Šahovski turnir za Međunarodni praznik rada osvojio je Victor Garcia


Ususret Međunarodnom prazniku rada, u Zagrebu je 29. travnja održan brzopotezni šahovski turnir u 9 kola.

Pobijedio je mladi španjolski šahist Victor Hugo Garcia Gracia s osvojenih 8,5 bodova. Drugi je bio junior Ivan Marfat, još uvijek šahist bez titule i kategorije, koji je skupio 6,5 bodova i igrom iznenadio mnoge favorite.

Treće mjesto zauzeo je iskusni majstor FIDE i rejting favorit Marijan Krištović sa 6 bodova, koliko su osvojili i najuspješniji kadet Andrej Gal i najuspješniji senior iznad 65 godina Vojislav Poljak. Najuspješnija šahistica na turniru bila je Mira Srebro sa 3,5 osvojena boda.

Poredak na turniru: 1. Victor Hugo Garcia Gracia 8,5 bodova, 2. Ivan Marfat 6,5, 3-5. Marijan Krištović, Andrej Gal i Vojislav Poljak 6, 6. Borislav Ranogajec 5,5, 7-10. Darko Mikec, Zdenko Bender, Denis Jakupec i Marko Lovrić 5, 11-13. Dubravko Klement, Dejan Glišić i Mladen Trempetić 4,5, 14-16. Marko Mužar, Željko Mužar i Borivoj Đurić 4, 17. Mira Srebro 3,5, 18-19. Davor Miljković i Ana Vuljanić 3, 20-21. Đuro Babić i Božo Jurišić 2,5 te 22. Stana Marić 0,5 boda.

Dejan Glišić

Šahovski turnir za Međunarodni praznik rada osvojio je Victor Garcia – ZG-magazin

Milan Draško: “Osjećaj da potpuno raspolažete slobodnim vremenom je dragocjen”


Piše: Biljana Noković

 02/04/2022 10:02

Milan Draško je igrajući šah obišao veliki dio svijeta. Turniri su ga vodili od Indije do Amerike, od Rusije do . Mnogo toga saznajemo i iz knjige „Putujući sa figurama“ zbirke priča koju je diplomirani žurnalista i šahovski velemajstor promovisao na prošlogodišnjem sajmu knjiga u Podgorici i rijetka je u putopisnoj šahovskoj oblasti.

Hiljade šahista svakodnevno putuju svijetom i igraju. Pisanje im valjda izgleda kao predubok okean. Najteže je krenuti a meni se dogodilo da sam nešto ranije počeo da koristim brojna putovanja osim za šah i šahovske uspone i padove i za pisanje. Ima to veze i sa diplomiranjem žurnalistike na sarajevskom fakutetu na šta sam jako ponosan. Možda sam ponajviše tada (sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka) dobro igrao šah, obećavao. Tada su bili čuveni turniri Bosne u Holidej inu. Nakon Olimpijade (1984) naglo je porasla ambicija organizatora pa je i turnir postao veliki u evropskim razmjerama. Listu učesnika je predvodio Viktor Korčnoj, trostruki vicešampion svijeta.“

Mnogo puta su čuveni šahisti dolazili na ove prostore. Priliku je koristio da ih upozna, nauči što više i to primjeni. Milan Draško je učestvujući na bilo velikim ili malim turnirima uvijek nalazio vremena da obiđe grad. Zabilježio je i brojne anegdote a prva – na prvom putovanju.

“To je bilo moje prvo putovanje na Svjetsko kadetsko prvenstvo u Francuskoj, između Nice i Kana. Za dječaka iz provincije kao što je Čapljina to je bilo kao da putuje na kraj svijeta a ni jezik se nije baš najbolje znao. Putovao je i trener Kićo Bekan a ispostavilo se da idemo preko Milana, tada grada „opasne“ reputacije što nas je šokiralo. To vam je tako kada neko drugi kupuje karte. U Milanu smo presjedali u toku noći a da bi bilo još dramatičnije, baš tada je nestalo svjetla. Prije toga smo uočili tamnopute ljude koji leže po uglovima. I sad pitanje – šta će biti? Brzo je došlo svjetlo, sve se dobro završilo a prva slika koju smo ugledali je italijanski policajac – sitan i slabašan. Trener Kićo, sa blagom ironijom, reče: „Znači, on bi nas zaštitio….“. Od tada je prošlo 45 godina i nikada poslije nije nestalo svjetla u Milanu.”

Put su nastavili ka Nici. Lokalni taksista, umjesto da ih već iscrpljene od putovanja doveze na turnir, ostavio ih je kod ograde hipodroma. Trener predloži da se vrate a kako je Svjetsko prvenstvo bilo san čapljinskog tinejdžera nije htio nazad. Pomogla je prolaznica tako što je pozvala organizatora da dođe po njih. Drama je završena a ljubazna dama nikad zaboravljena. Bio je to prvenstvo na kojem je prvi put nastupio Gari Kasparov koji će za osam godina postati prvak svijeta u apsolutnoj konkurenciji. Drugo putovanje je bilo prema Plimutu na Atlantiku, dugo je trajalo a promijenili su šest vozova kaže Milan:

„Sa mnom je išao sekundant Tahir Mahmutefendić. On je bio iz profesorske porodice, dobro je znao engleski i italijanski jezik, veliki putnik. Dakle, šest vozova mijenjamo, putujemo preko Lamanša, brod se ljulja i odjednom … prozovu nas. Nimalo ugodno u tom trenutku ali se na kraju ispostavilo da nije ništa. Dolazimo u Dover, iz Dovera u London i ponovo u gluho doba noći a vani snježna mećava. Imamo adresu pansiona a naći ga u tolikom gradu i pod takvim uslovima prosto je nevjerovatno. Kao da tražite iglu u plastu sijena. Ipak nađemo pansion pa mi je to iskustvo jako drago. Zamislite kolika je bila moja želja mada je to bio obični turnir, nikakvo prvenstvo a tek dobra volja mog tadašnjeg kluba Bosna.“

Osamdesetih godina Milan Draško je više putovao na istok. U Sovjetski Savez se išlo da bi se učio šah a 1985 godine je dobio poziv za čuveni „Memorijal Paula Keresa1985“. Listu učesnika je predvodio Mihail Talj, Milan Draško je bio bolji:

„Memorijal Paula Keresa“ jedan je od najprestižnijih turnira u SSSR-u. Turnir devete kategorije okupio je izuzetne asove sovjetskog šaha, pripadnike nekoliko generacija. Posebnu draž turniru daje nastup jednog od najgenijalnijih šahista u istoriji, bivšeg svjetskog prvaka Mihaila Talja. U Talin putujem kao dvadeset dvogodišnji internacionalni majstor, na vrhuncu forme. Inače, glavni grad Estonije, Talin (400.000 stanovnika), nalazi se na sjevernoj obali Baltičkog mora, 80 kilometara južno od Helsinkija. Ima dobro očuvan i atraktivan stari grad, okružen bedemima, koji je dio kulturne baštine UNESCO-a.
Zamislite kako je lijepo biti treći na takvom turniru, biti bolje plasiran od Talja.“

Šah je bio povod za putovanja u Monastir grad u istočnom Tunisu na obali Sredozemnog mora, turski Kemer danas jedno od najpoznatijih ljetovališta Antalijske regije, Baguio, Njujork. Bio je sekundant Ivanu Sokolovu.

„ Odlazimo iz Bagia. Nešto Ivanu nije išlo, zaljubio se a to se događa kad imate 19 godina. Idemo za Manilu da bi nastavili dalje avionom. Pred nama neki težak, krivudav planinski put dug 250 kilometara. Da bi sve obavili na vrijeme, moramo ustati u četiri sata ujutro. A onda – najljepši izlazak sunca, slika koja je zasjenila gotovo sav boravak, nevjerovatna svjetlost, neviđeno jaka.

