Biografije šahista – Svetozar Gligorić

Svetozar Gligorić

Svetozar Gligorić-Gliga (Beograd, 2. februar 1923 — Beograd, 14. avgust 2012) bio je jedan od najpoznatijih srpskih šahovskih velemajstora.

Gligorić se u rodnom Beogradu sa šahom upoznao relativno kasno, u 13. godini. Samo dve godine kasnije, 1938, sa samo 15 godina, pobedio je na takmičenju Beogradskog šahovskog kluba. Neposredno pred rat izgubio je oba roditelja i ostao siroče. Profesor dr Niko Miljanić, takođe strastveni šahista, prihvatio ga je kao sopstvenog sina. Uoči Drugog svetskog rata mladi majstor se kvalifikovao na državno prvenstvo, ali je napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju naglo prekinuo šahovsku zbilju. Kad je izbio rat, Gligorić je s Miljanićima prebegao u Crnu Goru, u Banjane, a nešto kasnije je stupio u partizane. Tako je kao partizanski borac za sve vreme rata bio odvojen od šaha. Posle demobilizacije posvetio se oživljavanju šahovske organizacije radeći kao novinar i organizator šahovskih takmičenja. Najveći deo svoje karijere igrao je u ŠK Partizan, ali je sticajem okolnosti bio jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda. Učestvovao je na sve većem broju takmičenja, veoma brzo razvijajući svoje šahovske sposobnosti. Godine 1947. osvojio je prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije i pobedio na svom prvom međunarodnom turniru u Varšavi. Bio je ispred Smislova i Boleslavskog, čime je označio proboj u svetsku elitu. Godine 1958. u anketi dnevnog sportskog lista Sport proglašen je za najboljeg sportistu Jugoslavije.

Titulu velemajstora dobio je 1951. i odlučio da se u potpunosti preda šahu. Sledećih 20 godina bio je među najboljim svetskim šahistima i kandidat za prvaka sveta. Jedan je od najaktivnijih šahista u istoriji. Jugoslavija je, zahvaljujući njemu, smatrana drugom velesilom u svetu, iza SSSR-a, što je ujedno period najvećeg uspeha jugoslovenskog šaha. Učestvovao je na ogromnom broju međunarodnih turnira, od kojih je mnoge osvojio. Među njegove najznačajnije pobede spadaju one na turnirima u Varšavi 1947, Hejstingsu 1951, 1956, 1959, 1961, Mar del Plati 1953, Stokholmu (1954), Beogradu (1964) i Manili 1968, Loun Pajnu 1972. i 1979. Tri puta se na Međunarodnim turnirima kvalifikovao za mečeve kandidata u ciklusu prvenstva sveta.

Pedesetih i šezdesetih godina Gligorić je bio stalan učesnik na svetskim prvenstvima i uvažavan kao najbolji igrač van Sovjetskog Saveza. Jedno od najvećih dostignuća mu je Međuzonski turnir u Portorožu 1958, kad je u jednoj partiji ispustio trijumf i našao se na drugom mestu iza Talja. Iste godine, na Olimpijadi u Minhenu, dobio je zlatnu medalju za rezultat na prvoj tabli, ispred Botvinika. Na međuzonskom turniru u Susu 1967. delio je drugo mesto bez poraza. U Argentini, na turniru u Mar del Plati 1953, Gligorić je pobedio i bio ispred Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev „patent“ u teoriji šahovske igre – poznata Mar del Plata varijanta Kraljeve indijske odbrane. Gligorić je bio jedan od retkih doživotnih prijatelja Roberta-Bobija Fišera. Fišer i Gligorić su u konačnom skoru imali rezultat 6:4, uz 6 remija.

Između 1950. i 1982. godine je 15 puta bio jugoslovenski predstavnik na olimpijadi, osvajajući 12 medalja (jednu zlatnu, 6 srebrnih i 5 bronzanih). Dvanaest puta je osvojio prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije.

Gligorić je poznat i po svojoj novinarskoj karijeri. Bio je stalni dopisnik časopisa „Chess Review“ i „Chess Life„. Napisao je i veliki broj knjiga o šahu.

U poslednjih nekoliko godina svog života, Gligorić je povremeno igrao na takmičenjima veterana, ali se uglavnom fokusirao na muziku, pisanje pesama i kompozicija. 2011. velemajstor Gligorić je objavio sopstvenu ploču.

Gligorić je preminuo u Beogradu 14. avgusta 2012. u 89. godini od posledica moždanog udara. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Dodeljen mu je Orden Vuka Karadžića.

Svetozar Gligorić — Vikipedija, slobodna enciklopedija (wikipedia.org)