HUMORESKA NA ŠAHOVSKI NAČIN


Piše: IM Zlatko Martić

ŠAHOVSKI TURNIR PENZIJA

Jučer je u prostorijama ŠK Đuro Đaković održan šahovski turnir pod nazivom „PENZIJA“ na kojem su nastupila 24 igrača iz Broda i okolice, od toga 2 penzijonera i 22 mlađa igrača.

Igrano je 7 kola po Švicarcu, omiljenim tempom od 7 minuta + 3 sekunde po igraču, a sve to povodom odlaska precednika kluba Martić Zlatka u starosnu mirovinu (rođen 22.05.1958.), pa je isti osigurao nagradni fond, iće i piće.

Prije početka turnira velečasni fra Josip Soldo je uputio kratku molitvu za Božji blagoslov da ovaj dugo uživa penziju, a također je Martiću predano od „precednika općine“ pakovanje kefira 450 grama, koje simbolizira zdravi, sportski život.

Osmogodišnji Mateo uz pomoć Organisation Commitee , sastavio je Pravilnik i nitko se nije bunijo, niti imao primjedbi. (Pravilnik u prilogu)

Nakon sedam kola pobijedio je novi penzijoner Martić Zlatko, sa šest bodova ispred mladog Damjanović Stjepana s istim brojem bodova.

Ispred mnogih favorita, na trećem mjestu je Javorek David s 5 bodova itd.

Najbolji kadet je Filip Ivančević Fićo.

Sve je ovo izazvalo reakcije iz kojih se može povesti rasprava da li je ispravna krilatica koja kreće od tijela – „ u zdravom tijelu- zdrav duh “ ili treba krenuti od duha „Zdrav duh za zdravo tijelo“, jer nije jasno da li uopće čoeka treba „penzionisati“ ili ne, ako „klikeri“ još rade.

No, prema Pravilniku turnira da se rezultat sponzora ne računa, na oduševljenje, smijeh i punu podršku svih prisutnih, precednik je po hitnom postupku sam sebe diskvalificirao, te nije mogao dobiti nagradu za prvo mjesto, ali obračun rejtinga važi.

A onda se prešlo na druženje i zabavni program, uz uživanje u „nezdravim“, pardon- najzdravijim slavonskim specijalitetima : kobasicama, slaninici i čvarcima.

(Preneseno sa FB)

Dragan Popadić: “Sačuvaj raju različit Bože”


autor Biljana Noković

 08/05/2022 09:39

Ja obožavam ovu tvoju emisiju i rado je čitam na sajtu i slušam uživo. Veoma mi je interesantno kako je svaka priča priča za sebe, svaki gost veoma interesantan i zanimljiv i ima da kaže neke opšte stvari a u suštini neke pojedinačne veoma, veoma zanimljive. Drago mi je da si i mene pozvala.“

Tim riječima je svoju priču o putovanjima počeo kolega Dragan Popadić novinar Radio Tivta, sportista i šahista. Iako nije „veliki putnik“ obišao je zanimljive gradove među kojima je Istambul:

Bio sam selektor muške šahovske reprezentacije i dvije nedjelje smo bili u Istambulu. To je prekrasan grad i obišli smo sve one znamenitosti. Imali smo jedan slobodan dan i onda smo napravili izlet brodom kroz Bosfor, skroz do Azije i mosta koji odvaja Aziju i Evropu. Na mene je Istambul ostavioj vrlo jak utisak a onda kad grad ostavi takav utisak, ja napišem pjesmu. Pa tako i Istambulu i to odmahu avionu kad smo se vraćali sa reprezentacijom. Bila je imuška i ženska reprezentacija. Pjesma glasi ovako:

CARSKOM GRADU ISTANBULU

Ja te pohodih carski grade,
septembra jednog kad Igra krenu.
Bosfor k’o Boka srce krade
k’o sjećanje na jednu ženu.

Vjekova tvojih pijesak me zasu
i malen stojim pred tom ljepotom.
Možda će čovjek u smrtnom času
obasjan biti sličnom krasotom.

Od znamenitosti Istambula, poseban utisak je na Popadića ostavila Aja Sofija. Pjesnik u duši susret sa tom istorijskom građevinom ovako opisuje:

„Uđeš i odjedanput vidiš istoriju. Prosto ti se nekako sruči na glavu. Gledaš i pitaš se: „Šta je sve zapamtila ova građevina, kakvi su se sve tu događaji dešavali, politika, ubistva, borba za vlast, ljubav, mržnja, osveta, sve su te zidine zapamtile i ti prosto osjećaš neko strahopoštovanje. Ja to uvijek osjećam kad prolazim pored građevina ili objekata koji su davno sazdani. Recimo, naša katedrala u Kotoru. Kad odeš osjećaš se tako mali, nemoćan i vidiš koliko je tu vijekova prohujalo. A Istambul je taj carski grad koji je neiscrpna energija.

Jači utisak je ostavio Jerusalim drevni biblijski grad, zvanično glavni grad Izraela. Stari Grad Jerusalim je podijeljen na: jermensku, hrišćansku, jevrejsku i arapsku četvrt. Jerusalim je grad gde je Isus Hristos mučen, razapet i vaskrsao. I tu seosjeti posebna energija:

„Mi smo išli kao Teodo košarkaški klub, Balkanska liga. Igrali smo protiv izraelske ekipe a sa smještajem bili udaljeni dva ipo sata od Jerusalima. Uzeli mo kombi taksi i interesantan je taj događaj. Prvo, nismo bili sigurni da će taksi doći jer su nam na recepciji rekli da nekada dođe a nekada ne. Na sreću, vidjeli smo da dolazi i kad smo ušli, kada je vozač počeo da vozi po divnim i širokim putevima Izraela, vozio je 150 kilometara na sat. Počinje priču pitanjem: Za koga navijamo – da li za Real ili Barselonu. Ja (sjedio sam naprijed do njega) kažem za Real a on je bio navijač Barselone. Okrenuo se prema nama i gestikulirajući rukama kazao: „Ne Real, Barselona, Barselona“. Vozio je, rekoh, 150 kilometara na sat. U glas smo povikali: „Barsa, Barsa, za Barselonu navijamo“. Malo smo se i nasmijali. Onda ,kad smo došli u Jerusalim, to je stvarno neki čudan osjećaj.
Ja nisam vjernik i ne vjerujem, što bi Šekspir rekao u „neku višu silu koja smjerove naše uobličava“, ali imaš osjećaj kao da se tu nešto čudno dešava, nešto čudno u vazduhu, kao da hodaš po svetom tlu. I glas nesvjesno smanjiš, tiše pričaš, baš neko strahopoštovanje. Išli smo tim stazama Isusovim, angažovali vodiča divnog profesora umjetnosti porijeklom iz Novog Sada koji je oženjen Izraelkom i tu živio. Da nas on nije vodio nebismo sve obišli. Taj put, ako je njime hodao Isus, prosto fascinantno. Onda smo došli do groba. Tu treba da se dobro saviješ, da klekneš i uđeš. Ono što mi se nije svidjelo je to što popovi požuruju turiste a ti, ipak, ušao si, klečiš i osjećaš nešto, pitaš sam sebe: da li je bilo ili nije bilo. I onda sam napisao pjesmu:

SVETOM GRADU JERUSALIMU

Stopama tvojim hodah i ja
kad gr’ješan dođoh u sveti grad.
Svijeća na grobu jarko zasija
od mene ode sav prošli jad.

Ovdje sve poče, ovdje sve krenu
da bude kao što Pismo reče.
Sve ja to vidjeh u jednom trenu
dok druzi sa mnom ponizno kleče.

Oprosti Bože, sve grijehe naše
kao što i mi drugim opraštamo.
Smrtni su ljudi svega se plaše
al’ tebe Blagi, slavimo samo.“

Danas je vjerski turizam jako popularan. Brojne turističke agencije organizuju poklonička putovanja a posjeta grobu Isusa Hrista i Zidu plača je među najpopularnijim:

„Bili smo i na Zidu plača. Tamo je običaj da u zid staviš papirić sa napisanom željom. Majka mi je bila jako bolesna i ja sam napisao da želim njeno ozdravljenje. Želja mi nije bila ispunjena.
Tamo sam gledao njihove rabine koji se mole na specifičan način. Vidio sam jednog čovjeka u zapuštenoj odjeći koji dolazi svaki dan. Bio je jako čudan, moleći se pao u neki trans. Ja ne vjerujem alipoštujem druge koji vjeruju i vidio sam da je to iskrena vjera da postoji svemogući, svevišnji koji je sve stvorio i mole mu se iz dubine svog srca.“

Svaki turist, koji dolazi u glavni grad Izraela kupuje i suvenir; neko za sebe, neko želi dijeliti duh svetih mesta s rodbinama i prijateljima. Ogroman je izbor ne samo različitih vjerskih poklonanego i proizvoda od kozmetike na mineralima Mrtvog mora do elitnih vina od grožđa koji se uzgaja na holandskim visinama. Popadić je kupio svijeće. U snopu su 33 i simbolizuju godine života Hrista:

„Ja sam kupio te svijeće koje zapalimo na Isusovom grobu i te specijalne svijeće možeš nekome da pokloniš kao što sam ja kada sam se vratio ali još ih imam kući. I onda a tim svijećama pališ one na grobu tvojih najmilijih. Eto, takav običaj kažu pa se i ja toga pridržavam. Kao, taj plamen Isusov se tako prenosi.“

U sjećanju na Sibir su tajge, snijeg krajem avgusta, neopisiv ponos pri podizanju zastave tvoje zemlje na jarbol. Sibir i šahovska Olimpijada u Hanti Mansijsku:

„Sibir je na mene ostavio snažan utisak. Bili smo na šahovskoj Olimpijadi u Hanti Mansijsku, a ja selektor muške reprezentacije. Šetali smo po šumi, koja je odmah uz hotel. Odjednom, na stazi pojavio se vuk. Mi gledamo njega, on gleda nas, polako se okrenu i ode. Na Olimpijadi smo igrali dobro pa je i raspoloženje bilo odlično. Dugo smo šetali. Ta tajga prosto privlači. Kad smo iz Moskve u kojoj smo prenoćili došli u Hanti Mansisk bilo je lijepo vrijeme, kraj avgusta. Do mjesta igranja smo putovali autobusom. Počelo je kolo, sve normalno kad poče da pada snijeg, vijavica. Za tih nekoliko sati koliko smo igrali, toliko je napadalo da nisam mogao vjerovati. Krupne pahulje, kao na filmu.
Bio sam jako ponosan kad sam na jarbolu u dalekom Sibiru gledao crnogorsku zastavu. I znaš da ona tamo, djelimično zbog tebe visi. Predstavljaš svoju državu, tako daleko od svog doma.
Interesantno je da je Hanti Mansijsk veoma skup grad. Tamo su plate veoma visoke, ali je sve skupo. Znam da je čaj bio 5 eura. Nije ni u Moskvi toliko. Sa reprezentativcem Blažom kalezićem posjetio sam njihov Prirodnjački muzej. BIlo je fascinantno. Kao i samo otvaranje Olimpijade. Spektakularno! Ako bi jednu riječ trebao vezati za Sibir rekao bi: tajna.“

Grad Hanti Mansijsk je potpuno posvećen šahu pa su od stakla sagradili i šahovski dvorac za djecu, pravu šahovsku bajku. Hanti-Mansijsk relativno je nov grad. Status grada naselje je dobilo tek 1950. godine, a nakon što je pronađena nafta, došlo je do naglog urbanog razvoja. Prije toga bila su samo sibirska naselja koja je Rusija osvojila krajem 17. vijeka:

„Igrali smo sa reprezentacijom Kine koja je olimpijski Šampion. Oni su nevjerovatno jaki. Nama je bila čast da uopšte dođeš u priliku da igraš sa reprezentacijom Kine. Bili smo dobri i malo je nedostajalo da bude neriješeno. Ali, zašto ovo pričam? Mi smo pripremili poklone za njih, veliku drvenu kutiju sa grbom Crne Gore a unutra suveniri sa našim obilježjima. Vrlo lijepo urađeno. Ja sam kao selektor poklonio svakom igraču a ima ih pet i selektoru. Bili su oduševljeni, skočili na noge i zahvaljivali, a to su igrači sa rejtingom od 2700 i više. Uzvratili su i oni nama a meni je interesantan razgovor sa selektorom. Nije znao gdje je Crna Gora, Montenegro, onda mu ja rukama objašnjavam (fotografija je objavljena u Pobjedi) da je bila Jugoslavija pa je bio rat pa su se formirale posebne države, i onda je shvatio o čemu se radi. Objasnio sam da smo mi mala zemlja, 650 hiljada stanovnika, a on meni gotovo i tužno je rekao: „Što ja volim male zemlje.“ Kod njih je sve ogromno pa gradove manje od dva miliona stanovnika ne stavljaju na mape.“

U regionu izdvaja Sarajevo i smatra da je mnogima omiljeno zbog svoje specifičnosti. U tom gradu nije bio od 1984 godine kada je kao beogradski student novinarstva proveo dva dana na praksi u Televiziji Sarajevo. Kada je u ABA ligi sarajevska Bosna bila domaćin tivatskom Teodu Popadić je ponovo došao u Sarajevo. Interesantna vožnja tramvajem od Ilidže do Čaršije, miris ćevapa i golubovi, ljudi, vijekovi, ratovi – i nastade pjesma, doprinos da različiti Bog pomogne „raji“ koja je uvijek trpjela:

SARAJEVU

K’o miris onih starih tepsija
k’o ukus onih toplih baklava.
Predamnom bljesnu ta Baš Čaršija
k’o san mi neki, a ne k’o java.

Mnoga su ovdje išla gospoda
gizdavog ruha, lažnoga sjaja.
Al’, mene bole rane mog roda
vazda je ćutke trpjela raja.

Hrišćanska, Turska, Bosanska – svaka,
što ceste gradi od svoje kože.
Neka im zemlja bude svim’ laka,
pomiluj raju, različit Bože!

FM Dragan Popadić: Pjesma o Konjicu


Tekst tivatskog FIDE majstora Dragana Popadića o sumnjivoj partiji na turniru u Konjicu, izazvao je veliku pažnju čitalaca naše liste.

Popadić nam je sada poslao pjesmu o Konjicu koji je na njega ostavio lijep utisak.

KONJIC

Lijepi gradić čudnog imena

kao iz nekih starih vremena.

Penja tu stoji, čudna planina

da bljesne jače ispod dolina.


Konjicu grade, ja te pohodih

šahovske bitke u tebi vodih.

Konjica moja čuva mi kralja

Neretva vani kamenje valja.


Drži se mostić, drži se stari

za divlju r’jeku k’o da ne mari.

Neimar Ali stvori ga davno

ime mu nosi kroz v’jeke slavno.


A gore mjesec nama se smije

taj žuti šeret isti k’o prije.

I gleda naša šahovska lica

dok biser niže iznad Konjica.



FM Dragan Popadić

Dragan Čađenović: Osvrt na 74. Seniorsko prvenstvo Crne Gore


Amfiteatar Medicinske skole je od 19- 27.2. 2022. bio centar sahovskih zbivanja, na 74- om Seniorskom prvenstvu CG, za seniore i seniorke, i po misljenju mnogih ucesnika i kvalifikovane sakovske javnosti, nikad uzbudljiviji sampionat, koji je imao pravu rulet zavrsnicu, kad je u pitanju sam vrh tabele i novi- stari visestruki sampion, gospodstveni GM Nikola Djukic! Takmicari SK“Prosvjeta“, Danilo, Jeka i Cadjo, dostojanstveno su igrali i branili sahovsku cast prosvjetara, u jakoj konkurenciji od 50- ak, takmicara, zauzevsi mjesta u sredini tabele.

Hvala Nikoli, sto je u intervjuu za Arenu, istakao brigu domacina i moje malenkosti da su se igraci ugodno osjecali i da smo taj ispit uljudno i kulturno polozili, kao institucija. Ovim prvenstvom, zbilja kao da se ostvarila moja davnasnja misao povodom mnogih lijepih sahovskih trenutaka, da nasa skola i njen Amfiteatar – postaju, izmedju ostalog i svojevrsni “ hram saha! Gens una sumus!

Da ne naudim u lijepim vizijama i misiji Kluba, novom predsjedniku, gdinu Krstu Vukovicu, sve ovo izgleda sta radi Klub i njegovi clanovi, nije dovoljno, da i materijalno pristojno realizuje akcije i stremljenja iz godisnjeg pedagoskog i takmicarskog kalendara! Makar kod odlazece ministrice. Licno cu je pamtiti po toj ignoranciji!

Preneseno sa fejsbuk stranice Dragana Čađenovića

FM Dragan Popadić: Sumnjiva partija


Učestvovao sam ma međunarodnom OPEN turniru u Konjicu. Prijatni i gostoprimljivi ljudi, osjećao sam se baš lijepo. Šah i jeste nešto više od samog sporta druženje , razgovori, uspostavljanje saradnje. Međutim, na turniru sam u drugom kolu igrao partiju protiv  mladog momka čiji je rejting samo 1881 poen. Protiv mene je igrao kao velemajstor. Tu igru je ponovio i u trećem kolu, pa je imao tri poena iz tri partije. To je bilo jako sumnjivo mnogim igračima, pa su mi i predlagali da se žalim na sumnjivu partiju. Nisam htio, jer nemam nikakve dokaze. Ali, čitaocima Šah mat liste dostavljam partiju da i sami procjene.

FM Dragan Popadić – XX

1.e4 e5 2.d4 exd4 3.Qxd4 Nc6 4.Qe3 Nf6 5.Nc3 Bb4 6.Bd2 0–0 7.0–0–0 Re8 8.Qg3 Nxe4 9.Nxe4 Rxe4 10.c3 Be7 11.f4 d5 12.Bd3 Bf5 13.Nf3 Qd7 14.Bxe4 Bxe4 15.Be3

15Na5 16.Bd4 f6 17.Rhe1 Qa4 18.Rxe4 dxe4 19.Nh4 Qxa2 20.Nf5

Nb3+ 21.Kc2 Nxd4+ 22.Rxd4 Bf8 23.c4 Kh8 24.Rxe4 Rd8 25.Qf3 g6 26.Ne3 f5 27.Re6

27Bb4 0-1

Protiv varanja šah nema nikakvu šansu. Kako tehnika bude napredovala, teško će se prevaranti otkriti. To može biti smrt šaha. Ne vidim kako ćemo se zaštiti. Ili će naučnici pronaći neke kontra tehničke izume koji će blokirati prevarante. U svakom slučaju tužno. A Konjic je prelijep grad. Nije mi žao što sam ga posjetio i igrao na turniru. Pa čak i da sam prevaren.