Velemajstor Milan Draško kaže da je knjiga „Putujući sa figurama“, dugo nastajala a kako je Dragan Popadić (takođe novinar i šahista) rekao, čita se vrlo lako i sve djeluje ležerno. Iza toga stoji priličan rad da bi stručni dio mogao obogatiti znanje svakog šahiste.
Veliki dio sadržaja knjige, s druge strane, interesantan je ljubiteljima putovanja, sa mnoštvom podataka o znamenitim istorijskim ličnostima i umjetnicima, koji su svojim porijeklom ili boravkom povezani sa krajevima koje opisuje. U gradu Ark sreće Sava Dučića direktnog potomka Jovana Dučića koji je šahiste vodio u šetnju pored prelijepog italijanskog jezera Garda, najvećeg jezera u Italiji i trećeg najdubljeg posle jezera Komo i Mađore. Nalazi se u blizini sjeverne granice pa najčešći gosti dolaze iz Nemačke, Austrije i Švajcarske. Govoreći o ljepotama estonskog grada Talin, Milan na poseban način opisuje remi sa Taljem:

Njegov pogled je sve fascinirao, mnogi su mislili da ima neke natprirodne moći. I kad sam ponudio remiTalj je poslije izvjesnog razmišljanja odgovorio blagim smiješkom i prihvatanjem. Bio je omiljen, harizmatičan, strahovito inteligentan, imao memoriju o kojoj se i danas priča. Bio sam naravno zadovoljan, remi je prijao mojoj sujeti. Krenuli smo u susjednu prostoriju na analizu partije i najmanje pola sale krene za nama. Sav sretan analiziram šta je Talj vidio u partiji koja je trajala petnaest minuta. Ni kratkoća partije nije omela Taljevu fantaziju prilikom analize, ja sam djelovao kao slučajni posmatrač i solidan učenik.Našem stolu tokom analize prilazi visok, vitak čovjek, pedesetih godina, i pita me šeretski: Šta je to zemljače, samo remi protiv Talja?! Ljubiša Grojić, rodom iz Ivanjice, dugogodišnji stanovnik Talina, neobične životne sudbine. Naravno, brzo smo uspostavili blisku komunikaciju, on se često pojavljivao na manifestacijama gdje je mogao sresti naše ljude“.

Igrao je sa mnogim velikanima šaha, pobijedio Korčnoja, Gelfanda, dva puta remizirao sa Bronštajnom, ukrstio figure sa Šortom, Karuanom dva puta i Timanom. Karpov je bio gost šahovskog kluba Trebinje i divno su se družili:

„To je bio veliki događaj za Trebinjce, za ljude iz šahovskog kluba Trebinje. Pokojni Velimir Remetić je jako zaslužan za napredak šahovske škole u Trebinju. Tu je dva puta gostovao Karpov i mene su pozvali da se družimo. Ta dva dana sa Karpovom u Trebinju su nešto fantastično. Ja sam imao priliku da igram sa mnogim velikim igračima, ali nikad se nisam družio na takav način dva dana. Sjedili smo na raznim mjestima, otvoreno pričali. To je bilo u septembru 2020. godine. Bili smo, recimo, u vinariji Petijević i čak je Karpov malo zapjevao Podmoskovske večeri. Jako mu je prijala atmosfera, jer se pjevalo, pili smo malo rakije, sve u granicama normalnog, potpuno se uživio i osjećao se odlično. Sjajan je pjevač. Moja sledeća knjiga zvaće se „Karpov u Dučićevom gradu“.

Za porodični odmor favorit je Italija, najviše zbog razdraganosti koju osjeća kada stupi na njeno tlo. Kaže, gdje god da krenete biće vam lijepo. Puno je igrao u Kalabriji, voli Siciliju i jug mu više odgovara

Ako bi na more, to bi bilo Jonsko more, Lokri (Ređo di Kalabrija) ili negdje na Siciliji oko Sirakuze koja je opet priča za sebe, ostrvo Ortiđo, antički grčki teatar. Dakle, Jonsko ili Tirensko more, ili u planinsku ljepoticu San Martino di Kaztroca u regionu Trentino-Južni Tirol. Turnire u tom zimskom centru sam igrao ljeti pa sam imao priliku uživati u prelijepim pješačkim stazama. Ubjedljivo najvrijednije što smo još dobili od šaha, govorim za sebe vjerujući da većina kolega šahista isto misli, jesu putovanja i beskrajna sloboda tokom putovanja. Mi nismo sportska ekipa sa strogim karantinom i sam osjećaj da potpuno raspolažete slobodnim vremenom je dragocjen. Pravo uživanje u putovanjima vjerovatno dolazi sa zrelošću.“

Vjerujmo.

https://radiotivat.com/milan-drasko-osjecaj-da-potpuno-raspolazete-slobodnim-vremenom-je-dragocjen/

Milan Draško: Zadovoljstvo je igrati šah na moru


autor Dragan Popadić

 28/03/2022 

Prvotimac tivatske Mimoze velemajstor Milan Draško zadovoljan je nastupom na odlično organizovanom međunarodnom šahovskom turniru “Treća subota” u Đenovićima, gdje je, u konkurenciji deset igrača, osvojio drugo mjesto. Draško je imao tri pobjede i šest remija:

“Prilično sam zadovoljan nastupom u Đenovićima. Nisam igrao turnirske partije pola godine. Trebalo mi je neko vrijeme da se priviknem. Prve dvije partije sam odigrao malo nesigurno, kasnije je bilo poprilično dobro. Šest poena iz devet kola, bez poraza, nije loše. Turnir je bio zanimljiv. Profesor Goran Tomić je odabrao izuzetno zanimljiv sastav.  Recimo, Njemica Katarina Riken je imala najmanji rejting, a igrala je odlično, osvojila normu za ženskog internacionalnog majstora. Mamatov, nova nada iz Kirgistana, čiji je trener Morozevič igrao je veoma dobro i na kraju trijumfovao. Nepalac Ting nam je bio nepoznanica. I njemu je povremeno trener Morozević. Oni su gladni šaha i pokazali su se u izuzetnom svjetlu. Prepoznajem tu želju za šahom iz mojih mladalačkih dana. Turnir je potpuno opravdao očekivanja i moja pohvala za organizatore.

Za dva dana u Đenovićima počinje novi turnir, veoma jak. Tu će biti velemajstori Nikčević i Dizdarević, ostaju neki igrači sa ovog turnira, dolaze novi. Osjećam malu zebnju uz svo moje šahovsko iskustvo, jer su igrači maksimalno spremni. Ali osjećam i zadovoljstvo da igram na moru. Prešao sam na strogi sportski režim i čini mi se da to daje rezultat” – kaže Milan Draško za Radio Tivat.

РЕЈТИНГ ОБЕЋАВА ДОБРЕ РЕЗУЛТАТЕ ШК „ХЕРЦЕГ НОВИ“


4 марта, 2022

Настављајући традицију пријема херцегновских клубова и спортиста послије постигнутих успјеха, потпредсједник Општине Херцег Нови Мирко Мустур и предсједник Скупштине Иван Отовић са сарадницима, примили су данас у госте велемајсторе Драгишу Благојевића и фидемајстора Армина Мушовића, који су на недавном Појединачном првенству Црне Горе у шаху, као чланови ШК „Херцег Нови“, у конкуренцији 45 такмичара заузели друго и шесто мјесто, док је њихов клупски саиграч Небојша Никчевић био пети.
На постигнутим резултатима честитао је предсједник Скупштине општине Херцег Нови Иван Отовић.

-Херцег Нови је један од центара шаха у Црној Гори а ваши резултати на Појединачном првенству Црне Горе у Подгорици су још једна прилика за афирмацију шаха у нашој средини. Ово, али и ранија такмичења, као и успјешна школа шаха су оно што нас обавезује. И клуб и његови играчи ће у Општини Херцег Нови увијек имати доброг сарадника, поручио је Отовић.

Поносан на успјех новских спортиста је и потпредсједник Општине Мирко Мустур.

-Имена наших гостију Драгише Благојевића и Армина Мушовића, као и друга два велемајстора – Хрвата Ивана Шарића и нашег Небојше Никчевића заслужују пажњу шаховске јавности, а наравно и нас из Општине Херцег Нови, а посебно Секретаријата за друштвене дјелатности и међународну сарадњу, који брине о спорту, казао је Мустур.

Успјешне шахисте поздравио је и честитао им и Василије Ћуковићсекретар за друштвене дјелатности и међународну сарадњу, нагласивши да ће, као и сви спортисти града, посебно врхунски, а то су свакако херцегновски шахисти који играју на прве четири табле, увијек имати подршку овог секретаријата.

Захваливши на пријему, још боље резултате обећао је велемајстор Драгиша Благојевић.
-Ако могу испред играча да поручим, пред почетак такмичарске сезоне, трудићемо се да у лиги и Купу на екипном нивоу испунимо очекивања града и Општине. По рејтингу који има наш клуб то је сасвим реално и очекујем да ћемо на неком будућем пријему говорити и о новим успјесима.

Фиде мајстор Армин Мушовић изразио је задовољство што је члан клуба из Херцег Новог.

-Ја сам тек ове године дошао у ваш клуб, и драго ми је што ћу, као Бјелопољац, покушати да са саиграчима постигнем што бољи резултат. Амбиције су велике и обећавам, као и моји саиграчи, борбу за прва мјеста у оба такмичења.

