Turnir: Veliki međunarodni turnir igran je u sali palate Istra (bivša „Riunione“) Beogradu. Turnir je bio i kriterijum za izbor naše olimpijske reprezentacije. Favoriti za prvo mesto bili su Pilnik, O’Keli, Pirc i Matanović, ali samo Pilnik nije izneverio, te je zasluženo pobedio na turniru.
Lista učesnika: Nije bilo Gligorića, Rabara i Trifunovića koji su otišli na gostovanje u Ameriku. Bilo je predviđeno deset domaćih i deset stranih igrača. Tartakover je otkazao, te je umesto njega pozvan Janovski, ali on nije mogao da dođe, te je kao dvadeseti igrač uključen Janošević.
Greške u literaturi: U Mega bazi je Nedeljković Aleksandar umesto Srećko. U bazama stoji 6.3 Štolc – O’Keli 1.e4 remi. Datumi u Chessbase su loši jer se nije igralo 30. aprila i 1. maja (a ne 1. i 2. maja), a nije igrano ni 7. maja (a ne 8. maja).
Turnir: Jubilarno prvenstvo Beograda, povodom 70 godina postojanja beogradske šahoveske organizacije, održano je u prostorijama osnovne škole u Kardeljevoj ulici. Pobedio je Nikola Karaklajić. Đurašević je završio na trećem mestu i postao majstorski kandidat.
Lista učesnika: Na turnir su pozvani svi šahovski majstori iz Beograda, kao i neki igrači prve kategorije koji su pre rata bili prvaci Beograda. Opravdano je izostao Matanović, a neopravdano Trifunović i Andrić. Đurašević je na turnir dospeo u poslednji čas kao rezerva. Bila je mogućnost da Puc i Tot zaigraju kao gosti, ali do toga nije došlo.
Turnir: Drugi glavni savezni turnir ŠSJ igrao se u Novom Sadu u velikim prostorijama „Bara“. Nićifor je iščezao sa turnira posle tri poraza, a Ognjanović se zbog bolesti povukao posle 7. kola, te su brisani iz tabele. Turnir je osvojio Ćirić sa jednakim brojem bodova kao i Kramer i Furlani, te tako postao majstor. Bilo je razmišljanja i da Kramera proglase za majstora, ali ne znam da li je to urađeno.
Zanimljivosti: Ćirića su jedva namolili da zaigra, a on je pobedio, a na svoje partije utrošio je 20 sati, dok su njegovi protivnici potrošili oko 35 sati.
Lista učesnika: Pravo prijave imali su članovi saveza koji su državljani Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a koji nisu međunarodni ili nacionalni majstori. Za uži izbor birani su igrači koji su osvojili nagradu na Amaterskom šampionatu Jugoslavije 1921 (prvih šest), prvaci klubova (pobednici poslednjeg klupskog turnira), te kvalitetni igrači (slate su po tri najbolje partije predloženog igrača). Naknadno je ubačen Ćirić (Sremski Karlovci) jer najavljeni Vsevolod Agapjejev (Zagreb) nije došao. Ranije se kao učesnik pominjao Kalabar (Varaždin). Radilo se na tome da se pridobije Konjović (Beograd), ali neuspešno. Kenig je već igrao na turniru „veštaka“, te nije bio opcija.
Literatura: Šah [Maribor] 1.11-12 (1923), Politika 21, 31. VII, 2, 7, 10, 11, 16, 26. VIII (1923), Jutro 11, 19, 22, 23. VIII (1923), Zastava 8. VIII (1923).
Nepoznanice: Ne znam rezultate 5.2 Stupan – Ognjanović i 6.8 Ognjanović – Marković. Ne znam koji su zvanični kriterijumi za deobu mesta jer je Ćirić pobednik, verovatno uspeh prema pobednicima.
Turnir: Šesti savezni turnir je odigran u prostorijama Trgovačkog Doma u Zagrebu u organizaciji Zagrebačkog ŠK, a sudio je Fabulić. Veliki favorit bio je Nedeljković, ali je nakon 6½ iz 7 morao zbog bolesti da napusti turnir. Turnir i titulu majstora bez poraza (pošto mu je izbrisana nula iz prvog kola protiv Nedeljkovića) je osvojio Adolf Vogelnik.
Turnir: Peti nacionalni savezni amaterski turnir ŠS Jugoslavije igrao se u Karlovcu. Mladi Pirc iz Maribora je osvojio turnir i tako postao majstor.
Zanimljivosti: Poslednje kolo je počelo sa zakašnjenjem jer nakon Vukovićeve simultanke dan pre, konobari su sve figure ubacili u jednu veliku škrinju, a ujutru je pogled na tu šahovsku salatu bio strašan za svako dobro šahovsko srce, a posao oko slaganja kompletnih garnitura mučan.
Lista učesnika: Savezni odbor je 11. avgusta odredio listu od 16 učesnika, ali dat je u Jutru dat spisak od 15 njih, te je napomenuto da su rezerve Bernardić, Grenčarski (koji je igrao) i Mešiček. Inženjer Kosta Jovanović iz Vršca nije došao, te ga je zamenio domaći igrač Jonke.
Greške u literaturi: Tabela u Šahovskom glasniku ima problem (pored toga što ima dve dvojke u tabeli) jer treba zameniti Agapjejeva i Kurdžukova. Jutro je do poslednjeg izdanja vodila stanje kao da je 1-0 u partijama 7.3 Rupnik – Jonke i 8.2 Fric – Kurdžukov, i onda na kraju kažu da su one ipak remi.
Turnir: Četvrti nacionalni kongres Jugoslovenskog šahovskog saveza održan je u Ljubljani (prema zaključcima odborskih sednica od 23. maja i 19. juna, a raspisan 4. jula 1926). Turnir je igran u prostorijama restauracije Zvezde, u dve grupe, a pobednike grupa čekao je meč za titulu majstora. Partije su igrane od 8:30 do 13:30 i od 16 do 18. U grupi B pobedio je Rožić, koji je zatim izgubio od Kalabara u meču za titulu majstora.
Lista učesnika: Pravo nastupa imaju osvajači nagrada Amaterskog šampionata Jugoslavije 1925, šampioni saveznih klubova, kao i prvorazredni igrači saveznih klubova. Stručni savet je razmatrao oko 40 prijava za turnir i odredio da se igra u dve grupe
Turnir: Četvrti nacionalni kongres Jugoslovenskog šahovskog saveza održan je u Ljubljani (prema zaključcima odborskih sednica od 23. maja i 19. juna, a raspisan 4. jula 1926). Meč za titulu majstora na dve dobijene partije (remiji se ne računaju), igrali su pobednici grupa Kalabar (Grupa A) i Rožića (Grupa B). Meč se završio veoma brzo pobedom Kalabara od 2-0.
Turnir: Četvrti nacionalni kongres Jugoslovenskog šahovskog saveza održan je u Ljubljani, a raspisano je i Damsko prvenstvo ŠS Jugoslavije. Turnir je bio ujednačen, a gospođa Šerban je pobedila pokazavši mnogo smisla za kombinacije. Gospođica Vadnal je kao ovogodišnja šampionka Ljubljane važila za favorita, te iako je oba puta slavila protiv pobednice turnira, podelila je drugo i treće mesto sa gospođom Černe. Najmlađa učesnica, gospođica Lapajne se našla na četvrtom mestu, dok je gospođica Jelačin nakon 7. kola istupila sa turnira.
Turnir: Četvrti nacionalni kongres Jugoslovenskog šahovskog saveza održan je u Ljubljani (prema zaključcima odborskih sednica od 23. maja i 19. juna, a raspisan 4. jula 1926). Turnir je igran u prostorijama restauracije Zvezde, u dve grupe, a pobednike grupa čekao je meč za titulu majstora. Partije su igrane od 8:30 do 13:30 i od 16 do 18. U grupi A pobedio je Kalabar, koji je zatim pobedio Rožića u meču za titulu majstora.
Zanimljivosti: Inženjer Tekavčić igrao je sve svoje partije posle podne (što je pre žrebanja odobreno). Profesor Kozomara iz Tuzle je preživeo automobilsku nesreću, gde je pre sudara uspeo da iskoči iz kola, te je napustio turnir, a njegovi rezultati su brisani. U partiji 8. kola Tot – Kalabar, dok je Kalabar šetao, Tot je uhvatio figuru, ali se onda predomislio i odigrao drugom figurom, što je video samo jedan kibicer koji je ćutao, ali jedan nehotičan smešak kibicera bio je dovoljan da Tot odluči da preda partiju.
Lista učesnika: Pravo nastupa imaju osvajači nagrada Amaterskog šampionata Jugoslavije 1925, šampioni saveznih klubova, kao i prvorazredni igrači saveznih klubova. Stručni savet je razmatrao oko 40 prijava za turnir i odredio da se igra u dve grupe
Turnir: Treći glavni turnir Jugoslovenskog šahovskog saveza igrao se u prostorijama Kasina u Subotici. Pobedio je Mirko Đerđ i postao majstor. Sudio je Gruner.
Zanimljivosti: Za treći savezni kongres, još 1923. na novosadskom kongresu, određen avgustu 1925. u Beogradu, ali Ovadija koji je dobio mandit nije uspeo da orzanizuje kongres, te je Subotički ŠK prihvatio organizaciju. Jedan telegram nagovestio je Vidmaru bolest u familiji i on je morao što pre da otputuje, te su igrači pristali da sa njim odigraju svoje partije unapred.
Turnir: Memorijalni turnir u spomen nedavno preminulog švajcarskog majstora, organizatora i pisca, Erina Velmija održan je u Bazelu. Iako je najstariji, iako dugo nije igrao, slavio je Vidmar ispred Evea.
Lista učesnika: Pored petorice majstora iz Bazela, nastupili su bivši svetski prvak Eve, nam dr Vidmar i Berlinac Tešner.
Turnir: Prvi memorijal Mirka Šrajbera igran je u Subotici, a zasluženo je trijumfovao Trifunović. Veliki uspeh postigao je Tamaši koji se plasirao na treće mesto (puno sreće protiv Udovčića i Vukovića) i ispunio normu za majstorskog kandidata.
