fišer i započeo svoje šahovske korake od sedam milja kada se 1958. godine u Portorožu, sa nepunih 15 godina plasirao na turnir kandidata, kao najmlađi pretendent u viševekovnoj šahovskoj istoriji.

Njegova igra u Beogradu nije bila tako tehnički nadmoćna kao nekada, birao je uglavnom stare i varijante koje nisu bile u trenutnoj modi, ali to je bila više posledica neuigranosti i dugog odsustva sa aktuelne šahovske scene. Bobi je opet igrao najjače za dati trenutak i vreme. Spaski gubi, a nekoliko partija evociraju na mladalačku Bobijevu genijalnost. Kralj je ponovo ustoličen, živeo kralj!

I u ovom meču je sveprisutna pažnja koja se odnosi na svaki potez šahovskog genija, kako na tabli tako i izvan nje. Dr Slavko Domazet, naš poznati publicista, piše u časopisu „Šahovski žurnal“ od marta 2002. godine, dakle postmortem, neke od „pikanterija“ iz ovog meča. Tako saznajemo da je Fišer večeravao kasno noću, obično oko ponoći. Obroci su mu bili preobimni. Voleo je njegušku pršutu, kajganu od pet jaja(!), veliku pljeskavicu, pio je nekoliko litara mleka. Na konferenciji za novinare bilo je dozvoljeno svakom od prisutnih da postavi samo po dva pitanja. Fišer je odgovarao u svom poznatom stilu – ako mu se pitanje nije svidelo preskakao ga je ili pričao o nečem drugom.

I šta se potom dešava? Fišeru, koji je osnažen duhovno, ali i materi­jalno (dobija nagradu za pobedu od rnilion dolara!) opet se gubi trag. Ovog puta razlozi njegovog bekstva su nešto drugačiji. Ponovo je dokazao da je vrhovni vladalac, ali pod pritiskom svemogućeg svetskog policajca, njegove rodne Amerike, koja ga proganja kao najvećeg zločinca, Bobi poput „letećeg Holanđanina“ menja pravce i krije mesto svog boravka. Poput njegove, jevre­jske nacije, on je prinuđen da se odupire pretećem holokaustu. Budimpešta, Cirih, poslednje prebivalište je izgleda Japan. Samurajski moral i tradicija istočnjačke filozofije, koji su oličenje jednog upornog, ali dobrodušnog naroda, ne prezaju da ponude utočište geniju. Ipak, nagađanja i mit o večitom putniku, ne prestaju da kolaju svetom. Don Kihot koji putuje bez svog Sanča Panse i bori se sa nemanima, jezovito životvornijim i opasnijim od onih koje su viđali Strindberg, Svedenborg, ili koja obitavaju u tamnim vilajetima Tolkinovog podzemnnog inferna.
(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (13. nastavak)


Interesantna je još jedna, ali savremenija analiza odnosa prema poraz­ima iz pera ruškog velemajstora i psihologa Nikolaja Krogijusa*1. On je analizirao veliki broj tunira i statističkim pokazateljima razvrstao igrače opet u tri grupe i to na sledeći način: u prvoj grupi su se nalazili šahisti koji su nakon poraza nakupili više od 60 % poena – u drugoj između 50-60 % i u trećoj manje od 50 % poena. Poimence – u prvoj grupi bi bili: Karpov, Lasker, Talj, Petrosjan i Botvinik. Druga grupa – Aljehin, Keres, Kapablan­ka, Flor i Fišer i treća grupa – Geler, Štejn, Bogoljubov, Eve, Larsen.

Krogijus analizira stil Fišerove igre i njegovu efikasnost nakon poraza. Analizirane su partije u periodu između 1967-1972. kada je Fišer poka­zao ogromnu supremaciju kako u turnirskim partijama, tako i mečevima. Međutim, Krogijus ga ne svrstava u grupu šahista kojima poraz daje nak­nadnu samouverenost za pobeđivanje. Razlog je donekle i pragmatičan. Fišer je u ovom intervalu izgubio svega nekoliko partija! On izjednačava Fišera sa još jednim velikanom Kapablankom, smatrajući da su i jedan i drugi više igrali tako što su svoj stil podredili „profilaktici“ poraza.

Prava istina leži zapravo u činjenici da je Bobi oduvek više voleo mečeve, odigravanje više partija sa jednim protivnikom. Mečevi daju objek­tivniji uvid u snagu pojedinih šahista, izbegava se napetost turnirskih borbi, omogućen je studiozan pristup izučavanju igre protivnika, a time se i pre­vazilazi svaka eventualna slučajnost ili rizik koji može da nastane usled pre­vida u jednoj tumirskoj partiji. Neki od ruskih velemajstora (Geler) u svojoj (ne)opravdanoj frustriranosti, više nego pretenciozno, arogantno i
nepotkre­pljeno smatraju da je Bobi Fišer već dugo bolovao od „manije gonjenja“.

Nesrećnim sledom događaja (ili usled prevelikog uticaja Rusa na predsednika FIDE) iniciraju se promene u pravilma borbe za ‘šahovsku krunu. Fišer smatra da svetski šampion ima sva prava i da on treba da post­avlja pravila. Do tada su to i radili svi prethodni svetski šampioni. Bobijev predlog je bio da se 1975. igra meč gde bi bilo neophodno 10 pobeda, ne računajući remije, s tim da šampion zadrži titulu pri rezul­tatu 9:9. To je značilo da šampion treba da dobije „samo“ 9 partija, dok izazivač mora da pobedi najmanje s dva boda razlike. FIDE to ne prihvata i traži da se igra .na 6 pobeda za titulu šampiona. Bobi je principijelno povređen. Počinje njegova duga i bezuspešna borba protiv administrativnog aparata. Njegova pravila se ne prihvataju. Bog je time detronizovan. Posredno, ujdurmom šahovske klike, koja se nije povinovala Bobijevim predlozima. Na kongresu FIDE u Nici delegati, od kojih je verovatno retko ko i znao kako se povlače šahovske figure, ne prihvataju izmene koje je Fišer predlagao i tako je sudbina šampiona odlučena hirom malih ljudi i šahovske birokratije.

Bobi se sve više i više izoluje, udaljava od svih ljudi. Gubi mu se trag. Povređen i unižen ne iziazi na meč tadašnjem pretendentu Anatoliju Karp­ovu. To primorava čelnike FIDE, da pokušaju poput očajnika da se posipaju „pepelom“. Javno pritivataju pojedine Fišerove uslove (ali ne sve) i apeluju na njega da odigra meč sa izazivačem. Ali, mesija je povređen i neumoljiv. On nema više šta da dokazuje. On je Jahve, bog osvete i razaranja. Oni koji su bili njegovi nepodeljeni vernici, postaju naprasno ateisti i zbacuju svog obogotvorenog idola.

Fišer mora da čeka trenutak kada će njegova magijska i razarajuća moć da trijumfuje. On žudi za osvetom, posebno jer je nakon 11 godina samoće provedenih u Njujorku uhapšen tokom šetnje pod optužbom za skitničarenje! To je bila najnedostojnija epizoda koju je ne samo kao nepobeđeni svetski šampion, već i kao građanin, upadljiv samo po svojoj usamljenosti i izo­laciji, mogao da doživi. Sudbinski ili ako hoćete biblijski Fišer, ipak, dobija zasluženu priliku da pokaže svoju moć šahovskog profete i pravednika!

1(Krogius N, Psihologia šahmatnog tvrčestva, Fizkultura i sport, Moskva. 1981)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (12. nastavak)


Tadašnji svetski prvak Boris Spaski nalazio se na vrhuncu- stvaralačke snage, uz to u prethodnim partijama nikada nije bio poražen od Fišera. To ga pomalo uspavljuje. Na početku čuvenog meča u Rejkjaviku (island), Spaski vodi sa 2:0 i čini se da neće imati mnogo problema. Ali, pravi šahovski znalci ne sumnjaju u Fišera. Znaju da je on univerzalni igrač, za kojeg važi pravilo da igra takozvani „totalni šah“. To znači da ne igra na psihološke slabosti protivnika, na njegove nedostatke u teoriji otvaranja, strategiji, taktici i1i veštini igranja završnica. On igra najjače, on igra da bi pobedio i uništio moral protivnika.

Nakon dva prva poraza Fišer se reorganizuje, prihvata ulogu favorita „iz senke“ i počinje da briljira. Ređaju se pobeda za pobedom. U preostalih 19 partija on dobija 7, a gubi samo jednu! Tronizovan je novi bog, šahovski idol Robert – Bobi Fišer! Šta misle kompetentni šahovski poslanici o Bo­biju Fišeru pre i nakon njegove pobede nad Spaskim? Maks Eve u svojoj knjizi posvećenoj svetskim prvacima od Štajnica do Fišera navodi sledeća zapažanja eksšampiona sveta Tigrana Petrosjana o igri Fišera pred meč sa Spaskim: „Fišer je brilijantan šahista. On vrlo brzo shvata kompleksnost svih problema za šahovskom pločom i potom sledi ispravan put. Moram da upo­zorim Spaskog da je Fišer doneo čitav niz novih ideja u savremenom šahu. Ništa u šahu ne može da bude novo za njega, niti da ga iznenadi. Kada ima i minimalnu prednost on igra poput mašine. Teško je u njegovim partijama naći ijednu krupniju grešku. Fišer je jedinstven šahista. Meč između Spaskog i Fišera biće vrlo tvrd i težak.“ Nakon Fišerove pobede Eve piše: „Fišer je svetski šampion sa ogromnom ljubavlju prema šahu. Njegov strpljivi rad, trening i kompletno poznavanje stila igre protivnika i njihovih partija omogućili su mu, pored genijalnog talenta, osvajanje trona. On je ulagao maksimum psihološkog i fizičkog napora u svakoj- partiji i uspevao da održi podjednak intenzitet od početka do kraja.“

Ali, šta se potom dešava. Fišer je osvojio sve što se moglo osvojiti. On je apsolutni pobednik, apsolutni bog šaha, koji je mikrokosmos po sebi, simulakrum makrouniverzuma. Fišer očekuje i apsolutno poštovanje smrtnika koji ga okružuju. Posebno onih iz FIDE (Svetska šahovska organizacija, čiji je predsednik tada bio bivši svetski prvak Maks Eve, doktor matematike). On smatra da FIDE postoji radi njega, a ne on radi nje. Smrtnici treba da slušaju naredbe onog koji je na vrhu Olimpa. Greše oni, koji poput američkog velemajstora Roberta Berna, misle da se Bobi oduvek bojao poraza. U jed­nom od ruskih šahovskih časopisa Bern je napisao sledeće: „Fišer se ne boji određenog protivnika, nego slučajnih pogrešaka. Strah od slučajnosti je učinio da je u Rejkjaviku uvek zakašnjavao na partije. On odlaže polazak na partiju do poslednjeg časa. Fišer je mnogo učinio za propagandu šaha, ali šta to vredi kada ne želi da igra i kada su turnirske nagrade ostale iste.“ U jednom in­tervjuu i sam Fišer kategorično pobija izjavu Petrosjana koji, takođe, tvrdi da se Bobi boji poraza. I Bent Larsen je smatrao da je jedan od glavnih uzroka Fišerovih bizarnih odlazaka sa važnih turnira bio strah od poraza.