Предсједник ШК „Херцег Нови“, Стеван Лепетић, осврнуо се на досадашње резултате и сарадњу са локалном управом.

-Дали сте велики допринос у реализацији наших пројеката. Један од битних је и рад са младима и Школа шаха Обрад Манојловић, која се реализује у згради Општине Херцег Нови. У току је расподјела средстава за спортске клубове и друштва, а ми имамо велики број велемајстора и због тога нам је потребна помоћ општине. Клуб носи име града а, поред редовних такмичења у календару ШСЦГ, има и своја два меморијална турнира – „Ђорђе Коњевић“ у оквиру „Празника мимозе“ и „Обрад Манојловић“ у оквиру обиљежавања Дана града, подсјетио је Лепетић.

Говорећи о календару такмичења, секретар клуба Милош Бубања истакао је да ће првенство вјероватно бити организовано у јулу, и најавио да у том термину у Херцег Нови стиже и највеће појачање клуба – Хрват Иван Шарић, који је 47. играч на свијету, са рејтингом 2 687 поена.
На данашњем пријему договорена је и даља сарадња ШК „Херцег Нови“ и локалне самоуправе.

ДРУГИ ВЕК „ПОЛИТИКИНЕ” ШАХОВСКЕ РУБРИКЕ


Ретки посвећеници и моћна подршка

Разни иницијали не могу да сакрију удео Јакова Овадије, адвоката који се одрекао наследства и имања, плаћајући да би популарисао шах

На Дан „Политике”, 25. јануара 1922, свечано је освештан нови дом нашег листа у Македонској (тада Поенкареовој) број 33. У новом амбијенту осванула је 15. фебруара 1922. и нова рубрика „шах”, посвећена игри која је убрзано освајала Европу. На тадашањем скромном простору од неколико страница, шах је добио част да једном недељно насловљује спортску четвртину стране. Рубрика је редовно почињала пажљиво изабраним шаховским проблемом у два потеза, једном од врло ретких илустрација на простору дупке попуњеним текстом. Нови пројекат је захтевао посебно одобрење, али и улагање у изливање дијаграма и фигура. Рачунало се на директно укључење читалаца, позваних да шаљу решења а потом награђиваних објављивањем њихових имена и генералија.

Читаоци привучени загонетним позицијама на 64 поља, застали би крај остатка рубрике и потом сазнали о најважнијим шаховским вестима. Тако, у првој нашој шаховској рубрици, објављеној пре 100 година, стоји:

„Највећег данашњег мајстора на шаху, Капабланку, позвао је на мач руски велики мајстор Аљехин, једним занимљивим писмом, које ћемо првом приликом објавити. Капабланка је примио понуду, али је изјавио да првенствено право има Пољак Рубинштајн, који се први пријавио”.

И затим:

„Костић је на своме турнеу по Енглеској одиграо са енглеским шахистима 165 партија, од којих је 145 добио, 20 правио реми и ниједну није изгубио! Костић ће ускоро доћи у Београд, „Београдски Шах-клуб” се спрема, да га дочека на свечан начин у знак признања за пожњет успех”.

Иза тога следе вести о турнирима у Лондону, Паризу, Гетеборгу и Београду, као и најава предавања бившег светског првака Емануела Ласкера „о окултизму у шаху”.

Милан Видмар, Јаков Овадија и Бора Костић, 1922.

Јаков Овадија и Емануел Ласкер, 1924.

Фото ФИДЕ

Сусрет „Политике” и шаха, на Сретење 1922. био је унапред најављен великим догађајима и променама на 64 поља. Годину раније, генијални Кубанац Хозе Раул Капабланка преузео је шаховску круну најдужем владару у историји шаха Емануелу Ласкеру (у тексту названом „Ласкер Берлинац”), у Цељу је основан Југословенски шаховски савез, а у Паризу се припремало установљење Светске шаховске федерације (ФИДЕ), 1924.

Још важнији разлог била је светска слава коју је убрзано стицао први српски велемајстор Борислав Бора Костић (1887-1963). Управо су подвизи вршачког „шаховског апостола”, широм меридијана, надахнули најважније шаховске текстове у „Политици” непосредно пре увођења сталне рубрике. Тако, 23. новембра 1919, под насловом „Шахиста Костић”, објављујемо: „У Загреб је допутовао шахиста Костић, који је познат у целом свету као један од најбољих играча. У прошли уторак играо је у Трговачком Дому, у исти мах, са двадесет играча”.

Под истим насловом, уз поднаслов „Један невероватан играч који је задивио Париз”, наш лист 27. фебруара 1920. преноси утиске о Костићевим симултаним продукацијама, које је забележио париски „Тан”.

Шах је први пут поменут већ у другој години излажења „Политике”, 16. августа 1905, у занимљивом тексту под називом „Краљеви шахисте”, описујући страсну љубав различитих европских владара према древној игри.

Година објављивања тог текста, вест о „Турнир београдских шахиста” 21. фебруара 1910, али и све одлике прве сталне рубрике у нашем листу, јасно указују да је њу могао да води само један човек. Иако је рубрика била потписивана различитим иницијалима (С. Ј, С. И, С. Л, итд.), данас иза ње не може да се сакрије име Јакова М. Овадије, првог и дуго јединог српског шаховског новинара и популаризатора краљевске игре.

Угледни београдски адвокат Јаков Овадија – Жак (1878–1941), почео је са објављивањем текстова у „Малом Журналу” 1905, исте године када је освануо и први текст у „Политици” и када је организовао дописни меч између Београда и Шапца. Потом је о шаху писао у београдским листовима „Ново време” и „Епоха” (1910-1912), а повремено и у „Правди”. Чињеница да је шаховску рубрику у дневном листу „Време” (1921-1936) почео исте године када се појавила и у „Политици”, могла је да буде један од разлога за загонетне инцијале у нашем листу. И пажљиви избор шаховских проблема у „Политици” говори да је у питању био овај полиглота, преводилац прве наше књиге из те области, објављене 1921.

Факсимил прве шаховске рубрике  „Политике”, 15. фебруара 1922.

Дигитална документација „Политике”

Заслуге Јакова Овадије су немерљиве и далеко превазилазе само изузетно плодну шаховску публицистику. Његовом заслугом, срели су се за таблом велемајстори Бора Костић и Милан Видмар 1922, а у Београд су први пут, осим Видмара, дошли Геза Мароци (1922), Жак Мизес и Владимир Вуковић (1923), Емануел Ласкер (1924), Ханс Кмох (1926), Александар Аљехин и Рудолф Шпилман (1931). У готово свим светским шаховским адресарима Србија је била заступљена именом Овадије. Зато не чуди да је управо Овадија био један од потписника повеље о оснивању Светске шаховске федерације (ФИДЕ) у Паризу 1924, у име Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Карикатура Јакова Овадије у најави шаховске емисије на радију, 1931.

Дигитална документација „Политике”

За разумевање прошлости и будућности „Политикине” шаховске рубрике, кључно је да је Овадија био симбол фанатичног посвећеника. Због својих снова и амбиција у популаризацији шаха често је трпео и плаћао зарадом из своје адвокатуре, наследством и великим делом имања. Дуго је морао да плаћа и дневним листовима, који су текстове о шаху третирали као рекламе, док није све убедио у њихов значај и место у општој култури.

И крај његовог живота је био трагичан. Као сефардски Јевреј настрадао је 1941. заједно са породицом, а околности нису никада рашчишћене.

После Другог светског рата, када је шах постао симбол Социјалистичке Југославије, шаховско нивинарство је постало професија, уз моћну подршку државе и врхунских резултата појединаца који су нас од 1950. до 1980. држали у светском врху.

Свој други век, шаховска рубрика „Политике” још једном почиње испочетка, али са много виших позиција него 1922. И опет можемо да се надамо периоду узлета, јер је врело шаховских талената у Србији непресушно, а шаховска организација, после више деценија, добија снажну подршку државе. Преостаје још да чекамо нове фанатичне посвећенике и у шаховском новинарству, јер су неопходни, како за таблом тако и ван ње.

Марјан Ковачевић

(Preneseno iz Politike)

In memoriam-velemajstor Borislav Ivkov (1933-2022)


Велемајстор Борислав Ивков (1933-2022)

Великан шампионског шарма

Од првог омладинског првака света 1951, преко турнирских и репрезентативних медаља, до најуспешнијег селектора српског шаха, плодног публицисте и тренера – током осам деценија враћања дуга шаху

У легенду је отишао још један великан српског, југословенског и светског шаха. Велемајстор Борислав Ивков, више од седам деценија симбол златних времена нашег шаха, преминуо је у Београду, 14. фебруара. У историју шаха се уписао још 1951, као први омладински шампион света. Затим је освајао олимпијске медаље у репрезентацији, био кандидат за изазивача светског првака и најуспешнији селектор српског шаха, а ни титулом првака Европе међу ветеранима 2006. није заокружио свој опус. Остало је много тога да каже и напише током последњих година живота, а било би и много више да га смрт није прекинула на дугом и узбудљивом путу.