Lista učesnika: Pozivu organizatora odazvali su se majstori Trifunović, Udovčić, Tot, Bertok i Vuković, kao i kanidat Carev, dok su ostala mesta popunili domaći amateri.
Turnir: Tradicionalni turnir u Bevervajku održan je po 14. put, a ubedljiv je bio Maks Eve.
Zanimljivosti: Razlika u parovanju bila je u boji figura koju je imao poslednji startni broj 10. Po Bergeru je crni protiv 1-5, a beli sa 6-9, dok je ovde bio beli sa 2 i 4, a crni sa 7 i 9.
Lista učesnika: Predviđeno je bilo da učestvuje 6 stranih i 4 domaća majstora. Šesti stranac trebalo je da bude ili prošlogodišnji pobednik Pilnik ili španski majstor Toran, ali kako nijedan od njih nije došao, uskočio je domaći igrač van Šeltinga. Po prvi put na ovom turniru Jugoslavija je bila zastupljena sa dva igrača, a igrali su Kostić i Fuderer.
Prije 50 godina, Bobby Fischer je pobjedio Borisa Spaskog u poslednjoj partiji meča za svjetskog šampiona.
Dvadeset i prva partija meča je prekinuta 31. avgusta u dobijenoj poziciji za Fischera. Umjesto da dođe na nastavak 1. septembra, Spaski je predao partiju i meč, telefonirajući sudiji. Fischer je bio iznenađen, ali je došao u salu za igru, potpisao formulare i postao svjetski šampion.
Turnir: Zonski turnir koji je okupio igrače istočne Evrope, Skandinavije i Afrike. Prvih 15 kola igralo se u Marijanskim Laznjama, a poslednja dva u Pragu. Borba se vodila za 5 mesta na Međuzonskom turniru, što su na kraju ostvarili Pahman, Sabo, Barca, Štolc i Foltis. Peto mesto je pripalo Foltisu ispred Benka zahvaljujući boljem Sonebornu.
Zanimljivosti: Mađari i Čehoslovaci su za svakog svog igrača doveli po jednog sekundanta. Kada su to saznali Poljaci, hitno su uputili majstora Čajku u pomoć Pitlakovskom, ali je ishod bio neočekivan, naime Poljak je startovao sa 5 iz 7, a kada je sekundant stigao napravio je svega 2½ iz 9. U poslednjem kolu Štolcu je bio dovoljan remi da zadrži treće mesto, te je upitao Pitlakovskog da li igra na pobedu, a kad je dobio odrečan odgovor, smatrao je da je sporazum postigut i bezbrižno je vukao poteze čekajući miroljubivi završetak, ali ga je Poljak matirao.
Lista učesnika: Turnir je bio predviđen za 20 igrača, ali je nastupilo 17. Šveđanin Stolberg nije došao zbog bolesti, Islanđanin Sugurdson zbog teškoća oko vize, a Izrael je otkazao učešće svog predstavnika iz finansijskih razloga (Černjak se u to vreme nalazio u Beču i mogao je lako da dođe na turnir). Čehoslovaci i Mađari su imali po 3 predstavnika (Čehoslovaci su pokušali da ubace Filipa kao četvrtog, ali su ih Mađari sprečili). Afrika je imala dva predstavnika, iz Egipta (najmlađa članica FIDE) je stigao Basjuni, a iz Južne Afrike Hajdenfeld. U borbi se našlo 5 Skandinavaca, 10 igrača iz kominformovskih zemalja i dvojica Afrikanac. Od favorita falio je i Finac Bek.
Turnir: Peto omladinsko prvenstvo Jugoslavije igrano je u velikoj sali Doma armije, dok je za igrače bio rezervisan ceo hotel Central. Za favorite su smatrani Đurašević i Ćirić. Na sredini turnira Ćirić je značajno odmakao pratiocima i činilo se da će da će osvojiti titulu, ali gubi od Guzelja, dok Blinc i Zavila slave pobedu, osvajajući pravo učešća na Polufinalu šampionata Jugoslavije 1951.
Zanimljivosti: Glavna odlika turnira bila je velika neborbenost sa 63 remija u 120 partija, dakle preko 50% remija, dok nikada ranije na omladinskim šampionatima nije bilo preko 40% remija. Blinc i Zavila su u 14. kolu protiv svojih zemljaka ostvarili prilično sumnjive pobede (Njegovan je protiv Blinca žrtvovao pešaka, pa figuru, a onda pustio da mu padne zastavica, dok je Rodić u partiji protiv Zavile gde ima barem remi podmetnuo topa pod protivničkog lovca i predao. Glavni sudija je bio Karaklajić, koji je izjavio da je trebalo da Rakiću i Đuraševiću posle remija u 9. potezu da po nulu i da je verovatno da bi na kraju obojica imala više poena, a ceo turnir drugačiji tok, ali to nije učinio. Karaklajić je upozorio Zavilu da će njegova partija sa Rodićem biti posmatrana mikroskopski, ali ovu partiju nije video ni prostim okom, jer je četiri dana pre završetka turnira morao da napusti Valjevo (što se znalo od početka). Zamenio ga je Pavlović, koji je bio prisutan kad su počele partije 14. kola, ali je onda nestao imajući na umu da je njegov posao samo da po završetku partija upiše rezultate.
Lista učesnika: Broj predstavnika bio je unapred određen po ključu: Srbija, Hrvatska i Slovenija po 3, Vojvodina, BiH i Makedonija po 2, Crna Gora 1. Iz Srbije su se plasirali Ćirić, Đurašević i Rakić; iz Hrvatske (Zagreb, 1951) su tu Durgo, Posedal i Žigić; iz Vovodine Matić i Boljoš; iz Slovenije Blinc, Njegovan i Guzelj; iz Bosne i Hercegovine Zavila i Rodić; iz Makedonije Zaharijev i Apostolov; iz Crne Gore Ćetković.
Turnir: Meč između reprezentacija Velike Britanije i Jugoslavije igrao se u dvorani Univerzitetskog koledža (Zapadni centar broj 1) u Londonu. Prvi krug igrao se 12, a drugi 13. septembra, dok su 14. igrani nastavci prekinutih partija. Jugoslavija je pobedila u oba kruga, sa 7-3 i 5½-4½.
Tadašnji svetski prvak Boris Spaski nalazio se na vrhuncu- stvaralačke snage, uz to u prethodnim partijama nikada nije bio poražen od Fišera. To ga pomalo uspavljuje. Na početku čuvenog meča u Rejkjaviku (island), Spaski vodi sa 2:0 i čini se da neće imati mnogo problema. Ali, pravi šahovski znalci ne sumnjaju u Fišera. Znaju da je on univerzalni igrač, za kojeg važi pravilo da igra takozvani „totalni šah“. To znači da ne igra na psihološke slabosti protivnika, na njegove nedostatke u teoriji otvaranja, strategiji, taktici i1i veštini igranja završnica. On igra najjače, on igra da bi pobedio i uništio moral protivnika.
Nakon dva prva poraza Fišer se reorganizuje, prihvata ulogu favorita „iz senke“ i počinje da briljira. Ređaju se pobeda za pobedom. U preostalih 19 partija on dobija 7, a gubi samo jednu! Tronizovan je novi bog, šahovski idol Robert – Bobi Fišer! Šta misle kompetentni šahovski poslanici o Bobiju Fišeru pre i nakon njegove pobede nad Spaskim? Maks Eve u svojoj knjizi posvećenoj svetskim prvacima od Štajnica do Fišera navodi sledeća zapažanja eksšampiona sveta Tigrana Petrosjana o igri Fišera pred meč sa Spaskim: „Fišer je brilijantan šahista. On vrlo brzo shvata kompleksnost svih problema za šahovskom pločom i potom sledi ispravan put. Moram da upozorim Spaskog da je Fišer doneo čitav niz novih ideja u savremenom šahu. Ništa u šahu ne može da bude novo za njega, niti da ga iznenadi. Kada ima i minimalnu prednost on igra poput mašine. Teško je u njegovim partijama naći ijednu krupniju grešku. Fišer je jedinstven šahista. Meč između Spaskog i Fišera biće vrlo tvrd i težak.“ Nakon Fišerove pobede Eve piše: „Fišer je svetski šampion sa ogromnom ljubavlju prema šahu. Njegov strpljivi rad, trening i kompletno poznavanje stila igre protivnika i njihovih partija omogućili su mu, pored genijalnog talenta, osvajanje trona. On je ulagao maksimum psihološkog i fizičkog napora u svakoj- partiji i uspevao da održi podjednak intenzitet od početka do kraja.“
Ali, šta se potom dešava. Fišer je osvojio sve što se moglo osvojiti. On je apsolutni pobednik, apsolutni bog šaha, koji je mikrokosmos po sebi, simulakrum makrouniverzuma. Fišer očekuje i apsolutno poštovanje smrtnika koji ga okružuju. Posebno onih iz FIDE (Svetska šahovska organizacija, čiji je predsednik tada bio bivši svetski prvak Maks Eve, doktor matematike). On smatra da FIDE postoji radi njega, a ne on radi nje. Smrtnici treba da slušaju naredbe onog koji je na vrhu Olimpa. Greše oni, koji poput američkog velemajstora Roberta Berna, misle da se Bobi oduvek bojao poraza. U jednom od ruskih šahovskih časopisa Bern je napisao sledeće: „Fišer se ne boji određenog protivnika, nego slučajnih pogrešaka. Strah od slučajnosti je učinio da je u Rejkjaviku uvek zakašnjavao na partije. On odlaže polazak na partiju do poslednjeg časa. Fišer je mnogo učinio za propagandu šaha, ali šta to vredi kada ne želi da igra i kada su turnirske nagrade ostale iste.“ U jednom intervjuu i sam Fišer kategorično pobija izjavu Petrosjana koji, takođe, tvrdi da se Bobi boji poraza. I Bent Larsen je smatrao da je jedan od glavnih uzroka Fišerovih bizarnih odlazaka sa važnih turnira bio strah od poraza.