FIDE majstor Dragan Popadić

ДРУГИ ВЕК „ПОЛИТИКИНЕ” ШАХОВСКЕ РУБРИКЕ


Ретки посвећеници и моћна подршка

Разни иницијали не могу да сакрију удео Јакова Овадије, адвоката који се одрекао наследства и имања, плаћајући да би популарисао шах

На Дан „Политике”, 25. јануара 1922, свечано је освештан нови дом нашег листа у Македонској (тада Поенкареовој) број 33. У новом амбијенту осванула је 15. фебруара 1922. и нова рубрика „шах”, посвећена игри која је убрзано освајала Европу. На тадашањем скромном простору од неколико страница, шах је добио част да једном недељно насловљује спортску четвртину стране. Рубрика је редовно почињала пажљиво изабраним шаховским проблемом у два потеза, једном од врло ретких илустрација на простору дупке попуњеним текстом. Нови пројекат је захтевао посебно одобрење, али и улагање у изливање дијаграма и фигура. Рачунало се на директно укључење читалаца, позваних да шаљу решења а потом награђиваних објављивањем њихових имена и генералија.

Читаоци привучени загонетним позицијама на 64 поља, застали би крај остатка рубрике и потом сазнали о најважнијим шаховским вестима. Тако, у првој нашој шаховској рубрици, објављеној пре 100 година, стоји:

„Највећег данашњег мајстора на шаху, Капабланку, позвао је на мач руски велики мајстор Аљехин, једним занимљивим писмом, које ћемо првом приликом објавити. Капабланка је примио понуду, али је изјавио да првенствено право има Пољак Рубинштајн, који се први пријавио”.

И затим:

„Костић је на своме турнеу по Енглеској одиграо са енглеским шахистима 165 партија, од којих је 145 добио, 20 правио реми и ниједну није изгубио! Костић ће ускоро доћи у Београд, „Београдски Шах-клуб” се спрема, да га дочека на свечан начин у знак признања за пожњет успех”.

Иза тога следе вести о турнирима у Лондону, Паризу, Гетеборгу и Београду, као и најава предавања бившег светског првака Емануела Ласкера „о окултизму у шаху”.

Милан Видмар, Јаков Овадија и Бора Костић, 1922.

Јаков Овадија и Емануел Ласкер, 1924.

Фото ФИДЕ

Сусрет „Политике” и шаха, на Сретење 1922. био је унапред најављен великим догађајима и променама на 64 поља. Годину раније, генијални Кубанац Хозе Раул Капабланка преузео је шаховску круну најдужем владару у историји шаха Емануелу Ласкеру (у тексту названом „Ласкер Берлинац”), у Цељу је основан Југословенски шаховски савез, а у Паризу се припремало установљење Светске шаховске федерације (ФИДЕ), 1924.

Још важнији разлог била је светска слава коју је убрзано стицао први српски велемајстор Борислав Бора Костић (1887-1963). Управо су подвизи вршачког „шаховског апостола”, широм меридијана, надахнули најважније шаховске текстове у „Политици” непосредно пре увођења сталне рубрике. Тако, 23. новембра 1919, под насловом „Шахиста Костић”, објављујемо: „У Загреб је допутовао шахиста Костић, који је познат у целом свету као један од најбољих играча. У прошли уторак играо је у Трговачком Дому, у исти мах, са двадесет играча”.

Под истим насловом, уз поднаслов „Један невероватан играч који је задивио Париз”, наш лист 27. фебруара 1920. преноси утиске о Костићевим симултаним продукацијама, које је забележио париски „Тан”.

Шах је први пут поменут већ у другој години излажења „Политике”, 16. августа 1905, у занимљивом тексту под називом „Краљеви шахисте”, описујући страсну љубав различитих европских владара према древној игри.

Година објављивања тог текста, вест о „Турнир београдских шахиста” 21. фебруара 1910, али и све одлике прве сталне рубрике у нашем листу, јасно указују да је њу могао да води само један човек. Иако је рубрика била потписивана различитим иницијалима (С. Ј, С. И, С. Л, итд.), данас иза ње не може да се сакрије име Јакова М. Овадије, првог и дуго јединог српског шаховског новинара и популаризатора краљевске игре.

Угледни београдски адвокат Јаков Овадија – Жак (1878–1941), почео је са објављивањем текстова у „Малом Журналу” 1905, исте године када је освануо и први текст у „Политици” и када је организовао дописни меч између Београда и Шапца. Потом је о шаху писао у београдским листовима „Ново време” и „Епоха” (1910-1912), а повремено и у „Правди”. Чињеница да је шаховску рубрику у дневном листу „Време” (1921-1936) почео исте године када се појавила и у „Политици”, могла је да буде један од разлога за загонетне инцијале у нашем листу. И пажљиви избор шаховских проблема у „Политици” говори да је у питању био овај полиглота, преводилац прве наше књиге из те области, објављене 1921.

Факсимил прве шаховске рубрике  „Политике”, 15. фебруара 1922.

Дигитална документација „Политике”

Заслуге Јакова Овадије су немерљиве и далеко превазилазе само изузетно плодну шаховску публицистику. Његовом заслугом, срели су се за таблом велемајстори Бора Костић и Милан Видмар 1922, а у Београд су први пут, осим Видмара, дошли Геза Мароци (1922), Жак Мизес и Владимир Вуковић (1923), Емануел Ласкер (1924), Ханс Кмох (1926), Александар Аљехин и Рудолф Шпилман (1931). У готово свим светским шаховским адресарима Србија је била заступљена именом Овадије. Зато не чуди да је управо Овадија био један од потписника повеље о оснивању Светске шаховске федерације (ФИДЕ) у Паризу 1924, у име Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Карикатура Јакова Овадије у најави шаховске емисије на радију, 1931.

Дигитална документација „Политике”

За разумевање прошлости и будућности „Политикине” шаховске рубрике, кључно је да је Овадија био симбол фанатичног посвећеника. Због својих снова и амбиција у популаризацији шаха често је трпео и плаћао зарадом из своје адвокатуре, наследством и великим делом имања. Дуго је морао да плаћа и дневним листовима, који су текстове о шаху третирали као рекламе, док није све убедио у њихов значај и место у општој култури.

И крај његовог живота је био трагичан. Као сефардски Јевреј настрадао је 1941. заједно са породицом, а околности нису никада рашчишћене.

После Другог светског рата, када је шах постао симбол Социјалистичке Југославије, шаховско нивинарство је постало професија, уз моћну подршку државе и врхунских резултата појединаца који су нас од 1950. до 1980. држали у светском врху.

Свој други век, шаховска рубрика „Политике” још једном почиње испочетка, али са много виших позиција него 1922. И опет можемо да се надамо периоду узлета, јер је врело шаховских талената у Србији непресушно, а шаховска организација, после више деценија, добија снажну подршку државе. Преостаје још да чекамо нове фанатичне посвећенике и у шаховском новинарству, јер су неопходни, како за таблом тако и ван ње.

Марјан Ковачевић

(Preneseno iz Politike)

In memoriam-velemajstor Borislav Ivkov (1933-2022)


Велемајстор Борислав Ивков (1933-2022)

Великан шампионског шарма

Од првог омладинског првака света 1951, преко турнирских и репрезентативних медаља, до најуспешнијег селектора српског шаха, плодног публицисте и тренера – током осам деценија враћања дуга шаху

У легенду је отишао још један великан српског, југословенског и светског шаха. Велемајстор Борислав Ивков, више од седам деценија симбол златних времена нашег шаха, преминуо је у Београду, 14. фебруара. У историју шаха се уписао још 1951, као први омладински шампион света. Затим је освајао олимпијске медаље у репрезентацији, био кандидат за изазивача светског првака и најуспешнији селектор српског шаха, а ни титулом првака Европе међу ветеранима 2006. није заокружио свој опус. Остало је много тога да каже и напише током последњих година живота, а било би и много више да га смрт није прекинула на дугом и узбудљивом путу.

Бора Ивков, како су га сви знали и како је последњих деценија себе потписивао, рођен је у Београду, 12. новембра 1933. Обележен именом првог српског велемајстора Борислава Костића, шахом је почео да се бави од десете године, уз оца, пасионираног играча. Већ као дечак је постао првотимац ШК Динама из Панчева, где су тада живели. Игра у тиму са интернационалним мајстором Петром Смедеревцем, будућим селектором државног тима, била је почетак великог пријатељства, које ће му дуго усмеравати животни и шаховски пут.

Септембра 1947, са непуних 14 година, постаје омладински првак Београда и затим дели 1-2. место са две године старијим Андријом Фудерером на Омладинском првенству Југославије. Већ 1949, у првом учешћу на шампионатима Југославије, осваја титулу мајстора. Када је ФИДЕ установила омладинска првенства света, Ивков представља Југославију у Бирмингему 1951, где надмоћно побеђује и доживљава огромну славу на повратку.

Као бомба је одјекнула прва титула светског првака у шахом тек опијеној земљи, после победе у радио мечу Југославија – САД и златне медаље на Олимпијади у Дубровнику, 1950. Природна лакоћа с којом се упуштао у комбинације за таблом и у животу, као и љубав према лепоти и стваралаштву, повели су осамнаестогодишњег шахисту из ратом осиромашене земеље на пут препун обећања.

Интернационални мајстор постаје 1954, а велемајстор 1955, после бриљантних победа на великим турнирима у Мар дел Плати и Буенос Ајресу. Наредних петнаестак година био је у светском врху, дуго међу десет најбољих, побеђујући и светске шампионе: Смислова, Таља, Петросјана, Фишера, Карпова … У дугом низу турнирских успеха, издваја се пласман у мечеве кандидата за изазивача светског првака, где 1965. заустављен у четвртфиналу.

На шампионатима Југославије је учествовао 18 пута. Победио је 1972, а прво место делио 1958. (са Глигорићем), 1963. (са Удовчићем) и 1978. (са Матановићем), када је у допунском мечу поражен.

Са готово свим клубовима у којима је био освајао је државно првенство или делио прва места. Најдуже је био члан Црвене звезде, а успехе је прослављао и са Славијом, Партизаном, београдским Радничким и БШК Гамбитом. Често се водећи емоцијама, дуго је био члан земунске Младости, на наговор пријатеља и секунданта Петра Смедеревца.

Од радио меча Југославија – САД, Ивков је 30 година био стални члан репрезентације, а у периоду 1956-80. незаменљив у олимпијском тиму. Званично је освојио је десет екипних олимпијских медаља (6 сребрних и 4 бронзане) и пет појединачних, за резултате на својој табли, али не треба заборавити и једну неправедно одузету екипну бронзану медаљу. Уз то су дошле три сребрне и једна бронзана медаља са европских екипних шампионата, као и бронзана са студентске олимпијаде. Листу звучних достигнућа закључио је симболично 2006. у Давосу, побеђујући, са 73 године, на Европском првенству ветерана.

Зна се да успех у шаху у многоме зависи од естетског задовољства које играч налази, а Бора Ивков је уживао у шаховској лепоти и радо се освртао и на своје грешке и пропусте. Зато се некада чинило да је остварио мање него што је могао, али реално је питање да ли је његов укупни допринос српском шаху имао премца.

Јер, Бора Ивков не само да је покрио цео златни период нашег шаха, до последње олимпијске медаље 1980, него је и потом наставио са успесома као селектор и тренер. Управо су под његовим вођством освојене све преостале медаље до данас. Ретко забележен подвиг начинио је водећи две различите репрезентације Југославије до сребрних медаља у истој години, на Светском и Европском првенству 1989, а са шахисткињама стигао до последње сениорске медаље нашег шаха, сребрне на Европском првенству 1999.

И последње службовање Ивкова као селектора, на Олимпијади 2002, донело нам је подвиг. Био је то последњи пласман међу најбољих десет, иако је екипа стартовала тек са 30. позиције. Сваким повратком, враћао је светски шарм и искуство. Попут Саше Ђорђевића у кошарци или Владимира Стојковић у фудбалу, знао је да пренесе заразни оптимизам и утисак лакоће с којим је живео.

Ни то, међутим, није био крај његовог доприноса. Током последње две деценије препунио је богату библиотеку својих шаховских књига, писаних истом привлачном лакоћом. Као да је до последњег даха враћао дуг игри која га је пре осам деценија повела на магично путовање.

Марјан Ковачевић

(Preneseno iz Politike)

НАВРШАВА СЕ ПРВИ ВЕК „ПОЛИТИКИНЕ” ШАХОВСКЕ РУБРИКЕ


Поносни смо на наше „вршњаке”

Шаховски кутак најутицајнијих новина рођен је 15. фебруара 1922, три дана после најтрофејнијег клуба Новосадског ШК и седмицу после најстаријег велемајстора Јурија Авербаха

Мало по мало и наврши се 100 година верности „Политике” шаху. Било је то 15. фебруара 1922, када је, у доњој четвртини шесте од укупно осам страница најстаријих и најутицајнијих новина на Балкану, одељак „спорт” почео насловом „шах”, а шаховски прилог дијаграмом са матом у два потеза. Прошле су од Сретења 1922. стотине хиљада потеза, шах и „Политика” су преживели многе партије и проблеме, а давнашња међусобна љубав се није угасила.

У сутрашњем празничном броју нашег листа обележићемо 100. рођендан „Политикиног” шаха подсећањем на његове почетке, али и погледом унапред, на оно што нам доноси други век тог специјалног односа. Данас предност имају други фебруарски стогодишњаци, чији су велики јубилеји непосредно претходили нашем.

Није се случано шах нашао у „Политици” те 1922. Три дана раније, 12. фебруара, у хотелу „Царица Јелисавета” (данашњи хотел „Војводина”), основан је Новосадски шаховски клуб, најстарији, најстабилнији и по многим мерилима укупно најбољи српски колектив посвећен игри на 64 поља.

Учесници Скупштине поводом прекјучерашњег 100. рођендана Новосадског шаховског клуба

Фото НШК

Код нас се клубови диче дугом историјом, имају податке о ранијем оснивању који сежу ка крају 19. века, али популарни НШК, баш као и „Политика” у новинарству, уједињује трајање, озбиљност и квалитет. Имао је и Нови Сад клуб у 19. веку, већ 1889, затим имао још два покушаја краћег даха, а тек је оно што је створено 33 године касније наставило да траје непрекидно, под истим именом, све до прекјуче прослављеног 100. рођендана. Уз сачувану документацију о раду клуба за сваку годину у целом том веку.

Јован Рајковић председник НШК 1922

Такмичарски резултати су се мењали, зависно од тренутних околности, али НШК је од почетка до данас имао угледни колектив и пажљиво чувао традицију. Пре Другог светског рата, Новосађани су делили прво место на државном шапионату 1934. и били вицешампиони државе 1926, 1937. и 1940. Поновили су то и 1947, а онда је дошло време Партизана и Црвене звезде, па загребачке Младости и ПТТ-а, сарајевске Босне … Ницали су и нови, приватни клубови, као печурке, освајали шампонске титуле и често се одмах гасили када би се задовољиле амбиције краткорочних спонзора.

Трајао је упорно у том периоду НШК са својом баштином, у међувремену био победник државног Купа за шахисткиње 1979, сачекао да прођу привремени шампиони и вратио се на велика врата у 21. веку. Од тада су наш убедљиво најтрофејнији клуб: петоструки екипни прваци државе (2008, 2011-13. и 2015), четвороструки вицешампиони (2000, 2004, 2006. и 2007.) и шестоструки победници Купа: 2001-03, 2010, 2012. и 2015).

Ако се томе додају репрезентативци, многи са дугогодишњом верношћу клубу, затим манифестације и публикације, јасно је зашто „Политикин” шах може да се дичи овим дуговечним вршњацима. Новосађани су 100. рођендан обележили радном Скупштином у свом клубу, кројећи планове како да достојно славе ову годину, укључујући и свечану монографију.

Да је фебруар 1922. био месец трајања, стабилности и квалитета, потврђује и други наш вршњак, рођен само недељу дана раније. Овог месеца се цео шаховски света клања Јурију Љвовичу Авербаху. Далеко најстарији живи велемајстор прославио је 8. фебруара 100. рођендан. Телефон је звонио од јутра до мрака, а у Централном шаховском клубу у Москви је отворена изложба посвећена стогодишњици изузетног играча, шаховског педагога, историчара, писца, композитора и судије …

Авербах је уједно обележио још једну уникатну годишњицу. Титулу велемајстора је освојио пре тачно 70 година, а две године касније био првак Совјетског Савеза у застрашујућој конкуренцији, испред Тајманова, Корчноја, Петросјана, Гелера, Флора …

Можда и више од свега другог, Јурија Љвовича издваја људска предусретљивост, несвакидашња међу шаховским величинама. Когод да је пожело да са њим разговара био је добро дошао, а небројено је много оних који су тражили и добијали његове савете.

Авербахову једноставност у опхођењу илуструју слике дуела пред камерама са четворогодишњим Михаилом Осиповом. Иако знатно ослабљеног вида, није се либио да учини част 91 годину млађем Миши, кога је телевизија пре тога прославила као чудо од детета.

Године нису препрека: Јуриј Авербах против девет деценија млађег „чуда од детета” Михаила Осипова

Фото Твитер

Чудо је, као и многа естрадна чуда, кратко трајало. Пет година касније, Мишу Осипова више нико не помиње, а име вршњака наше рубрике трајаће док буде шаха.

Марјан Ковачевић

Сутра: Други век „Политикиног” шаха

(Preneseno iz Politike)

Dragomir Vučenović: Borislav-Bora Ivkov među večnim legendama


Kada odlaze velikani na svoj poslednji put, nastaju velike praznine u duši ljudi, koji su ih voleli i poštovali.  Ovoga puta nas Bora je prešao u večnost a svojoj porodici, prijateljima i svim svojim poštovaocima ostavio beskrajno mnogo uspomena, koje će sve njih nadahnjivati i Boru za sva vremena poštovati i nositi u svojim sećanjima.