Još 1928. godine ruski psiholog Vitazev*1 sledeći Laskerova zapažanja o tome da se put svakog šahiste sastoji iz uspona i padova i da je posebno važna stavka karaktera svakog šahiste njegov odnos prema pobedi i porazu, vrši određenu tipološko-psihološku podelu šahista u odnosu na reakcije i stav koji nastaju nakon gubitka partije.

1.  Prvu grupu čine oni šahisti koji su nakon poraza krajnje demoralisani. Oni gube samouverenost i samosvest o jačini sopstvene igre. Njihovo majstorstvo, odnosno kvalitet igre nakon poraza se jasno snižava. U ovu grupu autor je svrstao npr. čuvenog Rubinštajna.

2.  Druga grupa se karakteriše spokojnijim odnosom nakon gubitka partije. Oni smatraju da nije došlo do promene ničeg suštastvenog niti u njihovom kvalitet igre niti u njihovom odnosu prema šahu.
U ovu grupu klasifikovani su Lasker, Pilsberi, Štajnic.

3. Treću grupu sačinjava karakterno takav tip igrača koji nakon poraza počinju da igraju još smelije, inventivnije, pokušavaju da iznađu optimalna rešenja za dobitak, ali bez „srljanja“ i preteranog rizika. Kao po pravilu nakon poraza bodovni saldo ovih igrača se popravlja. U ovu grupu pored Aljehina, kojeg je tu svrstao Vitazev,prema našem mišljenju spada svakako i Fišer.

*1(Vitazev F, Psihologićeskie tip šahmatistov, „Šahmat v SSSR“, NO.2, 1928)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (11. nastavak)


Bobi postaje internacionalni majstor 1957, a sveamerički šampion i najmlađi velemajstor na svetu, pre navršenih 15 godina. Time se učvršćuje njegova uloga odabranog proroka. On je poslat na zemlju da bi ljude naučio, a to ne radi niko bolje od njega.

Još jedan detalj je vrio bitan. Bobi Fišer raste u atmosferi hladnog rata, sukoba između velesila Rusije i Amerike. Rusi, koji su do njegove pojave na međunarodnoj areni, bili nepobedivi, iznenada stiču opasnog protivnika. Još 1962. tokom mečeva kandidata u Kirasau, na kojima je učestvovalo pet sovjetskih velemajstora, Fišer protestuje zbog „teorije zavere“ koju su navodno inicirali ruski velemajstori, dogovarajući međusobno ishode sopst­venih partija. To je bio još jedan od inicijalnih okidača za Bobija Fišera da preuzme ulogu Don Kihota. Tu njegovu ulogu potencira i američka javnost. Bobi je odabran za osvetnika i konkvistadora šahovske terra incognitae za Ameriku, zemlju u kojoj se od sportova i dan-danas pretežno konzumiraju američki fudbal, bejzbol i košarka. Igra koja ima atribute nauke, sporta, umetnosti, postaje poprište još jednog manihejskog sukoba. A Bobi je i više nego potkrepljen u ovoj borbi (on dobija i materijalnu i finansijsku podršku od američkog šahovskog saveza, što je do tada bilo gotovo nezamislivo). I američka nacija posredstvom „bihejvioralnih“ potkrepljenja (štampa, tele­vizija) i imprintinga biva upoznata sa ovom borbom Davida i Golijata (mada je Fišer za sebe smatrao da je u toj istorijskoj priči i epu Golijat).

Fišer je ipak svestan svega što se oko njega događa i neposredno pred meč u Rejkjaviku on kaže (cit. po Karaklajiću, 2002): „Amerikanci zaista ne znaju mnogo o šahu. Oni vole samo pobednike. SAD nisu zemlja kul­ture. Amerikanci vole da se ukopaju ispred TV ekrana ne želeći nikakav intelektualni napor. Ako pobedim Spaskog onda će imati više razumevanja za šah. Predsednik Nikson mi je poslao poruku u kojoj kaže da me cela nacija podržava…“ Čak je i državni sekretar Henri Kisindžer, koji je za sebe tvrdio da jedva zna šahovska pravila, molio Bobija da ne napušta poprište bitke nakon dve izgubljene partije i time dovede u pitanje kredibilitet ce­lokupne nacije, čiji je on reprezent, pred sudom svetskog, a posebno ruskog javnog mnjenja.

Ni zvanična crkva nije ostala indiferentna. U jednom malom američkom gradu tek postavljeni sveštenik je u svojoj pristupnoj besedi osudio jedan od sedarn smrtnih Fišerovih grehova zbog gramzivosti za novcem, a nije zaobišao ni Spaskog kjem je pripisao srdžbu zbog Fišerovih postupaka. Šah je stavljen pred sud inkvizicije, prokazan. Ali, zar i to ne govori o njegovoj ogromnoj važnosti za život smrtnika.

Amerika koja je zaostala u svemirskoj borbi sa Rusima, pokušava preko jednog čoveka da se osveti i preuzme supremaciju, koliko kognitivno-intelektu­alnu toliko i emocionalnu. Fišer pobeđuje sa katastrofalnim razlikama jednog za drugim svoje protivnike (Larsen 6:0, Tajmanov 6:0, Petrosjan 5:1 u pobedama). Nakon meča sa Fišerom koji je izgubio, Petrosjan iznosi sledeća zapažanja*i: „Fišer igra naravno vrlo dobro i on je u stanju da porazi bilo kojeg šahistu. Opasnost se povećava tim više što Fišer predstavlja, na neki način, zaštitni znak zapadnih šahista i zapadne šahovske javnosti… Odjednom se pojavljuje Fišer kao oponent ruskoj šahovskoj školi i opšte simpatije su na njegovoj strani. Treba pomenuti i gospodina Edmondsona (menadžer i pratilac Bobija Fišera, prim. aut.)… Edmondson se izborio da šahisti koji idu u Evropu na turnire dobijaju određene sume novca, čega ranije nije bilo… Fišer je postao sadašnjim Fišerom zahvaljujući u velikoj meri postojanju pored njega jedne tako jake figure kao što je Edmondson.“

Celokupni svet, ne samo šahovski, zadivljen je. Više nema nepobedivih. Fišer se ne ustručava da kaže u javnosti ko je najjači. Njegovi odgovori više nisu lapidami, on ne krije da je više nego svestan svoje šahovske supremacije.

Sve ono što je Tartakover još 1924. u svom članku „U čemu se sastoji šahovska snaga“*2 govorio o šahovskoj tehnici smatrajući da je ona u direktnoj zavisnosti od snage igrača, vidi se sada u kristalnoj i esencijalnoj formi kod Fišera. Tartakover u pomenutom članku piše: „Veliku ulogu u ispoljavanju šahovske snage igra voljni princip, pri čemu su za postizanje uspeha naročito važni takvi kvaliteti, kao hladnokrvno sprovođenje svog plana, uporna orga­nizacija odbrane, blagovremeno opažanje prelomnog trenutka.“ Kada su Fišera jednom upitali nije li on pronašao neki ranije nepoznati način igre, on je od­govorio: „Ne, stvar je pre svega u greškama koje je napravio poraženi. Ja sam samo to uspešno iskoristio.“ Ove reči još jednom govore u prilog univerzalnog dinamizma Fišerovog stila igre.

Kakve su zapravo osobenosti stila američkog velemajstora (pokušaćemo da opis ovih karakteristika prilagodimo stilu i strukturi teksta koji pretpostav­lja i zainteresovane čitaoce koji nisu upućeni u finese šahovske igre). Fišer poseduje savršenu tehniku i upornost u realizovanju sitnih prednosti (šahisti ovaj stil slikovito nazivaju „ceđenje suve drenovine“). Pragmatičan je u svo­joj igri i poštuje principe klasičnog pozicionog šaha. Ume da, u zavisnosti od psiholoških i tehničkih karakteristika protivnika (iako smo pomenuli da je Fišer šahovski „maksimalista“), nametne raznovrsnu i komplikovanu, ili pravolinijsku i jednostavnu igru. Protivniku nameće stalno probleme, koristeći prednost prvog poteza belim figurama, dok crnim figurama često teži dvoseklim i oštrim pozicijama. Sve u svemu, Fišer sprovodi uvek jasne strategijske planove, ima odličnu intuiciju i pregled igre (doskoro se sma­tralo da je upravo spacijalna orijentacija ta koja favorizuje muške u odnosu na ženske šahiste), ali i brzinu računanja varijanti, izbegava sve ono što je iracionalno i maksimalno koristi greške protivnika. Fišer je predstavnik stroge klasične škole, uz izuzetnu stvaralačku energiju i genijalnu sposobnost da razgara plamen početne inicijative*3

*1(Petrosjan T, Šahovske lekcije, Caissa Commerce, Beograd, 1998)

*2(Šah u SSSR, br. 4, 1919)

*3(Bjelica D, Fišer protiv Petrosjana i Spaskog, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1972)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (10. nastavak)


U prilog metastabilnosti njegovih interpersonalnih relacija govore često nezadovoljstvo i raskidi prijateljstava. Poznati su njegovi sukobi sa starim do­ajenom američkog šaha Samjuelom Reševskim, Bentom Larsenom, njegovim nesuđenim sekundantom, -za kojeg je izjavio da mu je samo odmagao, Dimi­trijem Bjelicom, novinarom i velikim prijateljem, sa kojim je zbog nesuglasica oko autorskih prava raskinuo dugogodišnje prijateljstvo. Sa Reševskim nije uopšte komunicirao, a posebno je bila groteskna situacija tokom njihovog meča u Santa Moniki. U sali za igru bila je vrućina i Fišer je zahtevao da tokom celokupne petočasovne seanse, koliko traje partija, radi ventilator. Reševski se tome protivio, jer je imao reumatične tegobe. Sudija je našao interesantno kompromisno rešenje. Kada je Fišer bio na poteziu ventilator je bio uključen, a kada bi Reševski razmišljao ventilator bi bio isključivan. Princ Renije je 1967. tražio potvrdu učešća dva američka velemajstora za turnir u Monaku, uz uslov: jedan mora biti Fišer. Bobi je pobedio na tom turniru, ali se ponašao vrlo ekscentrično. Posle dve godine opet su pozvali dva Amerikanca uz jedan uslov: nijedan od njih ne sme biti Robert Fišer.