Još 1928. godine ruski psiholog Vitazev*1 sledeći Laskerova zapažanja o tome da se put svakog šahiste sastoji iz uspona i padova i da je posebno važna stavka karaktera svakog šahiste njegov odnos prema pobedi i porazu, vrši određenu tipološko-psihološku podelu šahista u odnosu na reakcije i stav koji nastaju nakon gubitka partije.
1. Prvu grupu čine oni šahisti koji su nakon poraza krajnje demoralisani. Oni gube samouverenost i samosvest o jačini sopstvene igre. Njihovo majstorstvo, odnosno kvalitet igre nakon poraza se jasno snižava. U ovu grupu autor je svrstao npr. čuvenog Rubinštajna.
2. Druga grupa se karakteriše spokojnijim odnosom nakon gubitka partije. Oni smatraju da nije došlo do promene ničeg suštastvenog niti u njihovom kvalitet igre niti u njihovom odnosu prema šahu. U ovu grupu klasifikovani su Lasker, Pilsberi, Štajnic.
3. Treću grupu sačinjava karakterno takav tip igrača koji nakon poraza počinju da igraju još smelije, inventivnije, pokušavaju da iznađu optimalna rešenja za dobitak, ali bez „srljanja“ i preteranog rizika. Kao po pravilu nakon poraza bodovni saldo ovih igrača se popravlja. U ovu grupu pored Aljehina, kojeg je tu svrstao Vitazev,prema našem mišljenju spada svakako i Fišer.
*1(Vitazev F, Psihologićeskie tip šahmatistov, „Šahmat v SSSR“, NO.2, 1928)
Mene je lepota najviše zanimala i u literaturi, u poeziji i u šahu.
I to se znalo na svakom turniru koji igramo, znači nagrada za lepotu to je obezbeđeno, znalo se ko će je dobiti.
Tu štafetnu palicu od mene posle je preuzela Svetlana Matvejeva, Ruskinja koja je takođe na svakom turniru napravila najlepšu partiju. To ipak mora da bude velika ljubav prema lepom, ali pre toga morate tu lepotu da pokupite iz drugih oblasti da biste je odslikali preko šaha – i sada pamtim ove rečenice iz emisije koji sam vodio sa Milunkom Lazarević, 2007. godine.
Kao dečak uživao sam čitajući u novinama šahovske reportaže Milunke Lazarević. Možda ću je jednog dana i upoznati, mislio sam. To se dogodilo mnogo godina kasnije.
Moj interes za lepo napisan tekst nije usahnuo. Ovog puta bila jo to živa reč šahistkinje koja je imala bogat život. Milunku Lazarević upoznao sam zahvaljujući kolegi Miroslavu Nešiću, aprila 2007. Stanovala je tada u hotelu Slavija.
Želela je da živi komotno u hotelu koji joj je pružao slobodu kretanja bez briga o sopstvenom stanu. U jednom trenutku, dok smo razgovarali, utrčala je četa njenih unučića da je pozdravi.
Sve ostalo u razgovoru odnosilo se na šah. Emisija je išla uživo. Srećom da sam imao ranije načinjen snimak razgovora jer mi je neko skrenuo pažnju da će Milunka biti prilično neobavezna „da emisija ide uživo“, da stigne na vreme u Radio Beograd.
Sad će pet sati, vreme kad počinje emisija, nje nema. Probija me znoj. Najavljujem vreme: 17 sati. NJe nema. Ide špica emisije Govori da bih te video. Najavljujem: „Autobiografija uživo, Milunka Lazarević“. NJe nema.
Tehničar pušta snimak. U 17.15, eto Milunke. Ušla je i jednostavno rekla: „Eto mene, stigla sam.“ Trebalo je sad da prekomponujem emitovano sa živim programom u kome će Milunka reći nešto novo.
Uspešno smo završili njeno gostovanje koje je trajalo 30 minuta, malo sa snimka, a posle uživo iz studija.
Milunka Lazarević rođena je 1932. u Šantarovcu kod Jagodine. Dugo godina je bila naša najistaknutija šahistkinja.
Kao jugoslovenska reprezentativka osvojila je srebro na Olimpijadi u Splitu 1963, igrajući na prvoj tabli u timu s Vericom Nedeljković i Katarinom Jovanović Blagojević. Umrla je 2018. godine.
Bila sam najmlađi član Udruženja mladih književnika Vojvodine, primili me sa petnaestak godina, oko 1949, kao talentovanu pesnikinju koja obećava. I
svi su govorili: obećava, obećava. To je bilo vreme radnih akcija kad se pevalo – Kramp, lopata, pijuk i kolica, to je oruđe svakog omladinca… Socijalistička poezija. Tito mene nije zanimao. Pisala sam samo lirsku ljubavnu poeziju i to su uvek kritikovali, a tražili su da čitam.
A bila je velika propaganda za šah u Jugoslaviji, pripremala se šahovska Olimpijada u Dubrovniku pa su sve škole igrale prvenstva, sva preduzeća, pa onda posebno i prvenstvo Novog Sada, pre Dubrovnika. Ispalo je da sam ja druga, na prvenstvu Novog Sada.
Po pet-šest partija igrate, bez šahovskog sata. Posle kažu, hajde, na prvenstvo Vojvodine u Somboru. Nisam bila nikad u Somboru, pa hajde – odem u Sombor. Tamo se ispostavi da sam prva kao omladinka na tom turniru
Pa omladinsko prvenstvo u Splitu, i tamo ja popijem neki mat s figurom više. Nisam znala za štos. I tu mi pukne film i kažem: E, iduće godine neće biti ovako. I vratim se u Novi Sad.
To su godine kad treba da se odlučite šta ćete raditi u životu. Neki kažu da sam veliki talenat za poeziju, ali niko ne obećava da ću biti veliki pesnik. U Novom Sadu je bio instruktor šaha Žarko Popović, koji je sigurno svakom govorio „da je veliki talenat“; ali meni kao posebno kaže, mislim da je samo meni rekao: „Slušajte, vi ste takav talenat u šahu; ako budete radili, vi ćete postati prvakinja sveta.“
Pa, meni je puna kapa da postanem prvakinja Jugoslavije! Znači, jedini je taj čovek koji je spontano odlučio moju karijeru. Nudio je sigurnost za budućnost, ako radim.
Sve je tada bilo otvoreno. Bila je bitka u meni između Udruženja književnika i šaha. Tad sam već počela intenzivno da igram šah. Poslednji javni nastup kao pesnikinja imala sam kad smo čitali stihove u Novom Sadu, u tadašnjem pozorištu.
Ipak sam bila odlučila, a posledica je bila da pet godina nisam mogla jedan stih da napišem, preseklo se nešto u meni. Kažu, nema tu sad titranja, moraš da očvrsneš kao ličnost da bi se borila, i to je sve. Hrvati su 1957. prvi prepevali kinesku staru poeziju Lita i Pea, Tufu itd. Zahvaljujući tome, ja otkrijem slobodni stih. E, onda sam ponovo krenula da pišem slobodnim stihom, ponekad i u klasičnom stihu, ali to mi je bilo onako za dušu, ništa drugo.
Takvo interesovanje za poeziju se posle manifestovalo kroz tekstove koje sam pisala.
U Novom Sadu su me savetovali neki starci, tako smo ih zvali, a bili su upola mlađi od mene danas, ljudi od šaha i književnosti: morate steći opšte obrazovanje, univerzalno, jer će se to reflektovati i na šah.
Oni su to pričali, pričali, a ja sam radoznali duh, sve sam iščitavala šta god sam mogla, i odslušala, i odgledala – i opere, i balete – i sve čula, jer su mi govorili da će se to dobro odraziti na budući moj rad. Bilo je nekoliko slučajeva kad u igri dođem u lošu poziciju sa nekim ženama, pa onda se setim šta su mi govorili, razmišljam i kažem: pa dobro, Milunka, kako možeš da izgubiš od ove domaćice?
Onda zapnem i izvučem tu partiju.
Hoću da kažem, neki eho toga što sam slušala u mladosti je ostao, kao i neki osećaj superiornosti. I sigurna sam da mi je to pomoglo zato što nikad one nisu mogle da se spreme toliko dobro da bi proniknule u moje kombinacije.
Moja mašta u šahu bila je bogata i moje igre nisu podsećala ni na koga, sve je to sigurno došlo iz drugih oblasti saznanja koja sam sticala. Ideje i lepotu ideja koje sam tražila dolazile su iz drugih oblasti. Godina 1964. bila je godina mojih velikih rezultata, tada sam bila najuspešniji sportista Jugoslavije.
Govorili su mi da te godine treba da dobijem i Oktobarsku nagradu Beograda, ali su mi kao odgodili za iduću godinu i – nikada je nisam dobila. To je naš običaj.
U moje vreme od nagrada se nije živelo
Ženski šah je još bio u povoju u čitavom svetu, na prijeme nikada nismo išli. Bobi Fišer je 1970. bio u Beogradu na meču stoleća. Ovde se pročula vest da više neće biti sredstava za šahovski ženski turnir u Beogradu.
Mi smo ujutro otišli kod gradonačelnika Beograda Branka Pešića i ja sam mu predložila da se, povodom 8. marta, Dana žena, organizuje turnir. Gradonačelnik je rekao: dok sam ja živ, biće novca za šahovske turnire.
To je prihvaćeno i, nekim čudom i dobrim namerama, ta se tradicija i sačuvala sa preskokom od nekoliko godina. Inače, pretila je opasnost da se turnir ukine.
Još jedan kuriozum oko Fišera.
On mi nudi da napravim intervju s njim za neke novine. Kažem, ne mogu, Bobi, sad sam završila turnir, nisam za novinarstvo. Znači, bila sam izgleda jedini novinar koji je odbio Fišerov intervju, eto, kad smo kod kuriozuma, a ovog puta sam bila zauzeta organizacijom ženskog šahovskog turnira. U naše vreme šah je bio naš lični hobi.