Bora je bio čovek koji je svojim nastupom blagim osmehom, svojom elegancijom  i šarmom u susretima sa mnogim ljudima,  osvajao  njihove simpatije i želju da se ovi  kontakti nikad ne prekinu. Takav čovek je pored svojih velikih uspeha govorio ne retko i o svojim propustima, koji su mu davali podsticaj za nove uspehe.

Sećanja na Boru počinju još  od 1950 godine, kada je Bora sa svojih nepunih 17 godina samo igrom slučaja izostao  iz ekipe Jugoslavije, koja je osviojila zlatnu medalju na olimpijadi u Dubrovniku. Već godinu dana kasnije 1951 godine u Birmingemu (Engleska)  Bora je postao prvi omladinski šahovski šampion sveta i zadobio veliku podršku mnogobrojnih ljubitelja šaha ne samo u Jugoslaviji već i širom sveta. U pedesetim i šezdesetim godinama Bora je ređao jedan za drugim uspehe kako u pojedinačnim tako i u ekipnim konkurencijama.  Bilo je to zlatno doba za jugoslovenski šah i za njegovu pozlaćenu trojku . Gligu, Boru i Beku.

Posle velikih uspeha za šahovskom tablom Bora se posvetio pisanju šahovske literature i školovanju mladih šahovskih talenata, gde je naišao takođe na velika priznanja i uspehe. Sa ovom aktivnošću zakoračio je Bora u 21-vi vek, gde je sve njegove poštovaoce prijatno iznenadio osvajanjem prvog mesta 2006 godine u Davosu (Švajcarska) na seniorskom prvenstvu Evrope, i  na ovom turniru iza sebe ostavio i višestrukog vicešampiona sveta Viktora Korčnoja.

Sa interesovanjem sam pratio sva šahovska zbivanja od 1950 godine, a posle penzionisanja 2001 godine u Švajcarskoj  kao elektroinženjer, informatičar i šahovski amater, dolazio sam vrlo često u Beograd i redovno suretao Boru. Bili su to susreti sa razmenom aktuelnih šahovskih informacija. ali i emotivnih sećanja na bivše korifeje šaha. Ovi susreti su meni mnogo značili, a Bora me je na kraju svakog susreta pitao, kada planiram sledeći dolazak u Beograd, i da on želi da nastavimo  lanac naših susreta i razgovora. Sledeći moj dolazak u Beograd biće bez susreta sa Borom, jer je Bora prešao u aleju večnih legendi.

Ovaj članak ne zelim da zavrsim. a da se ne osvrnem na pet šahovskih velikana, koji su kao pet olimpijskih krugova obeležili šahovsko olimpijsko nebo zemlje Srbije:

Velemajstor Bora Kostić (Bora I)

Velemajstor Svetozar Gligorić (Gliga)

Velemajstor Borislav Ivkov (Bora II)

Velemajstor Aleksandar Matanović (Beka)

Velemajstor Ljubomir Ljubojević (Ljuba)

Sa poštovanjem i nezaboravom

Dragomir Vučenović

Februar,2022

29. Memorijalni šahovski turnir „Sveto Guskić“


Piše NA Grčić Dimitrije

Danas je veoma uspješno uz međusobno poštovanje i uvažavanje održan 29. Memorijalni šahovski turnir „Sveto Guskić“ u Donjim Podgradcima- Restoran Lukić, gdje je Adžić Siniša iz Gradiške osvojio 1/24 mjesto sa osvojenih 6/7 poena. Poredak ostalih učesnika na konačnoj tabeli vidljiv je na Međunarodnoj stranici: https://chess-results.com/tnr608386.aspx?lan=1&art=1&turdet=YES&flag=30

Organizacioni odbor na čelu sa Predsjednikom i Direktorom Memorijalnog šahovskog turnira, priredili su nagrade prema Turnirskom pravilniku, te sve učesnike počastili bezalkoholnim pićem, sendvićima poslije održanog drugog kola, a nakon završetka turnira i dodjele nagrada sa svečanim ručkom. Svim učesnicima će ostati u dugom sjećanju veoma dirljiv govor člana Organizacionog odbora Ljepojević Milana, koji se između ostalog osvrnuo na životni puta pokojnog Svete Guskića, koji je položio život kao borac Vojske Republike Srpske.

29. Memorijalni šahovski turnir „Sveto Guskić“

Organizer(s)SK“Sloboda“ Donji Podgradci
FederationBosnia & Herzegovina ( BIH )
Tournament directorSljivar Radislav ( FIDE ID 14426234)
Chief ArbiterNA Grcic Dimitrije (FIDE ID14424380)
Time control (Rapid)15 min po igracu
LocationDonji Podgradci, Restoran Lukic
Number of rounds7
Tournament typeSwiss-System
Rating calculationRating international
Date2022/02/19
Rating-Ø1516

Final Ranking after 7 Rounds

Rk.NameFEDRtgPts.
1Adzic SinisaBIH19046,0
2Subotic IlijaBIH16295,5
3Sarajlic ZlatkoBIH20185,0
4Mikic LjubomirBIH17105,0
5Djurdjevic DragutinBIH16425,0
6Subotic VladimirBIH18615,0
7Sljivar RadislavBIH16524,5
8Dragisic VeljkoBIH15584,0
9Zrnic LjubomirBIH17444,0
10Dragisic DraganBIH16334,0
11Dragisic DuskoBIH16763,5
12Sljivar DaliborBIH16153,5
13Malesevic MirkoBIH15343,0
14Francuz VedranBIH15173,0
15Sinik TomislavBIH14943,0
16Banovic VladimirBIH03,0
17Balta IgorBIH13873,0
18Trninic PavleBIH13033,0
19Gligic StevanBIH03,0
20Rakovic DraganBIH13712,0
21Vuckovac BorislavBIH13112,0
22Francuz DraganBIH13432,0
23Bajic NenadBIH12892,0
24Vukotic MirkoBIH11830,0

Chess-Results Server Chess-results.com – 29. Memorijalni sahovski turnir „Sveto Guskic“.

FM Srđa Dragašević: Sjećanje na Borislava Boru Ivkova


Boru Ivkova sam upoznao preko novina koje su objavljivale informacije o njegovim uspjesima šezdesetih godina, kada smo bili zaluđeni šahom. Mislim na ekipu iz bivšeg Titograda, a i posle na studijama u Beogradu. I eto desilo se da negdje početkom osamdesetih godina budemo zajedno u ekipi „Partizana“ na Kupu šampiona 1982 godine u Rimu. Posle toga, budući da sam ja dugo odsustvovao iz Jugoslavije sreo sam ga tek 2002 godine na Olimpijadi kada sam bio direktor reprezentacije Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, tj. SR-CG kako se zvala. Šahovska olimpijada se igrala na Bledu, a Ivkov je bio kapiten. Tada me zadivio kada sam vidio kako motiviše naše igrače da igraju dobro i da daju sve od sebe. Vratio se šahu i Ljubojević koji ne bi došao da kapiten reprezentacije nije bio Ivkov. Bili smo svaku veče zajedno, pokretao je ekipu, motivisao i mislim da postigao najveći uspjeh sa reprezentacijom u poslednjih 20-30 godina. Koliko se sjećam naša je reprezentacija bila na diobi 8 do 12 mjesta.

Posle toga sticajem okolnosti smo se nalazili često kod familije Saške Dimitrijević i proveli dosta noći, mislim bar pedesetak, tako da sam potpuno upoznao ovog čovjeka i korigovao čak i nešto što sam ranije mislio o njemu. Sjedili u stanu kod familije Dimitrijević, u Beogradu, razgovarali i igrali šah. On je Sašku spremao i da ga je potpuno slušala postala bi glavna šahistkinja na ovim našim prostorima.

Kada sam čitao ono što je on objavio, a uzeo sam sve njegove knjige, mislim da se neće uvrijediti bilo koji naš pisac u tom žanru, ali je Ivkov dostigao vrhunac. Onaj ko ne pročita njegove knjige, on je mnogo izgubio i to važi ne samo za šahiste već i uopšte za intelektualce. Prevazišao je sve pisce koji su se bavili pisanjem na temu šaha. Nadam se da se neće naljutiti Lutovac, ali mislim da je Ivkov broj jedan na našim prostorima. Njegove knjige su na visokom nivou pa ih moraju jako pažljivo da čitaju i igrači nivoa majstora i jači.

Bio je izuzetna ličnost. Mene je fascinirao. Ranije to nisam vjerovao, ali kada sam pročitao njegove knjige shvatio sam da je on genije.

Inače Ivkov je jako cijenio knjigu Maksimu Lutovca Šahovski vijenac i smatrao da je to najbolja knjiga koja je namjenjena šahu.

Mislim da smo izgubili i velikog šahistu i velikog pisca i čovjeka koji je obilježio šezdeset godina šaha u Jugoslaviji, da ne kažem u Srbiji i Crnoj Gori. Mislim da je Bora Ivkov zaslužio posebno mjesto u istoriji jugoslovenskog šaha.
Žao mi je što je malo ljudi do sada napisalo nešto o njemu.

FM Srđa Dragašević

Milan Vujović: Bora Ivkov


Milan Vujović

Milan Vujović

U Beogradu je u 88. godini preminuo Borislav Bora Ivkov, prvi omladinski prvak svijeta u šahu. Upoznao sam ga na Olimpijadi, na Bledu, u jesen 2002. godine, kada je bio selektor reprezentacije SR Jugoslavije. Još pamtim njegov motivacioni govor igračima uveče poslije osmog kola, a pred prvi slobodan dan. Jugoslavija je u tom trenutku bila na diobi 40 – 51. mjesta. Reprezentativci Ljubojević, Damljanović, Ivanišević, Kovačević, Ilinčić i Pikula, djelovali su izgubljeno. Blijedo su gledali u selektora kad je, na zajedničkoj večeri, tog 2. novembra, ustao i rekao: „Za jugoslovenski šah 1950. je najbolja godina. Te godine, u proleće, na turneji po Skandinaviji, do nogu smo potukli Švedsku, Finsku i Holandiju. Na povratku kući i reprezentacija Beograda savladala je Pariz 7:1, a u jesen, na Olimpijadi u Dubrovniku, osvojili smo zlatnu medalju. U smiraj te Olimpijade, na današnji dan, dakle, 2. novembra 1950. rodio se jedan od najvećih šahista u istoriji jugoslovenskog šaha, velemajstor Ljubomir Ljubojević. U ime svih nas ja mu čestitam rođendan i zahvaljujem što ovde predvodi jugoslovensku selekciju, koja igra odlično i koja će do kraja Olimpijade da briljira!“ – kazao je Ivkov i pozvao domaćine u pansionu „Alp“ da Ljubojeviću uruče rođendansku tortu u vidu bijelog labuda i knjigu M. Lutovca „Šahovski vijenac“.

Igrači su se zagledali među sobom, a Ljubojević je bio ganut zbog izuzetnog poklona i neočekivane pažnje.

U narednih šest kola, do kraja, SR Jugoslavija je igrala kao preporođena. Dobila je četiri meča i dva remizirala, uključujući i onaj dogovoreni u posljednjem kolu, protiv moćne Rusije. Naime, kapiten Rusije ponudio je Ivkovu rezultat 2:2 kojim bi Rusi koji su igrali u sastavu: Kasparov, Griščuk, Halifman, Morozjevič, Svidler i Rubljevski, obezbijedili prvo mjesto. Naravno, Ivkov je pristao i SR Jugoslavija je Olimpijadu završila na diobi 8 – 12 mjesta! Imala je, u stvari, peh što je u posljednjem kolu za rivala dobila neprikosnovenu Rusiju, jer bila je u silnom uzletu i svaku drugu reprezentaciju bi savladala, vjerovali smo čvrsto svi u jugoslovenskom taboru.

Sa tog takmičenja ostalo mi je u sjećanju i nevjerovatno uvažavanje koje su na svakom koraku Slovenci iskazivali prema Ivkovu. Prosto su se utrkivali ko će prije da mu donese stolicu da prati mečeve svoje selekcije. Svi ostali selektori morali su da stoje.

Milan Vujović

https://www.vijesti.me/blogovi/590782/stranac

Velemajstor Milan Draško: Sarajevski olimpijski dani (2.nastavak)


Drugi nastavak

Sve je bilo na vrhunskom nivou 1984. godine, pa i Bosnin šahovski turnir, koji se tradicionalno održavao početkom proljeća. Okupio je najjači sastav u  dugoj istoriji sarajevskih turnira u periodu Jugoslavije. Glavni favoriti  su bili  trostruki vicešampion svijeta, Viktor Korčnoj i šahista svjetskog renomea, Jan Timan. Startovao sam kao autsajder, dvadeset jednogodišnji fide majstor s rejtingom 2440.  Iskreno, strahovao sam od debakla!  Dobro sam igrao 1983. godine, osvojio balove za internacionalnog majstora i očekivao priznanje titule. Postao seniorski prvak Bosne i Hercegovine. To je budilo pritajenu  nadu. Sproveo sam fanatične šahovske i fizičke pripreme koje su trajale 45 dana. Svako jutro trčao sam stazom pored Neretve, do Mogorjela, pa 10-12 krugova oko fudbalskog igrališta. Ponekad bih susreo komšiju Hajlu, napadača čapljinskog Borca. Upitao bi u svom stilu: „Spremaš li se ti za kros ili za šahovski turnir?!

 Šta sam mogao suprostaviti asovima svjetskog kalibra? Inferiornost u šahovskom znanju i iskustvu, pokušao sam ublažiti odličnom fizičkom pripremom koja podiže nivo koncentracije. U prelomnim trenucima partije, kada grozničavo tražite pravu soluciju, fizička spremnost itekako pomaže. Šetnja uoči partije, od kultnog hotela „Evropa“ do luksuznog „Holiday Inn“, sagrađenog uoči Zimske olimpijade,  bila je blagotvorna. Izdaleka bih ugledao hotel karakteristične, žute boje. Pred ulazak u hotel  stajao sam ispred vodoskoka  i slušao žuborenje vode. Ritual koji je djelovao opuštajuće. Put do prostrane Kongresne sale, na prvom spratu,  vodi pored popularnog restorana, s tendom u obliku šešira.

Brojni ljubitelji šaha netremice posmatraju partije. Nisam više dječak koji juri za loptom na Ledama, pored Neretve, ni talentovani omladinac ŠK Bosna. Kao da sam iznenada gurnut sa obale u maticu rijeke. Toliko znatiželjnih pogleda iz dubine sale daju događaju novu dimenziju. Osjećam se kao umjetnik, stvaralac, o čijim potezima raspravlja auditorijum. Hoće li se, neznano otkuda, pojaviti nadahnuće?

Učesnici turnira, sudije i funkcioneri ŠK Bosna. Viktor Korčnoj se jedini sageo, stojim iznad njega (s bradom). Vicešampion svijeta Jan Timan (izgubio meč za titulu protiv Anatolija  Karpova, 1993. godine) je drugi s lijeva, u donjem redu. Velemajstor Artur Jusupov, treći igrač na svjetskoj rejting listi 1987. je krajnji desno u drugom redu. Spektakl u olimpijskom Sarajevu.

Četiri uzastopna remija na startu donose izvjesnu sigurnost. Potpuno sam posvećen partiji, ne ustajem od stola. Samo još  Artur Jusupov neprekidno sjedi za stolom. Šta će se desiti poslije serije remija; pobjeda ili poraz? Od toga zavisi sudbina turnira! Nakon četvrtog remija, protiv velemajstora Hulaka, prilazi mi nekadašnja Bosnina nada, Žarko Veković. Umjesto pohvala, Veka me kritikuje: „Kakva je to igra?! Nemoj više misliti o remiju, ti moraš pobjeđivati“! Proročanske riječi! Pobjeđujem  trostrukog prvaka Jugoslavije i dugogodišnjeg olimpijskog reprezentativca, Dragoljuba Velimirovića i aktuelnog njemačkog šampiona, Erika Lobrona! U sedmom kolu protivnik je legendarni Viktor Korčnoj!  Još igram crnim figurama. Srećom, uoči turnira sam detaljno analizirao poziciju koja će nastati u partiji.  

Korčnoj je u našoj partiji odigrao rjeđi nastavak 11. Lb2 (umjesto 11. Dc2). Do 16. poteza partija teče po teorijskim obrascima. Iznenada sam odlučio da odigram 16… Lh5, umjesto uobičajenog 16… Lh3. Korčnoj će mi poslije partije reći da je to teorijska novost. Duga manevarska borba, moja pozicija, na veliko iznenađenje publike, nije ozbiljnije ugrožena. Korčnoj nudi remi 48. potezu!

Dva dana nakon međusobne partije bili smo gosti TV Sarajevo. Televizijska ekipa predvođena novinarom Ljubomirom Ljubojevićem došla je u hotel „Evropu“. Korčnoj je emigrirao iz Sovjetskog Saveza 1976. Turnir u Sarajevu bio je tek drugi nakon prestanka bojkota Korčnoja od strane sovjetske federacije. Duže od 7 godina nije učestvovao na turnirima na kojim nastupaju sovjetski šahisti. Korčnoj je bio nepovjerljiv, nikoga osim mene nije poznavao za širokim stolom . Povremeno me posmatrao, s izvjesnom zahvalnošću. Ko nije zapamtio vrijeme rigidne sovjetske politike, teško će ukapirati.  Korčnoj se lijepo osjećao u Sarajevu. Organizator je bio impresioniran njegovim dolaskom, tretiran je kao istinska zvijezda. Jedne večeri je otišao u diskoteku  hotela „Holiday Inn“ i, kako govore očevici, plesao s puno smisla i energije. Imao je 53 godine, ali ni slučajno nije izgledao kao čovjek zasićen šahom i životom. Danas znamo da je njegova karijera trajala još  30 godina!

Živo se sjećam partije  dvojice fajtera, Velimirovića i Korčnoja (3. kolo). Velimirović žrtvuje dva pješaka u otvaranju, Korčnoj takve darove ne propušta, bez obzira na rizik. Kada danas gledamo partiju, s moćnim programima za analizu, pronalazimo puno grešaka, ali to ne oduzima draž stvaralaštvu. Šah je, pored ostalog, borba karaktera, psihološki rat. Korčnoj  je u završnom dijelu partije zaigrao virtuozno.