Teško je sklapao i poznanstva sa suprotnim polom. Poznata je aneg­dota sa svečanog bala nakon završetka turnira na Bledu. Kada mu je prišla devojka i zamolila ga za ples, Bobi je sa njom odigrao do kraja, a potom iskomentarisao, da ga ne interesuje, negodujući zašto su ga upoznavali sa devojkom „koja nema pojma o šahu“ (ipak se radilo o novinarskoj šali i is­konstruisanoj zgodi). Na jednom turniru, bio je ozbiljno ljut jer ga neka de­vojka nije prepoznala. Arogantan i potcenjivački stav prema ženama se vidi i iz jednog od njegovih intervjua: „Svakoj šahistkinji bih dao figuru `fore’ uz opkladu. Pored toga, ubeđen sam da bih posle tri nedelje pripremanja osposobio i svoju sestru da pobedi prvakinju sveta.“ Još jedna anegdota o Fišeru i njegovom infantilno egocentričkom odnosu prema ženama, potekla je iz pera Dimitrija Bjelice. Vraćajući se kasno iz Sarajeva sa jedne simul­tanke, organizatori su Fišeru i njegovim pratiocima na upotrebu dali „mer­cedes“. Bobi je devojci velikodušno ponudio da sedne do šofera. Kada mu je Bjelica rekao da je džentlmen Bobi se dečački nasmejao i odgovorio ono što je zaista i mislio: „Ako se desi neki sudar, bolje je da ona strada, jer bi svet ostao bez šampiona, ako bih ja sedeo napred.“ Devojka koja je ovo čula zahvalila mu se na „lepim željama“. Nakon dolaska cveće koje je dobio na simultanci odneo je da vene u svoju hotelsku sobu, a devojka je još jednom imala priliku da se „zahvali“ Bobiju. Fajn u svojoj studiji zapaža da većina šahista ima probleme u odnosu prema ženama. Dok su šahisti dobri prijatelji sa muškarcima, upravo zbog potiskivanja agresivnosti, žene i odnos sa njima predstavljaju često gotovo nepremostivu teškoću (sa izuzetkom Kapablanke). Šahisti posebno teško izražavaju nežnost prema osobama suprotnog pola, što Fajn tumači da se ovaj problem može na neki način razrešiti ograničavanjem na druženje sa muškarcima. Nekoliko studija je potvrdilo da kod šahista sa izrazitom crtom narcisoidnosti postoji zastoj i u psihoseksualnorn razvoju*1.

Ipak, izgleda da je srce u godinama već zrelog velemajstora, zatreperilo nakon što je upoznao mladu šahistkinju (slični se sa sličnim druže, posebno u šahu gde ima puno „simetričnih šahovskih“ brakova) iz Budimpešte Zitu Rajčanji, koja je bila verna Fišerova senka i saputnik tokom njegovog meča u Beogradu 1992. godine. Iako niko nije mogao da kaže ništa konkret­nije o prirodi njihovih relacija, njihov odnos bio je dosta konspirativan i jednodušan, ako ne intiman. Ipak, nakon nekoliko godina stiže vest da se Zita udala za nekog svog sunarodnika.

Prigovarali su mu i za neke druge forme „nazovi“ ekscentričnosti i egocentrizam. U više navrata je napuštao neki turnir nezadovoljan termi­nima odigravanja partija, klimatizacijom, bojom figura. Naravno, kao perfek­cionista i šahovski profesionalac, Fišer je zauzvrat zahtevao i odgovarajuće uslove igre koji bi mu obezbedili najoptimalnije rezultate. Osim toga ovi manevri su bili i neka vrsta „psihološkog rata“ kojim je Fišer uticao na svoje protivnike i njihovu koncentraciju za igru. Međutim, ljudi su sve to definisali kao Fišerove bizarnosti. Ovaj njegov manir postao je omiljen i medu mladim šahistima koji su počeli da se ugledaju na njega. Ali, njihova ekscentričnost i ekstravagantnost bile su više odraz sirovog podražavanja nego neke originalnosti. Fišerove prethodne osobine se mogu tumačiti, nara­vno, i njegovim izraženim narcizmom. Ma koliko narcizam ima negativnih strana, on je, naravno, i neophodan jer omogućava kreativnoj osobi da uvidi unutar šablonskih i konvencionalnih sadržaja, ono što je novo i originalno. Za narcizam kod kreativnih Federn koristi izraz „zdrav narcizam“.

   *1(Roe A,.A psychological study of eminentn biologists,Psychological Monographs: General and Applied. Vol 65, 14. 1951)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (9. nastavak)


Nakon prvih poraza dolaze sve učestalije pobede. Bobi postaje sve jači i jači, njegov ego se ubrzano ispunjava moćnim impulsima koje može da pokloni samo pobeda nad drugim. Polako se gubi njegova ontološka i egzistencijalna nesigurnost. Bobi je šahovski „maksimalista“. On od sebe zahteva pobedu kako crnim tako i belim figurama. Za sebe kaže da je šahovski „daltonista“, jer crne figure predstavljaju samo prividnu prednost za njegove protivnike. Njegova igra iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve savišenija. On igra’na oštrici mača, posebno crnim figurama, ali sebi uvek ostavlja odstupnicu i relativnu sigurnost u povoljan ishod partije. On vuče najprostije poteze, ali to je baš najteže. On je jedini igrač na svetu kojem je svejedno da li ima cme ili bele figure. Ove karakteristike Fišerove igre su posledica jačanja njegovog ega, koji je u mogućnosti da za sebe veže i sublimira instinktivne i libidinalne pulzije. Upravo snaga ega koja omogućava transformaciju i zamenu akcije mislima raz­likuje šahistu od pravog opsesivca jer je on u stanju da prekine svoje fantazije jasnom akcijom figura. On izlazi iz svog fantazmatskog unutrašnjeg okruženja, a upravo su ego i njegova moć presudni za to.

Najdorf je jednom rekao da Fišerovi protivnici prave protiv njega takve greške koje inače protiv drugih igrača ne bi pravili. To je zato jer Fišer igra precizno, neumoljivo, njegove kombinacije su korektne i to kod protivnika stvara utisak da igra protiv nepogrešive mašine. Sa Fišerom je teško igrati jer on protivniku iz poteza u potez nameće sukcesivno sve teže i teže probleme u poziciji. Retko gubi, posebno u oštrim i dvoseklim pozicijama, gde deluje vrlo samouvereno. Njegova igra postala je prototip racionalnosti, elegancije i genijalnosti.

Da bismo priču o individualnim stilovima igre kod šahista na neki način standardizovali i klasifikovali poslužili smo se sistematizacijom Niko­laja Krogijusa, ruskog velemajstora, koji je po zanimanju i psiholog i koji je objavio više knjiga koje su se bavile upravo proučavanjem psiholoških aspekata šahovske igre. On u svojoj knjizi „Ličnost u sukobu“ daje sledeću podelu:

1.praktičan (tendencija ka postizanju neposrednih praktičnih pogodnosti)
2.logičko-sistematski (doslednost, oslanjanje na tipične pozicije)
3.teoretski (oslanja se na principe strategije i taktike)
4.kritičko-analitički (temeljna konkretna analiza, traženje izuzetaka, akcenti na daleki proračun varijanti)
5.umetnički (stvaralačka fantazija, tendencije ka originalnosti)
6.kombinovani (kombinacije karakterističnih osobina prvih pet stilova igre)
7.harmonični (raznovrstan sa širokim dijapazonom)

Izvesno je da odnos prema nekom od navedenih stilova čak i njegov sadržaj nisu nepromenljivi, a zavise od novih dostignuća i tendencije teorije i prakse. U istorijskom kontekstu, na delu je neprekidno mešanje različitih strategijskih i taktičkih sredstava, što stvara i dodatne gradacije i klasifikacije stilova. Tako npr. danas često govorimo o dinamičkim i univerzalnim stilovi­ma, a upravo te atribute igre i stila možemo pripisati i Robertu Fišeru. On je dakle već u svom vremenu predstavljao stvaralačku avangardu, a njegov stil je proizašao iz uspešne sinteze stilova koji su gajili oni najbolji.Stil se formira različitim putevima i na različite načine, ali je uvek povezan sa prirodom strukturom ličnosti i intelekta šahiste. Drugim rečima stil – to je karakter 1.

Svet oko Roberta Fišera se postepeno menja prema šahovskim pravil­ima i dimenzijama ove igre. Struktura šahovske igre, njena simbolika i na kraju krajeva njeni efekti na ego, projektuju se i na spoljni svet. Šah je imitacija, simulakrum univerzuma, i Bobi ta pravila projektuje na svet koji ga okružuje. I on je crno-beli i u njemu postoje oni dobri i oni loši objekti. Bobi pokreće glatke, drvene figure, kao što bi mogao da pokreće i ljudske figure. Arhetipska uloga Boga se pomalja u njegovom nesvesnom. Mikro i makrokosmos se združuju. Na vrhu ovog amalgama je Bobijeva idealizovana figura vrhovnog Boga. On može da daje, ali i da uzima. Kada ga je jednom Dik Kavet u svojoj emisiji pitao šta voli u šahovskoj igri, on je bez puno okolišanja rekao: „Da smrvim ego protivnika…Volim i da vidim kad ih je strah“. Ovaj odgovor je više nego paradigmatičan i eksplicitan ne samo za Fišera već i za većinu vrhunskih šahista (s tim što je Fišer smeo da kaže ono što su drugi prećutkivali). Šah omogućava društveno prihvatljivo ispolja­vanje agresivne borbe, gratifikaciju posredstvom pobede, ali i neutralisanje protivnika koji je oličenje strogog, konstriktivnog ili oca koji je na bilo koji drugi način povredio sina. Osim toga ego je suština čovekovog socijalnog bića, a strah je signal da je on ozbiljno ugrožen. Upravo time što „uništava ego“ protivnika Fišer kod njega povocira anksioznost.

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (8. nastavak)


Ipak, njegova permanentna težnja za ukorenjivanjem i bazičnom pripa­dnošću ogleda se i u tcrme što je sredinom šezdesetih godina postao vernik Božije crkve, fundamentalističke sekte sa sedištem u Kaliforniji. Ova sekta poštuje običaj sabata. Od zalaska sunca u petak do zalaska u subotu on kao vernik ne putuje, niti igra šah. U svojoj sobi provodi 24 časa i meditira. Ovaj običaj je često bio prepreka u njegovom profesionalnom bavljenju šahom. Or­ganizatori turnira i mečeva morali su da izlaze u susret njegovim, samo na prvi pogled, ekscentričnim zahtevima da ne igra petkom i subotom šahovske partije.

Fišerov život se kretao isključivo između šahovska polja. Ostale as­pekte života on je svesno žrtvovao. Po mišljenju Larija Evansa, američkog velemajstora i Fišerovog nekada bliskog prijatelja, on je ostao najindividu­alniji, najnepomirljiviji, najnekomunikativniji, najusamljeniji i najnezavisniji šahovski majstor sveta. U ovakvoj konstelaciji gde je simbolika i struktura šahovskih figura i igre koje su ispunjavale njihovu smisaonost, flotirala između realnosti i fantazije u Fišerovom konceptualnom mišljenju često prevladavaju elementi magijskog. Kada je jednom prilikom oboleo od zapaljenja slepog creva, izričito je bio protiv operacije. Njegov razlog protiv operacije bio je: „Ne želim da mi se odstrani slepo crevo. Možda je u njemu sadržana moja šahovska genijalnost“. Operacije nije bilo, a zapaljenje je sanirano konzerva­tivnom metodom.