Državne plate imali su jedino velemajstori Gligorić, Trifunović i Vasja Pirc, član velike trojke jugoslovenskog šaha, a, što kaže Ivkov, mi smo bili neki dodatak. Svi drugi su morali da rade da bi živeli. Ja sam imala tu dvojnu profesiju, novinarstvo i šah.
Nema novina u Jugoslaviji sa kojima nisam sarađivala – televizija, radio, Tanjug, i onda sam na taj način kompenzirala tu tzv. platu jer u moje vreme nagrade su bile smešne. Prvo su bile simbolične, a posle tek tako da imate nešto za džeparac.
Nije bila neka novčana kompenzacija. To je bio danak ljubavi. Znači, radiš za svoju ljubav da se obezbediš, pa da onda možeš da igraš šah.
Šampioni kad odu u eksšampione – to je strašna tragedija
Dva puta sam igrala mečeve za prvenstvo sveta. To nijedan Jugosloven još nije igrao. Nedavno je i Nona Gaprindašvili baš rekla u intervjuu, kad smo bili u Čeljabinsku, da sam ja s njom vodila u ličnom rezultatu i da su moje šanse bile velike; još je rekla da sam i postala prvakinja sveta, opet bi me kasnije neko skinuo, recimo neka Maja ili neko drugi, i opet bih bila eksprvakinja sveta, ali to ne bi bilo ništa čudno.
Ogromne simpatije, veliki ugled koji sam imala u šahovskom svetu stekla sam, između ostalog, zato što sam odbila taj remi koji mi je ponudila Nona. To ovde nije imalo nikakvog efekta, ali u šahovskom svetu jeste. Zato sam ja kao predsednik komisije FIDA za ženski šah na izborima dobila 100 odsto glasova. Koliko znam, nije se desio nijedan sličan slučaj. To je ipak značilo nešto u svetu. Šampioni kad odu u eks-šampione – to je strašna tragedija i drama.
I oni godinama posle ne mogu da se povrate. Ja kažem: možda me je sudbina na neki način i sačuvala? Nakon tri godine sam to prebolela jer sam ponovo došla u formu i dospela do polufinala za prvenstvo sveta.
Međutim, mnogi od njih su do te mere bili nesrećni i razoreni kao ličnosti – to su bile jedne ličnosti koje sam poznavala ranije a druge kasnije. Živeli su sa nekim nervozama, izgubili su želju za životnim radostima.
Ja sam uvek mogla da pobegnem u pisanje, dobijem satisfakciju, nešto lepo napišem ili imam nekog pametnog sagovornika, uživala sam u tome. Za mene je to isto kao da sam pobedila na nekom turniru. A kod njih koji nisu imali ovu drugu profesiju, koji su bili čisti profesionalci, kod njih je poraz imao katastrofalne posledice.
Tigran Petrosijan je izračunao: svi su se menjali, samo smo on i ja igrali neprestano na svetskim prvenstvima 25 godina, bili smo sa najdužim stažom. Svi ostali su ispadali. Dovoljno je bilo da sam ćutala i ja bih sad bila tu neka mnogo velika nacionalna institucija.
Međutim, svima sam govorila što mislim. Izborila sam svoje pravo na slobodu. Ja sam frontovac i neću da me bilo ko ograničava, da me sputava. Nisam bila član ni partije, ni Socijalističkog saveza, ni Crvenog krsta, neću da me iko ograničava u razmišljanju, jer svaka pripadnost nekoj partiji je određeno ograničenje, šta smeš, šta ne smeš.
Za slobodno razmišljanje sam i takva mi je priroda. Ne bih toliko dugo poživela da sam pokušala da menjam svoju prirodu, da prećutim kad treba da prećutim, i to bi se moralo odraziti biološki. Ne možete raditi protiv savesti i da ostanete zdravi iznutra. Možete zdravi samo spolja da izgledate.
A kakvi su svetski šahovski prvaci? Oni su svi lovci raznobojci.
To kao da imate deset-dvanaest lovaca raznobojaca. Hajde da počnem sa Taljem… U Monpeljeu su igrali turnir kandidata, a Gari postao prvak sveta. Talj mu telefonom čestita, i znate kako mu čestita: čestitam eks-prvaku sveta u 2000. I tačno je ovaj 2000. sišao.
E, to je Miša Talj, recimo. Mihail Talj je igrao najlepši i najčudesniji šah, ako treba da nešto upoređujemo.
On je moj Zevs šahovski, to je munja epohe, to se neće roditi ni za petsto ni za šesto godina. I sad, kad ga više nema, sad mu svi priznaju da je genije, a u ono vreme su ga svi osporavali. U Rusiji je bilo zabranjeno da se neko proglasi za genija pošto je sistem ideološki, svi su jednaki.
Nije se smelo ni pisati o tome, sve je bilo zabranjeno. Dok sam bila u Sibiru u decembru, iščitavala sam sećanja Tajmanova, sad mu svi priznaju da je genij. A dok je bio živ, sa skepsom su primali njegove žrtve. Kasparov u knjizi Moji veliki prethodnici, kad je stavio pod kompjuterske analize Taljeve žrtve – nisu bile tako polukorektno opisane. LJudski um nije mogao da dosegne do istine šta je Talj. On je apsolutno, malo je reći genije, vanserijska ličnost, apsolutno čovek koga materijalno ništa nije zanimalo. Da je Talj živ i da mu kažem: Miša, evo tu u jednom selu pored Beograda igra se turnir, voleli bi da dođete, on bi rekao: u redu, Milunka. Mislim, to je nešto neverovatno. On nikad nije imao stvari u koferu, ništa nije kupovao, novac je za njega bio apsolutno nepostojeća vrednost, pravi teret. Takvih niti je bilo niti će ih biti. Kažu da je njegov mozak bio kao fotoaparat, sve je snimao. Tako da je on, recimo, hiljade knjiga iščitao, popamtio sve varijante, sve, sve što čuje, sve što vidi vezano za šah. Jedan jedini prvak sveta u šahu koji nije bio samo prvak sveta u šahu nego najčudesnija ličnost koju sam upoznala u celom svom životu, bio je, kako sam ga ja nazvala, „munja epoha“ Mihail Talj.
Mihail Talj imao je neverovatan mozak
Mi smo se upoznali dosta mladi kad je on debitovao na međuzonskom turniru u Portorožu 1958, a ja sam u susednom mestu igrala žensko prvenstvo Jugoslavije. Začudo, prvi put je došao u Jugoslaviju. Traži mi knjige za čitanje, ja kažem: kako ćete čitati?
On kaže: ne brinite se, razumem ja vaš jezik. Kako razume naš jezik, a mislim, mlad čovek, malo afektira, dobro. Donesem mu ja tri-četiri knjige. Sutradan, on pita: imate li neke druge? Pitam ga: pa kako ste ih već pročitali?
Pa, pročitao sam, eto, pitajte me nešto šta se nalazi na nekoj stranici. Zbilja krenem da ga pitam, čovek diktira sve. A mnogo kasnije ću saznati da je on kao fotograf snimao sve. To su ruski naučnici ispitivali. U stvari, preteča kompjutera, u minutu ne znam koliko stranica, ali on ne samo da snimi da pročita nego to ostane zauvek u njegovoj glavi da može da vam ponovi.
U skladu s tim mogu samo još da dodam, to je bilo moje prvo iznenađenje, a već da ne pričam, ono, broj na kub ili na kvadrat, 5.800 puta 9.700 – u sekundi! Talja sam dovodila na Prirodno-matematički, gde su bili fascinirani svi naši studenti.
Te iste 1958. u Minhenu je bila Olimpijada, tada se još dosta primitivno radilo – bilteni, prepisivanja, diktiranje partija, nije bilo ove moderne tehnike, sve se ručno radilo. Mihail Talj je tada bio druga rezerva sovjetske ekipe, i onda malo igra svoju partiju, malo se šeta, a bilo je pedeset i nešto ekipa.
Ispričaću vam nešto što je ostalo nezabeleženo bilo gde po knjigama. Mladići koji su prepisivali partije koristili su tada važeće duple notacije, te španska, te engleska, ono, lovac na konje, na boje tog i tog, duple, kasnije su to ukinuli Španci i Englezi, teška notacija…
Mihail Talj je snimao sve te partije i, posle svoje odigrane partije, odlazio je kod ovih mladića koji su pripremali bilten i izdiktirao im sve partije svih ekipa, a ekipa je bilo više od pedeset, puta četiri ploče, to je oko dvesto partija! Sve to je opet u sklopu ovoga što sam dosad pričala, kakav je Talj imao mozak.
Botvinik nije voleo nikoga ko ga je pobedio. Jednom je meni u intervjuu izjavio: znate, sve to što smo učili o odbrani Nimcoviča, Rubinštajna itd… sve je to nekako propalo.
Recimo, kad igrate s Petrosjanom, najedanput vidite figure kao da su vam se našle u živom blatu. Ovu Botvinikovu izjavu trebalo je da shvatite kao njegov kompliment. On je bio škrt za bilo kakve komplimente.
Međutim, ne postoji osoba koja je Botvinika zamolila za pomoć a da on nije pomogao. On jeste bio čovek režima, i ostao je to do kraja. Talj je imao smisla za blagi humor, a Botvinik je bio sušta suprotnost. Uvek je bilo nešto cinično u njemu, sarkastično.
Evo primera.
Aleksandar Kotov, ruski šahovski publicista i velemajstor, napisao je knjigu o Aljehinu i primili su ga u Udruženje književnika. Kasnije, Kotov je bio kapiten sovjetske reprezentacije na Olimpijadi u Tel Avivu, 1964. Botvinika to nervira, otkud sad Kotov, kakve ovo ima veze sa književnošću? Ali Kotov je voleo da se progura. I sad, Ben Gurion, predsednik vlade, otvara Olimpijadu. Pošto je rođen u Rusiji, Ben Gurion je otvara na ruskom.
Onda se diže Botvinik i kaže: meni je žao što gospodinu Ben Gurionu ne mogu da se zahvalim na jeziku domaćina, ali ja ću zato govoriti jezikom Puškina, Tolstoja i Kotova. Strašno, mislim! Ali sa druge strane, on je i trpeo takav humor. Recimo, mi smo se uvek sporili.