Бора Ивков, како су га сви знали и како је последњих деценија себе потписивао, рођен је у Београду, 12. новембра 1933. Обележен именом првог српског велемајстора Борислава Костића, шахом је почео да се бави од десете године, уз оца, пасионираног играча. Већ као дечак је постао првотимац ШК Динама из Панчева, где су тада живели. Игра у тиму са интернационалним мајстором Петром Смедеревцем, будућим селектором државног тима, била је почетак великог пријатељства, које ће му дуго усмеравати животни и шаховски пут.

Септембра 1947, са непуних 14 година, постаје омладински првак Београда и затим дели 1-2. место са две године старијим Андријом Фудерером на Омладинском првенству Југославије. Већ 1949, у првом учешћу на шампионатима Југославије, осваја титулу мајстора. Када је ФИДЕ установила омладинска првенства света, Ивков представља Југославију у Бирмингему 1951, где надмоћно побеђује и доживљава огромну славу на повратку.

Као бомба је одјекнула прва титула светског првака у шахом тек опијеној земљи, после победе у радио мечу Југославија – САД и златне медаље на Олимпијади у Дубровнику, 1950. Природна лакоћа с којом се упуштао у комбинације за таблом и у животу, као и љубав према лепоти и стваралаштву, повели су осамнаестогодишњег шахисту из ратом осиромашене земеље на пут препун обећања.

Интернационални мајстор постаје 1954, а велемајстор 1955, после бриљантних победа на великим турнирима у Мар дел Плати и Буенос Ајресу. Наредних петнаестак година био је у светском врху, дуго међу десет најбољих, побеђујући и светске шампионе: Смислова, Таља, Петросјана, Фишера, Карпова … У дугом низу турнирских успеха, издваја се пласман у мечеве кандидата за изазивача светског првака, где 1965. заустављен у четвртфиналу.

На шампионатима Југославије је учествовао 18 пута. Победио је 1972, а прво место делио 1958. (са Глигорићем), 1963. (са Удовчићем) и 1978. (са Матановићем), када је у допунском мечу поражен.

Са готово свим клубовима у којима је био освајао је државно првенство или делио прва места. Најдуже је био члан Црвене звезде, а успехе је прослављао и са Славијом, Партизаном, београдским Радничким и БШК Гамбитом. Често се водећи емоцијама, дуго је био члан земунске Младости, на наговор пријатеља и секунданта Петра Смедеревца.

Од радио меча Југославија – САД, Ивков је 30 година био стални члан репрезентације, а у периоду 1956-80. незаменљив у олимпијском тиму. Званично је освојио је десет екипних олимпијских медаља (6 сребрних и 4 бронзане) и пет појединачних, за резултате на својој табли, али не треба заборавити и једну неправедно одузету екипну бронзану медаљу. Уз то су дошле три сребрне и једна бронзана медаља са европских екипних шампионата, као и бронзана са студентске олимпијаде. Листу звучних достигнућа закључио је симболично 2006. у Давосу, побеђујући, са 73 године, на Европском првенству ветерана.

Зна се да успех у шаху у многоме зависи од естетског задовољства које играч налази, а Бора Ивков је уживао у шаховској лепоти и радо се освртао и на своје грешке и пропусте. Зато се некада чинило да је остварио мање него што је могао, али реално је питање да ли је његов укупни допринос српском шаху имао премца.

Јер, Бора Ивков не само да је покрио цео златни период нашег шаха, до последње олимпијске медаље 1980, него је и потом наставио са успесома као селектор и тренер. Управо су под његовим вођством освојене све преостале медаље до данас. Ретко забележен подвиг начинио је водећи две различите репрезентације Југославије до сребрних медаља у истој години, на Светском и Европском првенству 1989, а са шахисткињама стигао до последње сениорске медаље нашег шаха, сребрне на Европском првенству 1999.

И последње службовање Ивкова као селектора, на Олимпијади 2002, донело нам је подвиг. Био је то последњи пласман међу најбољих десет, иако је екипа стартовала тек са 30. позиције. Сваким повратком, враћао је светски шарм и искуство. Попут Саше Ђорђевића у кошарци или Владимира Стојковић у фудбалу, знао је да пренесе заразни оптимизам и утисак лакоће с којим је живео.

Ни то, међутим, није био крај његовог доприноса. Током последње две деценије препунио је богату библиотеку својих шаховских књига, писаних истом привлачном лакоћом. Као да је до последњег даха враћао дуг игри која га је пре осам деценија повела на магично путовање.

Марјан Ковачевић

(Preneseno iz Politike)

НАВРШАВА СЕ ПРВИ ВЕК „ПОЛИТИКИНЕ” ШАХОВСКЕ РУБРИКЕ


Поносни смо на наше „вршњаке”

Шаховски кутак најутицајнијих новина рођен је 15. фебруара 1922, три дана после најтрофејнијег клуба Новосадског ШК и седмицу после најстаријег велемајстора Јурија Авербаха

Мало по мало и наврши се 100 година верности „Политике” шаху. Било је то 15. фебруара 1922, када је, у доњој четвртини шесте од укупно осам страница најстаријих и најутицајнијих новина на Балкану, одељак „спорт” почео насловом „шах”, а шаховски прилог дијаграмом са матом у два потеза. Прошле су од Сретења 1922. стотине хиљада потеза, шах и „Политика” су преживели многе партије и проблеме, а давнашња међусобна љубав се није угасила.

У сутрашњем празничном броју нашег листа обележићемо 100. рођендан „Политикиног” шаха подсећањем на његове почетке, али и погледом унапред, на оно што нам доноси други век тог специјалног односа. Данас предност имају други фебруарски стогодишњаци, чији су велики јубилеји непосредно претходили нашем.

Није се случано шах нашао у „Политици” те 1922. Три дана раније, 12. фебруара, у хотелу „Царица Јелисавета” (данашњи хотел „Војводина”), основан је Новосадски шаховски клуб, најстарији, најстабилнији и по многим мерилима укупно најбољи српски колектив посвећен игри на 64 поља.

Учесници Скупштине поводом прекјучерашњег 100. рођендана Новосадског шаховског клуба

Фото НШК

Код нас се клубови диче дугом историјом, имају податке о ранијем оснивању који сежу ка крају 19. века, али популарни НШК, баш као и „Политика” у новинарству, уједињује трајање, озбиљност и квалитет. Имао је и Нови Сад клуб у 19. веку, већ 1889, затим имао још два покушаја краћег даха, а тек је оно што је створено 33 године касније наставило да траје непрекидно, под истим именом, све до прекјуче прослављеног 100. рођендана. Уз сачувану документацију о раду клуба за сваку годину у целом том веку.

Јован Рајковић председник НШК 1922

Такмичарски резултати су се мењали, зависно од тренутних околности, али НШК је од почетка до данас имао угледни колектив и пажљиво чувао традицију. Пре Другог светског рата, Новосађани су делили прво место на државном шапионату 1934. и били вицешампиони државе 1926, 1937. и 1940. Поновили су то и 1947, а онда је дошло време Партизана и Црвене звезде, па загребачке Младости и ПТТ-а, сарајевске Босне … Ницали су и нови, приватни клубови, као печурке, освајали шампонске титуле и често се одмах гасили када би се задовољиле амбиције краткорочних спонзора.

Трајао је упорно у том периоду НШК са својом баштином, у међувремену био победник државног Купа за шахисткиње 1979, сачекао да прођу привремени шампиони и вратио се на велика врата у 21. веку. Од тада су наш убедљиво најтрофејнији клуб: петоструки екипни прваци државе (2008, 2011-13. и 2015), четвороструки вицешампиони (2000, 2004, 2006. и 2007.) и шестоструки победници Купа: 2001-03, 2010, 2012. и 2015).

Ако се томе додају репрезентативци, многи са дугогодишњом верношћу клубу, затим манифестације и публикације, јасно је зашто „Политикин” шах може да се дичи овим дуговечним вршњацима. Новосађани су 100. рођендан обележили радном Скупштином у свом клубу, кројећи планове како да достојно славе ову годину, укључујући и свечану монографију.