Dragoljub Velimirović-Viktor Korčnoj

„Bosna 1984“

Dijagram poslije 35. poteza

Bijeli: Kg1, Tb1, Te5, Lc3; pješaci: a5, d4, f2, g3, h2;

Crni: Kd7, Tg6, Th8, Sb5; pješaci: a6, b7, c4, d5, e6;

Velimirović je odigrao 36. Te3, što njegovu pozicijom čini napetom, preopterećenom. Bolje je 36. La1. Crna pozicija i tada djeluje zdravije, ali je remi najvjerovatniji ishod. Korčnoj je u svom elementu i igra 36… e5! 37. de5 ( i 37. Td1 vodi prednosti crnog) 37… Ke6! 38. Td1-d4! 39. Ld4 (Otpornije je 39. Td4). 39… Td8 Bliži se kraj partije. 40… Te4-c3 41. Tc1-Td4 42. Td4-Sd4 Bijeli predaje

Analiza je izazvala veliko interesovanje, mnogo ljudi oko stola. Korčnoj je izrazito raspoložen, često ironičan. U vazduhu lebdi neka netrpeljivost između aktera uzbudljive partije. Velimirović  je pričao da ga je Korčnoj pozivao u trenerski štab, ali pregovori nisu urodili plodom. Publici uglavnom godi Korčnojev nastup, čini se da su na njegovoj strani, posebno jedan sarajevski šahovski šarmer, koji nije bio lišen mana. Ali, zar nije ljepši osjećaj kada nam je bliži srcu slabiji? Izgubio je partiju i još je izložen žaokama.

Pomenuti sarajevski šarmer i mene je „pecnuo“, kasnije, na završnoj svečanosti. Naravno, sjedio je odmah uz Korčnoja. „Baš pričam s Viktorom o onoj tvojoj varijanti Francuske odbrane“. Mislio je na varijantu 3. Sd2-Sc6, u kojoj sam u petom kolu  lijepo pobijedio Lobrona. Varijanta zaista djeluje malo pasivno. „Viktor kaže da mu nije jasno igraš li ti otvaranje ili zatvaranje“!? E, sad, da li vam se čini vjerovatnim da Korčnoja uopšte zanima kako tretiram Francusku odbranu, još manje je očekivano da me tako „pokopa“. Svejedno, volio sam vidjeti tog čovjeka, imao je zanimljiv,  specifičan smisao za humor.

I danas se živo sjećam atmosfere nakon remija s Korčnojem. Izlazim u hol, pedesetak ljudi me opkoljava. Cenko Sokolov, otac proslavljenog velemajstora, Ivana, proriče: „Ode ti visoko“!? Meteorski uspon ili sticaj srećnih okolnosti?! Poslije sedmog kola dijelim 1-2. mjesto s Korčnojem,  trećim igračem svijeta. Fantastično, kao da sanjam najljepše snove! Iza nas Timan i Jusupov. Sjetih se pjesme Pabla Nerude.

„Ovoga puta me pustite

da budem srećan,

ništa se nije desilo nikom,

 sve što se dešava

to je da sam srećan

sa sve četiri strane srca,

kad hodam,

spavam

ili pišem.“

(„Oda srećnom danu“)

(Kraj teksta) 

Velemajstor Milan Draško

Velemajstor Milan Draško: Sarajevski olimpijski dani (1.nastavak)


Sarajevski olimpijski dani

„Pred Olimpijadu uveden je strašno brzi voz na liniji Beograd-Sarajevo-Ploče. Voz se zvao Olimpik Ekspres i nije imao kupee, nego se sjedilo kao u avionima. Iznad ulaza bio je televizor koji je emitirao specijalne programe, nove filmove, prirodne ljepote Jugoslavije, zimska borilišta, plesove i igre naših naroda i narodnosti i sve ono što smo mogli gledati na normalnoj televiziji, ali ovo je bilo nekako ljepše, svečanije i ozbiljnije“. Nešto kasnije, autor ispisuje stvarno lijepe rečenice.   

„Ponekad se učini da bi sve bilo drukčije da je Olimpik Ekspres ostao isti onakav kakav je bio u prvim mjesecima svoga postojanja. Da su stjuardese i dalje raznosile besplatne sendviče, da su radili televizori i da je jedan voz ostao čudo među vozovima, možda se život ne bi raspao onako kako se raspao. Ponekad se učini da je bilo potrebno samo malo urednosti i upornosti pa da izbjegnemo sve ono za šta danas vjerujemo da smo trebali izbjeći i što nazivamo skupnim i nepreciznim imenom rata. Nije blizu istini da rata ne bi bilo da je Olimpik Ekspres ostao onakav kakav je trebao biti, ali je plemenito vjerovati u to. Plemenitost vjere je u ovakvim stvarima važnija od istine“ (Miljenko Jergović -„Historijska čitanka“). 

 Na današnji dan, prije 38 godina, počela je Zimska olimpijada u Sarajevu. Prisjetimo se nezaboravne atmosfere, kada je grad blistao punim sjajem. Stjepan Kljujić, nekada sportski novinar i pisac, a kasnije politički lider bosanskih Hrvata, podsjeća da je odluka o kandidovanju donijeta sedamdesetih godina, na sastanku Saveza komunista u Prištini. Poslije dvanaest tačaka dnevnog reda, Slovenci su žurili na avion, a sarajevski profesor Ljubiša Zečević pod tačkom razno predložio da se Sarajevo kandiduje za organizatora olimpijskih igara. Slovenci se nisu lako pomirili da se igre povjere  Sarajevu, smatrajući da će novac cijele Jugoslavije biti potrošen na objekte koji nikome neće služiti. Izgledalo im je  logičnije da Slovenija bude organizator, zbog bogate smučarske tradicije. Četiri godine kasnije, 18. maja 1978, Sarajevo pobjeđuje japanski Saporo za samo tri glasa. Treći je švedski grad Geteborg. Olimpijska baklja krenula je iz Olimpije u Grčkoj, odakle je avionom stigla u Dubrovnik. Zatim je nošena kroz cijelu Jugoslaviju. Ceremoniji otvaranja na stadionu „Koševo“ prisustvovalo je 60.000 gledalaca. Olimpijski plamen upalila je klizačica Sanda Dubravčić, osvajačica srebrne medalje na Prvensku Evrope 1981. Čertnaesta Zimska olimpijada  održana je od 8. do 19. februara, uz učešće takmičara iz rekordnog broja zemalja (49).

Dan pred otvaranje igara pao je dugo očekivani snijeg. Odlukom gradskih vlasti sve radnje su morale da budu otvorene do 22 sata i maksimalno osvjetljene – od robnih kuća do brijačnica i mesara. U hotel „Holiday Inn“ stigli su najbolji kuvari, konobari i šefovi sala koje je Jugoslavija imala. U centru grada bio je zabranjen saobraćaj privatnim vozilima. Beogradski „Putnik“, ljubljanski „Viator“ i „Niš ekspres“ poslali su autobuse i vozače da pomognu u prevoženju gledalaca na olimpijska borilišta: Jahorinu, Bjelašnicu, Igman i Trebević. Poprišta su takođe bila u Zetri i Skenderiji. Maskota olimpijade, dobroćudni vuk Vučko, bio je godinama najprodavaniji suvenir u Sarajevu.  U TV spotovima glas mu je pozajmio Zdravko Čolić. Lijepa muzika na borilištima uljepšala je ambijent. Brus Springstin izdaje 1984. album „Born in the U.S.A“. Naslovna pjesma bila je veliki hit. Na sarajevskoj muzičkoj sceni uskoro se pojavljuju  bendovi, romantičnog zvuka, „Crvena jabuka“ i „Hari Mata Hari“. Volio sam  pjesmu “ Da je samo malo sreće“.

Lična bezbjednost tokom olimpijade bila je na najvišem nivou. Svi registrovani lopovi privremeno su smješteni u zatvore u Zenici i Foči. Savršena organizacija kada je važio slogan „nema problema“. To je bio odgovor domaćina na želje uvaženih gostiju. Slavnom američkom glumacu, Kirku Daglasu, porcija ćevapa  u jednoj kafani naplaćena je 100 dolara!? Vlasnik je razbjesnio Sarajlije i zakleli su se da mu više neće svraćati u kafanu, koju je na kraju zatvorio. Kirk Daglas je živio nešto nešto duže od 103 godine! 

Kirk Daglas u Sarajevu

Mnogo smo očekivali od Bojana Križaja (slalom i veleslalom) i Primoža Ulage (skijaški skokovi), koga su domaći navijači odmah prozvali „Đulaga“. Bojan Križaj je stigao na dvije stotinke sekunde od osvajanja bronzane medalje na Olimpijadi u Lejk Plesidu, 1980. Na Svjetskom prvenstvu 1982. u austrijskom gradu Šladmingu, Križaj osvaja drugo mjesto u slalomu iza legendarnog Ingemara Stenmarka. U Sarajevu nije bio na visini renomea. U najavi letačkih skokova puštana je pjesma „Fly Robin Fly“ njemačke grupe „Silver Convention“. Skokove je posmatralo 70 hiljada gledalaca!? Primož Ulaga je zabilježio 9 pobjeda u svjetskom kupu od 1981/88. Na Olimpijadi u Kalgariju 1988, osvaja srebro u ekipnim skokovima.

Nažalost, u Sarajevu se dogodio pad forme. Sanda Dubravčić osvojila je 10. mjesto u umjetničkom klizanju, a srca brojnih navijača razgalio Jure Franko osvajanjem srebrne medalje u veleslalomu! Franko se nalazio na četvrtoj poziciji poslije prve vožnje, ali ostvaruje najbolje vrijeme u drugoj. Anton Hočevar iz Jugoslovenskog olimpijskog komiteta je rekao: „Nije bilo većeg dana u istoriji sporta u našoj zemlji“! Na velikom displeju u centru Sarajeva, iznad kafane „Park“, dugo je pisalo: „Volimo Jureka više od bureka“.

Jure Frank

Bile su to igre Bila Džonsona, Skota Hamiltona, Katarine Vit, Fila Mera, Gaetana Bušea i Karin Enke. Džejn Torvil i Kristofer Din, plesni klizački par iz Velike Britanije, nastupom na muziku iz „Bolera“, Morisa Ravela, oduševili su sudije koji im daju maksimalne ocjene za umjetnički dojam. Jedan od najspektakularnijih nastupa u istoriji olimpijskih igara.

Te, 1984. godine, Ronald Regan je ponovo izabran za predsjednika SAD. Ubijena je predsjednica Indije Indira Gandi. Lihtenštajn je posljednja zemlja koja priznaje ženama pravo glasa. SAD i Sveta stolica obnovili odnose prekinute 1867. godine. Sovjetski Savez i još 15 zemalja bojkotovali Olimijske igre u Los Anđelesu. Jugoslavija uspješnija nego ikad ranije; osvojeno 7 zlatnih, 4 srebrne i 7 bronzanih medalja. Zdravko Čolić objavio šesti album „Ti si mi u krvi“, a Bajaga i Instruktori debitantski, „Pozitivna geografija“. Izašao album Zabranjenog pušenja, „Das ist Walter“. Film Balkanski špijun osvojio Zlatnu arenu na festivalu u Puli. Premijerno prikazana „Top lista nadrealista“, koja kasnije postaje kultna. Sarajevo je tog davnog februara oduševilo svijet! Predsjednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, Huan Antonio Samaran, izjavio je da organizacija u Sarajevu prevazilazi sve prethodne zimske olimpijade.

(Sutra nastavak)

Pokažite karakter, velemajstore Dubov!


29.01.2022 23:37

Piše: Igor Gansvind

U vezi sa nedavnim senzacionalnim događajima na turniru u Wijk an Zee-u, pokušavam da odgonetnem ključnu zagonetku našeg vremena: šta se zapravo dešava ovdje i sada sa ruskim velemajstorom Danijelom Dmitrijevičem Dubovim? Reklo bi se, šta je njemu Hekuba, ili on Hekubi… Svijet je pun drugih ništa manje izuzetnih misterija: ko je ubio Kenedija, na primjer, ili misterija tunguskog meteorita. Ali ipak, u Rusiji nema toliko velemajstora ekstra klase, a prema sudbini svakog od njih nismo ravnodušni mi, obični amateri!

Prateći vijesti sa profesionalne šahovske scene, često nailazim na raznorazne, višesatne intervjue sa velemajstorom D. Dubovim. Nedavno je Dubova u informacionom prostoru postalo ne samo mnogo, već čudovišno mnogo.

Ponekad, da budemo iskreni, ove vijesti su povezane s njegovim čudesnim partijama. Samo jedna pobjeda nad Karjakinom u Superfinalu Ruskog prvenstva 2020. dugo će se pamtiti. No, karakteristično je da je Danielov sjajni imidž sve više ocrnjen skandalima iz vedra neba. S jedne strane, teško je zamisliti medijsku ličnost bez skandala i intriga, iako su, na primjer, sovjetski velemajstori stekli autoritet na druge načine, prvenstveno kroz kvalitetne igre i duboke knjige. I upravo ova priča, priča o kul igri, za Daniila postaje sve tužnija i tužnija.

U trenutku pisanja ove bilješke Dubov više nije među 25 vodećih šahista svijeta i jedva balansira na rejtingu od 2700 poena, što bi mu omogućilo da dobija pozive na najprestižnije turnire. Zapravo, nikada nije porastao iznad 2720 poena u „klasici“.

Još nešto. Posjedujući ogroman šahovski talenat, taj čovjek troši svoju energiju i snagu na borbu protiv vjetrenjača („skandal sa maskama“) ili na sumnjivu komunikaciju sa Ksenijom Sobčak.

Naravno, Danielove djetinjarije nisu ništa u poređenju sa ekscentričnostima Bobbyja Fišera, koji je napustio međuzonski turnir u Sousseu u Tunisu otprilike u istom uzrastu. Ali čak i njegovi najodaniji obožavatelji prestaju da ga uzimaju za ozbiljno zbog često labilne psihe ruskog velemajstora.

Na primjer, u jednom od nedavnih videa na Youtube-u, Daniil je sa svojim karakterističnim poluprezirnim arogantnim osmijehom rekao Urbi et Orbi da se udostojio da igra na online kvalifikacionom turniru kratkom kontrolom i nije uspio. Ali ispostavilo se da to nije važno, jer „Nakamura će ionako pobijediti.“ Čudna „logika“ i patetično držanje za šahovskog profesionalca. Ako se slijedi ova logika, onda je i uzaludno igrati šah klasičnom kontrolom, jer će “Magnus Carlsen ionako pobijediti”.

Daniil je dosta dugo svoje neuspehe u blicu objašnjavao činjenicom da je igrao na tabletu i nije mogao brzo da pomjera figure. Pitao bih ga: zar nije imao dovoljno novca da kupi kompjuter za igru?

Zašto se onda vi, dragi Daniele, uglavnom bavite ovom profesijom? Radite nešto perspektivnije u životu! Ne znate kako da radite nešto drugo? Onda se borite i ne kukajte! Zaradite rejting, novčane nagrade, hrabro istrpite peripetije šahovske sudbine, radite kao rob na galijama, jednom riječju… I ne pravdajte javno svoje česte poraze banalnim opaskama jer, o Bože!, postoje igrači jači od velikog Dubova.

Postavljam sebi zbunjeno pitanje: postoji li barem jedna brižna bliska osoba u krugu Daniila Dmitrijeviča koja može reći ovoj „zvijezdi“ da, kažu, Danji, dosta je već, zaveži! Prolaze godine, možda ne postanete svjetski prvak „u klasici“, možda ispadnete iz grupe elitnih šahista – i šta onda s tim? Naravno, možete kreirati edukativne i komentarske sadržaje koji su najgledaniji na svijetu (Carlsen, Levitov itd.) i dobro zaraditi na tome. Možda, da se ne sporimo. Uglavnom, postoji milion načina da se   „prekvalifikujete za upravnika kuće“. Ali! Šta ako još postoji ta poslednja šansa da u potpunosti uđete u istoriju šaha u prvim ulogama, a ne kao rezervni igrač?

Šta je potrebno posebno uraditi za potpuni povratak u igračku elitu? Za dugo očekivanu transformaciju od uvijek perspektivnog u pravog kandidata za šahovsku krunu. Angažovati psihologa? Iznajmiti superkompjuter? Razviti sistem i plan pripreme za tri godine unaprijed? Aktivniji i promišljeniji rad zajedno sa Magnusom? Objaviti čitavu listu pozitivnih mjerljivih aktivnosti koje vode do cilja, gospodine Dubov!

Zato sam iznio sva ta gorka zapažanja i pomislio: da li je meni lično važno koliko nekompetentno jedan od ruskih velemajstora upravlja svojim talentom? Uostalom, Daniil, čak ni preko Fejsbuka, me ne poznaje, iako imamo mnogo zajedničkih kontakata. I da ne nastavljam sa ovom napomenom o tendenciji koji je dobro uočio Ian Nepomniachchi: „mnogi ljudi igraju šah, ali se razgovara samo o Dubovu“? Sjećam se i sjajne fraze fudbalera Aršavina, zasićenog burnim društvenim životom: „To što nismo opravdali vaša

očekivanja nije naš problem. To su vaši problemi. Izgubili smo jer nismo postigli gol, već su Grci dali gol. Od ovih razgovora rezultat se ionako neće promijeniti.”

Dakle, dragi Daniile, prešli ste crvenu liniju mog strpljenja! Još jedan takav neuspjeli turnir, i ja lično ću prestati da navijam za Vas. I neka ovo bude najveći problem za mene i za Vas!

Igor Gansvind

http://chess-news.ru/node/28690

Komentari uz fotografiju Vidith Santosh Gujrathija sa turnira u Wijk aan Zee-u


Na tekst uz fotografiju: Da li je fotografija duhovita, stigla su dva komentara:

Piše: Slobodan Ristić

Da li je fotografija duhovita?

Šah mat lista je najbolji moguci sajt sa toliko sjajnih stvari,na primer inspirativni i dirljivi intervju Saše Kostenjuk,ili sve o meču u Dubaiu i bukvalno nema dana da na sajtu nema nešto sjajno, ali ovaj foto je veoma neprimeren.