Mišljenja drugih šahista o Bobiju Fišeru kao ličnosti i čoveku bila su kontradiktorna, ali su svi bili jedinstveni u mišljenju da je jedan od najvećih šahista svog vremena. Čuveni estonski velemajstor Paul Keres smatrao je da je Fišer igrač čudesnog talenta, uz razvijenu i posvećenu ljubav prema šahu, ali da nije savladao izvesne nedostatke. Keres smatra da on mora da uvidi da se bez objektivnog prilaza igri ne mogu postizati najveći uspesi. Migel Najdorf, bonvivan i šarmer na 64 polja, izjavljuje da mu se ne sviđaju neki postupci Fišera kao čoveka, ali da se radi o genijalnom igraču. Viktor Korčnoj iznosi interesantnu tvrdnju u vezi Fišera – on igra slabije nego što i on sam misli, ali bolje nego što misli šahovski svet. Bent Larsen, koji nikada nije krio averziju prema nekim aspektima Fišerove ličnosti 1964. izjavljuje: „Ako me pitate o Bobiju kao čoveku, onda moram da kažem da kod njega, ima još puno infantil­nosti. Ali, kao šahista – on je veliki, izvanredni talenat, pravi šampion.“ Larsen je u jednom intervjuu izjavio da Fišer nikada neće postati svetski šampion jer nije dovoljno inteligentan, a Bobi mu je uzvratio kontraudarom: „Larsen neće postati svetski prvak jer suviše priča“ (prisetimo se pravdoljubive istorije: Fišer pobeđuje Larsena katastrofalno 6:0, a potom postaje svetski prvak). Svetozar Gligorić, Fišerov dugogodišnji i verni prijatelj, za Bobija tvrdi da je oličenje poštenja, principijelnosti; samouverenosti. On je igrač koji je kompletan i ve­liki u svim fazama partije.

Bobi je na simboličkom nivou Bog Starog zaveta; moćni i ubitačni Jahve koji kažnjava. Njegova okrenutost ka drugima se retroflektuje ka apso­lutnoj individuaInosti. Fišerova izrazita fiksiranost i identifikacija sa svetom šahovskih figura mu sužava životne alternative. Zapravo, u datoj psihološkoj konstelaciji on izabira jedini mogući put. Put koji vodi ka virtuelnoj realnosti šahovskog logosa. U ontološkoj konstelaciji drugi treba da su mu podređeni, drugi treba da budu u funkciji kralja šahovske igre. I u kasnijem životu Bobi je imao retke prijatelje i to uglavnom iz šahovskog sveta. Delio ih je baš kao i crno-bele figure. Na dobre i loše.

Ostale su upamćene gotovo kao anegdotalne, uloge njegovih sekundanata (pomoćnika) u mečevima kandidata (Bent Larsen) i u borbi za šahovsku krunu sa Spaskim kada mu je pomoćnik bio šahovski velemajstor i sveštenik Vilijem Lombardi. I jedan i drugi šahista (Larsena je zamolio Maks Eve da pomogne Fišeru, dok je Lombardija u dva navrata angažovala američka šahovska fed­eracija) su bili samo nemi posmatrači Bobijeve igre, jer je Fišer, kao striktni individualista, smatrao da mu niko drugi i nije potreban. Iako je bio dobar pri­jatelj sa Larijem Evansom, Fišer mu je postavio izvesne uslove da bi mu ovaj bio sekundant u meču sa Tajmanovom 1971. godine: sekundant se u vreme meča ne sme baviti novinarstvom i ne sme doći sa suprugom. Evans ga je glatko odbio, što za Fišera, ortodoksnog individualistu i šahovskog samotnjaka i nije bio neki gubitak.

Za Fišera dobri i prihvatljivi za druženje sa njim su bili samo oni koji su mu se bez okolišavanja divili i smatrali ga genijem. A njih zaista nije bilo malo. Smatra se da i dan-danas održava prijateljske odnose sa našim velemajs­torom Gligorićem, Argentincem Kinterosom, filipinskim velemajstorom Euge­nom Toreom i američkim velemajstorom Larijem Evansom.

*1(Suetin A, Put ka majstorstvu, Caissa Commerce, Beograd, 2002)       

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (7. nastavak)


U jednom od ogleda iz ove knjige, autor je, ustanovio i delimično i taksativno odredio neka pravila biografske metodologije, posebno ona koja se odnose na životni stil i karakteristike samog biografa. Upravo zbog toga želim da budem principijelan i iznosim neke, verujem relevantne, podatke iz sopstvenog života šahovskog zaljubljenika. Rođen sam u porodici u kojoj je majka uvek pokazivala svoju preteranu zaštitničku brižnost, a otac se trudio da šarmira okolinu svojim beogradskim bonvivanstvom. Ne mogu da kažem da je ovakva porodična konstelacija bila posebno deprivirajuća ili podsticajna za moj intelektualno-emocionalni razvoj. Ostajale su uvek antinomije između mojih roditelja i oni su ih bili svesni, ali su ih sa manje ili više ravnodušnosti prevazilazili. Šah sam naučio poput velikog Karuza (radi se zapravo samo o analogiji motiva), iako nisam poput njega nikada za učitelja imao nekoga velemajstora, kao što je operskog velikana poučavao naš čuveni velemajstor Bora Kostić. Besan, frustriran i posledično inferioran u odnosu na jednog prijatelja koji me je stalno pobeđivao, aktivno se pri tom baveći šahom (kao što je to bio i Karuzo), dok sam ja jedva znao da povlačim figure, nabavio sam šahovsku literaturu, sedeo satima i satima i samouk počeo da savladavam po neku mrvicu od beskrajnih tajni ove vele­lepne igre. Mislim da sam tada imao već 9 godina. Potom su došle i pobede, osvajanje nekih kategorija, ali učenje i redovne školske obaveze, a docnije i rnoja profesija, uvek su bili ispred. Šah je jednostavno zahtevao specifičnu mentalnu i fizičku preokupaciju, napor (mnogi šahisti posle napornih i dugih mečeva izgube i po desetak kilograma) potpunu podređenost, a ja nisam bio spreman za takav pritisak. Ostao sam i dalje veliki zaljubljenik, ponekad odigram neki turnir, slobodnu partiju, a kao posledica sve te moje strasti tru­dim se, zapravo uživam, da ukoliko mi to dozvoljava vreme, sebi priuštim šah kao jedinstvenu i istovremenu zabavu, igru, nauku, umetnost.

A zašto sam baš izabrao Roberta – Bobija Fišera i njegov život? Zbog toga jer sam impresioniran njegovim stilom igre, harizmom i jer me svakako neki elementi njegovog životnog stila i biografije asociraju na sopstvene životne Scile i Haribde. Naravno, tu su pridružene i neke moje osobene aso­cijacije o šahu kao pankosmičkoj tvorevini, koja je u stanju da transcendira čak i sopstvene, na prvi pogled aksiološke zakone. Fišer je usamljenik koji u svojoj usamljenosti (ali nikako autizmu) izgrađuje svet izatkan od sopst­venih pravila koja ga približavaju šahovskoj umetnosti, ali ga istovremeno i odvajaju od ostalih aspekata života. U toj formulaciji leže i neka moja stremljenja, s tim da ja nikada nisam bio spreman da se odreknem velelepnih alternativa koje mi pruža jedinstvena neponovljivost i celokupnost jednog ljudskog bivstvovanja.

Paradigmatično je ono što je Fišer rekao za strategiju i taktiku šahovske igre: ne treba nikada vući neki potez ukoliko se prethodno ne shvati celoku­pan plan i suština konkretne šahovske partije. Slično pravilo važi i za filo­zofiju. Treba zabraniti svakome da filozofira ukoliko ne shvati strategijsko (suštinsko) ustrojstvo svih onih suvislih ili harizmatičnih filozofskih sistema. Ali i ovde postoje neka odstupanja, koja ne moraju da budu i pravila. Ili kao što je opet Fišer rekao, i što se može primeniti analogno na filozofski diskurs: bolje je vući potez, pa makar i pogrešan, ako je deo nekog plana, nego vući poteze koji su izvan konteksta bilo kakvog plana.

Bobijev biografski životni tok i formativne prekretnice poput detinjst­va, adolescencije i zrelosti nisu bili standardni, niti uobičajeni. On je morao da kompenzuje sve nedostatke koji su nastali usled opsesivne vezanosti za šah. Tako je maštu, koja nije bila prepuštena dečjim igrama i fantazijama, upotpunjavao čitanjem naučno-fantastičnih romana i knjigama o Tarzanu. Kada su mu kao mladiću od 18-19 godina prigovarali da nije dovoljno el­egantno obučen, on je to natkompenzovao kompulzivnim kupovanjem i šivenjem odela. Njegova izjava u novinama je bila: „Želim da oborim apsolutni Ginisov rekord u broju odela, koji drži jedan Englez sa 240 odela“ (mada je Bobi kasnije tvrdio da se radi o izmišljenoj priči). Šahovskim novinarima se žalio da stari mag Najdorf jedini ima veću kolekciju odela od njega. Koliko je poznato, njegova zbirka odela stigla je negde oko broja 20.

(nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (6. nastavak)


Robert Fišer rodio se u jevrejskoj, ne preterano religioznoj porodici. Majka Regina je po zanimanju bila lekar. Roditelji su se razveli nakon sedam godina braka. Fišer je tada imao samo dve godine, nije ni zapamtio oca, sa kojim ni u kasnijim periodima života nije komunicirao, a majka se preudala 1960. (značajna je ovo analogija u odnosu na Garija Kasparova, poslednjeg zvaničnog FIDA svetskog šampiona, koji je takođe u ranom detinjstvu izgubio oca).

Bobi je rastao u nepotpunom porodičnom okruženju, bez preterane brige majke koja se posvetila sopstvenoj profesionalnoj karijeri, a uz to je bila i aktivistkinja mirovnih pokreta i čini se pasionirani idealista (u jednom navratu je zbog toga i uhapšena, a tokom marša mira upoznala je i čoveka za kojeg se potom udala). Ipak, zahvaljujući njenoj inicijativi i upornosti, Fišer je dobio prvog učitelja šaha. Već u šestoj godini Fišera je šah u potpunosti okupirao.

Bobi je imao posebno poverenje u stariju sestru Džoan koja ga je i naučila pravilima šahovske igre i koju je jedino, sa njenom porodicom, poz­vao da ga poseti tokom meča za šahovsku krunu u Rejkjaviku. Cela Bobijeva porodica se, međutim, veoma brzo rasparčala po Americi, majka se preudala, sestra se udala, tako da je Fišer veoma rano ostao bez familijarnog okruženja i njihove neposredne podrške. Već tada, sa 12 godina bio je primoran da sopstvenim naporom i genijem krči put kroz životnu i šahovsku prašumu. Bobi je izrastao u nespretnog, senzitivnog i nekomunikativnog dečaka, često impulsivnog i nepredvidljivog u svojim reakcijama. Sa psihološkog aspekta to što ga je sestra naučila šahovskoj igri najverovatnije stvara duboku i nesvesnu averziju koja je ponekad išla i do mržnje prema protivniku muškog pola – nesvesnom supstitutu oca koji ga je u najranijem detinjstvu napustio.