Botvinik je protiv jugoslovenskog revizionizma i 1969. je došao prvi put da igra kod nas u Beogradu. Dolazim, a tamo Polugajevski, Geler, sede s njim. On kaže: Milunka, prvo da vas pitam – tad se završio meč Petrosijan – Spaski 1969 – za koga je navijala vaša publika?
Ja kažem: za Spaskog. A zašto? Njemu morate objasniti.
Pa zato, odgovorim, Mihail Vasiljevič, dosadili su Jermeni i Jevreji, krajnje je vreme da jedan Sloven bude prvi. Ovi oko mene se svi uplašili da ovaj sada ne uzme putnu kartu da se vrati nazad. Kaže, razumeo sam, idemo dalje.
On je umeo i da otrpi štos na svoj račun, ali je i pravio primedbe. Eto, to je Botvinik, sve je bio. Sve je bilo oštro, sve je to biber i paprika. Kasparov ne da me razočarao, on me je lično uvredio time što je tražio da se pojača bombardovanje Beograda i da se cela Srbija izbombarduje za vreme rata, 1999.
Svejedno je, uprkos tome što je to radio, što se petljao u tu politiku, ipak najveća šahovska ostvarenja su njegova.
On je pokupio sve od svojih prethodnika.
Ako tražimo savršenstvo, ko je najsavršeniji šah igrao od prvaka sveta, onda je to bezuslovno Gari Kasparov i najraznovrsnije je igrao šah.
Turnir: Meč između reprezentacija Belgije i Jugoslavije igrao se u Briselu. Jugoslavija je pobedila u oba kruga, sa 9-1 i 8½-1½.
Lista učesnika: O’Keli je otputovao za Nemačku, te ga je u drugom krugu zamenio majstor Lemer, koji radi toga nije igrao u prvom krugu. Pirc se razboleo, te ga je u drugom krugu zamenio Udovčić.
Turnir: Meč između reprezentacija Zapadne Nemačke i Jugoslavije igrao se u dvorani „Kaiser Wilhelm Museum“. Oba kruga dobila je Jugoslavija sa 5½-4½, i tako slavila ukupnim rezultatom 11-9.
Het Volksdagblad intervjuiše šahovskog majstora Botvinika
Takmičiće se osam svjetski poznatih šahista
Čuveni šahovski majstor iz Sovjetskog Saveza Botvinik stigao je u Amsterdam na veliki AVRO turnir koji počinje 5. novembra. Naravno, „Het Volksblad“ nije propustio priliku da se upozna sa slavnim majstorom. Botvinik je odmah pristao da razgovara sa dopisnikom.
Botvinik – Da, stigao sam ranije jer moram malo da se naviknem na klimu vaše zemlje. Ovo značajno utiče na kvalitet igre. Sviđa mi se Holandija – ona je najjača šahovska sila u čitavoj zapadnoj Evropi.
-Ali Sovjetski Savez prednjači u ovoj plemenitoj igri-, primjetili smo.
Botvinik – Da, ali to ne mijenja činjenicu da je Holandija prva u zapadnoj Evropi, tamo je rođen veliki šahista Euve.
-Da li ste profesionalni šahista? pitali smo.
Botvinik – Ne, u Sovjetskom Savezu nema profesionalnih šahista. Ja sam inženjer elektrotehnike.
Ispričao nam je da je 1932. godine dobio diplomu inženjera na Lenjingradskom politehničkom institutu, radio tri godine u laboratoriji, a sada tamo predaje. U slobodno vrijeme igra šah; za vrijeme nastupa na turnirima daje mu se odsustvo.
– Šta možete reći o svojim kolegama učesnicima predstojećeg turnira? Kako procjenjujete vlastite šanse?
Botvinik – Bez sumnje se može reći da je ovde došlo osam najjačih šahista sveta, u najboljoj snazi. Što se tiče snage moje igre, radije bih o tome razgovarao nakon turnira.
Izrazili smo iznenađenje što nije on, Botvinik, već Levenfiš postao šampion Sovjetskog Saveza. Ispostavilo se da Botvinik nije mogao da učestvuje na poslednjem turniru 1937. godine, i na njemu je pobjedio Levenfish. Kasnije se suočio sa ovim majstorom u meču, ali se meč završio neriješeno.
Botvinik – Bez sumnje, u Sovjetskom Savezu postoje još dva majstora dostojna učešća na turniru u Holandiji – to su Ragozin i Levenfish.
Razgovarali smo o predstojećem meču između Flore i Aljehina.
-Ovo je izuzetno važan meč, kaže majstor Botvinik. – Floor je talentovan šahista i ovo takmičenje će pomoći da se bolje ocijeni njegov talenat.
Pitali smo majstora da li će nakon AVRO turnira moći da nastupi u holandskim klubovima. To bi pozdravili mnogi šahisti. On još nema šta da kaže o ovome. Volio bi da upozna Amsterdam i Holandiju, ali će možda morati brzo da ode. Sledeće prvenstvo Sovjetskog Saveza počeće u januaru. Iako tačan datum nije poznat, ali ako počne početkom januara, onda će Botvinik morati da ode odmah po završetku turnira.
Pitali smo Botvinika o popularnosti šaha u Sovjetskom Savezu.
Botvinik – Teško je reći koliko imamo šahista. Šahovski klubovi postoje u skoro svakoj školi, u fabrikama i preduzećima. Školarci posebno vole šah. Prema tome, AVRO turnir u Sovjetskom Savezu će mnogi pratiti sa najvećom pažnjom. Definitivno imamo više od milion šahista.
– A koliko će njih pratiti prvenstvo Sovjetskog Saveza u januaru?
Botvinik -Takmičenje se održava svake dvije godine. Na ovom prvenstvu će učestvovati 18 šahista, među kojima su velemajstori – Levenfiš, Ragozin, Romanovski, Bogatirčuk, Ilja Rabinovič. Pored prvenstva SSSR-a, igra se i prvenstvo sindikata. Sada su tu dva šampiona – Alatorcev iz Moskve i Šamajev iz Lenjingrada.
-Da li su svi amateri? pitali smo.
Botvinik – Da, ponavljam: nemamo profesionalne šahiste. Ali dešava se da jaki šahisti zarađuju dovoljno novca svojim člancima i lekcijama. Ponekad se u potpunosti posvete šahu. Ali oni ne zarađuju novac učestvujući na turnirima.
Mnogo je novih talenata među mladima. Na primjer, Smyslov – prošle godine osvojio je državno prvenstvo među školarcima. Sada ima osamnaest godina, student je.
Prije prvenstva Sovjetskog Saveza održana su dva polufinalna turnira u Kijevu i Lenjingradu. Trajali su 25 dana, svaki učesnik je odigrao 17 partija.
-Da li su uključeni i predstavnici nacionalnih manjina?
-Druže-, odgovorio je Botvinik, -u Sovjetskom Savezu nema nacionalnih manjina. Na turnirima učestvuju predstavnici mnogih naroda Sovjetskog Saveza: Ukrajinci, Gruzijci, Jermeni, Rusi, Bjelorusi.
Nakon polufinala Lenjingrada, Botvinik nije igrao šah i tek sada, na AVRO turniru, vraća se praktičnoj igri.
U Sovjetskom Savezu šah igraju i majstori drugih umjetnosti. Na primjer, muzičari imaju svoj šahovski klub; poznati violinista David Ojstrah i izvanredni kompozitor Prokofjev su odlični šahisti.
-Takođe-, primjetio je Botvinik, -imamo veoma posebne šahiste: šampione Sjevernog pola. Rekao je da je Krenkel, hrabri radio-operater drift stanice, naučio Papanina da igra šah, a postao je i veliki poštovalac ovog plemenitog sporta.
Povodom prve posjete slavnog ruskog šahovskog majstora Botvinika Amsterdamu – učestvovaće na najjačem šahovskom turniru koji tek počinje – iskoristili smo priliku da mu postavimo nekoliko pitanja o šahu u Sovjetskom Savezu.
Botvinik, čije je ime dobro poznato u međunarodnim šahovskim krugovima, počeo je da igra šah 1923. godine. Od tada je učestvovao na mnogim turnirima. Međutim, nedavno su ga studije inženjerstva gotovo spriječile da obrati pažnju na šahovske turnire.
Na pitanje da li je u Sovjetskom Savezu bilo mnogo profesionalnih šahista, odgovorio je:
– U Sovjetskom Savezu nema profesionalaca u smislu kako se ova riječ koristi u drugim zemljama. Šahovski stručnjaci također igraju na turnirima, ali ne za honorare. Ovi stručnjaci, koji su odabrali šah kao svoju profesiju, obično vode šahovske klubove. Drže praktične i teorijske lekcije, drže veoma posjećena predavanja i proučavaju šah kao nauku. Postoji mnogo takvih klubova. Ima ih ne samo u svakom gradu, već i u svakoj školi, u svakoj fabrici. Jedan od najpoznatijih šahovskih klubova je ‘Klub muzičara’. Čini se da postoji neka veza između muzičkog i šahovskog talenta, jer je poznati violinista David Oistrakh veoma jak šahista. Ali kompozitor Prokofjev igra još jače.
Šah je kod nas veoma popularan, sada ga igra sve više školaraca. Može se reći da u SSSR-u ima više od milion šahista. Čak ni na Sjevernom polu nisu zaboravljeni; radio operater Krenkel postao je „Šampion Sjevernog pola u šahu“.
Svaki okrug ima šahovsku sekciju koja organizuje turnire itd. Sve sekcije su podređene Centralnom komitetu, koji se sastaje u Moskvi. Najvažniji turnir je prvenstvo Sovjetskog Saveza. Održava se svake dvije godine, sledeće će se održati u Moskvi u januaru 1939. godine. Na njemu učestvuje osamnaest najjačih sovjetskih šahista, među kojima su Levenfiš, Ragozin, Bogatirčuk, Rabinovič i drugi. Prvo su se svi morali plasirati u polufinale.
Botvinik smatra da je 18-godišnji student Smyslov, koji je prošle godine osvojio omladinsko prvenstvo, veliki talenat.