—————————

Piše: IM Srđan Šale

Nažalost ne mogu napisati ništa u epskom, romantičnom, poetskom i inspirativnom stilu Milana Draška. Sama fotka šokira i vuče za jezik  dva komentara koji su o velemajstorima dali velemajstori Yermolinski  i Korčnoj  pa ih citiram redom:

1) Općenito govoreći, većina šahista su dosadni, egocentrični, orijentirani na novac i slabo obrazovani. Ako su i odrasli ostanu na razini tinejdžera i za njih  me nije nimalo  briga. Uz neke iznimke to uključuje ekipu iz Linaresa (Wijk aan Zeea)  i svih dvadeset najboljih na svijetu.“ (AY)

====

2. Niti jedan  velemajstor nije normalan. Razlikuju se samo po intenzitetu svoje ludosti . (VK)

Komentar Dimitrija Bjelice na tekst: Mišljenje Dimitrija Bjelice o Fišeru, Talju i vrhunskom šahu 1970-ih


Piše: Dimitrije Bjelica
13.01.2022.

Fišeru su radili isto što sada rade Đokoviću, Fišer je devet meseci bio u zatvoru u Tokiju jer mu je istekla viza.
Ja sam ušao u Brazil 1969 bez vize, jer mi je slavni Pele napisao posvetu na knjizi sa velikanima fudbala: “Dragom prijatelju Dimitriji Bjelici, Pele.”

U Moskvi 1960 pošao sam da produžim rusku vizu. Službenica me pita: “Šta vi radite dva meseca u Moskvi bez vize, šta ste po zanimanju?”
Sasvim ozbiljno sam rekao: “Ja sam međunarodni špijun.”

Ona se prekrstila i rekla da ne sme da razgovara sa mnom i poslala me na prvi sprat kod šefa policije.

Šef mi kaže: “Zdravstvuj Dimitri, ja naučio šah iz tvoje ‘Šahovske čitanke’ koju je Talj preveo na ruski; Zašto si došao kod mene?”

Ja kažem da službenica ne gleda TV Moskve gde svako veče govorim o meču Talj vs Botvinik i pita me šta sam po zanimanju. “Rekao sam da sam špijun.”

Šef je odobrio vizu.

ww.bjelicachess.rs

Recenzija velemajstora Milana Draška za knjigu tivatskog šahiste i pjesnika Dragana Popadića „Kad figure ožive“


Recenziju za knjigu tivatskog šahiste i pjesnika Dragana Popadića „Kad figure ožive“ napisao je velemajstor Milan Draško.

VM Milan Draško: Posreći se samo rijetkim autorima

Zaljubljenici u literaturu maštaju da u naletu nadahnuća napišu originalnu knjigu. Djeluje kao utopija u savremenoj kompjuterskoj eri. Posreći se samo rijetkim autorima!

Draganova knjiga obasjava jarkom svjetlošću šahovske figure. Miluje ih riječima, oživljava na čudesan način! Kada pročitate toplu, izuzetnu knjigu, imaćete sasvim drugačiji pogled na svoju šahovsku armadu. Osjetićete dotad nepoznatu bliskost sa pješacima i figurama. Bićete opčinjeni bajkom o postanku šaha, koju je Dragan osmislio zapanjujuće brzo, sa njemu svojstvenom lakoćom. Bajka dočarava nevjerovatnu širinu ljudskog uma koji je izmislio čudesnu igru da zaustavi rat, ali i ljudsku glupost jer će se vremenom rat nastaviti. Autor je oživotvorio figure riječima, a njegov brat blizanac Ljuban, akademski slikar, briljantnim crtežima. Crteži su divan ukras knjige! Dragan obožava velikog Šekspira. Neobično lijepo, skladno uklapa citate iz „Hamleta“ sa karakteristikama svake figure. Dok zaneseno čitam knjigu, pitam se zar je moguće pronaći toliko citata kompatibilnih sa plesom šahovskih figura?! Hamlet izaziva raznovrsne asocijacije, zamišljam Vladimira Visockog u crnom džemperu, kako pjeva uz gitaru čuvenu Pasternakovu pjesmu „Hamlet“. Visocki je napisao muziku  i  pjeva sugestivno, lijepo. Tako je u moskovskom „Teatru na Taganki“, ispunjenom do posljednjeg mjesta, počinjao „Hamlet“. Visocki je igrajući glavnu ulogu gubio tri kilograma tokom predstave.

 „Žagor stade

Već sam nasred bine.

O dovratak naslonjen:

ja lovim u odjeku nekom

              iz dubine

Što će biti sa životom ovim.

Na mene je uperen mrak noći

kroz hiljadu dvogleda na osi.

Ave, oče, ako si u moći,

mimo mene ovu čašu nosi.

No redosljed ima svako dejstvo

I kraj puta ne može se izbjeći.

       Sam sam, tone sve

            u farisejstvo.

   Proći život – nije

               polje preći.“

Asocijativnost daje Draganovoj knjizi dodatnu draž, dodaje joj dimenziju univerzalnosti.

Knjiga sadrži 64 partije, što je lijepa simbolika (64 polja na šahovskoj tabli).

Vjerujem da ste znatiželjni kako je pjesnik, pisac, novinar, fide majstor ostvario podvig, udahnuvši život figurama koje uljepšavaju zemaljske dane šahistima širom svijeta.

„Konj je najčudnija figura. Čudan je i samom sebi, a kamoli drugima. Ne može da stoji u mjestu, stalno bi negdje skakutao. Poštuje druge, ali živi u svom svijetu. Preskače druge figure, ali nije nadmen. Jednostavno krv mu je vrela. Kralj ga je jednom pitao: „Zašto ste uvek u tim oblacima?“. Odgovorio je: „Ne, kralju, ja sam odviše na suncu“.

Kapablankin konj je tog 18. juna 1918. u Njujorku bio posebno raspložen. Završavao se Prvi svjetski rat, u cijelom svijetu osjećao se optimizam. Čovječanstvo je čekalo bolje dane. I bilo naivno, kao i obično. A Kapablankin konj se razdžilitao. Svojoj kraljici obećao je blistavu kombinaciju. Ona je od njega zahtjevala ljepotu a ne vještinu. Odgovorio je: “Kunem se, gospo, da se ne služim Baš nikada veštinom”.

I tako dama i skakač su stvorili kombinaciju  koja će se vječno pamtiti“.

Dragan je iznad svega dobar čovjek, čiste duše, koji s radošću pomaže drugima. „Vera u radost, gotovo je ista kao i sama radost“, pisao je Šekspir. Takav je bio i kao selektor muške reprezentacije Crne Gore, kao kapiten i predsjednik trofejnog  Šahovskog kluba Mimoza i kao dugogodišnji direktor Radio Tivta. Čovjek sa neiscrpnim zalihama pozitivne energije. S njim je uvijek lijepo, bez trunke tenzije. I kada obilazite Rimski teatar u plovdivskom starom gradu,  šetate sibirskim šumama, ili krstarite Bosforom. Kako smo se radovali pobjedama u finišu Olimpijade u Drezdenu! Zavjesa je spuštena, naša reprezentacija ostvarila podvig, osvojivši 26. mjesto u konkurenciji 147 svjetskih selekcija. Velemajstor Dragiša Blagojević osvaja zlatnu medalju za izuzetan rezultat na četvrtoj tabli (8 iz 9) Sjajan debi selektora, koga smo voljeli!

Prirodno je da takav čovjek piše knjige s puno ljubavi. Izrazito nadaren pisac dospio je u fazu  stvaralačke zrelosti i velike produktivnosti. Pored knjige koju predstavljam, uskoro će se pojaviti sjajno djelo „Poetika završnica“. Riječ je o svestranom autoru, koji je do sada objavio pet knjiga. Napisao je brojne priče, pjesme i aforizme koje objavljuje u časopisima u regionu. Posebno je uspješan u pisanju fantastičnih priča. Veliki as za pisanje recenzija. Izdvajam osvrte na knjige novinara i pisca, Dušana Miklje, koje je objavila ugledna izdavačka kuća „Laguna“.

Postoji li u knjizi „Kad figure ožive“ segment koji je mogao biti bolji? Odavno smo izgubili iluziju da je moguće napisati savršenu knjigu. Možda je izbor dijagrama trebao biti za nijansu brižljiviji. Dragan ima svoju literarnu, umjetničku viziju, od koje ne odstupa. Takav stav i samopouzdanje zaslužuju respekt. Sa druge strane, knjiga obiluje upečatljivim dijagramima svevremenskih velikana. Utisak je da Dragan beskrajno vjeruje u lijepu riječ. Neosjetno plovimo prema kraju knjige sa vještim kormilarom, meštrom pisane riječi. Autor ispisuje efektnu zavšnu poentu.

I kad sve prođe, kad sve propadne i nestane, ostaće priča. I ostaće šah!

Velemajstor i putopisac Milan Draško

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (4. nastavak)


Sula, Matvejević i Dijana

Četvrti nastavak

Imao sam zadovoljstvo da vidim Matvejevića na zagrebačkom aerodromu u proljeće 1987. Te godine pojavilo se prvo izdanje „Mediteranskog brevijara“ i 6. izdanje „Razgovora s Krležom“.

„Jednom se Predrag zaželio moje pite krompiruše. Poslala sam mu u Rim, po novinaru koji se zvao Zlatko. Predrag je već na aerodromu otpakovao pitu i počeo slatko jesti. Obratio se novinaru: „Dao bih i vama da to nije pita moje Dijane“! Pokazuje rukom na jedan od prozora svoje kuće:“U toj sobi je učio zimi, pored velike kaljeve peći“. Bili su u kontaktu do samog kraja, 2. februara 2017. „Zvala sam ga posljednjih dana njegovog života. „Samo je rekao: „Dijana, odlazim“. „Isplakala sam dušu kad je umro“. Zahvaljujem gospođi Dijani. „Uljepšali ste nam dan“! „Ali pričali smo o tužnim stvarima“. „Nema veze, vaše su emocije snažne, iskrene!“

Zanimljiva je priča o Predragovom ocu, ruskog porijekla, Vsevolodu Nikolajeviču. Rođen je u ukrajinskom gradu Odesi. Sa Potemkinovih stepenica, tamo gdje je Ejzenštajn snimao „Oklopnjaču Potemkin“, posmatrao je odbljeske sunca u Crnom moru i maštao o sreći. Ali, život ne okreće često nasmijano lice. Tokom Drugog svjetskog rada bio je u zarobljeništvu u Njemačkoj. Nakon izlaska na slobodu, igrom sudbine, stiže u Mostar. Već 1945. počinje raditi u sudu. Prema izjavama Predraga Matvejevića na HRT-u 2012, otac je imao boljševička uvjerenja i velike simpatije prema ruskoj kulturi uprkos činjenici da su njegov otac i brat umrli od gladi u Gulagu.

Književnik, novinar, bivši direktor Muzičkog centra Pavarotti u Mostaru, Elvedin Nezirović, lijepo dočarava Matvejevića, sa kojim se upoznao na jednoj književnoj promociji u Zagrebu 2013. „Sama pomisao da sam se nalazio u istoj prostoriji s čovjekom čiji su rani radovi, kako to napominje Bernard Henry Levy, inspirisali Sartrea, bila je dovoljna da se osjetim nervoznim i nedoraslim promotorske uloge koja mi je bila namijenjena.

Znam mnogo toga o njegovim knjigama, otkrićima, postignućima, polemikama, predavanjima, člancima, esejima, pismima, znam dosta i o njegovoj intelektualnoj slavi, značaju i borbi, o Korčulanskoj školi, o „socijalizmu s ljudskim licem“, o čuvenom pismu Titu iz 1974., o Mediteranskom brevijaru, o Razgovorima s Krležom, o Tim vjetrenjačama, jednom briljantnom govoru studentima iz 1968. godine, koji je dugo vremena bio zabranjen, o mecima ispaljenim u njegovo poštansko sanduče zbog čega je i otišao iz Zagreba 1991., o profesuri na Sorbonnei i La Sapienzi, o tome kako je, na klaviru, Krleži svirao ruske romanse…“ 

Matvejević je bio jedan od prvih koji je javno digao glas protiv rušenja Starog mosta, ispisavši potresan tekst o svojoj emotivnoj povezanosti s njim.

Prenosim dio pisma: „Neumjesno bi bilo u ovom času raspravljati o ljepoti Mostarskog mosta, o njegovu skladu s okolinom, o smjelosti njegove gradnje i bjelini kamena od kojeg je bio isklesan. Za nj me vežu uspomene iz djetinjstva i mladosti. Zvali smo ga naprosto „stari“, kao što se zove oca ili drugara: nalazili smo se „na starome“, kupali se „pod starim“, najhrabriji od nas skakali su u Neretvu „sa starog“. Ispod njega su stijene koje Mostarci zovu pećinama: „Zelenika“, nad kojom su rasli smokva i šipak, „Šuplja“, pod kojom je opasni vrtlog („kapak“), mali i veliki „Soko“, „Glavar“ nalik molu u nekoj maloj luci, veliki „Duradžik“ na kojem su se dječaci pripremali za „skok sa ćuprije“. Na sva ta mjesta slijetali su galebovi s mora. Tu je Mediteran…“

Fotografišemo nekadašnji dom Matvejevića.

U međuvremenu sam nazvao starog druga, IM Vitu Arapovića, da se vidimo u Rodoču. Godinama smo igrali zajedno u sarajevskoj Bosni, putovali na bezbroj turnira. Iznenada, gospođa Dijana izlazi do kapije i zove nas. „Izvinite, molim vas, što vas ne pozivam u kuću“!? Navodi razlog. Kakva korektnost! Onda još desetak minuta pričamo kod kapije. Osjećam zadovoljstvo što sam upoznao gospođu Dijanu!

Koliko upečatljivih utisaka, odlazim ispunjen i sjetan.

„Skoro će voz da krene.

 O, zbogom, moj lijepi grade!

 U tebi ostavljam najljepše pejsaže

 i mnoga mila lica“.

(Hamza Humo – „Oproštaj s Mostarom“)

majstor Milan Draško
(Kraj serijala)

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (3. nastavak)


Sula, Matvejević i Dijana

Treći nastavak

Znamo da je Matvejevićeva kuća devastirana. Tražimo je u sjenovitoj „Liska“ ulici, ali nijedna od tri porušene kuće nije ona koju tražimo. Sredovječna žena vodi nas do kostura nekada lijepe trospratnice, obrasle bršljanom . „Pitajte komšinicu, gospođu Hadžiomerović, za ovu kuću“.

Zvonimo na kapiji, omalena, smeđokosa žena, sedamdesetih godina, prelazi desetak metara da bi stigla do nas. „Čim sam spomenuo Matvejevića, gospođa Dijana se naježila! U očima nagovještaj suza.

„Da, to je Predragova kuća. Oni su stanovali u prizemlju. Voljela sam ga ko brata! Predrag je spremao ispite ispod naše kajsije. Imali smo prostranu baštu sa 160 stabala kajsija. Sve su nam to oduzeli“. Ispoljava ogorčenje zbog svega što je njena porodica doživjela tokom rata. Priča toplo, s ljubavlju, o Matvejevićima. Predragov otac Vlado (tako smo ga svi zvali) bio je predsjednik suda, a majka Anđelka (Angelina)  prva daktilografkinja u Mostaru. Vlado je svirao klavir, dolazili su kod njega na lekcije. Predrag i njegova sestra Olgica su takođe lijepo svirali. Olgica je živjela u Splitu, a njen muž, kapetan fregate, putovao s Titom na brodu „Jadran“. Predragova ćerka (iz prvog braka) Suzana živi u Parizu. I ona je diplomirala na Sorboni“.

Za trenutak prekidam ispovijest gospođe Dijane, zbog  Matvejevićevih sjećanja i kratkog teksta o intelektualcu svjetskog formata.

„Došao sam do Bulevara, do kuće gdje je bio stan mojih roditelja, i vidio da je od kuće ostao samo jedan zid, kao zastrašujuća kulisa. Prije rata je ispred kuće bila jedna smokva i sjećam se onih dana kada bih rano ujutro ustajao, nabrao hladne smokve i donosio ih već starim roditeljima, ocu, majci. Sjetio sam se svih tih dana kada sam sa starim prijateljima dolazio tu, igrali smo karata, šupali se, jeli te smokve… Odjednom je sve to iščezlo. Smokva je iščupana iz korijena. Nije posječena, već iščupana namjerno, da ništa od nje ne ostane. Sve je to za mene bio strašan udarac“ (intervju magazinu Dani, 2001).

Matvejevićev „Mediteranski brevijar“ doživio je čak 48 izdanja!? U intervjuu „Mladini“ 2000. godine ističe da je tri puta putovao Mediteranom. „Prvo sam putovao sam i opisao ono što sam vidio. Ulagao sam svu svoju ušteđevinu na putovanja, a također sam imao veliku korist od nesvrstane Jugoslavije, koja me je poslala kao intelektualca u bratske države Tunis, Alžir i Egipat“. Drugi put Matvejević je napravio po starim kartama, pregledavajući kako su nazivali rijeke i stare gradove, a treći kada je pročitao knjige o Mediteranu, posebno glosare, riječnike, stare dnevnike i putopise. „Godinu dana sam učio arapski da bih mogao čitati što piše na zemljopisnim kartama“. U Italiji je doživio najveće počasti. Šezdesetak uglednih italijanskih umjetnika, među kojima i Umberto Eko, pokrenulo je inicijativu da se Matvejeviću dodijeli Nobelova nagrada za književnost. Imao je fantastičnu memoriju, što mu je priznao i sam Krleža:“Matvejević, vi ste pravi policijot, kako ste mogli tako dobro zapamtiti što sam govorio“.

Matvejevićeva supruga Mirjana, približava ga čitaocima na neobičan način: „Predrag je stalno dijelio novac, pomagao je sve i svakoga, poznaju ga svi prosjaci u Zagrebu. Jednom punih pet godina nismo išli na more koje je Predrag toliko volio, jer je podijelio sav novac koji je zaradio“.