Reginina prijateljica Rouz Inana smatra da je ‘Fišerova porodica bila uzdržana u iskazivanju svojih osećanja i da se u porodičnom krugu iz­begavalo nametanje pojedinačnih stavova i pogIeda. Teškoće u dobijanju adekvatnih biografskih podataka o životu Bobija Fišera iskrsavaju i zbog činjenice da su majka i sestra izbegavale da odgovaraju na pitanja o njego­vom životu, jer se on lično tome protivio.

Period kada je Bobi naučio šah zahteva nešto podrobniju analizu. Bobi nije naučio šah gledajući šahovske partije svoga oca, kao mali Hoze Raul Kapablanka, treći po redu svetski šampion. Hoze Kapablanka je odrastao u aristo­kratskoj i diplomatskoj kubanskoj porodici, privrženoj evropskim shvatanjima i manirima. Rastući u toploj i emocionalno bogatoj porodičnoj atmosferi, raz­vijao se Kapablanka, bez dodatnih frustracija, lišavanja i gubitaka. S druge strane, ,Bobi nema „dovoljno dobru“ porodičnu atmosferu i podršku, nje­gov emocionalni život je relativno siromašan (kako bi to operacionalizovao psihoanalitičar Vinikot). On nije naučio da dobija niti da puno daje. U stanju somatske bolesti, koja se manifestovala temperaturom i malaksalošću, Bobi se osećao još izolovanijim i usamljenijim. Jedina osoba koja se u tom tre­nutku našla kao „anaklitička“ (naslanjajuća) figura, osoba od poverenja, bila je njegova starija sestra. On od nje, kao emocionalni ali i intelektualni dar, dobija jednu čudesnu igru. Šah.

Pravila su jasna, nedvosmislena. Otvaranje, središnjica i završnica. Strate­gija i taktika. Značajan aspekt šahovskog razrnišljanja je organizacija igre koja sadrži koordinaciju i sintezu akcije svih figura da bi bio obezbeđen optimum efikasnosti. U nekim školama upravo zbog tih karakteristika i strategije igre, šah je obavezan predmet (Vojna akademija u Vest Pointu).

Šahovska igra je na taj način jasno strukturisana. Figure koje su crne i bele simbolizuju podelu sveta n.a dobro i zlo. Bobi u figurama zapaža, intuitivno, svojim umom koji vapije za podrškorn i redom, manihejsku kon­stelaciju sveta (mehanizma koji psihoanalitičari nazivaju splittingom). On je siguran u samoći sa njima, one mu daju onu neophodnu potporu i sigurnost. Svaka figura ima svoju simboliku. Tako je kralj svemoćan, nezamenljiv, ali istovremeno i slabo zaštićen i zahteva logi.stičku podršku ostalih figura. Kralj u tom smislu ima nekoliko značenja – on je otac smanjen na dečakovu vi­sinu, ona, takođe, i daje određene suštinske osobine sopstvenom self-imidžu i to kod onih koji imaju o sebi predstavu da su važni, nepobedivi, svemoćni. Dama može predstavljati majku, odnosno ženu. To je praktično najmoćnija… figura u šahu i prema psihoanalitičkom mišljenju nije iznenađujuće da dama poseduje najjači napadački i razarački potencijal u komparaciji sa kraljem (ocem). Pešaci predstavljaju malu decu. Otuda i možemo reći da šahovska tabla sa svojim materijalnim sadržajem figurama, pravilima igre i zamenom misli u akciju i vice versa predstavlja simbolički porodični milje.

(nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (5. nastavak)


Psihobiografija Roberta – Bobija Fišera- principijelnost, ekscentričnost ili pravdoljubivost kao prevladavajući životni stil (stilovi)?

„Niko nije perfektan. Ja sam recimo vrlo osetljiv na promaju“ – Oskar Vajld Robert Fišer jedanaesti svetski šampion, rođen je 9. marta 1943. u Čikagu. U biografiji objavljenoj u knjizi „Ko je ko u Americi“ piše još između ostalog: Majka Regina Fišer, poreklom je iz Švajcarske, otac Gerhard Fišer poreklom iz Nemačke. Šahista je od svoje 6. godine. Upisao se u Menhetn šah klub kada je imao 12 godina. Fišerova majka Regina imala je 31 godinu kada se razvela od njegovog oca. Bobi je tada imao samo dve godine. Njegova starija sestra Džoan naučila ga je osnovnim pravilima šaha, dok se jednom prilikom zbog bolesti dosađivao u „kućnom pritvoru“. Nakon što se sa porodicom preselio u Njujork, počeo je i njegov šahovski progres i uzlet. Prvi turnir odigrao je 1955. Na III Rozenvaldovom turniru, koji je zapravo bio nezvanični šampionat SAD, nadmoćno pobeđuje čuveni Samjuel Reševski,

„Niko nije perfektan. Ja sam recimo vrlo osetljiv na promaju“ – Oskar Vajld

Robert Fišer jedanaesti svetski šampion, rođen je 9. marta 1943. u Čikagu. U biografiji objavljenoj u knjizi „Ko je ko u Americi“ piše još između ostalog: Majka Regina Fišer, poreklom je iz Švajcarske, otac Gerhard Fišer poreklom iz Nemačke. Šahista je od svoje 6. godine. Upisao se u Menhetn šah klub kada je imao 12 godina. Fišerova majka Regina imala je 31 godinu kada se razvela od njegovog oca. Bobi je tada imao sarno dve godine. Njegova starija sestra Džoan naučila ga je osnovnim pravilima šaha, dok se jednom prilikom zbog bolesti dosađivao u „kućnom pritvoru“. Nakon što se sa porodicom preselio u Njujork, počeo je i njegov šahovski progres i uzlet. Prvi turnir odigrao je 1955. Na III Rozenvaldovom turniru, koji je zapravo bio nezvanični šampionat SAD, nadmoćno pobeđuje čuveni Samjuel Reševski, dok 13-godišnji dečak Robert Fišer deli 8-9. mesto. Mada ovaj rezultat sam po sebi ništa nije značio, američki šahovski veteran dr Eduard Lasker, uočava dečakovu neizmernu posvećenost šahu i tom prilikom daje izjavu da je sasvim sigurno da će dečak vrlo brzo ugroziti neprikosnovenost Reševskog. Na ovom turniru Bobi, kako su iz milošte zvali Roberta, dobija nagradu za najlepšu partiju protiv Donalda Bernna koja je uvrštena u sve antologije šahovske igre kao „večito zelena lepotica“ (partija sa apsolutno univerzalnim i vanvremenskim estetskim kvalitetima).

Godina 1957. bila je izuzetno značajna i uspešna za mladog igrača – postaje juniorski, ali i seniorski šampion SAD u Njujorku. Od tada je još sedam puta bio prvak Amerike. Kao samouk, počinje da uči ruski jezik, i postaje „zavisnik“ i neumorni konzument ruske šahovske literature. U legendu i ‘šahovske antologije ušla je njegova posvecenost šahu. Svakodnevno je radio na šahovskoj teoriji i usavršavanju, ponekad i po 12 sati dnevno. Zapravo, on je uvek razmišljao o šahu. Dok jede, šeta, udiše vazduh ili spava.

Napušta školovanje već u trećem razredu, pošto shvata da je šah njegov poziv. Kao prvu šahovsku knjigu koju je počeo ozbiljn.o da proučava, navodi Kapablankine „Osnove šaha“ i njegove „Najbolje partije“. Od ostalih šahista posebno je poštovao i izučavao Morfija i Štajnica. Štajnicova sudbina, kao prvog svetskog prvaka i čoveka koji je uneo revoluciju u poimanje šahovske strategije, posebno je tragična. Najpre je imao prekid u igranju koji je trajao 6 godina, da bi nakon izgubljene titule polako dolazilo do rnentalnog propadanja, a on je život završio u jednom od azila za duševno obolele. Njegova sudbina je slična i sudbini šahovskog genija Pola Morfija koji je baveći se intenzivno igranjem šaha samo tokom godinu dana porazio sve tadašnje jake evropske suparnike i postao nekrunisani kralj šahovske igre. Potom je sledio njegov pad u životni ponor kada u svojoj omnipotenciji nepobeđenog prestaje sa šahom i u više navrata manifestuje simptome ozbiljne mentalne bolesti.

Nastavnici su Bobija sprečavali da na času i školskoj klupi analizira partije na šahovskoj tabli, ali niko ga nije mogao sprečiti da ih analizira „naslepo“, bez table, udubljen u sopstvene cerebralne lavirinte.

(nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (4. nastavak)


Bokan*1 iznosi sledeću klasifikaciju šahovske igre u odnosu na njen odnos prema duhovnim baštinama:

  1. Šah kao sport – predstavlja takmičenje dva partnera prema strogo definisanim pravilima sa konačnim rezultatom.
  2. Šah kao nauka – Po mišljenju proslavljenog bivšeg svetskog prvaka Botvinika švaki šahista je na neki način istraživač. Međutim, sa formalnog aspekta, šah nije nauka jer ne proučava zakone prirode, društva ili mišljenja, ali je tesno povezan sa drugim naukama i može irn dati znažajan prilog – psihologijom, filozofijom, kibernetikom, matematikom, informatikom…

3. Šah kao kultura i umetnost – budi u čoveku niz pozitivnih svojstava i emocija poput divljenja, egzaltacije, ushićenja, osećaja za lepo, razvoja -imaginacije.

4. Šah kao igra i razonoda – pospešuje ‘“konzumiranje“ slobodnog vremena kao i psihosomatsku relaksaciju.

5. Šah u službi medicine – ima tu specifičnost da omogućava ravnopravno nadmetanje ljudi različitih fizičkih sposobnosti. Tu humanu crtu šahovske igre grupa moskovskih lekara je iskoristila u terapeutske svrhe kod mentalno obolelih pacijenata, kod kojih predstavlja vid rekreativne i radne terapije (šah iz ličnog autorovog iskustva ima i značajne psihoterapijske, odnosno kurabilne karakteristike, jer jača oboleli ego, uspostavlja strukturu i red u haotičnu duševnost i jača međuljudske relacije). Podstiče intelekt kod mentalno retardiranih.

6. Šah kao sredstvo obučavanja i vaspitavanja dece – ima značajan nesporan uticaj na razvoj memorijskih funkcija, stimuliše želju za učenjem, kao i što utiče na formiranje kompletnije dečje ličnosti karaktera. Šah je značajan za decu jer kod njih utiče na formiranje samokritičnosti i objektivnosti kao i na društvenost i prihvatanje svojih vršnjaka.

Šah unosi princip hijerarhije u svoj svet strukturnih vrednosti. Tako se tokom istorijskih perioda ustoličavaju i detronizuju svetski prvaci. Oni koji su obeležili jednu epohu svojim pobedama, osobenošću strategije i taktike koje su uneli u beskrajni univerzum šahovskih ideja. Štajnic, Lasker, Kapablanka, Aljehin, Eve, Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Fišer, Karpov, Kasparov, Kramnik. Upravo je to istorijski redosled svetskih prvaka i asova. Neki su vraćali titule, a neki su bleštali kao večni meteori, ali ne i kao zvezde padalice. Neki nikada nisu postali svetski prvaci, iako su to više nego zaslužili. Nedostajao im je neki mali nerv, motiv ili jednostavno sreća. Ali takav je šah. On ima svoju metafiziku i metapsihologiju, kao i svaka druga ozbiljna nauka, igra, sport ili umetnost.