Botvinik nije rekao ništa o rezultatu velikog međunarodnog turnira, „koji je od velikog interesa za šahovski svijet Sovjetskog Saveza“.
– Sastav turnira je toliko jak da je teško razmišljati unapred. Mislim da dr Euwe ima odlične šanse.
– Zar ne biste voljeli da igrate meč za svjetsko prvenstvo?
U jedan glas sa šarmantnom mladom suprugom koja igra šah „samo kod kuće“, iako je u ovom slučaju, naravno, ovo prilično relativna procena, Botvinik je odgovorio:
Povodom rođendana šestog svetskog prvaka, šahovski bloger i prevodilac Aleksej Zaharov pronašao je kod nas nepoznate stare publikacije
De Tribune (01.06.1934.)
Kao što smo i obećali našim čitaocima, u nastavku donosimo pregled meča Botvinnik-Flohr. Velika nam je cast da objavimo Botvinikov članak, napisan posebno za nas.
Prije meča sam mislio da ću izgubiti. Kao pripremu proučio sam oko 100 partija koje je Flohr igrao sa raznim majstorima u poslednje vrijeme. Od njih sam saznao da Flohr voli da primjenjuje određene „novitete“, koje potom razvija na vrlo umjetnički način. Tokom meča, izbjegavao sam ove „novitete“: na primer, skoro nikad nisam igrao za crnog normalno na otvaranje daminog pješaka.
Mjesec dana priprema me je uvjerilo da mogu postići oko 5 poena u 12 partija. Činilo mi se vrlo realnim rezultatom.
Prvi dio meča, odigran u Moskvi, gdje sam uspeo da sakupim 2 poena u 6 partija, samo je dokazao tačnost moje pretpostavke. Nadao sam se da ću izvući lenjingradski dio meča i uzeti željenih 5 poena. Ta se nada temeljila na činjenici da sam prvu partiju izgubio zbog greške u oskudici vremena, a šestu zbog nepovoljnog otvaranja.
Kao što vidite iz konačnog rezultata, u drugom dijelu sam dobio dvije partije. Prvu – zahvaljujući ozbiljnoj pripremi, drugu – zahvaljujući dobro odabranom otvaranju, koje sam pažljivo proučavao, ali Floor ga nije poznavao u svim njegovim suptilnostima.
Zanimljivo je da među sovjetskim šahistima postoji mišljenje da je Flohr odličan kombinator. Proučavanje njegovih partija, analiza njegove igre mi je pokazalo da kombinacija za njega nije glavna stvar. U svakoj partiji nastoji da stekne prednost, a prednost u otvaranju smatra najvažnijom.
Flohr je nesumnjivo jedan od najjačih šahovskih majstora našeg vremena. Neću poreći da sam u ovih 12 partija morao da uložim mnogo više truda od Flora. To je bilo posebno vidljivo kada sam došao u blagu prednost, ali je Flohr bez većih poteškoća doveo partije do neriješenog rezultata.
Flor ima veliko iskustvo igranja sa poznatim majstorima i zahvaljujući tome se mnogo brže orijentiše u različitim pozicijama; takođe ima izvanrednu tehniku. Naravno, to je u velikoj mjeri uspio postići zahvaljujući svom „profesionalnom“ statusu; redovno se takmiči na turnirima i daje simultanke.
Meč je dokazao da majstori Sovjetskog Saveza pripadaju međunarodnoj klasi. Postoje i drugi majstori u SSSR-u, kao ja- na primjer, Levenfish, Ilya Rabinovich, Romanovski, Ilyin-Zhenevsky, mladi Alatortsev, Ryumin i Rauzer. Svi ovi majstori su među dvadeset najjačih na svijetu.
Flohrova simultanka u Domu štampe u Lenjingradu protiv 50 šahista prve i druge kategorije ne samo da je pokazala ogromnu snagu našeg šahovskog kolektiva, koji ima niz dobrih igrača: Flohr je pokazao odličnu igru u simultanci, pa iako se rezultat pokazao lošijim nego u Moskvi, pokazao se sasvim dostojnim. U prvih sedam sati Flohr je igrao vrhunski, u početku je bio bolji na svim tablama, ali je onda doživio neočekivani poraz koji ne bi bio moguć ni u jednom drugom gradu. Bez sumnje, Aljehin bi pokazao mnogo lošiji rezultat protiv istih protivnika. Smatram da je Flohr najveći igrač simultanki na svijetu.
Veoma sam zadovoljan ishodom meča. Pokazao je da šahisti Sovjetskog Saveza nisu ništa lošiji od drugih i da mogu postići još bolje rezultate.
De Tribune (01.06.1934.)
Zahvaljujemo Botvinniku na ovom zanimljivom pregledu takmičenja. Međutim, njegovim razmatranjima ne možemo a da ne dodamo nekoliko svojih misli na njegove komentare sa kojima se ne slažemo u potpunosti.
Tvrdeći da su mu Levenfish, Rabinovich i drugi po snazi jednaki, Botvinik pokazuje veliku skromnost. Nema sumnje da je Botvinik daleko najjači šahista u Sovjetskom Savezu, a to je očito dokazao držeći nekoliko godina šampionsku titulu.
Botvinnikova tvrdnja da je Flohr više pozicioni, a ne kombinacioni šahista ni na koji način nije potkrepljena njegovom prilično naivnom opaskom da Flohr pokušava steći pozicionu prednost u „početnoj“ fazi igre. Niti preuzimamo odgovornost za napad na Aljehina. Bilo bi čudno da članak iz SSSR-a nije sadržavao neku vrstu „igle“ protiv Aljehina.
Ipak, sve to ne kvari Botvinikovu odličnu igru u meču protiv Flohra. Međutim, ne vjerujemo da je Botvinik već ravan Floru po snazi. Botvinnik je igrao u izuzetno povoljnim uslovima, ali Flohr je igrao na teškom turniru u Španiji, zatim je imao dug put vozom, a nije ostalo vremena za aklimatizaciju. Ovo drugo je, kao što smo naučili iz vlastitog iskustva, faktor koji ne treba potcijeniti.
Međutim, ovaj meč je veliki uspjeh za Botvinika, kao i za ćitav šahovski pokret Sovjetskog Saveza. Ovo je postao vrlo jasan dokaz da se šah koristio kao sredstvo za opšti kulturni razvoj, kako u Sovjetskom Savezu, je odgovarajući i jedini ispravan metod. Organizacija meča kojeg su u SSSR-u pratili milioni – Botvinikovo ime je poznato svima, uključujući i nešahiste Sovjetskog Saveza – nesumnjivo je postala veliki korak ka velikom šahovskom cilju postavljenom u zemlji: da svi stanovnici SSSR trebaju da znaju o šahu i znaju da ga igraju.
Danas se navršava 111 godina od rođenja Mihaila Mojsejeviča Botvinika, šestog prvaka svijeta, patrijarha sovjetske šahovske škole.
Nesumnjivo veliki igrač koji je uticao na pristup šahu nekoliko generacija.
Postavio je temelje i pokazao kako se prema svemu odnosi. O proučavanju igre, sveobuhvatnoj pripremi, stalnom sistematskom radu. On je jedini od šampiona koji je želio i uspio da prenese svoje znanje i učenje.
Sada su mnogi njegovi postulati ispravljeni, neki čak i revidirani, ali se njegov uticaj i dalje osjeća.
Botvinik je bio veoma kompleksan i, ako hoćete, težak čovek. Pripremajući se za svoj govor na Harvardu, u potpunosti posvećen životu i radu IMB-a, pažljivo sam pročitao/ponovo pročitao mnoge materijale, ispitao Jakova Isajeviča Neštada, analizirao činjenice – i, možda, počeo da se ponašam još gore prema Botviniku -čovjeku. Bio je apsolutno proizvod svog vremena – okrutnog i nemilosrdnog vremena. Vremena kada je sve bilo crno-bijelo i kategorično. Ali on je bio isto tako nemilosrdan prema sebi, što je, zajedno sa višestrukim talentom, omogućilo Mikhalu Moiseichu ne samo da uđe u istoriju naše igre, već da tu zauvijek ostane kao jedan od osnivača modernog šaha. Bez njega ne bi bilo sovjetskog šahovskog buma, a to je slučaj kada je ulogu pojedinca teško precijeniti.
Ne samo Botvinika, nego Smislova/Bronštajna/Keresa… Ne. Nemoguće je zamisliti nekoga na njegovom mjestu. Samo zahvaljujući Botviniku – njegovim uspjesima, njegovoj ličnosti – šah je zauzeo tako nesrazmjerno visok položaj u sovjetskom društvu, u čijim plodovima svi uživamo do danas. A njegov pristup šahu, iako ne kao apsolutni postulat, živi i danas u licu nekih od vodećih igrača (prvenstveno Caruane).
Šira javnost poznaje samo Botvinika, ‘zakopčanog’, ali nije uvijek bio takav. I znao je da se našali, i nije bježao od ženske pažnje. Ne u Taljevovim razmjerama, naravno, ali nije bio ni neosjetljivi komunista-šahista hladnog srca, kako ga ponekad prikazuju.
Tokom godina je, naravno, postao mekši. Ali svejedno bio je disciplinovan, vježbao, brinuo se o sebi, pa čak i kuvao.
Smatrao je važnim pisati o svojim slabostima kako drugi ne bi ponovili greške. Nemoguće je zamisliti još jednog svjetskog prvaka koji će u svojoj autobiografiji napisati kako se on, već tinejdžer, uhvatio za stomak koji ga je bolio, i kako je trčao kući, trčao, ali se malo prije vremena opustio… I branio je ovaj odlomak u borbi sa cenzorom – jer je ovaj događaj smatrao značajnim, a izbjegavanje takvih grešaka važno je sa stanovišta buduće briljantne karijere.
A karijera – kakva nevjerovatna karijera. Koje je teškoće imao tokom treninga. Kako se izgradio i prilagodio. Kako je znao da radi – i još jednom ponavljam, kako je divno uspio da toliko toga prenese u svojim knjigama, svojim studentima – a prije svega Kasparovu.