Gospođa Dijana: „Predrag je obožavao Mostar. Dok je radio kao profesor u Rimu na Univerzitetu „La Sapienza“, koristio bi svaku priliku da dođe. On se družio sa starom rajom, sasvim opušteno. Sve te njegove titule, zvanja, postale bi nevažne. Govorio mi je: „Ja u Italiji živim, a u Mostaru dišem! Kada je prvi put došao kod nas, poslije rata, odmah je upitao: „Gdje je moja kajsija“?

velemajstor Milan Draško
(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (2. nastavak)


This image has an empty alt attribute; its file name is image002-2.jpg

Sula, Matvejević i Dijana

Drugi nastavak

Vraćam se prema Cernici, kad sam se približio mjestu gdje sjedi Sula, obuze me neshvatljivo jaka želja da mu priđem i pozdravim ga! Podsjetio bih ga na svog oca, možda bi zaplovili u sadamdesete, kada je Velež igrao najljepši fudbal u Jugoslaviji. Tvorac slavnog tima Sula, čuveni BMV (Bajević, Marić, Vladić) i pun stadion u transu: „Rođeni, Rođeni“!

„Utakmice su bile velike, praznične sofre za kojim se gostio čitav grad. Zbog tog porodičnog odnosa zvali su ih Rođeni…“ (Mišo Marić)

Ponekad bi Sula uoči utakmice izvodio igrače na terasu iznad svlačionice. Pogled prema punom stadionu ispunio bi srca. Publika je bila vesela, muzikalna i duhovita. Sula: „Pogledajte naše navijače,  oni nisu došli radi mene, već zbog vas. Igrajte svoju igru i pružite im zadovoljstvo“! Igrali su majstorski, i sa jednim posebnim, „osunčanim šarmom“.

Kroz koprenu vremena vidim sedmogodišnjeg dječaka kako izlazi iz očevog fiata i nestrpljivo se probija kroz kapiju stadiona pod Bijelim brijegom. Uskoro počinje utakmica Velež-Željo. Prvi put na stadionu! Majstorije Osima, Bajevića, Piketa Mujkića, Kulje Vladića, fantastična utakmica (2:2). Vidim korpulentnog, grlatog Pavu Cvitanovića, koji je stalno u pokretu i pjeva: „Golova, golova“. Kad je posebno oduševljen, zapjeva: „Ako mi se rodi muško, nadiću mu ime Duško, ako mi se rodi mala, nadiću joj ime Mara“! Vidim suncem okupan Mostar i radost na licima navijača.

Duško Bajević, „Princ sa Neretve“, lijepo priča o Suli: „On je bio i trener i otac. Volio je ljude. Volio je slobodu. Njegov pedagoški pristup počivao je na humoru. Recimo, ti kad vidiš Sulu, ne može proći pola sata a da se ne nasmiješ. Njegova je logika bila logika ironije i humora. Kaže: ‘Nemoj ti slučajno da skočiš. Viši si kad ne skačeš nego kad skačeš.’ Ili: ‘Nemoj da ideš na loptu. Daćeš go, a to nije dobro…’ On je sve okretao na šalu“.

Ozren Kebo pitao je Duška o šamaru koji je dobio od Sule. „Sjećam se, u Banjaluci igramo finale s Borcem, vode oni 2:0. Pred kraj poluvremena imao sam pravu šansu, Ćela je centrirao i lopta je išla meni na glavu. U tom periodu glavom sam rijetko promašivao, i već sam bio siguran da će to biti go, samo sam trebao glavu postaviti. Ali sunce mi je išlo u oči i lopta me udari u čelo i odleti preko gola. Odmah poslije toga sudija svira kraj poluvremena. I Sula kaže: ‘Šta je, Bajeviću, šta bi?’ ‘Nisam vidio, treneru, loptu od sunca.’ ‘Od sunca? A što nisi rekao da ti ga sklonim’, pa šamarčinu. (smijeh). Naravno, šamar je bio sve samo ne tipično Sulino sredstvo treniranja, ophođenja s igračima ili građenja autoriteta. Prije je riječ o izuzetku koji se nije ponovio“.

Vladimir Šenauer, nekadašnji Sulin saigrač u Hajduku, lijepo dočarava Sulin karakter: „Bio je strašan igrač i najveći zafrkant od svih. Volio je život. Krasno je pivao. Ispočetka to su bile bosanske sevdalinke, ali s vremenom je naučio najpopularnije dalmatinske pisme, pa kancone“.

Kako se osjećao nekadašnji ljubimac grada, čovjek tako vedre, muzikalne naravi u tragičnim godinama rata. Da li se skrivao, strahovao, jesu li ga poštovali i približno kao ranije?

Prof. dr Roko Markovina napisao je divan tekst u časopisu „Most“ (januar 2007). Opisuje kako je Sula maestralno savladao Bearu na utakmici sa Zvezdom, a Beara uzeo loptu iz gola, došao do MAESTRA i zagrlio ga. Izuzetni su detalji o Sulinom dostojanstvu u najtežim vremenima.

„I nešto kasnije, za vrijeme i prvog i drugog rata u Mostaru (1992. i 1993.) susretali smo se svakog jutra, na dnu Radićeve (i pod granatama i bez njih). MAESTRO je bez straha, sjedio na zidiću ispred Vahinog kafića… pozdravili bi se i malo popričali… i nije mu padalo na pamet napustiti Mostar, iako su ga zvali i uprava Hajduka i njegovi puleni iz one slavne generacije Veleža, koju je On stvorio i načinio slavnom. MAESTRO je dobro znao da je i to cijena ovoga što pišem i da je njemu, Suli, koji je postao jednoznačnicom Grada, zapravo samo tu mjesto… i nigdje drugdje. Sve ostalo, po njegovom poimanju, bila bi izdaja. A MAESTRO nikad ne izdaje“.

Nije nikakvo čudo što sam osjetio tako jaku želju da priđem Suli. Trenutak neodlučnosti, skrenuh prema Bulevaru, da još malo razmislim. Vraćam se u Ulicu Adema Buća, kratak pogled prema izlogu knjižare „Mutevelić“. Sula je samo pet koraka od mene. Propuštena je posljednja prilika da upoznam legendu! Krenuo sam prema Šemovcu i Mahali, a kada sam ponovo došao u Mostar, na stubovima su bile Suline smrtovnice. Zauvijek je otišao 16. novembra 2006.

Velemajstor Milan Draško

(Sutra nastavak)

Velemajstor Milan Draško: Sula, Matvejević i Dijana (1. nastavak)


Sula, Matvejević i Dijana

Prvi nastavak

„Napiši nešto o Mostaru“, kaže mi prijatelj iz Podgorice. „Iz vremena ruža“. „Pisao sam već o Starom mostu, Veležu, „Mostarskim kišama“… „Nema veze, naći ćeš ti novu temu“. Dovoljna je mala iskra da razgori vatru.

Stižemo ispred kafića „Galerija“, gdje se sastaje stara mostarska raja. Dvadeset sedmi januar 2020, sunce izdašno grije. Željeli smo sjediti vani, za nekim od stolova izbačenih na trotoar u Ulici Mostarskog bataljona. Ugodili bi oku lijepim slikama. Jedna od živopisnijih gradskih ulica.

Trg Musala, hotel „Neretva“, „Banja“, gdje su nekad trenirali plivači Veleža, Titov most, hotel „Bristol“. Nekad je od Musale do Rondoa bio gradski korzo. Prolazio je pored gimnazije „Aleksa Šantić“, ispod raskošnih platana Ljenjinovog šetališta, završavajući na popularnom Rondou.

Morali smo se zadovoljiti jedinim slobodnim stolom lijevo od ulaza, pored prozora. Satima krstarim Mostarom, pravi je trenutak za predah.

Sanjina sam upoznao ispred Karađoz-begove džamije. Nedavno je napisao svoju prvu knjigu „Mitovi društvene svijesti“, koju nosi sa sobom. Priča mi o kući Predraga Matvejevića. „To bih želio vidjeti“. Sanjin Šahmanović  povremeno radi kao vodič stranim turistima. Govori engleski i francuski. Namjerava da napiše knjigu kratkih priča. Sanjin je tih, dobrodušan, produhovljen. Kažem da mi Mostar u emotivnom smislu mnogo znači. Živio sam u Čapljini, gdje je nekad bilo beskrajno lijepo, ali rođen sam u Staroj bolnici u Mostaru. Smiješka se, razumije o čemu govorim. „Ako budete pravili promociju knjige u Mostaru“, javite mi. Možda bih mogao pomoći“. Izlazeći iz „Galerije“, pogledah prema Cernici, što me asocira na neobičan događaj.

U avgustu 2006. godine prošetao sam od Donje Mahale do kraja Ulice Alekse Šantića. Prije ulaska u Šantićevu, uočih Sulu Repca, u kafiću „Golf“ u Cernici. Zagledan u daljinu, djelovao je pomalo odsutno, dok su dva čovjeka za njegovim stolom živo razgovarali. Imao je 77 godina i narušeno zdravlje. Moj otac je poznavao Sulu, mezili su i pili u kafanama, ponekad bi i zapjevali.

Oko Sule je uvijek bilo veliko društvo, važio je za šarmera i boema. Dok je još bio frišak u braku, žena nije mogla da se navikne na kasne povratke kući, prigovorila je, a on uzvratio čuvenom rečenicom: „Ja imam tebe, ali Mostar ima mene! Zato nikad ne znam kad ću se vratiti“.

Nastavljam šetnju, napuštajući Cernicu. Prolazeći pored slastičarne „Palma“ i starog zatvora „Ćelovina“, pogledah na suprotnu stranu ulice, prema kosturima nekadašnjih zgrada. Tužna slika ranjenog grada. Ko je mogao očekivati da će ovakva katastrofa protutnjati Mostarom?

Novinar Ozren Kebo opisuje Mostar iz zlatnih godina. „Bili smo grad povlašten od prirode i društva, čudo od ljudske nastambe, polis kakvog nije bilo ni u drevnom Egiptu, niti ga pamti stara Grčka, niti ga je ikada izvoljelo izgraditi Rimsko Carstvo, niti je čak kreativna i svakojakim obiljem obdarena renesansa dobacila do takvih milina kakve je njegovao naš potentni Mostar“ („Rođeni za vječnost“).

Sanjah ponekad, u prvim poratnim godinama, kako ulazim u Grad s južne strane, između drvoreda borova. Odavno su uništeni, milo mi da ih vidim u snu.

U magnovenju se prisjetih prvog poslijeratnog dolaska u Mostar. Igrali smo Ligu Republike Srpske u Doboju 1999. Tih dana, na moje veliko zadovoljstvo, saznao sam broj telefona našeg komšije i velikog prijatelja, Ramiza. Živio je u Mostaru i radio na pumpi, preko puta željezničke stanice. Nazvao sam ga i dogovorismo susret na pumpi. Putujemo autom koji vozi fide majstor Srđa Benderać, suvozač je Nino Sekulović, moj brat Dragan i ja sjedimo pozadi. Malo je reći da je susret na pumpi bio srdačan! Osjećam kako me neodoljivo podilaze trnci. „Poznaješ li ovog momka“? Ramiz pokazuje na svog sina Dinu, koji je od djeteta postao čovjek. Rodio se 1982, kada je Italija blistala na fudbalskom Šampionatu svijeta u Španiji. Veteran Dino Zof izvrsno je čuvao mrežu i Ramiz je sinu dao ime Dino. Ispred kafića udaljenog 200 metara, stoji visok, crn čovjek, sa podignutim rukama. Uočio nas je komšija iz Tasovčića Ibro, koga svi zovemo Biban. Još su svježi ožiljci rata. Biban nas toplo pozdravlja, grlimo se. Kakva divna dobrodošlica.  

S Ramizom je Mirsad Umačkić, koji je nekad radio u tasovačkoj Trikotaži (Bilećanka). Znao sam ga odranije; plav, visok čovjek, s brkovima, uvijek nasmijan. Sjedamo u auta i idemo neznano kuda. April u Mostaru, gdje može biti ljepše proljeće nego ovdje?! Ali, Mostar mi izgleda neobično, kao sasvim drugi grad. Tada sam se prvi put suočio s pravim posljedicama razaranja; mostarski Bulevar izgledao je kao Hirošima. Zaustavljamo se u naselju Šemovac, parkiramo ispred kafića koji drži Trebinjac Enver Šarić, nekada savezni fudbalski sudija. Svojevremeno je sudio polufinale Kupa šampiona Milan-Lokomotiva (Lajpcig). Nino Sekulović se srdačno pozdravlja sa predratnim sugrađaninom. Opet se pronalaze ljudi izgubljeni u ratnom vihoru. Sjedili smo sat vremena, uz mezu i piće. Neobično iskustvo prožeto jakim emocijama!

Velemajstor Milan Draško
(Sutra nastavak)

Još zanimljivih komentara na tekst “Carlsenu u meču protiv Nepomniachthija pomagao ruski šahista Daniil Dubov“


Evo komentara sa fejsbuka (uz mala skraćenja) na gore navedeni tekst:

FM Miloš Pečurica:

„Prilično je jednostavna situacija: Dubov ima pravo da radi šta god hoće, samo treba da bude svjestan posledica koje nose njegovi postupci. Od sad ne bi trebao više da računa ni na kakvu pomoć od ruskog saveza, ni na bilo kakvo sponzorstvo iz Rusije a naravno ni na igranje za reprezentaciju.“

Tihomir Komljenović:

„Ovdje nisu igrale reprezentacije dviju država, i nije igrala Rusija protiv Norveške, već je to meč za prvaka svijeta između dva pojedinca, koja se bore za sebe, a ne za svoju državu. Tako da svatko ima pravo raditi što hoće, a tako i Dubov. Po tome bi naprimjer u meču između Đokovića i npr Čilića, Goran Ivanišević isto bio „prodana duša“, jer pomaže Noletu.“

Možete poslati Vaš komentar, biće objavljen u ovoj rubrici



Predsjednika FIDE napadaju njegovi


09.12.2021. 19:56

Piše: Evgeny Surov

Generalni direktor FIDE:

“Prvih šest partija meča je opravdalo očekivanja. Prvih pet su bile prilično borbeni remiji, od kojih su druga i peta bili puni dešavanja, zatim šesta partija koja je bila fantastična po intenzitetu borbe.

I onda…

Šteta što je šahovski svijet dobio samo polovinu tako dugo očekivanog nastupa. Nadam se da će barem nekoliko zagovornika principa „neka pogriješe“ sada shvatiti da pobjeda u partiji nije sama sebi cilj. Međutim, s druge strane, meč pokazuje da duga kontrola nije garancija da neće  biti krupnih grešaka.

Razmislićemo kako dalje. U međuvremenu, FIDE, kao organizator, treba da dostojanstveno privede meč kraju.“

Dakle, meč je ispunio autorova očekivanja prije prvog poraza  Nepomniachtchija. Tada je meč prestao da ispunjava njegova očekivanja.

Ne slažete se? Zvaničnik međunarodne federacije je neutralan? U ovom slučaju njegova izjava znači: šteta što je jedan šahist ispao toliko slabiji od drugog. Pored toga, to piše četiri kola prije kraja, ne dozvoljavajući čak ni pomisao da bi borba još mogla eskalirati, a spektakl bi, kako god završi, dobio neočekivani zaplet.

„Nadam se da će barem nekoliko zagovornika principa „neka pogriješe“ sada shvatiti da dobijena partija nije sama sebi cilj.“

Znate li o čemu se radi?

“Ideja povećanja broja partija sa 12 na 14 i smanjenja slobodnih dana jeste da se izvrši veći pritisak na učesnike meča da počnu da griješe, a ne samo da remiziraju 12 partija kao prošli put u Londonu.  Kako bi oni počeli da dobijaju i gube  partije!“, – više puta je izjavio ugledni predsjednik FIDE, kao u ovom, na primjer, intervjuu.

„Razmislićemo kako dalje.“

Ovdje autor ima na umu i sebe. Ranije je samo predsjednik mislio – sada će razmišljati zajedno.

Usput, „kako dalje“ šta?

Promijeniti sistem kvalifikacija  tako da će na meč sa šampionom otići najbolji od najboljih?

Smanjiti broj klasičnih partija u meču tako da izazivač nema vremena da se raspadne prije doigravanja? Otkazati sam meč?

Uraditi tako kako bi Rus ne samo izašao na meč sa Carlsenom, već ga i porazio? Nije određeno.

U svakom slučaju, postoji napetost u korporaciji: iako je Firouzja prešao i igra pod bijelo-plavo-crvenom bojom, ali ne u toj kombinaciji…

http://chess-news.ru/node/28563

Mišljenje Valentine Gunine o meču


Trostruka pobjednica Svjetskih olimpijada Valentina Gunina – o razlozima slabe igre Jana Nepomniachtchija u meču za šahovsku krunu

Nažalost, ovog puta nije bilo prave borbe u meču za svjetsku šahovsku krunu. Nakon deset odigranih partija, svjetski prvak Magnus Carlsen ubjedljivo je poveo izazivača Jana Nepomniachtchija. Norvežanin je dobio tri partije, još sedam je završilo remijem. Vrijeme neminovno ističe, a sada, da bi ispravio situaciju, Rus treba da napravi čudo. Pobjeda u narednoj partiji sa bijelim je jednostavno obavezna – da bi se nekako teoretski stekao šansu za izjendačenje. Šampionu je potreban tačno jedan poen – jedna pobjeda ili dva remija. Iskreno govoreći, situacija je beznadežna.

Da li sam očekivala da će Jan moći da pruži ozbiljan otpor? Naravno. Meč je obećavao da će biti veoma zanimljiv. O tome su govorili svi stručnjaci i vodeći velemajstori. Tako je bilo i u prvoj polovini meča. Čak uključujući i šestu partiju, koju je Nepomniachchi izgubio. Obojica su imali šanse za pobjedu. Ali u osmoj i devetoj partiji naš velemajstor više nije mogao izdržati stres.

Interes za meč između Carlsena i Nepomniachtchija bio je kolosalan. Bilo je mnogo zanimljivih emisija vodećih velemajstora. Gledala sam stream na službenom FIDE web sajtu sa komentarima Vishyja Ananda i Anne Muzychuk.

Zar Nepomniachchi nije imao dovoljno vremena da se pripremi za meč nakon napornog turnira kandidata koji je završen krajem aprila? Teško je odgovoriti nedvosmisleno. Priprema u pandemiji svakako nije dobra. Ali to može uticati na jednu ili drugu stranu.