Да је фебруар 1922. био месец трајања, стабилности и квалитета, потврђује и други наш вршњак, рођен само недељу дана раније. Овог месеца се цео шаховски света клања Јурију Љвовичу Авербаху. Далеко најстарији живи велемајстор прославио је 8. фебруара 100. рођендан. Телефон је звонио од јутра до мрака, а у Централном шаховском клубу у Москви је отворена изложба посвећена стогодишњици изузетног играча, шаховског педагога, историчара, писца, композитора и судије …

Авербах је уједно обележио још једну уникатну годишњицу. Титулу велемајстора је освојио пре тачно 70 година, а две године касније био првак Совјетског Савеза у застрашујућој конкуренцији, испред Тајманова, Корчноја, Петросјана, Гелера, Флора …

Можда и више од свега другог, Јурија Љвовича издваја људска предусретљивост, несвакидашња међу шаховским величинама. Когод да је пожело да са њим разговара био је добро дошао, а небројено је много оних који су тражили и добијали његове савете.

Авербахову једноставност у опхођењу илуструју слике дуела пред камерама са четворогодишњим Михаилом Осиповом. Иако знатно ослабљеног вида, није се либио да учини част 91 годину млађем Миши, кога је телевизија пре тога прославила као чудо од детета.

Године нису препрека: Јуриј Авербах против девет деценија млађег „чуда од детета” Михаила Осипова

Фото Твитер

Чудо је, као и многа естрадна чуда, кратко трајало. Пет година касније, Мишу Осипова више нико не помиње, а име вршњака наше рубрике трајаће док буде шаха.

Марјан Ковачевић

Сутра: Други век „Политикиног” шаха

(Preneseno iz Politike)

Marko Raguž: ZVJEZDANI TRENUCI ŠAHOVSKE IGRE


ZVJEZDANI TRENUCI ŠAHOVSKE IGRE – DUBAI: MEČ ZA TITULU PRVAKA SVIJETA

Aktuelni prvak Svijeta, Norvežanin Magnus Karlsen, je uoči ovog spektakularnog meča, pored ostalog, izjavio:

„Moja najveća prednost u ovom meču je ta što bolje igram šah“.

Šta reći na ovo, nego: Mister Bombastik, mister Fantastik je ovaj Magnus Karlsen. Ovako samouvjerenu izjavu nismo čuli još iz vremena Muhameda Alija. Nakon prvih pet partija koje su završene remijem, nema nikakvih naznaka da će ovo biti lagan meč za aktuelnog svjetskog prvaka, naprotiv.

Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja Svijetom, umrli bi od straha. (Ivo Andrić). Dramatični događaji proteklih dana sa Korona virusom su nam potvrdili ovu spoznaju. U svojoj nemoći da se adekvatno suprostave ovom izazovu, vlasti bezglavo vuku sve drastičnije poteze. Korona virus je mutirao i ponovo situacija eskalira. Utakmice će se prema najavama igrati pred praznim stadionima, a okupljanja građana će biti dozvoljena još samo u liftu. Kao poslednja linija odbrane i utjeha, ostala su naša prijateljstva. Lijepo je znati da nekome fališ i u vrijeme korone. Gdje se god pojavim odmah mi svi kažu: Samo si nam ti falio! (Tako vam je to. U ova luda vremena, više nije niko nikoga željan da vidi).

Sad kada je Korona virus preko noći sve zaustavio i blokirao, može se mirne duše zaključiti da smo na šahovskoj tabli života svi pijuni. Kada već pomenuh šahovsku tablu dolazi nam jedna radosna vijest iz svijeta šaha. Korona virus je sve zaustavio, ali šahovska igra je, izgleda, imuna na Koronu. Naime, prije par dana je počeo finalni meč za titulu prvaka svijeta koji se igra u Dubaiu. Odigrano je prvih pet kola i sve partije su završene remijem. Protivnik aktuelnom prvaku je Nepomnjašči iz Rusije, trenutno petoplasirani po rejtingu na listi FIDE.

Kad se pomene šah uvijek se sjetimo i velikog prijatelja Sarajeva Garija Kasparova.

GARI KASPAROV: JEDAN OD NAJVEĆIH U SVIJETU ŠAHA

Gari Kasparov (1963) rođen je kao Hari Vajnštajn. Otac mu je bio Židov, a majka Armenka, djevojačkog prezimena Kasparjan. Roditelji su mu se rano razveli i majka je svoje prezime promijenila u rusku varijantu Kasparov. Sa 12 godina Hari je uzeo majčino prezime. Rano je skrenuo pažnju na sebe izuzetnim talentom. Od 1974. uči u šahovskoj školi koju je vodio bivši svjetski prvak Mihail Botvinik. Godine 1976., kao trinaestogodišnjak, osvojio je prvenstvo SSSR-a za igrače do 18 godina. Svjetska šahovska javnost ga je upoznala godine 1979. kada je uvjerljivo pobijedio na turniru u Banja Luci. Sljedeće godine priznat mu je naslov velemajstora. Na svjetskoj rating listi FIDE došao je na prvo mjesto (ispred tadašnjeg svjetskog prvaka Anatolija Karpova) 1983. godine. Svjetski šahovski prvak bio je od 1985. do 2000. Godine 2005. završava šahovsku karijeru i posvećuje se borbi za ljudska prava u Rusiji, protiv autoritarnog režima tadašnjeg predsjednika, a danas premijera Vladimira Putina. Kako je napustio profesionalni šah, više se ne nalazi na svjetskoj rating listi FIDE. Uz profesionalno igranje šaha, bio je odličan student anglistike. Rado čita poeziju i napamet zna mnoge pjesme Jesenjina, Ljermontova i Jevtušenka. Počasni je građanin kantona Sarajevo, a titulu prvaka Evrope u šahu sa sarajevskom Bosnom je osvojio 1994. godine. Kasparov, kao prvak Svijeta u šahu u to vrijeme, igrao je na prvoj tabli u toj šampionskoj ekipi i to bez ikakvih financijskih naknada.

Puno slavnih i uticajnih ličnosti kroz historiju su bili zaljubljnici šahovske igre. Jedan od njih je bio pruski kralj Fridrih Drugi Veliki (1712-1786). Nadimak „Veliki“ mu je dao njegov prijatelj Volter i on je u historiji ostao upisan da je stvarno bio „Veliki“. Kralj je bio ljubitelj književnosti i nauke zbog čega se u mladosti sukobio sa svojim ocem koji ga je uhapsio. U zatvoru je Fridrih naučio igrati šah, a kasnije je uznapredovao i postao veoma jak šahista. Možda bi jedino on uspio da pobjedi predsjednika Srbije Aleksandra Vučića koji je među političarima daleko najjači šahista ovoga vremena. Fridrih Veliki je iza sebe ostavio državu koju je za duplo povećao i po broju stanovnika i po prostoru, te armiju od preko dvjesto hiljada vojnika, ali i punu državnu kasu. Iako je zemljom upravljao autokratski bio je liberalan prema umjetnicima i naučnicima. Bio je i sam pisac, a pisao je na francuskom jeziku za razliku od bivše kancelarke Angele Merkel, koja svoje pjesmice pisala na ruskom jeziku. Volter, francuski filozof i književnik, takođe je nalazio vremena za „najdemokratskiju“ igru, kako je on nazivao šah. U biografiji Karla Dvanaestog Velikog, sa kojim je igrao šah, pisalo je da je najviše micao kralja, a sa Fridrihom Velikim je bio prijatelj (bio je i duži period gost na njegovom dvoru u Potsdamu, kraj Berlina) i u svojim Memoarima je naveo da je Car bio veoma jak šahista. „Primio sam Vaša dva pisma, ali Vam nisam odgovorio jer sam kao onaj kralj (misli na šahovsku figuru) Karla Dvanaestog bio u stalnom pokretu, čak i kada to nisu bili najbolji potezi“, pisao mu je car Fridrih.

Sarajevo: 02.12. 2021. god.