Ni na jednoj listi najboljih šahista u istoriji nećete videti Botvinika među prvih pet. I, možda, zasluženo. Ali vjerovatno ne postoji NIKO ko je imao tako složen pozitivan uticaj na šah.
Velemajstor Svetozar Gligorić je preminuo 14. avgusta 2012. i to je prilika da se setimo nacionalnog Glige, kako su ga zbog uspeha i popularnosti iz milošte zvali jugoslovenski ljubitelji drevne igre.
Kao i većina dečaka, bio je opčinjen fudbalom. Igrao ga je po čitav dan na obalama Save i Dunava, ili na mestu današnje pijace na Zelenom vencu u Beogradu. Vraćajući se kući, često je u obližnjem bifeu na uglu Prizrenske i ulice Kraljice Natalije, za stolom do velikog staklenog izloga, gledao goste zadubljene u njemu nepoznatu igru. S vremena na vreme pomerali bi drvene figure na crno-beloj tabli. Priljubljenog lica na staklo, zadivljeno je posmatrao prizor pred sobom, jer kao dečak nije smeo da uđe u bife. Čežnjivi ritual je trajao dve-tri godine.
Prelomni momenat dogodio se kada je polomio nogu igrajući fudbal na Đačkom kupatilu. Prikovan za postelju – počeo je da izučava šah. Ne seća se kako ga je i od koga naučio, ali mu se u potpunosti posvetio. Siromašni roditelji nisu mogli da mu kupe šahovsku garnituru, pa je figure napravio od sasušenog hleba, a na dnu kutije od bombonjere, školskim tušem, iscrtao crno-bela polja. Iz šahovske rubrike Ozrena Nedeljkovića u Politici isecao je partije i lepio u školsku svesku. Tako je počela karijera jednog od najboljih svetskih šahista sredine prošlog veka.
Brzo je napredovao. Bio je vodeći igrač Beogradskog šah kluba, krajem tridesetih najboljeg u Kraljevini Jugoslaviji. Senzacionalnom pobedom na Sveamaterskom prvenstvu države 1939. u Zagrebu, sa 16 godina, postao je najmlađi jugoslovenski majstor.
Tokom Drugog svetskog rata, u partizanima, nije imao nikakvog dodira sa šahom. Po oslobođenju, bio je zadužen za oživljavanje šahovskog života u državi, kako je u šali znao da kaže „bio sam ministar za šah“. Između ostalog učestvovao je u organizaciji prvog posleratnog šampionata države u Novom Sadu 1945, obezbedio je prostorije za šahovski dom iznad restorana Dušanov grad u Beogradu… Uporedo je izrastao u vodećeg jugoslovenskog šahistu. Dve-tri godine mu je odolevao dr Petar Trifunović, a onda je nastala Gligina era u jugoslovenskom šahu. Od 1947-1965. bio je 11 puta prvak države. Od 1946-1983. bio je reprezentativac Jugoslavije 131 put, odigrao je 544 partije, pobedio 188, remizirao 286 i izgubio 70. Bio je predvodnik državnog tima u zlatno doba jugoslovenskog šaha, kada smo bili druga šahovska nacija iza neprikosnovenog Sovjetskog Saveza. Osvojio je 12 olimpijskih medalja, zlatnu, 6 srebrnih i 5 bronzanih. U Minhenu je imao najbolji pojedinačni rezultat na prvoj tabli, 12 poena iz 15 partija. Na Evropskim ekipnim prvenstvima je osvojio 5 srebrnih i bronzanu medalju. Sa Borisom Spaskim je u Batu 1973. imao najbolji pojedinačni rezultat na prvoj tabli 5 (7), a u Hamburgu 1965. i Plovdivu 1983. bio je najuspešniji na drugoj.
Svetozar Gligorić u partiji sa Paulom Keresom na Olimpijadi u Helsinkiju 1952
Pažnju međunarodne šahovske javnosti skrenuo je na sebe neočekivanim trijumfom na turniru u Varšavi 1947. sa dva poena prednosti ispred Vasilija Smislova, jednog od šestorice kandidata za svetskog prvaka posle smrti šampiona Aleksandra Aljehina. Internacionalni majstor je postao 1948. a velemajstor 1951. najmlađi u svetu iza Davida Bronštajna. Učesnik je turnira kandidata za svetskog prvaka: u Cirihu 1953. je zauzeo 13. mesto, a 1959. na turnirima održanim na Bledu, Zagrebu i Beogradu bio je 5. U četvrtfinalnom duelu sa Taljem u Beogradu u proleće 1968. poražen je 3½:5½. Krajem pedesetih važio je za najboljeg igrača sveta van Sovjetskog Saveza.
Odigrao je oko 4000 turnirskih partija, od toga veliki broj antologijskih. Kao tri najlepše izdvajao je pobede nad Migelom Najdorfom u Mar del Plati 1953. i dve nad Tigranom Petrosjanom: na Turniru oslobođenja Beograda 1954. i na Turniru mira u Zagrebu 1970. Dao je ogroman doprinos šahovskoj teoriji, a njegova Mar del Plata varijanta je odigrana oko 7000 puta u turnirskoj praksi.
Svetozar Gligorić je bio i plodan šahovski pisac. Osim više teorijskih, tokom meča za titulu Fišer-Spaski u Rejkjaviku u leto 1972. pisao je knjigu Meč stoleća. Sećajući se zbivanja na Islandu, često je govorio:
Dva i po meseca sam po čitav dan radio zatvoren u hotelskoj sobi. Meč stoleća sam preživeo poput kaluđera koji piše letopis u svojoj keliji.
Knjiga na engleskom je objavljena samo tri dana po završetku meča i postala svetski bestseler. Ubrzo je prevedena na francuski, španski, nemački, portugalski i naš jezik i prodata u oko 400 hiljada primeraka.
Istovremeno sa šahovskom karijerom, Svetozar Gligorić je bio uspešan novinar, najpre u Borbi, tokom pedesetih je bio spoljnopolitički komentator NIN-a, a poslednjih dvadesetak godina bio je novinar Radio Bograda.
Svetozar Gligorić je govorio 6 svetskih jezika i bio vrstan spoljnopolitički komentator
Gliga je bio veliki ljubitelj muzike. Po čitavom svetu je kupovao gramofonske ploče i bio poznat kao najveći kolekcionar u Jugoslaviji. Po malo je svirao klavir i gitaru, a u 81. je počeo da izučava muziku. Profesori sa Muzičke akademije su mu davali privatne časove. Ljubav prema muzici je krunisao 2011. kao kompozitor, objavljivanjem kompakt-diska Kako sam preživeo XX vek.
Na predstavljanju CD-a, februara 2011.
Svetozar Gligorić je preminuo 14. avgusta 2012. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Danas, kada Uzbekistan slavi uspjeh reprezentacije, želio bih podsjetiti na Georgija Agzamova.
Prvi velemajstor Uzbekistana i čitave Centralne Azije, Agzamov se probio u elitu sovjetskog šaha na samom početku osamdesetih. Međutim, „probio“ nije sasvim tačan opis. U svojim prvim nastupima nije smrvio sve protivnike odjednom, već je metodično napredovao.
Posjedujući ne južnjački, već istočnjački temperament, Agzamov se odlikovao nevjerovatnom izdržljivošću, upornošću i strpljenjem. Sve to, pomnoženo sa nesumnjivim šahovskim talentom, dalo je rezultat – do tridesete godine uzbekistanski velemajstor bio je među 20 najboljih na svijetu.
Odrastao u porodici poznatih ljekara, u gradiću udaljenom sat i po vožnje od Taškenta, Agzamov se ustvari sam napredovao. Razvijao se polako ali solidno. Pošto nije imao stalnu priliku da trenira sa trenerima iz Taškenta, učio je na svojim greškama, a ne iz teorije, što mu je omogućilo da razvije poseban stil. Smiren, čvrst, inteligentan – za tablom se pretvorio u neumornog borca: borio se do kraja, spašavao najteže pozicije, znao je i sam satima da iscrpljuje protivnika, naučio da majstorski analizira prekinute partije
Agzamov stil nije bio omiljen. Ali bio je veoma efikasan. Ako želite, uzbekistanski velemajstor je na neki način bio prethodnik Carlsena – naravno, prilagođen univerzalizmu i razmjeru talenta koji je potreban danas. Agzamovu nije sve bilo lako, kasno je postao majstor i velemajstor, stalno je napredovao, a svoj vrhunac je, po svemu sudeći, trebao dostići krajem osamdesetih.
Nažalost, tragična, apsurdna smrt nedelju dana pre trideset drugog rođendana prekinula je ovaj put. U Uzbekistanu ga pamte, svake godine se održavaju jaki turniri u njegov pomen – a kroz ovu školu prošli su i svi članovi olimpijskog tima. U velikoj meri zahvaljujući uspjehu Agzamova, šah je dobio podršku u republici osamdesetih godina i prvo je došla jaka generacija koja je osvojila srebro u Manili 1992. godine, zatim je Kasimdžanov stasao, a sada je stasala nova, najmoćnija generacija.
Ali sjećamo se kako je sve počelo. Blagoslovena uspomena na Georgija Tadžijeviča Agzamova!
Turnir: Druga liga Jugoslavije igrala se u dve grupe (Pančevo i Osijek). U ovoj grupi igralo je 6 ekipa, a poslednje kolo donelo je velike zaokrete, te je pobedio Ljubljanski ŠK i tako se plasirao u Prvu ligu Jugoslavije 1952. Pobednička ekipa igrala je u sastavu: Krivec (2½ iz 5), Sušnik (1½ iz 4), Čisar (3 iz 5), Ribarič (3 iz 5), Grosek (4½ iz 5), Gabrovšek (2½ iz 5), Vrhovec (3½ iz 4) i Sivec (1 iz 2).