Izdvojila bih dva glavna razloga Janove neuspješne igre. Prvi je neiskustvo. Ovo je peti šampionski meč za Magnusa, a prvi za Jana. Priprema otvaranja i pripreme u cjelini su bile na nivou, ali je u odlučujućim trenucima nedostatak iskustva doveo do velikih grešaka.

Drugo, Nepomniachchi nije uspio da se izbori sa kolosalnim pritiskom javnosti. Svi su očekivali da će moći da savlada Carlsena, jer je sa Norvežaninom imao pozitivan bilans u klasičnom šahu, smatrao se za njega nezgodan protivnik. Mislim da su mu svi ovi razgovori odvlačili pažnju.

Psihologiju nije niko uzeo u obzir. Moje mišljenje je da sa psiholozima treba raditi što je više moguće. Svaki šahista treba blisko da sarađuje ​​sa svojim specijalistom, koji poznaje posebnosti igre i koji je majstor u svojoj oblasti. Gdje su naši sovjetski već razvijeni sistemi? Vratite ih – sve će biti u redu. Kruna će se vratiti u Rusiju.

Ali u svakom slučaju, Jan i njegov tim su najbolji. Pobijedio je na turniru kandidata, pobijedivši sedam vrhunskih igrača. Uključujući i Fabiana Caruana, koji je odigrao posljednji šampionski meč sa Carlsenom. Sama ova činjenica zaslužuje najviše ocjene. Ova godina je za Nepomniachchija definitivno uspješna. Jako sam navijala za njega i bila zabrinuta.

Želim mu da se brzo oporavi i nastavi da nas oduševljava svojom sjajnom igrom.

В поисках Непо | Мнения | Известия (iz.ru)

FM Dragan Popadić: „Kad figure ožive“


Tivatski FIDE majstor Dragan Popadić završava svoju knjigu „Poetika završnica“ koju je posvetio završnicama crnogorskih velemajstora i intermajstora, a već je počeo da piše novu šahovsku knjigu „Kad figure ožive“. Riječ je o neobičnom poetskom ostvarenju koje će vas oduševiti.


KRALJ

Nije lako biti kralj. Nije lako komandovati vojskom. Brinuti o svim tim dušama. Starati se o njima. Voditi računa o njihovim potrepštinama I zahtjevima. Uskladiti ih sa zahtjevima drugih figura. Plakati za njima kad odu u “vječna lovišta” jer su njega štitili. On poštuje svoju vojsku. I zahvalan im je što revnosno obavljaju svoju dužnost. Ali, kralj k’o kralj. Često je isuviše sujetan. I zbog toga gine i on i njegova vojska. Kada prevlada svoje slabosti, kao mudar vladar zna kad treba ući u bitku. Kidaju se okovi rokade i monarh hrabro i ponosito stupa na bojno polje. Kao da želi pokazati svojim podanicima da još nije za staro gvožđe. I da prestanu sa ogovaranjem. Čuo je on za to.

 Šortov kralj, u partiji protiv Timana 1991. prelazi pola table, da pomogne svojoj kraljici u matiranju protivničkog kralja, koji, sa svojom vojskom panično i bespomoćno gleda sopstvenu propast.

Short Nigel D – Timman Jan H

Tilburg 1991.

31. Kh2 Tc8 32.Kg3 Tce8 33. Kf4! Lc8 34. Kg5! 1:0

Malo se ulienjio u rokadi. I ovo kretanje cik cak po serpentinama nije baš dobro za njegove zglobove. Ali, za ljepotu treba malo prodrmati tijelo.

Kraljica

Kraljica je najhirovitija figura. Teško se može obuzdati. Voli ona svog kralja, štiti ga i pazi, spremna je i život dati za njega. Ali, najviše voli da se rastrči po tabli i da plaši protivničkog kralja. Dama se hrani strahom tuđeg kralja. Nekad se dama žrtvuje zbog mata.

Lijepa je, iako ne i neočekivana, žrtva dame koju je velemajstor Milan Draško sproveo u partiji sa Ross Michaeles-om u Italiji 2000. Draško, koji je očito tog dana bio posebno inspirisan, prvo je žrtvovao topa, a onda i vladarku. Bogata trpeza protivničkih teških figura očito se nije svidjela francuskom internacionalnom majstoru, koji je momentalno predao partiju. Ne čekajući da drugi bijeli top, u sadejstvu sa skakačem i  pješakom zada konačni udarac.

Milan Drasko – Ross Michaeles

Arko 2000.

39. Dh6+! 1:0 (na 39… Kh6 40. Th5#)

I kao što kaže Šekspir “Usamljen nikad kraljev uzdah nije, vazda se s njim opšti jauk slije”.

 (Inače, danas je Milanu Drašku rođendan. Srećan rođendan velemajstore!)

KONJ

Konj je najčudnija figura. Čudan je i samom sebi, a kamoli drugima. Ne može da stoji u mjestu, stalno bi negdje skakutao. Poštuje druge, ali živi u svom svijetu. Preskače druge figure, ali nije nadmen. Jednostavno krv mu je vrela. Kad uspije da obuzda svoj temperament, njegova uloga u trijumfu je još značajnija. Kao u partiji Šort – Timan u Amsterdamu 1988. godine. Sedam poteza bijeli konj je bio nepomičan na polju g5. A tako mu se skakalo. Međutim, vidio je da njegovi drugari, predvođeni razigranom kraljicom, pletu mrežu oko protivničkog kralja koji je ostao na početnom polju. Njegov drugar top se čak i žrtvovao da bi eliminisao jakog skakača na polju c4. I konačno je došao njegov čas. Počeo je da skače, na polje e4, pa na d6 i na b7. Tu je dao šah koji je označio i kraj partije.

Short Nigel D – Timman Jan H

Amsterdam 1988.

23. Se4 ef5 24. Sd6+ Dd8 25. Lg5 f6 26. Sb7+ 1:0

FM Dragan Popadić

WGM Marija Manakova: Dramatičan prelazak poljske granice


Prije godinu dana uradio sam skoro nemoguće: za nedelju dana spakovao sam trospratnicu na Kijevskom magistralnom putu, mačke, smeće, nabavljeno za život, nameštaj – sve se to sa mnom preselilo iz Moskve u Srbiju. (Još nisam smislio gde ću se smestiti u Srbiji, prvo sam iznajmljivao nasumične stanove, dnevno i mesečno).
Prvi pokušaj prelaska bjelorusko-poljske granice automobilom bio je neuspješan. Poljaci su tražili tranzitnu dozvolu od svake od zemalja koje ću proći: Poljske, Slovačke i Mađarske. Počeo sam da plačem, a oni da se smeju, pičkice.
Morao sam da se nastanim u Brestu nedelju dana i čekam ove dozvole.
Desio se drugi prolaz kroz granicu. Poljski graničar je dugo pregledavao moj auto, patio se da ne može naći ništa zabranjeno, čak je gorko uzdahnuo. Tako sam očajnički tražio svježi paradajz i krastavce, ali sam prošao: sobno cvijeće, kolekciju maraka i ostalo o čemu ne bih htio otvoreno pisati, ali zbog čega bih bio ozbiljan napad. Međutim, zamjerio je savršenim mačkama u svakom pogledu i rekao mi da se vratim u Rusiju.
Odgovorio sam da se neću vratiti u Rusiju, ali nikakvo uvjeravanje nije uspjelo.
Morao sam nabaviti svoje tajno, super-moćno oružje. Ja sam šahovski velemajstor, a tvoj Duda je upravo pobijedio Magnusa Carlsena (Duda je zgodan, upravo me spasio svojom pobjedom!).
Graničaru se srce topi, čak se i nasmiješio. Kao rezultat toga, propustio sam to, ali sam zamolio „da ovo više ne radim“. I dalje nisam shvaćao šta više ne raditi. Ok, neću.
Toliko sam se bojao da će se predomisliti i početi juriti za mnom da sam prvih nekoliko sati jurio kroz Poljsku kao lud. Vozio sam na navigatoru, a ne kako su pametni ljudi učili.
A ovaj gad, navigator, me nije vodio autoputem, već kroz planine, doline, polja i šume. Tako sam nekoliko dana, bez sna i odmora, vukla kroz najskrivenija i najdivljija mjesta istočne Evrope, uživajući u lokalnim pejzažima. Nema spavanja i odmora – jer je u tranzitnim dozvolama to posebno bilo propisano: nema hotela! Mađarska je, međutim, dozvolila, ali Srbija je tu već bila blizu, nije htela da stane.
Na granici Srbije ništa nije proveravano, nisu se šunjali, nisu zamerili. Pokazala je pasoš i prošla.
I odmah je počela da jeca. Nekih pet minuta bez prestanka sam duboko jecao, jer se nakupilo, i konačno sam bio siguran. Uz malo natezanja, ali … kod kuće.
Sada sam se na FB prisjetila svega ovoga.

5.12.2021.

PS. Priznajem, baš mi nedostaju snijeg i skijanje, ali +15 početkom decembra je divno! Beograd trenutno.

WGM Maria Manakova (preneseno sa fejsbuka)

Velemajstor Božidar Ivanović: Da li je skromnost vrlina?


U malenoj crkvi u gradiću Selfos, oko 60 km. udaljenom od Rejkjavika, sahranjen je 11. šampion svijeta Robert Fischer. Slika dolje otkriva skromno spomen obilježje gdje počiva usamljen, kao što je i živio, najveći šahista u istoriji ove igre. Skroman izgled crkve i Fišerov grob podstiču čovjeka da se pita je li šahovski genije zaslužio takav spomenik ili Bobi posthumno potvrdjuje misao: Genije je dijete tuge. (John Adams).

Meč za titulu svjetskog prvaka, koji je u toku, opravdava svojevremeni Bobijev zahtjev da se meč igra u 10 pobjeda (alternativa je bila 6) jer se šampion ne moze postati bez 10 (ili šest) pobjeda. Ovako, ko dobije prvu partiju može igrati na remi do kraja, (14 partija) čime se obesmišljava borbenost i kreativnost.

Ali čovječanstvo danas živi u „digitalizovanom“ mentalnom ruhu kad se skromnost tumači kao čovjekova slabost jer su novac i biznis, makar koliko bili prljavi, postali bog ovog „obećanog“ vijeka, Zato ne čudi što se razumni i karakterni ljudi gube u sivilu laži i prevara i što je ovakva demokratija postala njihova noćna mora.

No…“Da je čovječanstvo bilo razumno istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina“. (A. Šopenhauer)

(Preneseno sa fejsbuka velemajstora Božidara Ivanovića)

Stanimir ILIĆ: Sećanje na IM Slobodana Mirkovića


Sećanje na IM Slobodana Mirkovića

Navršilo se godinu dana od kada nas je napustio IM Slobodan Mirković, jedan od nasih najuspešnijih intermajstora i šahovskih trenera na prostorima Srbije i šire. Poznavali smo se vrlo dobro, ali su nas životni putevi odveli u suprotnim pravcima, i onda sam iznenada saznao sam da je preminuo.

Napisao je knjige Škola šaha 1-5 koje koje sam uspeo da pogledam preko interneta. Napisane na najvišem nivou za uspešno usavršavanje u šahu. Ostavio je dubok trag u svetu šaha. Teorija kombinacija sa klasifikacijom predstavlja originalnu ideju autora da sve kombinacije budu podeljene prema figuri koja se žrtvuje. Mnogo godina unazad puno pre objavljenih knjiga bio sam kod njega kući u Zemunu (zadnja stanica autobusa 15) i tad mi je pokazao oko petnestak svesaka klasifikovanih po broju figura razne kombinacije. Već tada je imao viziju kako to sve da složi. Mirke je takođe u ranoj fazi razvoja igrao dopisni šah (tri puta uzastopno je bio prvak Jugoslavije)

Sta je voleo da analizira?

Mnogo je voleo da analizira partije – Ruska serija knjiga (crne korice) poznatih šahista obicno 100 najvažnijih partija. Posebno je obožavao Kapablanku i Karpova čije partije je znao napamet svih 100 partija. Takođe je veoma cenio Štajnica zbog tempova u pešačkim završnicama.  Za 3 knjige Botvinika imao je takođe veliki respekt. Kako mi je jednom napomenuo prva knjiga je da postaneš FM, druga IM, a treća su velemajstorski fazoni.

Remi na simultanci sa GM T. Petrosjanom:

Poznato je da je Mirković davno na simultanci sa Tigranom Petrosjanom remizirao. U završnici lakih figura pri jednakom materijalu Petrosjan je ponudio remi, što je Mirke naravno prihvatio i kako mi je rekao svima je pokazivao to dostignuće, sve dok nije postao FM. Onda je ustvari shvatio da mu je bivši prvak sveta ustvari dao pedagoški remi, da ga stimuliše za dalji šahovski napredak, jer je pored jednakog materijala Mirketova pozicija bila strateški izgubljena.

Igrao je dosta tvrd šah.

Svi su mislili da je to uticaj Petrosjana, ali ja mislim da je to uticaj njegovog klubskog druga FM Milorada Vurune sa kojim je igrao beskonačni broj blic partija. Posto je Vuruna poznat kao vrlo „nezgodan“ igrač koji stalno postavlja neke zamke ( poput Laskera) i ako se malo opustiš, lako te prebije (ja sam odigrao puno partija sa Vurunom na cugerima dok sam bio student i nikad ga nisam pobedio)  Pitao sam jednom Mirketa : „Kako prolaziš na cugeru sa Vurunom uspevaš li da ga istabaš“? Odgovorio mi je: „Pobedim ja, ali moram da sačekam kad počne da ga boli glava“! (Vuruna je tad ponekad imao glavobolje.)

Nastupali smo godinama za ekipu Prirodno-matematičkog fakulteta.

PMF je u moje vreme bio fantastičan mali šahovski centar. Imali smo IM. M.Andrijević, FM Mirkovića, FM N.Jovanovića, majstorske kandidate S. ILIĆ, D.Borojevića, M.Misojčića, Z.Šušulića, A.Kapetanovića, G.Tomića, D.Andrijevića, A.Subotića… ženske table su bile vrlo jake: Vesna Živković i Mirjana Rakić. Svake godine su bila takmičenja PMF-a gde smo se lepo družili i redovno osvajali prvo mesto. Dešavalo se da ponekad i kolo pre zadnje runde znamo da smo prvaci. Takođje su bili popularni mečevi profesora i studenata. Bilo je tu i vrlo talentovanih organizatora takmičenja kao sto su bili M.Mrvaljević, S.Petrović, D.Ostojić …

Sandardna postava ekipe PMF: gornji red Slobodan Mirković; drugi red M. Andrijević, M. Rakić, V. Živković, treći red M. Misojčić, Busbaher, M. Borojević, S. ILIĆ

Sa meča Profesori-Studenti na Prirodno-matematičkom fakultetu.

Ekipa PMF, Prvaci Beogradskog fakulteta

Kakav je Mirke bio kao trener?

Na to pitanje najbolje da odgovore njegovi učenici koji su osvojili ukupno 11 titula kadetskih prvaka Jugoslavije i SCG. Nikola Sedlak, Miloš Perunović, Bojan Vučković, Anđelija Stojanović, B.Damljanović, A.Kapetanović….

Navešću moje iskustvo. Jednom u Doboju gde sam živeo, u šahovskom klubu je gostovao velemajstor Predrag Nikolić. Odigrao je hendikep mec na 10 tabli i nekoliko simultanki. Odmah sam kontaktirao Mirketa i pitao za savet. Rekao mi je na 1.d4 će ti igrati verovatno prihvaćeni damin gambit, ali ponekad P.Nikolić ne igra pravilan red poteza, pa možeš da mu spremiš zamku. Tako je i bilo, spremio sam zamku iz Mirketove fijoke i posle 18 poteza Nikolić je ostao bez lake figure i predao partiju. Naravno sve čestitke Mirkoviću.

Velemajstor P. Nikolić igra hendikep meč

Svi su ga voleli čak su ga poštovali i Albanci

Mirke nije bio omiljen samo medju Srbima, Hrvatima, Crnogorcima, Mađarima, Grcima, Makedoncima… Pričao mi je da je na služenju vojnog roka (negde pored Zagreba) imao drugara iz vojske Albanca. Nekolko godina kasnije igrao je neko ekipno prvenstvo Jugoslavije na Kosovu i Metohiji i ispred hotela se pojavio njegov drug iz vojske sa bratom. Želeli su da ga odvedu kući da ga familija upozna. Kako mi je rekao nigde ga nikad nisu tako lepo ugostili, proveo je 2-3 sata i vratili su ga u hotel.

Kad ćeš postati velemajstor ?

Zadnj put kad smo se sreli pitao sam ga kad ces bre postati velemajstor?

Rekao mi je da ima velemajstorsko znanje, ali je previše zauzet sprema knjige da piše a ima i puno učenika tako da trenutno nema vremena da igra turnire.

Miodrag Stanković je napisao:

„Slobodan Mirković je sistematizovao oko pet hiljada partija iz prakse vrhunskih svetskih šahista i napravio je kartoteku, koja predstavlja osnovu u radu sa mladima. Autor je klasifikacije šahovskih kombinacija, koja je više od 10 godina bila značajan deo informacionog sistema „Šahovskog informatora“, kao i jedinstvenog sistema „Sirius“, koji predstavlja sistematizaciju celokupne šahovske igre. Napisao je serijal knjiga „Škola šaha“ a prve četiri prevedene su na engleski jezik i bile su oficijelne knjige Kadetskih prvenstava Evrope 2005, 2006 i 2008 godine u Herceg Novom i 2011. godine u Albeni u Bugarskoj. Prve tri knjige iz serijala prevedene su na mađarski jezik. Autor je knjige „Od Štajnica do Topalova“ kao i udžbenika „Osnovi šaha“, „Magija igre“, „Majstorije na 64 polja“ i koautor „Priručnika za nastavnike“ za izborni predmet šah u osnovnim školama u Crnoj Gori.

Trg Slobodana Mirkovića

Želeo bih da šahovski savez Srbije iznese predlog gradskim ocima Beograda da naprave trg Slobodana Mirkovića, na kojem bi bilo desetak kamenih šahovskih stolova, gde bi mogle da se odigraju slobodne partije.

Mozda bi Vojislav Šeselj ( kome za divno čudo jos uvek nije cenzurisana njegova blic partija na yutubu sa Karpovim) https://www.youtube.com/watch?v=jywgAo9aJiA  mogao na tu temu nešto da progura u Zemunu, posto je Mirković-Zemunac. 