Bivši svetski prvak Mihail Botvinik definisao je sa svojstvenom preciznošću (bio je doktor elektrotehničkih nauka i jedan od inicijatora nastanka šahovskih kompjutera) jok davne 1939. godine parametre koji definišu snagu jednog šahiste: specifičnost talenta, karakter, zdravlje i specijalne pripreme. Pod speci­jalnorn pripremom podrazumevao je pre svega znanje šahovske teorije, odab­ranih sistema otvaranja i duboko i suštinsko razumevanje pozicija nastalih posle otvaranja. Botvinik je docnije uzdigao šahovsku umetnost na nivo nauke koja zahteva studiozne pripreme koje su obuhvatale ne samo šahovske već i nešahovske elemente (koji su se naravno reflektovali i na samu igru, ponekad i presudno) – jačanje kondicije, pravila odmora posle partije, specifičnosti higijensko-dijetetskog režima itd. Fajn je u pomalo politizovanoj i ideološki predstavljenoj psihobiografiji Botvinika smatrao da Botvinikov stil dinamičnost i „dijalektičnost“, što je u suprotnosti sa „kapitalističkim“ koncepcijama koje favorizuju otvaranje ili završnicu, odnosno napad ili odbranu. On takav stil shvata kao vid transfera sovjetskog političkog sistema na šahovsku tablu.

Među faktorima koji takođe definišu snagu šahiste su dobra koncentracija .kao i izrazita motivisanost za postizanjem planiranih ciljeva. Uporna i jaka želja da se bude najbolji, vremenom dovodi do razvoja vrlo bitnog svojstva svakog jakog šahiste – samokritičnosti. Samokritičnost i motivi­sanost omogućavaju da se na vreme otklone greške koje izranjaju iz dodira između „realnosti za šahovskom tablom“ i igračevog unutrašnjeg modela realnosti jer taj raskorak najčešće dovodi do tipičnih grešaka u šahovskim partijama. Slabije motivisani igrači ignorišu postojanje ova dva „nivoa“ re­alnosti, jer im je lakše da iskrivljuju činjenice i tako ih usklađuju sa svojim modelom realnosti (dogmu i sujeverje koriste koji nemaju elastičan stil razmišljanja i ne žele da prihvate nova gledišta ili informacije) nego menjaju svoje modele i usklade sa činjenicama što je preduslov za naučni pristup. Pedantna samoanaliza je deo napornnog rada u izgradnji kompletne ličnosti šahiste i omogućava razvoj samokritičnosti koja je neophodna za adekvatno suočavanje sa realnošću. Dobar šahista može da bude samo onaj koji je svestan sopstvenih nedostataka.

Postoje mnogi šahisti o kojima bi se mogle ispričati antologijske priče i napisati tomovi knjiga. Svako sa svojim psihološkirn, filozofskirn i životnim specifičnostima. Šahisti su svet za sebe i oni to nimalo ne kriju. Ekscentrici, čudaci, neozbiljni, infantilni, ali ipak umetnici. Jedan od takvih, najharizmatičniji, ne samo po našem mišljenju i nahođenju, već miljenik gotovo celokupnog šahovskog sveta je Robert Bobi Fišer, nikada pobeđeni, ali svrgnuti prvak sveta i najverovatnije najbolji igrač u istoriji ove umetničke igre.

*1(Bokan D, „Šah kao moćno sredstvo vaspitavanja i obučavanja dece“, Fakultet za fizičku kulturu u Moskvi, magistarski rad, 1993)

(nastaviće se)


O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (3. nastavak)


Edukativne, estetske, didaktičke i stvaralačke karakteristike šahovske igre

Šah poseduje svoja stvaralačka, psihološka i filozofska pravila. Ali ona su obično vezana za harizmatske individue šahista, uslovljene njiho­vom genijalnošću i univerzalnošću (Lasker, matematičar, i Cukerotort, po zanimanju lekar, bili su i priznati filozofi svoga vremena, Fajn jedan od najpoznatijih psiboanalitičara, a Ziegbert – Taraš lekar, dok je Filidor bio priznati operski kompozitor). Upravo ta sveobuhvatna individualnost i talenat za mnogobrojne duhovne delatnosti daju pečat osobenosti i samoj šahovskoj igri. Ono što je idiografsko (pojedinačno), poput stila igre svakog, velikog šahiste, ugrađuje se vekovima u baštinu nomotetskog (opšteg) same igre.

Svetski šampion Lasker je da bi prevazišao relativno šematsku podelu stilova igre na samo kombinatorni ili pozicioni uveo sledeću tipizaciju uz kratak opis karakteristika:

1. Stil automata. Šahista koji „automatski“ razmišlja, pronalazi potez bez

naročitih istraživanja i utroška energije. Ovaj stil su kasnije nazvali šablonskim.

2. Čvrsti stil. On je pre svega zasnovan na težnji ka sigurnosti.

3.Stil namamIjivanja. To je riskantan način igre koji se sastoji u taktici dobrovoljnog izlaganja sebe opasnom položaju. Pri prvom riskantnom manevru protivnika sledi žestoki kontranapad.

4. Kombinatorni stil. -U okvire ovakvog stila Lasker svrstava one igrače koji se baziraju samo na proračunu mnogobrojnih varijanti i odbacivanju pravila.

5. Klasični stil. To je stil koji sledi zakonitosti igre. Ovde je Lasker imao u vidu pozicioni stil igre koji. je zasnovao prvi svetski šampion Štajnic.

Naravno, treba napomenuti da je ova klasifikacija anahrona, kao i da se sve klasifilcacije formiraju i evoluiraju u zavisnosti od istorijskog trenutka, kao i modifikacija unutar same šahovske igre.

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (2. nastavak)


Idejni sadržaji šaha odražavaju karakter i specifičnost, stvaralačku fantaziju i logiku čoveka, a široki dijapazon šahovske aktivnosti sadrži i elemente razonode, obrazovanja i vaspitanja. Šah je fascinantna oblast ljudskog stvaralaštva i forma ljudske kulture. Svojim asocijativaim bogatstvom, kako to u svojoj edukativnoj knjizi „Šahovski mozaik“ ruski velemajstor Mihaljčišin kaže, sah omolrućava ličnu sigurnost i osećaj ukorenjenosti i pripadnosti uz uzajamni oslonac i podršku. On aktivno utiče na fomiiranje karaktera i razvija moratne vrednosti, kao i što omogućava identifikovanje opštih humanih vrednosti. Šah usavršava i harmanizuje niz važnih crta ličnosti i osobenosti. kao što su marijivost, volja, disciplina, pronicljivost, strpljenje, hladnokrvnost itd. Sa kognitivnog aspekta pomaže u logičkom rasuđivanju i analizi, poboljšava sve performanse pažnje i. pamćenja. On ima važnu ulogu u ličnoj

individuaciji i shvatanju sopstva, jer razvija kreaciju, originalnost, vaspitava čoveka da razvije kritički odnos prema sebi, kao i da se identifikuje (naravno uvek uz dozu neophodne distance i kritičnosti) sa poznatim šahovskim velikanima. Ova .kosmička igra obogaćuje duhovnost, dograduje fantazrnatski i fantazijski svet, kao i što popešuje razyoj prihvatanja novih dimenzija estetskog. Otklanja kolebtjivost, nesigumost, kao i što uspostavija dinamičku relaciju izmedu šaha i života, jecinu krajnje pozitivnu analogiju između nepreglednog šahovskog mikro (ograničenom prostorno i to samo po materijainom prostoru table) i ljud­skog makrokosmosa. Engleski psihoanalitičar i Frojdov biograf Emest Džons je u jednom svom radu pisao o patobiografiji Pola Morfija i tu se osvrnuo na opšta pitanja psihologije šaha. Šah prema njemu predstavlja supstitut – igru za umetnost ratovanja. Osećaj nadmoći pobednika oclgovara bespomoćnosti i osečaj poniženosti kod drugog suparnika. Naravno Džons iznalazi i niz psihoanalitičkih specifičnih zapažanja. Ovu konstataciju dopunjuje Fajn smatrajući da raz­vojno gledano, dečaka najčešće otac ili neki njegov supstitut nauči da igra šah, pa tako on postaje idealan medijum za ispoljavanje arhetipskog rivalstva izmedu oca i sina.

I zašto uvek počinjemo sa nekim pitanjem kada pokušavamo da definišemo šahovske odrednice? Zato, jer je šah tvorevina koja budi osećanje ambivalentnosti – na prvi pogled moguće ga je spoznati, on ima svoje ljudske zakonitosti., pragmatične principe, pravila, ali kad uđete u njegovu suštinu zapažate često da se borite protiv duhovne himere i aporije. Šah je kao i mnoge druge mudrosti. nemoguće spoznati do krajnosti zbog raznovrsnosti, nepresušnosti kom­binacija, zbog mešanja intuicije i racionalnosti, zbbg maštovitosti, zbog toga što trud i imaginaciju može da uništi surova teorijska potkovanost, zbog… mnogo čega. Šah ima svoju osobenu etiku, moral, psihologiju, filozofiju. O moralnoj ulozi šahovske igre raspravljano je i pred Francuskom akademijom. Nikola Frere napisao je 1719. svoju disertaciju „Poreklo šahovske igre“ tvrdeći da je šah ogledalo ži.vota. i da su šahovska pravila važna za svakodnevno ponašanje*1.

Šah je igra, umetnost; nauka, sport, koji poseduje horizontalne i vertikalne istorijske zakonitosti. On se razvija, u prostoru i vremenu, donoseći neprekidno novitete u svojoj strukturi i sadržaju. Šah je beskonačan, ideja univerzuma ograničena crno-belim poljima. Beskonačnost sadržana na tako malom prostoru. Magija nikada završenih simfonija, predgovor i istovremeno pogovor, početna i završna reč najumnijih. Ljudi ga igraju (ipak igraju!) širom ove planete, kao amateri, profesionalci, zaljubljenici. I nije uzaludno geslo svih šahista sveta – Gens una sumus – Jedan smo svet! Iako većina šahista gaji gotovo religiozni odnos prema ovoj igri ipak većina njih nisu u teološkom smislu -vernici. Šah jeste centralna tema njihove cerebralne aktivnosti i verovatno zamenjuje onu nasušnu potrebu za religioznim uverenjem – poveren­jem u Boga. Sa izuzetkom Bobija Fišera (u pojedinirn periodima života) i brazilca Mekinga, većina ostallhšahista su ili izraziti agnostici ili ateisti. De Grut*2 smatra da među šahistima ima čak manje religioznih ljudi nego medu naučnicima. On tvrdi da je to zbog prirode uspešnog šahovskog razmišljanja. „Moraš biti skeptičan i relativista do kraja“, piše De Grut, „da bi mogao da misliš efektivno i efikasno u šahu. Ne smeš biti dogmatičar.“

*1(Jones, E.The Problem of Paul Morphy. A contribution on the psychology of chess. Esssay in applied psychoanalysis. Hogarth Press. Lonclon, 1951)

*(Karaklajić, N, Ćaskanja o šahu, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002)

*2(Groot A, Mišljenje i izbor u šahu, Prosveta, Beograd, 1965)

(Nastaviće se)

O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (1. nastavak)


Ljudska pamet je ograničena, ali glupost nije – Emanuel Lasker

Kada pacer (šahovski laik) počne da igra jako,
pustite ga da se sabere

Kralj je mrtav, živeo kralj! – Izjava Mihaila Talja nakon izgubljenog meča sa Botvinikom.