Milan Vujović: Bora Ivkov


Milan Vujović

Milan Vujović

U Beogradu je u 88. godini preminuo Borislav Bora Ivkov, prvi omladinski prvak svijeta u šahu. Upoznao sam ga na Olimpijadi, na Bledu, u jesen 2002. godine, kada je bio selektor reprezentacije SR Jugoslavije. Još pamtim njegov motivacioni govor igračima uveče poslije osmog kola, a pred prvi slobodan dan. Jugoslavija je u tom trenutku bila na diobi 40 – 51. mjesta. Reprezentativci Ljubojević, Damljanović, Ivanišević, Kovačević, Ilinčić i Pikula, djelovali su izgubljeno. Blijedo su gledali u selektora kad je, na zajedničkoj večeri, tog 2. novembra, ustao i rekao: „Za jugoslovenski šah 1950. je najbolja godina. Te godine, u proleće, na turneji po Skandinaviji, do nogu smo potukli Švedsku, Finsku i Holandiju. Na povratku kući i reprezentacija Beograda savladala je Pariz 7:1, a u jesen, na Olimpijadi u Dubrovniku, osvojili smo zlatnu medalju. U smiraj te Olimpijade, na današnji dan, dakle, 2. novembra 1950. rodio se jedan od najvećih šahista u istoriji jugoslovenskog šaha, velemajstor Ljubomir Ljubojević. U ime svih nas ja mu čestitam rođendan i zahvaljujem što ovde predvodi jugoslovensku selekciju, koja igra odlično i koja će do kraja Olimpijade da briljira!“ – kazao je Ivkov i pozvao domaćine u pansionu „Alp“ da Ljubojeviću uruče rođendansku tortu u vidu bijelog labuda i knjigu M. Lutovca „Šahovski vijenac“.

Igrači su se zagledali među sobom, a Ljubojević je bio ganut zbog izuzetnog poklona i neočekivane pažnje.

U narednih šest kola, do kraja, SR Jugoslavija je igrala kao preporođena. Dobila je četiri meča i dva remizirala, uključujući i onaj dogovoreni u posljednjem kolu, protiv moćne Rusije. Naime, kapiten Rusije ponudio je Ivkovu rezultat 2:2 kojim bi Rusi koji su igrali u sastavu: Kasparov, Griščuk, Halifman, Morozjevič, Svidler i Rubljevski, obezbijedili prvo mjesto. Naravno, Ivkov je pristao i SR Jugoslavija je Olimpijadu završila na diobi 8 – 12 mjesta! Imala je, u stvari, peh što je u posljednjem kolu za rivala dobila neprikosnovenu Rusiju, jer bila je u silnom uzletu i svaku drugu reprezentaciju bi savladala, vjerovali smo čvrsto svi u jugoslovenskom taboru.

Sa tog takmičenja ostalo mi je u sjećanju i nevjerovatno uvažavanje koje su na svakom koraku Slovenci iskazivali prema Ivkovu. Prosto su se utrkivali ko će prije da mu donese stolicu da prati mečeve svoje selekcije. Svi ostali selektori morali su da stoje.

Milan Vujović

https://www.vijesti.me/blogovi/590782/stranac

Božidar Bonja Ivanović: 1. RUSIJA I 2. RUSIJA (Saint Peterburg) 3. CRNA GORA


Nekad je bilo nezamislivo osvojiti drugo a kamoli prvo mjesto ispred „сборная России по шахматам“. Isto tako bilo je nedostižno osvojiti treće mjesto kad na prvenstvu nastupe dvije ruske selekcije. A upravo se to dogodilo na Evropskom prvenstvu za seniore koje se 2012. godine održalo u Rogaškoj Slatini. To još i ne bi djelovalo kao iznenadjenje da je neka od velikih evropskih zemalja ( učestvovalo je 45 ) osvojila bronzu ali kad to podje za rukom „maloj“ Crnoj Gori onda je bio razumljiv dugotrajan aplauz kojim je publika pozdravila taj uspjeh naših seniora.

Prema pravilniku ECU prvoplasirani tim stiče pravo učešća za još jednu selekciju svoje zemlje pa su tako nastupile dvije ruske ekipe na osnovu pobjede na prethodnom prvenstvu u Grćkoj. Na tom istom takmičenju treće mjesto takodje je pripalo Crnoj Gori. Toliko o snazi starije garde crnogorskog šaha koja se time i oprostila od službenih takmičenja stavljajući pred nove generacije izazov da nadmaše ove uspjehe u svojim kategorijama.

Za naš tim su nastupali : 1. Božidar Ivanović 2. dr Ljubo Živković na snimku se slabije vide 3. Momčilo Raičević i 4.. Srdja Dragašević Sl. 2 Za selekciju Švajcarske (4. mjesto) na prvoj tabli je nastupao vječiti borac za svjetsku titulu Viktor Ljvovič Korčnoj.

(Preneseno sa fejsbuka)

SVETSKI PRVAK U ŠAHU BOJKOTOVAO FINALE MELBURNA: Da li je deportacija NOVAKA ĐOKOVIĆA razlog, nije objasnio?!


Norvežanin Magnus Karlson nije želeo da gleda duel Nadala i Medvedeva

Svetski šampion u šahu Magnus Karlsen otkrio je da nije gledao finale prvog grend slema koje su u Melburnu igrali Rafael Nadal i Danil Medvedev.

Norvežanin je veliki zaljubljenik u tenis i redovno prati mečeve, posebno one na velikim turnirima, ali sada nije otkrio zašto je bojkotovao ovogodišnje finale. Možemo samo da nagađamo, da li je razlog bila deportacija Novaka Đokovića, ili nešto drugo…

Magnus Karlsen je na Jutjubu imao razgovor sa svojim kolegama Rusom Pjotrom Svidlerom i Nemcem Janom Gustafsonom. Svidler je upitao Karlsena vezano za finale u Melburnu.

– Da li na drugom ekranu pratiš meč u Melburnu?

A, onda je usledio više nego zanimljiv odgovor Karlsena.

– Ne! Bojkotujem! Nekada je bila tradicija da gledam finale. Kada bi ona potrajala veoma dugo, onda bih pogledao kad se sve završi, ali sada, nažalost, bojkotujem – rekao je Norvežanin i dodao:

– Video sam konačan rezultat. Vaš momak (mislio je na Medvedeva jer priča sa Svidlerom) nije mu baš išlo...

Njegovi odgovori naišli su na veliko odobravanje ljudi koji su komentarisali video. Većina smatra da se Karlsen solidarisao sa Đokovićem, koji je bio maltretiran, a onda i proteran od strane australijskih vlasti iz Melburna.

Jedan od komentara glasio je:

„The GOAT recognizes The GOAT. – (Najuspešniji je prepoznao najuspešnijeg. op.a.)

https://www.kurir.rs/sport/tenis/3863139/karlsen-djokovic-bojkot-sah-finale-melburn

Evgeny Surov: Jednog dana ćemo saznati istinu


02.02.2022 12:00

Piše: Evgeny Surov

Radjabov nije došao u Ekaterinburg – čeka ga sledeći turnir kandidata. Ding Liren je stigao, odsjedio u karantinu i ne očekuje više ništa.

Ali čak i nakon svega što je FIDE ‘nagomilala’ u martu 2020. godine, još uvijek je postojao relativno pristojan izlaz – umjesto takozvanog „drugog kruga“, održati novi, punopravni turnir sa 9 učesnika (uključujući Radjabova i Vachier Lagrave-a). Vratili bi se svi „dugovi“ u tekućem ciklusu, novi ciklus bi krenuo od nule.

Ovaj predlog je iznošen više puta, uključujući i iz usta uvaženih velemajstora, sa uvjerljivim argumentima. A ako pretpostavimo da se FIDE rukovodila razmatranjem „šta je najbolje“, podizanjem reputacije, onda mi je teško shvatiti kako se može zanemariti takva odluka.

Stvar je u tome da se tražila politička korist. A odluka je bila politička.

Ako je ova rečenica nerazumljiva, izraziću se transparentnije: neko zaista nije želeo da igra više od sedam kola odjednom. Neko zaista nije želio da svi ravnopravno počnu turnir.

Sve tajne prije ili kasnije postaju javne. Arhive se otvaraju, svjedoci govore… Jednog dana ćemo saznati čitavu istinu o „Turniru kandidata 2020-2021“.

Evgeny Surov

http://chess-news.ru/node/28707

Carlsen se opustio i pobjeđuje


Šampion je sjajno pobjedio Rapporta i dijeli vođstvo na turniru sa Mamediárovom i Viditom posle 6. kola od 13 planiranih

Piše: LEONTXO GARCIA

Wijk aan Zee – 21. JAN 2022

Nije bilo normalno da Magnus Carlsen nekoliko puta podbaci ‘u šutu iz povoljne pozicije’. Danas je to ‘postigao go’ besprijekorno protiv jednog od lidera, Mađara Richarda Rapporta, i već dijeli prvo mjesto sedam kola prije kraja turnira.

Njegov otac i predstavnik Henrik uvjerava u razgovoru za EL PAÍS da je 31-godišnji svjetski šampion motivisan.

“Magnus je dosta sazreo tokom pandemije. Sada ima disciplinovaniji životni stil i raspored, ranije ide u krevet i bolje se organizuje”, rekao je danas popodne Henrik Carlsen dok je šetao ulicama Wijk an Zeea, veoma hladnim zbog temperature i skoro potpuno bez šetača. Prvi put nakon mnogo godina, otac šampiona nije bio previše zabrinut kako može stimulisati svog sina da nastavi da želi da bude broj jedan: „Ono što sam vam upravo rekao može doprinijeti više da ga motiviše nego veoma ambiciozni cilj koji je postavio da dostigne 2.900 Elo poena”.