Kad bi se bar okretnica autobusa 15 (zadnja stanica pošto je tu odrastao) u Zemunu zvala po Mirketovom imenu.

Pozdrav svima i večna slava IM Slobodanu Mirkoviću, tom skromnom poštenom i izuzetno iskrenom genijalcu!

Goldin,Alexander (2530) – Mirkovic,Slobodan (2395) [D27]

Belgrade GMA op Belgrade, 1988

 1.d4 d5 2.c4 dxc4 3.Nf3 Nf6 4.e3 e6 5.Bxc4 c5 6.0–0 a6 7.Bd3 Nc6 8.Nc3 cxd4 9.exd4 Be7 10.Bg5 0–0 11.Rc1 Bd7

12.a3 Nd5 13.Be3 Nxc3 14.bxc3 b5 15.Ra1 Bf6 16.a4 bxa4 17.Rxa4 a5 18.Bb5 Ne7 19.Qb3 Bxb5 20.Qxb5 Nd5 21.Bd2 Qc7 22.Rc4 Qb8 23.Qxb8 Rfxb8 24.Ra1 Nb6 25.Rc5 a4 26.Kf1 a3 27.Ke2 Be7 28.Rc7 Nd5 29.Rc6 a2 30.c4 Nb4 31.Bxb4 Rxb4 32.Nd2 Rb2 33.Kd3

33…Bb4 34.Nf3 Rb1 35.Rxa2 Rxa2 36.c5 h6 37.Rb6 Rd1+ 38.Kc4 Ba3 39.c6 Rc2+ 40.Kb3

40…Rb1+ 41.Kxc2 Rxb6 42.Ne5 Bd6

0–1

Stanimir ILIĆ M. Kanadski majstor

Genna Sosonko: Najtužniji događaj u mom životu


12/04/2021 18:33

Ove godine holandsko prvenstvo održano je po nokaut sistemu, a samo četvorica kvalifikovanih za finalno takmičenje igrala su po kružnom sistemu.

Ostavivši drugonagrađenog za dva poena na kratkom dvokružnom turniru, Maks Warmerdam je po prvi put postao prvak zemlje.

Uprkos mladosti, Maks je poznatiji kao sparing partner i sekundant dva najjača holandska velemajstora koji nisu učestvovali na prvenstvu. Pomogao je pobjedniku Wijka, Jordenu van Forestu, ranije ove godine, a tokom druge polovine turnira kandidata u Jekaterinburgu, djelovao je kao sekundant Anisha Girija. Ali, njegov debi u reprezentaciji na nedavnom Evropskom prvenstvu u Sloveniji bio je neuspješan, a iako je Warmerdam prilično uslovni velemajstor ispod 2600, teško da će dostići nivo holandskih zvijezda. Naravno, Maks ima samo dvadeset jednu godinu, ali pogledajte indijske tinejdžere. Međutim, ne radi se o Warmerdamu.

Jedan od favorita, ako ne za titulu prvaka, onda svakako za ulazak u prva četiri, bio je Dmitry Reinderman. Već ste upoznati sa njim.

Međutim, put Reindermanu u još ranijoj fazi prvenstva preprečio je malo poznati majstor, koji je imao dvjesto rejting poena manje. Dešava se. On nije prvi, nije ni zadnji. Ali dan nakon fijaska, Dmitrij je objavio članak pod privlačnim naslovom.

Nevjerovatno – pomislio sam. Nije bez presedana – izgubio je partiju i nije prošao u narednu fazu turnira, u kojoj je učestvovao dosta puta. I? Je li ovo najtužniji događaj u njegovom životu?

Siguran sam da je na isti način mislio i čitalac holandskog šahovskog sajta, koji je čuo vapaj iz srca velemajstora iz Amsterdama.

Svi smo bili u krivu. Iako Dmitrij detaljno analizira partiju ​​koja ga je uznemirila, počinje s nečim sasvim drugim. Međutim, procjenite sami.

Dmitry Reinderman

Najtužniji događaj u mom životu

20. septembra 2007. dobio sam dvije mace. Imale su tri godine. Crnu sam nazvao Mirri, a crno-bijelu – bila je to mačka – Yaret. Mirri je bila prilično prijateljsko stvorenje, ali ja sam imao vrlo poseban odnos sa Yaretom. Izuzetno odan, mačak me stalno pratio i uvijek mi je bilo drago da ga vidim. Kada je Mirri umrla prije četiri godine, Yaret se još više vezao za mene. Kada se nismo vidjeli sat vremena, počeo bi da se dosađuje, naslanjao se na mene i neprestano preo.

Početkom ove godine Jaret je napunio sedamnaest godina i počeo je jako da slabi: krvni pritisak mu je skočio, bubrezi i štitna žlezda su počeli da otkazuju, a morao sam da mu dajem šaku tableta svaki dan.

Prošle nedelje sam zvao roditelje. „Mogu li vam donijeti mačku u nedjelju?“ Uvijek sam to radio kada sam igrao na turnirima, a za par dana sam morao da idem na državno prvenstvo. Ali u nedelju, kada sam još bio u krevetu, a Yaret je, kao i obično, zadremao pored mene, nije bilo moguće ne primjetiti da je bio potpuno nepodnošljiv.

Skoro ništa nije ni jeo ni pio. Mogao bih ga, naravno, ipak dovesti do mojih, ali hoću li po povratku vidjeti svog ljubimca? I da li imam pravo da opterećujem roditelje takvim brigama? Otišao sam kod veterinara kojeg sam poznavao. Nakon kratkog ispitivanja izrekao je nemilosrdnu presudu: kraj je blizu. I meni je bilo jasno: kada sam ga, nakon pregleda, stavio na koljena, mačak više uopšte nije preo i samo me sažaljivo gledao. Ovo se nikada ranije nije dogodilo.

Sledećeg dana ga više nije bilo. Jasno je da mi je san ovih dana bio isprekidan: prvo briga oko Yareta, a zatim tuga koja me obuzela.

U prvoj partiji, već u otvaranju, zapravo sam došao do odlučujuće prednosti, ali sam u 14. potezu napravio grubu grešku, nakon čega sam igrao sve lošije…

Rekao sam sebi: 2013. godine, na državnom prvenstvu, izgubio si i u prvom kolu od protivnika koji je bio značajno slabiji po rejtingu. Ali onda su stvari krenule mnogo bolje, a na kraju sam čak uspio da postanem šampion. Istina, tada je to bila obični kružni turnir, ali ovdje je ostala samo jedna partija, a osim toga, imao sam crne figure.

Kad smo izašli iz otvaranja, stajao sam nešto bolje. Bilo je šansi u završnici, ali, nažalost, ništa konkretno. Moj protivnik se dobro branio i zasluženo prošao u narednu fazu.

Da li sam bio uznemiren? Naravno. Ali kakve veze ima sve ovo u poređenju sa Yaretovom smrću. Na kraju krajeva, ovo je samo partija šaha. Ni više ni manje. Da, na papiru sam imao dobre šanse da se takmičim za šampionat, ali sada me nije briga.

* * *

Svi koji su ikada imali kućne ljubimce znaju da oni često postaju kao članovi porodice, a njihov odlazak ostavlja ranu koja ponekad jako dugo boli. Zato je Holanđaninova žalosna filozofska reakcija razumljiva. Ali nisam na to mislio.

Svi kojima je šah postao stvar života ne žive samo u svijetu crno-bijelih figura i na ovaj ili onaj način se neprestano suočavaju sa svakodnevnim brigama, obavezama, radostima i iskustvima. Pitanje je koliko nepredviđeni događaji mogu uticati na igru. Čak i više: koje mjesto šah treba da zauzme u životu profesionalca.

Miguel Najdorf je jednom primjetio: „Ako želiš da budeš uspješan, stavi šah na prvo mjesto. Ali ovo nije dovoljno. Stavite ga i na drugo i treće. To je ono što je Fischer uradio.“

I sam Amerikanac je, u odgovoru na pitanje – čime se još bavi osim šaha – bio potpuno iskreno iznenađen: šta još možete da radite? Tada je, međutim, bio tek tinejdžer.

Ovaj stav prema igri, fanatizam, direktno je povezan sa godinama. Osim prirodnog starenja tijela (uključujući i mozak), s godinama se pojavljuju i druge, svjetovne brige i odgovornosti, motivacija nestaje, a broj „loših“ dana, naprotiv, raste.

„Da bi pobedio u sprintu“, rekao je slavni biciklista kada je napunio trideset godina, „moraš da kreneš na start sa osjećajem: pobjedi ili umri, a ja to više ne mogu“.

Nabokov je tvrdio da piscu kraj dolazi kada ga počnu napadati pitanja poput: šta je književnost, kome je sve to potrebno itd. Kraj šahista ne dolazi kada počne da misli da osim šaha ima mnogo drugih zanimljivih stvari na svijetu: toliko neviđenih filmova, nepročitanih knjiga, neslušane muzike, neviđenih zemalja i još mnogo toga. Opasnije je ako počnete razmišljati o tome da li je izbor napravljen ispravno, ili – ne daj Bože – o smislu samog života.

Nimzowitsch, koji je izgubio partiju i bio veoma uznemiren, jednom je napisao da se treba naviknuti na ideju: ishod turnira nije pitanje života i smrti, sve to nije toliko važno. Teško je ne složiti se sa ovim.

Ali za dostizanje najviših vrhova u šahu, pored talenta, stabilnog nervnog sistema i neumornog rada, potrebno je još nešto. Naime: potpuno potčinjavanje sebe zacrtanom cilju i iskreno uvjerenje da je oslabljena pozicija neprijateljskog kralja, koji mora padati pod nemilosrdnim udarima, smisao postojanja. I to bi trebalo da se desi sasvim prirodno, bez ikakvog razloga i pitanja zašto. A to je isključivo pravo, prije svega, mladih.

Genna Sosonko

http://chess-news.ru/node/28546

GM Kevin Spraggett: Sreća pomogla Carlsenu u šestoj partiji


Svjetski Šahovski šampionat 2021. u Dubaiju svjedočio je prvoj pobjedi u 6 partija odigranoj u petak. Braneći inferiornu poziciju praktično od faze otvaranja, Magnus Carlsen je naizgled izvukao iznenađujuće čudo u posljednjim minutama igre, iskoristivši nedostatak vremena svog ruskog izazivača, i uspio postići prvu pobjedu ovog meča u Dubaiju.

Bolan poraz. Izazivač Ian Nepomniachtchi je do sada dominirao mečom, i stvorio pobjedničke šanse u skoro svakoj partiji do sada. Da li će se Carlsenova sreća nastaviti, ili će Nepo početi da pokazuje ko je bolji igrač? Gledaoci su na vrhuncu uzbuđenja!!

Komentar GM Kevina Spraggetta

Carlsen draws first blood! – spraggettonchess

Dragan Popadić: Šah je veći od života


Spektakularna 6. partija meča za titulu svjetskog prvaka između Karlsena i Nepomnjijačija, koju je aktuelni svjetski prvak dobio u 136. potezu, pokazala je nekoliko stvari. Prije svega  potvrdila je ono što mi šahisti  odavno znamo, a što nam neki često osporavaju, da je šah sport. Ne samo zbog takmičenja, bodova, tabela, nego i zato što je u borbi potrebna ne samo mentalna nego i fizička snaga. Vjerujem da su oba borca juče izgubila koji kilogram u ovoj maratonskoj partiji, najdužoj u istoriji borbe za titulu. Pokazala je da šahisti mogu igrati kao mašine. Sati prolaze, igrači su u punoj  koncentraciji i ne griješe (od 36.  do 166. poteza). Pokazala je da ljudi, ipak, nisu mašine, jer griješe (od 30. do 36. poteza). Pokazala je da remiji neće dovesti do “smrti šaha”. Jer je šah neuništiv, igra nad igrama trajaće i kad ne bude ljudi. Igraće je mašine (dok traju baterije). Pokazala je da je  šah interesantan za gledanje više sati. Dovedite dobrog komentatora, uz malo reklama, i svi zadovoljni. I publika i TV kuće. Pokazala je da su šahisti najusamljeniji ljudi na svijetu. Ti i on na pozornici (u ringu). I niko ti više ne može pomoći. Ni treneri, ni kompjuteri, ni novac, ni države koje stoje iza tebe. Niko. Sam si sa svojim znanjem, talentom, radom, iskustvom, protiv njega, koji je takođe sam. Život prolazi planetom, ljudi se ubijaju, pljačkaju, vole, rađaju djecu, stvaraju umjetnička djela, a ti i on u staklenom zvonu, i sami i usamljeni, bijete bitku da preživite na 64 polja. Pokazala je da su šahisti vitezovi. Nakon dramatične maratonske partije stisak ruku, intervjui. Radovaćemo se ili tugovati u hotelskoj sobi, gdje ćemo opet biti sami, i usamljeni. Pokazala je da nema vremena za tugovanje, jer danas je nova partija. Šah ti uvijek pruža drugu šansu. Za razliku od života. Šah je pošteniji od života. Šah je veći od života. Šah je igra za bogove. To ljudi mogu biti ako bi razmišljali kao Magnus i Jan u jučerašnjoj partiji. Objektivno, maštovito, nadahnuto, a ne uskogrudo I kalkulantski. U suštini tad i nije bitno ko je pobijedio a ko izgubio. Pobijedio je šah, a izgubili svi oni koji ga ne vole.

Dragan Popadić, FIDE majstor iz Tivta

„Ovo nije razlog da bi čupao kosu.“ Svidler – o Nepomniachtchijevom propustu u petoj partiji


Ianu je nedostajao jedan super precizan potez da stvori ozbiljne probleme Carlsenu.

Meč za titulu šampiona

5. partija

Ian Nepomniachchi (Rusija) – Magnus Carlsen (Norveška) – 0,5: 0,5

Ukupan rezultat – 2,5: 2,5

Kao i u prvoj i trećoj partiji, gdje je Ian Nepomniachchi imao bijele figure, protivnici su igrali špansku artiju. Svjetski šampion je prvi skrenuo sa varijante testirane u trećoj partiji, ali je i ovde izazivač pokazao veoma duboku kućnu pripremu i preuzeo inicijativu. Partija se nastavila uz blagi, ali neugodan pritisak bijelog. Svjetski prvak je morao da vodi pasivnu odbranu bez imalo šanse da preokrene vagu na svoju stranu. Međutim, i bijelom je bilo teško probiti jake linije odbrane protivnika. Magnus Carlsen je postepeno rješavao sve probleme odbrane. Pozicija se izjednačila, i u 43. potezu protivnici su pristali na remi.

Rezultate pete partije šampionskog meča sumirao je osmostruki prvak Rusije, pobjednik Svjetskog prvenstva 2011. godine, petostruki pobjednik Svjetskih šahovskih olimpijada, Peter Svidler.

Jan je imao poziciju koja je zahtijevala super preciznost

Timur Ganeev – Kakvi su vaši utisci sa pete partije?

Peter Svidler– Danas sam komentarisao sa Vladimirom Kramnikom, koji se razumije u šah bolje od mene. Oboje smo bili zapanjeni kakvu je pasivnu odbranu odabrao Magnus, ali očigledno je znao da će na kraju biti dobro.

Čini mi se da je bio trenutak odmah po izlasku sa otvaranja, negdje oko 19-20 poteza, gdje je Jan mogao napraviti više problema šampionu, ali to je bio vrlo kratak period. Nepomniachchi je napravio bukvalno jedan neprecizan potez, a to je bilo dovoljno da veliki dio njegove prednosti ispari. Pored toga, ovo nije bila greška, već mala nepreciznost. Pozicija je bila dobra, ali je zahtijevala najprecizniju igru ​​u svakom potezu.

Potez koji je napravio je logičan, ali ne i optimalno jak. Nakon toga Magnus je odlično branio.

Timur Ganeev – Odnosno, nije bilo nikakve šanse za našeg velemajstora?

Peter Svidler– Apsolutno ne. Jednostavno postoje pozicije koje zahtijevaju da budete super precizni.

Timur Ganeev – Ipak, videli smo da je Jan bio veoma uznemiren ovim remijem… Ipak, bio je siguran da ima šansu za pobjedu?

Peter Svidler– Kada dobijete takvu poziciju na kraju otvaranja, naravno, želite da zadate više problema protivniku. Ali, ne mislim da će Jan nakon duboke analize sebi nešto zamjeriti. Pogotovo nema šta da se kaje. Nije pravio monstruozne greške. Nije bilo očigledne šanse za pobjedu. Samo što je ovo partija za svjetskog šampiona i u njoj ne želite gubiti ništa. Opet, ovo nije razlog za čupanja kose.

Postepeno, sve ide na to da će prva dobijena partija postati odlučujuća.

Timur Ganeev – Da li je 20 remija uzastopno meču za svjetskog šampiona normalno ili nešto nije u redu?

Peter Svidler– Previše je. Jasno je da u tome postoji neka vrsta disperzije. Ne kažem da nije moglo biti drugačije. S druge strane, ovo je meč za svjetskog šampiona. Situacija u kojoj dva vrlo jaka šahista igraju jedan protiv drugog nakon mukotrpnih šest mjeseci priprema. U okviru kojih su doradili svoj  repertoar otvaranja, sve su postavili na dobre temelje koliko je to bilo moguće. Naravno, svi žele da bude zabavnije, ali ne kažem da je ovo nepodnošljiv i odvratan prizor.

Timur Ganeev – Postoji mišljenje da će pobednik meča biti onaj ko pobjedi u prvoj partiji. Slažeš li se?

Peter Svidler– Ne mogu sa sigurnošću reći da će biti baš tako, ali postepeno sve ide ka ovome. Što duže traje teška borba, kada niko ne može da krene napred, veća je vjerovatnoća da će prva pobjeda toliko izbalansirati situaciju u meču da će se nakon toga biti izuzetno teško nadoknaditi.

Četvrtak – 2. decembar – slobodan dan.

Šesta partija igra se u petak. Carlsen će imati bijele figure.

Timur Ganeev

https://www.sport-express.ru/chess/reviews/shahmaty-pyataya-partiya-matcha-karlsen-nepomnyaschiy-za-zvanie-chempiona-mira-byli-li-shansy-u-rossiyanina-pobedit-1864452/