„Posle sedam naših susreta, Fišer je prvi put priznao da ne igram rđavo. Da je nekim slučajem dobio ovu partiju, možda bi rekao da igram – genijalno“ – Mihail Talj

Uvod

Šah je više od kosmičke igre

Da li je šah igra, umetnost, nauka ili sport? Teško je decidirano odgov­oriti na ovo pitanje i zato je možda najpribližniji. odgovor – šah je sve to zajed­no! Igra, jer se bazira na postojanim pravilima, komplementarnom rasporedu uloga, poseduje standarde, početak, tok i završetak. Umetnost, jer predstavlja neiscrpnu riznicu kreacije, razigranog stvaralaštva, mašte, fantazije. Nauka, jer zahteva sistematičnost, talenat potkrepljen mukotrpnim radom, strategijske i tak_tičke finese, koje se mogu izučiti, ali i nikada potpuno naučiti. Sport, zato jer podrazumeva duhovno-telesni napor i gaji takmičarski duh koji je više od proste igre. Široki dijapazon šahovske aktivnosti sadrži dakle elemente kulturn razonode, igre i psihičke rekreacije (masovni šah), intelektualnog sporta (takmičarski šah), nauke (šahovska teorija) i umetnosti (estetsko stvaralaštvo).

Šah kao ljudska ili kosmička tvorevina? Ni na to pitanje ne možemo sa sigurnošću da odgovorimo. Ako je šah igra koju su stvorili bogovi ona oponaša kosmos i njegovu beskonačnost, ali i određeni model našeg, ljudskog, života. Međutim, čini nam se da šah ne nameće istinu odbrane ni.ti napada, ako ove fenomene transponujemo na konkretno životno ponašanje. On u većoj meri., gledano filozofski i metafizički, nameće u svojoj težnji ka apsolutnoj istini objektivnost delanja autentičnog bića.

Sadašnji svetski prvak u šahu (istina nepriznat od famozne i sektaške svetske Šahovske organizacije FIDE) smatra da pored čistih pravila igre, postoje figure, 64 polja i to se apsolutno ne menja. Kramnik još kaže: „Iako se druge stvari u životu menjaju, najvažnije osećanje je da ja znam da sam vladar svoje sudbine u svakoj partiji.“

Šah je ujedno i oruđe kulture, sredstvo vaspitanja najboljih čovekovih karakteristika, kao i sredstvo razvoja estetskih, intelektualnih, umetničkih i voljnih karakteristika čoveka.

Šah su visoko cenili Marks, Lenjin, Robespjer, Černjaševski., pisci Puškin, Tolstoj, Cvajg, Turgenjev, Servantes, Ruso, Bajron, Dikens, Šo, Hemingvej, Neruda; muzičari Betoven, Šopen, Prokofjev, Skrjabin; naučnici i filozofi Lajbnic, Laplas, Frenklin, Mendeljejev.

Oni su u šahu videli sveobuhvatnu gimnastiku uma, pogodno sredstvo za vaspitavanje karaktera i formu koja omogućava ra.zvijanje estetskih sposobnosti. Za Pabla Nerudu šah je „poezija borbe, razuma i volje“.

(nastaviće se)

DECENIJA SEĆANJA NA GLIGU


13/08/2022

Velemajstor Svetozar Gligorić je preminuo 14. avgusta 2012. i to je prilika da se setimo nacionalnog Glige, kako su ga zbog uspeha i popularnosti iz milošte zvali jugoslovenski ljubitelji drevne igre.

Kao i većina dečaka, bio je opčinjen fudbalom. Igrao ga je po čitav dan na obalama Save i Dunava, ili na mestu današnje pijace na Zelenom vencu u Beogradu. Vraćajući se kući, često je u obližnjem bifeu na uglu Prizrenske i ulice Kraljice Natalije, za stolom do velikog staklenog izloga, gledao goste zadubljene u njemu nepoznatu igru. S vremena na vreme pomerali bi drvene figure na crno-beloj tabli. Priljubljenog lica na staklo, zadivljeno je posmatrao prizor pred sobom, jer kao dečak nije smeo da uđe u bife. Čežnjivi ritual je trajao dve-tri godine.

Prelomni momenat dogodio se kada je polomio nogu igrajući fudbal na Đačkom kupatilu. Prikovan za postelju – počeo je da izučava šah. Ne seća se kako ga je i od koga naučio, ali mu se u potpunosti posvetio. Siromašni roditelji nisu mogli da mu kupe šahovsku garnituru, pa je figure napravio od sasušenog hleba, a na dnu kutije od bombonjere, školskim tušem, iscrtao crno-bela polja. Iz šahovske rubrike Ozrena Nedeljkovića u Politici isecao je partije i lepio u školsku svesku. Tako je počela karijera jednog od najboljih svetskih šahista sredine prošlog veka.

Brzo je napredovao. Bio je vodeći igrač Beogradskog šah kluba, krajem tridesetih najboljeg u Kraljevini Jugoslaviji. Senzacionalnom pobedom na Sveamaterskom prvenstvu države 1939. u Zagrebu, sa 16 godina, postao je najmlađi jugoslovenski majstor.

Tokom Drugog svetskog rata, u partizanima, nije imao nikakvog dodira sa šahom. Po oslobođenju, bio je zadužen za oživljavanje šahovskog života u državi, kako je u šali znao da kaže „bio sam ministar za šah“. Između ostalog učestvovao je u organizaciji prvog posleratnog šampionata države u Novom Sadu 1945, obezbedio je prostorije za šahovski dom iznad restorana Dušanov grad u Beogradu… Uporedo je izrastao u vodećeg jugoslovenskog šahistu. Dve-tri godine mu je odolevao dr Petar Trifunović, a onda je nastala Gligina era u jugoslovenskom šahu. Od 1947-1965. bio je 11 puta prvak države. Od 1946-1983. bio je reprezentativac Jugoslavije 131 put, odigrao je 544 partije, pobedio 188, remizirao 286 i izgubio 70. Bio je predvodnik državnog tima u zlatno doba jugoslovenskog šaha, kada smo bili druga šahovska nacija iza neprikosnovenog Sovjetskog Saveza. Osvojio je 12 olimpijskih medalja, zlatnu, 6 srebrnih i 5 bronzanih. U Minhenu je imao najbolji pojedinačni rezultat na prvoj tabli, 12 poena iz 15 partija. Na Evropskim ekipnim prvenstvima je osvojio 5 srebrnih i bronzanu medalju. Sa Borisom Spaskim je u Batu 1973. imao najbolji pojedinačni rezultat na prvoj tabli 5 (7), a u Hamburgu 1965. i Plovdivu 1983. bio je najuspešniji na drugoj.

Svetozar Gligorić u partiji sa Paulom Keresom na Olimpijadi u Helsinkiju 1952

Pažnju međunarodne šahovske javnosti skrenuo je na sebe neočekivanim trijumfom na turniru u Varšavi 1947. sa dva poena prednosti ispred Vasilija Smislova, jednog od šestorice kandidata za svetskog prvaka posle smrti šampiona Aleksandra Aljehina. Internacionalni majstor je postao 1948. a velemajstor 1951. najmlađi u svetu iza Davida Bronštajna. Učesnik je turnira kandidata za svetskog prvaka: u Cirihu 1953. je zauzeo 13. mesto, a 1959. na turnirima održanim na Bledu, Zagrebu i Beogradu bio je 5. U četvrtfinalnom duelu sa Taljem u Beogradu u proleće 1968. poražen je 3½:5½. Krajem pedesetih važio je za najboljeg igrača sveta van Sovjetskog Saveza.

Odigrao je oko 4000 turnirskih partija, od toga veliki broj antologijskih. Kao tri najlepše izdvajao je pobede nad Migelom Najdorfom u Mar del Plati 1953. i dve nad Tigranom Petrosjanom: na Turniru oslobođenja Beograda 1954. i na Turniru mira u Zagrebu 1970. Dao je ogroman doprinos šahovskoj teoriji, a njegova Mar del Plata varijanta je odigrana oko 7000 puta u turnirskoj praksi.

Svetozar Gligorić je bio i plodan šahovski pisac. Osim više teorijskih, tokom meča za titulu Fišer-Spaski  u Rejkjaviku u leto 1972. pisao je knjigu Meč stoleća. Sećajući se zbivanja na Islandu, često je govorio:

Dva i po meseca sam po čitav dan radio zatvoren u hotelskoj sobi. Meč stoleća sam preživeo poput kaluđera koji piše letopis u svojoj keliji.

Knjiga na engleskom je objavljena samo tri dana po završetku meča i postala svetski bestseler. Ubrzo je prevedena na francuski, španski, nemački, portugalski i naš jezik i prodata u oko 400 hiljada primeraka.

Istovremeno sa šahovskom karijerom, Svetozar Gligorić je bio uspešan novinar, najpre u Borbi, tokom pedesetih je bio spoljnopolitički komentator NIN-a, a poslednjih dvadesetak godina bio je novinar Radio Bograda.

Svetozar Gligorić je govorio 6 svetskih jezika i bio vrstan spoljnopolitički komentator

Gliga je bio veliki ljubitelj muzike. Po čitavom svetu je kupovao gramofonske ploče i bio poznat kao najveći kolekcionar u Jugoslaviji. Po malo je svirao klavir i gitaru, a u 81. je počeo da izučava muziku. Profesori sa Muzičke akademije su mu davali privatne časove. Ljubav prema muzici je krunisao 2011. kao kompozitor, objavljivanjem kompakt-diska Kako sam preživeo XX vek.

Na predstavljanju CD-a, februara 2011.

Svetozar Gligorić je preminuo 14. avgusta 2012. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

PIŠE: Miroslav Nešić

IM Vladimir Klasan: Komentar -Spuštena zastava na Šahovskoj Olimpijadi u Čenaju


Srpski sahisti 20., sahistkinje 13.! 👏👏👏

Konacno je spustena zastava na Sahovskoj Olimpijadi u Cenaju u Indiji!