Henrik nije komentarisao koliko je čvrsta Magnusova najava da neće braniti titulu u februaru 2023. osim ako Francuski-Iranac Alireza Firouzja ne pobijedi na turniru kandidata u Madridu (15. jun-7. jul). Ali, priznao je da nema jasne ideje o promjeni formata Svjetskog šampionata: „S jedne strane, kao predstavnik Magnusa, naravno podržavam njegov zahtjev da se promjene prouče. S druge strane, ja lično imam određenu privrženost tradiciji”.

Osim toga, Henrik nije pridavao veliku važnost činjenici da je njegov sin dobio samo jednu od prvih pet partija u Wijk an Zee-u: „Od četiri remi partije, mogao je pobjediti u  tri. To su stvari koje se dešavaju s vremena na vrijeme.” I dok je to pričao, Magnus je u katalonskom otvaranju protiv Rapporta upisao lijepu pobjedu.

Holanđanin Anish Giri je u veličanstvenoj borbi, crnim figurama, savladao Amerikanca Fabiana Caruanu. I Rus Sergej Kariakin je pobjedio Holanđanina Jorden Van Foreesta u dugoj pozicionoj borbi.

Od četiri remija, samo je remi Azerbejdžanca Šahrijara Mamedijarova bio razočaravajući protiv igrača najnižeg rejtinga, Šveđanina Nilsa Grandeliusa, u 16 poteza. Samo Kavkazac zna zašto nije pokušao da pobijedi belim figurama i da postane jedini lider.

https://elpais.com/ajedrez/actualidad/2022-01-21/carlsen-se-desatasca-y-gana.html?fbclid=IwAR2G0fSjMy4SVcjz_5GMsxdGwQlB2zAhbb9lOmOILPOhhjWetQQOZuMA1Oo

Još dosta godina nećemo imati ženskog prvaka sveta


Alo.rsSPORT

19.01.2022

Jovana Erić je ženski velemajstor i nova prvakinja Srbije u šahu.

Sa samo šest godina naučila je da igra šah, posmatraju­ći oca i brata kako pomeraju figure za tablom. Za ljubav prema ovom sportu zaslužna je upravo njena porodica, koja joj danas predstavlja najveću podršku i najvatrenije navijače.     

U naj­mlađem uzrastu nastupala je na zvaničnim turnirima, nižući dobre rezultate. Njeno ime je po­znato na srpskoj šahovskoj sce­ni, a danas, deceniju nakon svog prvog trijumfa, Jovana Erić ponovo je ponela titulu šampiona Srbije. Šahistkinja koja voli dinamične pozicije, gde igra može da dobije neku umetnič­ku ili kreativu notu, za svoje uzore smatra Bobija Fišera i Judit Polgar, baš zato što manifestuju takvu vrstu šaha.

Kakve utiske nosite s Pojedinačnog prven­stva Srbije u šahu na Staroj planini?

– Srećna sam što sam konačno uspela ponovo da osvojim titu­lu prvaka Srbije nakon toliko godina. Pobeda je, na kraju, bila ubedljiva, sa sedam poena iz de­vet partija, bez ijednog poraza, a za tablom je bilo i dramatičnih dešavanja, uz mnogo preo­kreta. Kako to obično biva na takmičenjima ovakvog značaja, na sredini turnira se zahuk­tava borba i polako definiše tabela. U ključnim momentima sam bila smirenija i prikazala sam veliku borbenost, tako da je rezultat došao sam po sebi.

Čini se da je šah danas sport mlađih svetskih prvaka (poput Magnusa Karl­sena) nego ranije. Mislite li da je razlog tome što se šah sve više okreće onlajn svetu?

– S pojavom računara razvoj ša­ha se strahovito ubrzao i danas nije neobično da imate decu koja postaju velemajstori sa samo 12 godina. Dostupni su im table­ti i laptopovi od najranijeg uzrasta i, ako se zainteresuju za šah, imaće priliku da ga igra­ju onlajn i tako brže napreduju. Pored toga, razvijaju se sve jači kompjuterski softveri, koji mo­gu precizno da analiziraju po­zicije, što umnogome mlađim šahistima olakšava usvajanje znanja, dok su ranije šahisti sami morali da dolaze do rešenja ­za tablom, pa se može reći da je to zapravo i bilo bolje jer je sve to bilo njihova zasluga. Ne smatram da je onlajn šah pravi šah jer nedostaje ta psiholo­ška komponenta, kada su igrači igraju jedan preko puta drugog, i nemoguće je iskoreniti varanje u onlajn šahu koje je sveprisutno.

Prema statistici, na svaku ženu koja igra šah ima deset muškaraca. Kako tumačite znatno manje učešće žena u ovom sportu?

­- Razlika u šahu među polovima postoji i to je neosporno. Sma­tram da sociološki aspekt i na­čin odgajanja muške i ženske dece igraju vrlo bitnu ulogu u njihovom razvoju i onome čime će se potencijalno baviti kasnije. Ženama se i dalje neret­ko nameću patrijarhalna ogra­ničenja u vidu polnih uloga u kojima se od njih ne očekuje da nastavljaju da grade karijeru i ispoljavaju punpotencijal, ne­go se radije usmeravaju isklju­čivo na zasnivanje porodice; tu negde imamo i prekid u ra­zvoju karijere. Takođe se često prenebregava da nije prošlo toliko mnogo vremena otkad su žene dobile bilo kakva prava na papiru i smatram da će proći još dosta godina dok ne dobije­mo ženskog prvaka sveta jer je neophodno da prođe još vreme­na da bi se izbrisali negativni efekti koje su žene sistematski trpele hiljadama godina. Pita­nje je i koliko je dobra praksa da postoje odvojeno samo ženski turniri umesto jedne apsolutne (open) kategorije, u kojoj igraju i žene i muškarci zajedno. La­slo Polgar, otac sestara Polgar, kroz lični primer pokazao je da je moguće, uz pravilan razvoj, stvoriti žene šampione, koje igraju šah ravnopravno sa mu­škarcima.

Da li ste zadovoljni ra­dom i podrškom Šahov­skog saveza Srbije, naročito u poslednjih godinu dana?

– Dolaskom nove garniture na čelo Šahovskog saveza Srbije došlo je do brojnih pozitivnih promena u načinu funkcionisa­nja saveza, kao i u odnosu prema samim šahistima. Ranije nije postojala zdrava klima u save­zu i nije se stvarala pogodna atmosfera za opstanak igrača u šahu. Pre svega bih istakla veoma dobru komunikaciju če­lnih ljudi saveza s igračima i ono što se obeća u najkraćem ro­ku se i ispuni. Zato ove godine i imamo najviše postignutih sjajnih rezultata naših šahi­sta na svetskoj i evropskoj sce­ni. Nadam se da će ovako dobra saradnja da potraje i dalje na obostrano zadovoljstvo.

Učestvovali ste sa že­nskom reprezentacijom na Evropskom prvenstvu u Sloveniji. Kakve utiske no­site sa ovog takmičenja?

– Nosim jako pozitivne utiske jer je ženska reprezentacija postigla najveći uspeh u po­slednjih 20 godina, osvajanjem šestog mesta na Evropskom ti­mskom takmičenju. Imamo sjajnu ekipu devojaka i među nama vla­da odlična atmosfera. Zahvali­la bih svima koji su doprineli dobrom rezultatu, od saveza pre­ko selektora i trenera repre­zentacije.

Božidar Bonja Ivanović-ŠAH U POSLIJERATNOM CETINJU


Surove godine Drugog svjetskog rata ostavile su razorene domove i pustoš u dušama ljudi koji su podnijeli samo njima znane patnje. Ali naš čovjek navikao je na životne drame i one su ga osnažile da preživi u najtežim uslovima. Koliko god je situacija bila teška na licima gradjana bio je primjetan osmijeh iz kojeg je sijala sloboda. Doduše, rat je bio završen ali revolucionarna borba i različiti ideološki stavovi zadržali su u sebi još vatre koja tinja i koja će se sasvim ugasiti sredinom pedesetih godina. U takvom društvu pred kojim su stajala ogromna iskušenja trebalo je naći prijatelja sa kojim se može nastaviti rat ali bez ljudskih i materijalnih razaranja.

