Poslednja partija je, kao i sve prethodne, prenošena na Centralnom TV kanalu SSSR-a. Kako je jedan moj prijatelj tako zgodno rekao (i hvala mu što me nije napustio tokom meča, pa čak ni nakon njega): „Vi šahisti imate posebnu misiju. Potrebni su fudbaleri i hokejaši da bi ljudi pili manje votke, ali oni vas pokazuju javnosti da manje čitaju Solženjicina!”
Ali da se vratimo na završetak poslednje partije, morao sam da stisnem Karpovu ruku, a zatim sam, sam napustio binu, gde su lakeji odavali počast Karpovu. Sve je to prikazano direktno na TV-u, ali u snimljenoj verziji prikazanoj u vijestima, koja se prenosila po čitavoj ogromnoj zemlji, izrezan je trenutak kada smo se rukovali. Zašto? Meč je bio gotov, ali se još nisu razračunali sa mnom. Ljudi su morali da dobiju utisak da sam se loše ponašao.
Tokom meča, Karpov i ja smo vodili zamršenu psihološku borbu, čiji je inicijator bio moj prijatelj psiholog. Karpov ga je sa bine odmah uočio kao neprijatelja, za kojeg je mislio da pokušava da izvrši uticaj na njega iz sale, da ga hipnotiše. Zatražio je pomoć, u pomoć mu je pozvan ni manje ni više nego jedan od najboljih psihologa u zemlji, koji radi u centru na periferiji Moskve sa kosmonautima. Ne bih rekao da me on uznemiravao; zadatak ovog doktora nauka bio je da učini bezopasnim mog pomoćnika, koji je u poređenju s njim bio skroman amater. Moj psiholog, Z, predložio mi je da iskoristim Fišerovo iskustvo i pokušam da zakasnim pet ili šest minuta na početak partije. Upalilo je: Karpov je bio ljut kao đavo. Ali nije u karakteru Karpova da bilo kome oprosti bilo šta. I on je počeo da kasni, uglavnom na nastavak partije posle prekida, i ovdje je oborio moj rekord. Na nastavak petnaeste partije stigao je sa trinaest minuta zakašnjenja, samo da pristane na remi! Bilo je i psihičkih nijansi na početku partija, kada bi jedan od nas prišao tabli i rukovao se drugim. U životu, ako se ne varam, smatra se da mlada osoba treba da pokazuje poštovanje prema starijem. Ali ne u ovom meču. Svojim ponašanjem Karpov mi je dao do znanja da je on favorit i da mu je dozvoljeno da radi šta hoće. Na kraju meča više nije ustajao kada bih došao da se rukujem s njim.
Činilo se da je i glavni sudija meča, O’Kelly, djelovao kao da je bio pod Karpovljevom kontrolom. Tokom pete partije, u boljoj poziciji za mene, razmišljao sam o svom potezu. Karpov je ustao od table i fiksirao me pogledom. On ima takvu naviku. Postoji fotografija snimljena tokom naše partije sa međuzonskog turnira, gdje je Karpov uhvaćen kako me žestoko i divlje proždire svojim očima kada je moj red da odigram potez. Dakle, iako neugodna, situacija mi je već bila poznata. Postavio sam Karpovu pripremljeno pitanje: „Da li si htio nešto da mi kažeš?“ „Ne, ne“, odgovorio je Karpov i otišao. Odmah je prišao O’Kelly (dok sam ja nastavio da razmišljam o svom potezu) i rekao: ‘Karpov se žali da razgovarate s njim tokom partije.’ U suštini, pretvorio se u Karpovljevog saučesnika: prvo Karpov, a zatim i sudija su mi onemogućavali da razmišljam o svom potezu. Zatim, tokom dvadesete partije, Karpov je odigrao potez i zatražio da se partija prekine, a da ja kovertiram svoj sledeći potez. Ostalo je još malo vremena, minut ili malo više, ali se O’Kelly pokorio favoritu.
(Nastaviće se)
Blog Šah-mat liste 