Muska reprezentacija Srbije je u konacnom plasmanu zauzela 20. mesto sa 15 bodova u konkurenciji 186 zemalja. S obzirom da su nasi sahisti bili 23. na startnoj listi, ovaj rezultat se moze smatrati uspehom. Prava je steta sto smo porazeni od Azerbejdzana. Da smo kojim slucajem odigrali nereseno, bili bismo na kraju medju 10 ekipa. Odlucila je partija Mamedjarov – Indjic gde je beli dosta rano zahvatio inicijativu sjajno zrtvovavsi kvalitet. U takvim i slicnim pozicijama je Sahrijar Mamedjarov mozda najjaci na svetu! Ostatak partije je bila stvar tehnike. Na drugoj tabli Velimir „Velja“ Ivic je postigao lepu prednost protiv Raufa Mamedova. Naknadne analize ce pokazati gde je ispustio prednost. Dugo je Ivic pokusavao nesto vise, ali uzalud. Gadir Gusejnov nije dozvolio Markusu da se razmahne, pa je i tu sklopljen remi. Ivan Ivanisevic i Vasif Durarbajli su imali pravi „revolveraski“ obracun 🤠🔫🤠. Ivan je na jedvite jade izbegao poraz, uplovivsi u luku spasa. Na kraju 2,5 : 1,5 za momke iz Bakua. Licno mislim da smo imali veoma dobar turnir! Igrali smo sa dosta jakih ekipa ( Engleska, Poljska, Nemacka, Holandija i Azerbejdzan ). Da bi se doslo do vrha, potrebna je i odredjena doza sportske srece, koja nas je „napustila“ u najvaznijim momentima! Cestitke Indjicu, Ivicu, Markusu, Ivanisevicu, Perunovicu i selektoru Modragu Perunovicu! Posebne cestitke upucujem alfa i omegi srpskog saha i predsedniku Sahovskog Saveza Srbije gospodinu Dragan Lazic.

Nase sahistkinje su takodje ostvarile lep uspeh, osvojivsi na kraju odlicno 13. mesto koje je za 5 mesta bolji od startne pozicije! Nakon preokreta savladali smo Spaniju pobedama Jovane Eric i Marine Gajcin, uz remi Teodore Injac i poraz Tijane Blagojevic. Takodje upucujem cestitke Teodori, Tijani, Jovani, Adeli, Marini i selektorki Irini Coluskini na odlicnom plasmanu i velikoj borbenosti!

🇷🇸

Ova Olimpijada ce ostati upamcena po mnogim neverovatnim stvarima na koje sahovski svet uopste nije navikao!

Mlada muska ekipa Uzbekistana je napravila pravi podvig osvojivsi titulu olimpijskog sampiona u sahu. Velike zasluge pripadaju „nasem“ Ivanu Sokolovu koji ih je hrabro vodio do oltara na kome se nalazila Sahovska boginja 🏆. Veoma dobro se secam kad je Nodirbek Abdusatorov osvojio titulu svetskog prvaka u rapidu, pa je njega i ostale clanove reprezentacije predsednik drzave nagradio sa stanovima i novim automobilima. Sad ne smem ni da pomislim kakve ce nagrade dobiti ovaj put 🙃 Drugo mesto je osvojila Jermenija koja je po meni apsolutni fenomen. Zasto? U periodu od 2002. do 2012. oni su osvojili cak tri zlata, uz dve bronze. Standardni clan ekipe Karen Azrijan je tragicno izgubio zivot, Sergej Movsesjan je napustio domovinu presavsi da igra za Slovacku, svetski poznati velemajstor i superzvezda Levon Aronjan je nedavno presao na americku listu. Za njim je ubrzo krenuo i Vladimir Akopjan. Ovako „osakaceni’ uspeli su osvojiti srebrnu medalju! Veliko postovanje prema braci pravoslavcima 🇦🇲🇦🇲🇦🇲

Turnir karijere su imali Moldavci osvojivsi fantasticno 6. mesto sa samo jednim velemajstorom, a bili su 48. na listi! Podbacili su Amerikanci koji su bili odavno vidjeni na pobednickom postolju zavrsivsi na 5. mestu. Sebe su prevazisli i sjajni Crnogorci! Popularni „djetici“ su na kraju osvojili 22. mesto, nadmasivsi najbolji rezultat iz Drezdena 2008. kad su bili 26. u krajnjem plasmanu. Veliko BRAVO za bracu Crnogorce 🇲🇪🇲🇪🇲🇪

Ostaje velika zal za neucestvovanjem ekipa Rusije i Kine u obe konkurencije, ali to je sasvim druga tema zasto oni nisu dosli.

Kao sto sam i napisao na samom pocetku Olimpijade, Norvezane ocekuje debakl! To se i obistinilo osvojivsi „sramotno“ 59. mesto iako su vazili za favorita broj 3! Cak su i „mocne“ ekipe Zimbabvea i Juzne Afrike zavrsili ispred njih 🤣🤣🤣.

Kod zena prva tri mesta su osvojile Ukrajinke, Gruzijke i Indijke. Domacinima Indijkama je bila dovoljna minimalna pobeda protiv SAD, ali su se verovatne psiholoske „slomile’ pred velikim uspehom i svojim navijacima.

Naredna Sahovska Olimpijada ce se odrzati u Budimpesti 2024. godine. Iskreno se nadam jos boljim rezultatima nasih selekcija.

HVALA SVIMA KOJI SU ME PRATILI I PAZLJIVO CITALI OLIMPIJSKI SPECIJAL!

FM Dragan Popadić: Podvig muške šahovske reprezentacije Crne Gore


Sjajan nastup crnogorske muške šahovske reprezentacije na Olimpijadi u Indiji i sjajan debi novog selektora Dragana Kosića. U konkurenciji 188 ekipa podjeliti 11. mjesto i biti 22. po dodatnim kriterijumima je pravi podvig. Pogledajte samo reprezentacije koje imaju isto bodova kao i mi – Holandija, Španija, Francuska, Engelska, Grčka, Srbija… Sve veličine. Naši momci su zabilježili 6 pobjeda, tri remija i samo dva poraza. Tako je nadmašen naš najboji rezultat sa Olimpijade u Drezdenu, kada sam ja bio selektor, i kad smo bili 26. Srećan sam zbog toga. Cijela ekipa je igrala dobro, nije bilo slabog mjesta.

Pokazuje se da je bio pravi potez, koji sam od početka podržao, da na našu rejting listu dođe Denis Kadrić. Na prvoj tabli 7,5 iz 11 je odličan rezultat. Ne samo da smo dobili odličnu prvu tablu, nego je Nikola Đukić pomjeren na drugu i to je rezultiralo sa 8 poena iz 11, bez poraza, Đuka ko Đuka, uvijek sjajan. Blago za ekipu. Denis i Nikola su igrali sve partije. Samo oni znaju koliki je to napor. Luka Drašković nam je donio taj veliki trijumf u posljednjem kolu protiv Danaca sjajnom pobjedom. Imao je malu krizu na Olimpijadi, koju je stoički prevazišao. To mogu samo stabilni ljudi. Talenat se podrazumjeva. Osvojio 5,5 poena iz 10 partija. Dragiša Blagojeivč uvijek pouzdan. Ko njega ima u ekipi ne treba da brine za rezultat. Osvojio 6 poena iz 10 partija. I na kraju debitant, mladi Andrej Šuković koji je igrao samo dvije partije, zabilježio jednu pobjedu i jedan remi. Osjetio miris baruta, i uvidio da nije isto igrati za klub i za reprezentaciju. Svoj posao obavio dobro. Prave stvari tek od njega očekujemo.

Velemajstor Dragan Kosić je debitovao više nego uspješno. Njegov udio u ovom podvigu je takođe veliki. Dugo je u šahu, za reprezentaicju uvijek igrao dobro, sad se pokazao kao dobar selektor. Ja nisam od onih koji će iz narodne mudrosti uzeti poslovicu “Prvi mačići se u vodu bacaju”. Naprotiv, ja uzimam onu drugu izreku “Prvo, pa muško”. Mi smo imali sjajnog selektora, Milana Draška, i njegov potpis se osjeća i u ovoj reprezentaciji. Sad smo na putu da dobijemo jos jednog dobrog selektora. Važno je samo osjećati igru i upoznati dušu svakog člana reprezentacije. Da bi se stvorio kolektiv. Jer samo se kolektivno, uz dobru atmosferu postiže dobar rezultat.  A uspjeh doprinosi boljoj atmosferi. Pravi izazov i Dragana i reprezentaciju čeka dogodine na Prvenstvu Evrope, i to u našoj Crnoj Gori.

Naša ženska reprezentacija je osvojila 71. mjesto, što je negdje očekivani rezultat. Šteta smo smo poraženi u posljednjem kolu. Utisak bi bio još bolji. Ali, konačno dobijamo dobru žensku reprezentaciju. Aleksandra Milović, Nikolina Koljević i Kristina Bačić su dobre i pouzdane igračice. Sad su stasale i mlade Mateja Popović i Milena Mosurović. Njihovo vrijeme tek dolazi, a to znači i bolji rezultat ženske reprezentacije. U Indiji su se hrabro borile pod crnogorskom zastavom. Skidam kapu.

Našoj ekspediciji, koju predvodi predsjednik Saveza Jovan Milović, želim srećan povratak u Crnu Goru, koju su dostojno reprezentovali.

FM Dragan Popadić

IM Srđan Šale- Komentar na tekst IM Vladimira Klasana


Nastavljamo gdje smo stali  tj polemika o gubitku rejtinga poznatih i manje poznatih VM.

1) Poslao sam gornji link Feletaru ali on nije želio dalje polemizirati 

2) Pitao sam ga mogu li ja odgovoriti jer sam pisao o tome.

3) I on mi je dopustio i dao neke ideje pa je ovo što slijedi kombinirani odgovor 

Feletara i Šale 

###

IM Klasan odgovorio je  Darku Feletaru .

Evo mog komentara :

a)

IM Klasan nije odgovorio na srž stvari .

Klasan ne objašnjava zašto je Lale sa 7,5 iz 8 izgubio rejting, a trebao je po staroj formuli osvojiti nove rejting bodove – tu je glavni problem.

b)

 Klasan piše 

“A za komentar da mnogi srpski VM padaju ispod 2300…on onda nema pojma o sahu! Jednostavno je, zna se ko su ti VM i gde gube rejting.“

Ja samo nagađam tko su ti VM i kako gube rejting . Nagađam nešto što ne želim napisati, ali isto tako nagađam što smijem. Igrali su puno turnira sa igračima manjeg rejtinga koji su bili daleko jači od svog malog rejtinga . I s vremenom  su zbog anomalije u rejting sistemu i jakih protivnika “iskrvarili rejting“.

Dakle srž problema je NOVONASTALA ANOMALIJA U RAČUNANJU REJTINGA koja dugoročno sistematski oštećuje  igrače sam većim ili velikim rejtingom.

c) 

Osim toga Klasan ne spominje još nešto važno .

Neki jači srpski velemajstori su izgubili barem 100 bodova rejtinga kada su pali sa 2660 na 2560 . ili  sa 2616 na 2471.

Prost ko pasulj je odgovor da su bili u lošoj formi .

Ali opet se postavlja pitanje koliko su  tom padu  kumovala  nova pravila obračunavanja rejtinga .

IM Srđan Šale