Taj rat je rođen prije 2000 godina a idejno je začet na ljubavi prema životu. Tako su Cetinjani prepoznali drevnu igru kao dah novog vremena u svom, tek oslobodjenom gradu i uspjeli da stvore uslove za održavanje prvog šahovskog šampionata Crne Gore. Kako su vrlo rijetka bila šahovska takmičenja u Crnoj Gori pojavio se problem za odabir 16 učesnika koji po kvalitetu zaslužuju nastup na prvenstvu. Tu je nađeno rješenje da se odigra nekoliko mečeva izmedju šahovske sekcija „Lovćen“ iz Cetinja sa odgovarajućim sastavom iz Podgorice i Kotora, što je okupljalo tada najbolje igraće. Naravno, sve su to bili amateri koji su igrali šah iz zadovoljstva, bez teoretskih i drugih priprema jer za to nijesu ni postojali uslovi.

Šampionat je održan u zgradi nekadašnje Ruske ambasade u periodu od 23. aprila do 04. maja 1946. godine. Nosilac organizacije zvanično je bio Fiskulturni savez Crne Gore, Učesnici su bili državni činovnici i za njih su Ministarstva odobrila desetodnevno odsustvo. Pošto je već bio formiran Šahovski savez Jugoslavije sva republička takmičenja imala su karakter borbe za državno prvenstvo, s tim što je prvak Crne Gore sticao pravo učećšća na saveznom polufinalu.

Partije sa šampionata na Cetinju imaju više istorijski nego šahovski značaj a zanimljivo je da tada u Crnoj Gori nije bilo šahovskih časovnika. Ipak na turniru nije zabilježen niti jedan spor. Ubjedljivo je pobijedio Božidar Kažić sa Cetinja osvojivši 11, 5 poena iz 12 partija (dvije nije odigrao). On je potom otišao u Beograd zajedno sa Svetozarom Gligorićem koji je poslije rata boravio nekoliko mjeseci na Cetinju. Obojica su se zaposlili u Tanjugu, a Kažić je par godina kasnije imenovan za generalnog sekretara ŠSJ, a potom i za potpredajednika svjetske šahovske federacije FIDE.

Vrijedi zabilježiti uspjeh profesora Milorada Velaševića iz Danilovgrada koji je osvojio 9, 5 poena, dovoljnih za drugo mjesto i još trojice na diobi III – V mjesta. To su Radoslav Kažanegra (Bar) Branko Krkeljić (Podgorica) i Golub Djukanović (Kotor) svi sa 8, 5 poena itd.

U predgovoru brošure o ovom takmičenju profesor Maksim Lutovac je zabilježio: „Ovo je trebalo da uradi Božidar Ivanović iz više razloga a naročito zbog toga što je te 1946. jedan Božidar otvorio šahovske dveri drugom Božidaru, tek rođenom, i započeo crnogorsku ilijadu i odiseju na 64 polja. Slučaj ili znamen?! Ni do danas nijesam otkrio kako da se piše o prvoj kapljici sa izvora, o latici kojom cvijet prvi put miriše dan, o praskozorju i prvom koraku. S divljenjem, svakako. Kao pri čudesnom činu radjanja i stvaranja. Kako drugačije pronići u bajkoviti jezik prvog šahovskog prvenstva Crne Gore“ ?!.

Delikatan posao oko pripreme ove knjižice sa entuzijazmom je obavio Nebojša Guberinić, nekad jedan od najboljih šahista Cetinja, koji je u direktnim kontaktima sa Božidarom Kažićem, Maksimom Lutovcem i Veskom Pejovićem (autorom knjige „Šah na Cetinju“) sabrao kompletan materijal koji je, u izdanju CID –a, štampao cetinjski „Obod“ 1996. godine. Najzad, ukazujem na lijep gest Cetinjanina Dada Salagića koji mi je jutros uručio ovu brošuru smatrajući da joj je „pravo mjesto u mojim rukama“. To znaju da urade stari Cetinjani.

Slike:
1 Cetinje poslije Drugog svjetskog rata

2 Božidar Kažić prvi šahovski šampion Crne Gore

Preneseno sa fejsbuk stranice GM Božidara Ivanovića

ŠAHOVSKI GENIJE ALEKSANDAR ALJEHIN


MEČ ALJEHIN – KAPABLANKA, 1927

Iz intervjua sa Aleksandrom Aljehinom za časopis ‘Šahmat’ 1928.

„…Mislim da može postojati samo jedno objašnjenje za moju pobjedu, koje svojom jednostavnošću podsjeća na jednu od ‘Istina iz La Palissea’, naime, da sam u Buenos Airesu krajem 1927. jednostavno igrao bolje od Kapablanke …

Može se, naravno, raspravljati o tome da li je moj protivnik bio u najboljoj formi (iako je i sam izjavio ‘urbi et orbi’ prije početka meča da se osjeća odlično i da je sasvim spreman za borbu) i da li će pronaći novu snagu u sebi za revanš meč, kojeg želi da igra 1929. Uprkos vrlo visokom mišljenju o klasi mog protivnika, isto tako visokoj ocjeni njegovog čisto intuitivnog talenta i klasičnog stila njegovog stvaralaštva, vjerujem da će se Kapablanka 1929. vrlo malo razlikovati od Kapablanke 1927., isto tako malo kao i ovaj poslednji što se razlikovao od pobjednika nad Laskerom u Havani 1921.

Mislim da je to zato što dva i po mjeseca kontakta sa kubanskim „latinskim genijem“ mogu samo konačno učvrstiti moje mišljenje o njemu, koje je počelo da se oblikuje još u nezaboravnim danima turnira u Sankt Peterburgu 1914.: Kapablankini šahovski nedostaci, međutim, su beznačajni i teško se mogu koristiti, ali su neiskorijenjivi, jer stoje u tijesnoj organskoj vezi sa njegovim ljudskim, previše ljudskim nedostacima.

Ali ako je Kapablanka igrao jednako dobro kao prije, zašto su moji prethodni rezultati sa njim tako malo ličili na ono što se dogodilo u meču? (u trenutku održavanja meča, skor ličnih susreta šampiona i izazivača bio je +5 −0 =7 u korist Kapablanke).

Da, vjerovatno uglavnom zato što sam prvi put u čitavoj svojoj šahovskoj karijeri stajao u Buenos Airesu pred jedinstvenom šansom za najviše sportsko dostignuće i… igrao kao nikad u životu.

Rezultati meča, pored ličnog zadovoljstva, pružili su mi i dvostruku radost: prvo od spoznaje da sam uspio da oslobodim svet šaha štetnog šarma, od masovne hipnoze (šahovska mašina koja ne griješi, remi dovode do smrti šaha); onda, od uvjerenja da će činjenica moje pobjede, koja se činila tako nevjerovatnom, moći podsjetiti mnoge da se u drugim oblastima života, prije ili kasnije, može dogoditi nepredviđeno i naizgled nemoguće, što vrlo često okreće najsmjelije snove u stvarnost…“.

U članku “Moj poraz”, objavljenom u New York Timesu, José Raul Capablanca je, poput pravog sportiste, napisao: “Bila je to žestoka borba, a Aljehin je iz nje izašao kao pobjednik uglavnom zato što je uspio iskoristiti sve prednosti koje su se ispostavile da su na njegovoj strani… Moram odati počast svom protivniku. Ne želim da omalovažavam njegovo dostignuće. U svakoj partiji pokazao je veliku snagu volje; tvrdoglavo je tražio pobjedu i uporno se branio. Bez sumnje je u ovom meču odigrao bolje od mene, a ono što je pokazao zaslužuje puno divljenje.

Bivši svjetski šampion Emanuel Lasker je nakon meča napisao:

„Pozdravljam briljantnu pobedu Aljehina, koji je ispunio vatreni san Čigorina, čiji je direktni naslednik i po svojoj vatrenoj genijalnosti i po temperamentu svoje igre… Aljehinova pobjeda je pobjeda beskompromisnog borca ​​nad umom, koji izbjegava sve nejasno. Kapablanka je težio preciznosti kroz naučne metode; Aljehin je, s druge strane, više umjetnik, u njemu je više traganja, a u principu je takva kreativnost veća, pogotovo ako se manifestuje u borbi…“

Ove karakteristike Aljehinovog stila je istakao i Ričard Reti: „… Aljehin je nadahnuti umjetnik… iako je više puta stvarao savršena umjetnička djela, nikada sebe nije smatrao savršenim; kad god traži, stalno raste; suptilno zahtjevan prema sebi, on još uvijek vidi mnogo nejasnog i neriješenog pred sobom … Aljehin je pobijedio Kapablanku ne brzim napadima, već strasnom potragom za novim putevima … „

Preneseno sa fejsbuka Alexander Zasukhina