Autobiografija i partije
1978
Ponekad su mojim predavanjima prisustvovali posebno poslani ljudi. U partijski komitet su počela da stižu anonimna pisma, sugerišući da govorim ‘pogrešne stvari’ – o Karpovu i Fišeru, naravno. Povremeno sam dobijao anonimna pisma grubog antisemitskog sadržaja. Dobio sam jedno pismo koje je s književne tačke gledišta odlično napisano. Poslao ga je ‘radnik’ i bila je puna najrazličitijih informacija: napali su Raikina, umjetnika i Spaskog. I u zaključku: Uopšteno, Fur jedes seine, kao što je bilo napisano na kapijama jedne ustanove koja je sjajno funkcionisala ne tako davno u Evropi (“Svakom svoje”-tekst cinično postavljen na kapijama nacističkog koncentracionog logora Buchenwald, prevodilac). Bolje bi vam bilo tamo.”
Kasnije sam poslao ovo pismo gradskim partijskim vlastima, ali naravno nisam dobio odgovor na moju poruku. Možda sam je vratio tamo odakle je došla?
Bilo je to anksiozno vrijeme. U štampi se vodila kampanja protiv Fišera i FIDE, fabrikovani su podli članci i skupljani potpisi za njih. Insistirano je da trebam da pokažem svoju lojalnost, govoreći protiv Fišera u posebnom članku. Tražili su da pomognem Karpovu za njegov meč sa Fišerom, praveći detaljnu analizu Fišerovih prednosti i nedostataka. Nisam želio ni da se borim protiv Fišera, niti da pomognem svom nedavnom protivniku, ali bio sam primoran da to uradim. Zvali su iz Moskve. Dogovoren je sastanak u Lenjingradskom sportskom komitetu, čiji je jedini cilj bio da slome moj otpor i izvuku iz mene neku vrstu materijala koji odobrava generalnu liniju koju je zauzela Šahovska federacija SSSR-a.
Shvatio sam koliko je meč Fišer-Karpov bio važan za svijet šaha i kako se Karpov u dubini srca nadao da će ga odigrati. Napisao sam članak, ali ne onakav kakav su tražili od mene. U nastojanju da to bude objavljeno, poslao sam ga čak i Karpovu. On je to pokazao nadležnima, ali čak ni on nije mogao da objavi članak u štampi. Tada je fabrikovano još jedno pismo FIDE u kojem se govorilo da se prema Rusima postupa loše. Nazvali su me i rekli: ‘Hoćete li, molim vas, potpisati pismo FIDE, i najvjerovatnije ćemo uskoro objaviti vaš članak o meču za svjetskog šampiona i Fišerovim uslovima?’ Popustio sam i pristao, ali moj članak nikada nije izašao u štampi . U njemu sam pokazao da meč treba da ima neograničen broj partija, ali sam predložio da se broj pobjeda smanji na osam, ako se meč organizuje pod užarenim nebom Manile.
Moj stav prema Karpovu čitaocu može izgledati kontradiktoran, posebno kada se uzme u obzir u periodu od nekoliko godina. Ali u stvari nema nikakve kontradiktornosti: lično, i pored napetosti tokom našeg meča, ne zamjeram ništa Karpovu. Uostalom, ko na njegovom mjestu ne bi pokušao da iskoristi psihološku prednost kako bi ostvario željenu pobjedu?
Ali protiv velemajstora Karpova – simbola sovjetske reakcije – imao sam, i još uvijek gajim, ozbiljno nezadovoljstvo. Međutim, i sam Karpov je podjednako kontradiktoran onima koji ga lično poznaju, ne samo iz novina. Pošto sam lišen mogućnosti da igram u inostranstvu, odlučio sam da otputujem na međunarodni turnir u Talin, pogotovo što su me Keres i Nei uporno pozivali tamo. Odbor za sport mi je zabranio da igram čak i tamo, a estonskim igračima su zamjerili zbog njihovog nepravilnog ponašanja.
Za Keresa je ovo trebao da bude posljednji ukor u životu. Vraćajući se iz Kanade, sa turnira na kojem mu je bilo zabranjeno da učestvuje, ali gde je odlučio da igra na sopstvenu odgovornost i završio kao pobjednik, preminuo je na putu, u Helsinkiju. Opet je to bilo njegovo srce, profesionalna bolest šahista. Kao državljanin Estonije, koju je SSSR nasilno anektirao, nije mogao da prihvati sovjetske običaje, pa se od većine svojih sovjetskih kolega razlikovao po poštenju i privrženosti principima.
Dobio sam poziv na turnir u Jugoslaviji, u Zagrebu. Naravno, pozvan sam na turnir veoma jakih velemajstora u Milanu. Ali o takvom putovanju nije moglo biti govora. Ubrzo je Karpov počeo da razmišlja o mojoj situaciji. Ne, on nije filantrop, ali, kada je postao svjetski prvak, imao je razmišljanje: ‘Ali gdje je moja zasluga u svemu?’ Dobio je titulu zato što je pobijedio Spaskog i mene. Ali narod je počeo da zaboravlja na nas: ni Spaski ni ja, pritisnuti državnim aparatom, nismo mogli da pokažemo svoju snagu. Čak i pominjanje jednog od naših imena u članku dalo bi mu loš ton! Izgledalo je kao da je pobijedio drugorazredne igrače i da je jeftino stekao titulu. Poduzeo je određene korake da mi olakša stvari.
Tu je svoju ulogu odigralo i to što je Petrosjan učinio sve da sahrani meč između Fišera i Karpova, a Karpov je, shvativši to, već tražio saveznika za svoju borbu sa Petrosjanom. U septembru sam službeno obavješten da više nisam u nemilosti, da će mi plata biti obnovljena i da mogu otputovati na turnir na Filipine, za koji me preporučila Šahovska federacija SSSR-a. Ovdje je Lenjingradska partijska organizacija odigrala svoju ulogu. Za putovanje u inostranstvo potrebno je dobiti dozvolu Partijske organizacije svog grada, a ja to nisam dobio. I dalje se nadajući, otputovao sam u Moskvu, spreman da svakog trenutka krenem u Manilu. Polugajevski je otišao, a u centralnim novinama „Pravda“ pojavio se izvještaj da sam u prvom kolu turnira na Filipinima igrao protiv Larsena. Zapravo, sreo sam Spaskog na dan njegovog venčanja sa francuskom državljankom i čestitao mu na tome (navodno je francuski ambasador zatražio dozvolu na privatnom sastanku sa Brežnjevom!).
U novembru sam konačno dobio dozvolu da igram na međunarodnom turniru, makar i samo u Moskvi. Bio je jak sastav, posebno jaka grupa sovjetskih velemajstora. Turnir mi je išao loše, ali onda je došao susret sa Petrosjanom, koji sam igrao stisnuvši zube. Partija je prekinuta sa mojom prednošću, a u analizi mi je pomogao Spaski. Tokom drugog nastavka, pobijedio sam. Ovaj susret me mobilisao. Postigavši 4,5 od 5 na kraju, podijelio sam treće mjesto iza Gelera i Spaskog, što nakon godinu dana briga nije bilo nimalo loše.
(Nastaviće se)
Blog Šah-mat liste 