Lista učesnika: Prvobitno je bilo predviđeno da Druga liga Jugoslavije ima 10 članova: poslednje dve ekipe sa Prve lige Jugoslavije 1950 (Zagreb i Borac Čačak), treći i četvrti sa Druge lige Jugoslavije 1950 (Ljubljanski ŠK i Osijek), te šest pobednika republika. Zbog mera štednje broj je tokom godine smanjen na 8, pri čemu su Ljubljanski ŠK i Osijek prebačeni na republička prvenstva, ali jedino je Osijek disciplinovano igrao republičku ligu. Svoja „prava“ tražio je Ljubljanski ŠK, a potreživanja je bez nekih osnova imala i Crvena Zastava (sada Radnički). ŠSJ donosi odluku da se broj poveća na 12, te da direktno uđu Ljubljanski ŠK i Osijek, kao i Crvena Zastava, a da preostalo mesto popuni najbolja ekipa iz Vojvodine, Kurjački iz Pančeva. Pobunili su se Bosanci, jer je Sarajevo bilo ispred Crvene Zastave, a nije imalo privilegije, te je dodata i druga ekipa iz Bosne i Hecegovine, Nikica Pavlić.
Kvalifikacije: Prethodna Liga Srbije 1950 igrala se sa 10 klubova, što je finansijski opterećivalo, pre svega, vojvođanske klubove. Zato je ove godine sistem promenjen, ligu je činilo 16 timova koji bi posle dve runde kup dvomeč kvalifikacija formirali finalnu grupu sa 4 ekipe. Prva runda kvalifikacija igrana je 25. marta, a početak finala 24. juna. Redosled u finalu je bio sledeći: 1. Beograd 14½, 2. Kurjački 12, 3. Borac 11½, 4. Spartak 10 [Šah 5.16 (1951)]. U Sloveniji (Maribor, 8-9.12.1951) je Triglav Ljubljana pobedio Branik Maribor sa 9:7 (5:3, 4:4) [Slovenski Poročevalec (11.XII 1951)]. U Hrvatskoj su igrane dve grupe, u Osijeku: 1. Osijek 19, 2. Sisak 17, Sloga (Vukovar) 16½, Varaždin 14½, Borac (Zagreb) 13, a u Rijeci: Lokomotiva (Rijeka) 19, Torpedo (Rijeka) 16½, Dubrovnik 10, Zadar 8½, Šibenik nije nastupio. Finalni meč između Osijeka i Lokomotive nije igran jer su se obe ekipe plasirale dalje [Šahovski vjesnik 5.12 (1951)].
Turnir: Druga liga Jugoslavije igrala se u dve grupe (Pančevo i Osijek). U ovoj grupi igralo je 7 ekipa, a pobedio je Triglav zahvaljujući visokoj pobedi u poslednjem kolu (i većim brojem poena osvojenim na prve četiri table od Zagreba, 16:14) i tako se plasirao u Prvu ligu Jugoslavije 1952. Pobednička ekipa igrala je u sastavu: Šiška (3½ iz 6), Blinc (3½ iz 6), Trampuž (3 iz 6), Bendečić (6 iz 6), Volk (5½ iz 6), Požar 0 (iz 2), Kočevar (4½ iz 6), Franček Brglez (3 iz 4), Sušnik (½ iz 2) i Roblek (2 iz 4).
Lista učesnika: Prvobitno je bilo predviđeno da Druga liga Jugoslavije ima 10 članova: poslednje dve ekipe sa Prve lige Jugoslavije 1950 (Zagreb i Borac Čačak), treći i četvrti sa Druge lige Jugoslavije 1950 (Ljubljanski ŠK i Osijek), te šest pobednika republika. Zbog mera štednje broj je tokom godine smanjen na 8, pri čemu su Ljubljanski ŠK i Osijek prebačeni na republička prvenstva, ali jedino je Osijek disciplinovano igrao republičku ligu. Svoja „prava“ tražio je Ljubljanski ŠK, a potreživanja je bez nekih osnova imala i Crvena Zastava (sada Radnički). ŠSJ donosi odluku da se broj poveća na 12, te da direktno uđu Ljubljanski ŠK i Osijek, kao i Crvena Zastava, a da preostalo mesto popuni najbolja ekipa iz Vojvodine, Kurjački iz Pančeva. Pobunili su se Bosanci, jer je Sarajevo bilo ispred Crvene Zastave, a nije imalo privilegije, te je dodata i druga ekipa iz Bosne i Hecegovine, Nikica Pavlić.
Kvalifikacije: Prethodna Liga Srbije 1950 igrala se sa 10 klubova, što je finansijski opterećivalo, pre svega, vojvođanske klubove. Zato je ove godine sistem promenjen, ligu je činilo 16 timova koji bi posle dve runde kup dvomeč kvalifikacija formirali finalnu grupu sa 4 ekipe. Prva runda kvalifikacija igrana je 25. marta, a početak finala 24. juna. Redosled u finalu je bio sledeći: 1. Beograd 14½, 2. Kurjački 12, 3. Borac 11½, 4. Spartak 10 [Šah 5.16 (1951)]. U Sloveniji (Maribor, 8-9.12.1951) je Triglav Ljubljana pobedio Branik Maribor sa 9:7 (5:3, 4:4) [Slovenski Poročevalec (11.XII 1951)]. U Hrvatskoj su igrane dve grupe, u Osijeku: 1. Osijek 19, 2. Sisak 17, Sloga (Vukovar) 16½, Varaždin 14½, Borac (Zagreb) 13, a u Rijeci: Lokomotiva (Rijeka) 19, Torpedo (Rijeka) 16½, Dubrovnik 10, Zadar 8½, Šibenik nije nastupio. Finalni meč između Osijeka i Lokomotive nije igran jer su se obe ekipe plasirale dalje [Šahovski vjesnik 5.12 (1951)].
Turnir: Prvenstvo NR Srbije igrano je u dve grupe od po 14 igrača, što je bila treća stepenica u sklopu Šampionata Jugoslavije 1951. U prvoj grupi nadmoćno je pobedio Nedeljković, te se kao i drugoplasirani Andrić direktno plasirao na Šampionat Jugoslavije 1951. Za Polufinale šampionata plasirali su se Sokolov, Molerović i Smederevac. Sokolov i Molerović su postali majstorski kandidati. Sudio je Nemanja Stojanović.
Zanimljivosti: Segi je najveće znanje pokazao u partiji sa Smederevcem. Naime, kovertirao je slabo, pa se pre nastavka napravio bolestan i zamolio sudiju da odloži nastavak. Kako ni to ne bi pomoglo, jer bi partija ipak morala da se igra, sa snuždenim licem ponudio je Smederevcu remi. Ne znamo da li je Smederevac bio sažaljiv zbog njegove „bolesti“ ili je mislio da je Segi kovertirao najjače, ali je dao remi. Kad su otvorili koverat, videlo se da je Segi kovertirao slab potez i da je Smederevac mogao dobiti.
Lista učesnika: Prvenstvo Beograda održano je u tri grupe sa ukupno 43 igrača, odakle su se plasirali, iz Prve grupe 1. Andrić, 2. Smederevac, 3-4. Dobrojević i Rade Jovanić, 5-6. Molerović i Vlatko Jovanović; iz Druge grupe 1-2. Matulović i Božić, 3. Sava Vuković, 4-6. Čegarević, Rakić i Mikić; iz Treće grupe 1-3. Janošević, Avirović i Đurašević, 4. Krstić, 5. Vlasta Jovanović [Šah 5.19 (1951)].
Turnir: Peti ženski šampionat FNR Jugoslavije igrao se u Zagrebu, a titulu je odbranila Verica Jovanović. Sudio je dr Razum.
Lista učesnika: Odlukom ŠS Jugoslavije broj učesnica je smanjen u odnosu na prethodne godine. Pretpostavljam da su direktno uključene prve četiri sa Ženskog šampionata Jugoslavije 1950: Jovanović, Cvenkel, Nađ i Timofejeva. Ostale su se plasirale sa republičkih prvenstava, iz Srbije (Kragujevac, 21-29.8.1951): Saturović, Lazarević, Bačić; iz Hrvatske (Zagreb, ?.7.1951): Ročić-Delak, Vinceljak, Bertok; iz Slovenije: Pongrac, Osterc; iz Bosne i Hercegovine Velimirović, a i iz Makedonije Kazakova.
Turnir: Ženski šampionat Srbije održan je u Kragujevcu. Od prvog kola vodile su Suturović i Lazarević sa maksimalnim učinkom, do međusobnog duela koji je završen remijem, te su tako podelile prvo i drugo mesto. Na Ženski šampionat Jugoslavije 1951 plasirale su se Suturović, Lazarević i Bačić. Sudio je Dušan Nedić.
Lista učesnika: Učestvovalo je 11 šahistkinja koje su se plasirale preko prvenstva Vojvodine i Beograda, bez ijedne predstavnice Centralne Srbije.
Turnir: Prvi turnir u reorganizovanom ciklusu za ženskog prvaka sveta bio je Zapadnoevropski zonski turnir u Veneciji. Turnir je ubedljivo osvojila Hemskerk, a sledile su Brus, Benini i Rinder, koje su se tako plasirale dalje. Bilo je četiri nagrade, od čega prva 100000 lira, dok su ostale dobile 3000 lira po poenu.
Zanimljivosti: Po prvi put u istoriji, jugoslovenske šahistkinje pojavile se se na međunarodnoj sceni.
Turnir: Pet godina je prošlo otkad je prilikom bobmardovanja Londona poginula Vera Menčik, a FIDE je precizirala sva sportna pitanja. Ženski šampionat igrao se u Domu Crvene armije u Moskvi. Dominirale su domaće takmičarke koje su zauzele prva četiri mesta, a iznenadila je pobeda Ljudmile Rudenko koja je postala svetska prvakinja.
Lista učesnika: Sovjeti su kao domaćini sami slali pozive zemljama čije su šahistkinje imale pravo učešća, te su rukovodeći se informbiroovskom diskriminacionom politikom zanemeli u slučaju Jugoslavije, koja je o održavanju turnira saznala iz inostrane štampe, kad je turnir već bio u toku. Tako se dogodilo da ne nastupi Slava Cvenkl, koju je ŠS Jugoslavije odavno delegirao i o tome obavestio FIDE.
Blog Šah-mat liste 