Junak rubrike „Razgovor u petak“ bio je Ian Nepomniachtchi
Intervju obavili: Yuri Golyshak i Alexander Kruzhkov
Vladimir Visocki
— Volite Visockog. Koja je njegova pesma za vas najbolja?
Ian Nepomniachtchi- „Balada o odlasku u raj“. Napisana za film „Bjekstvo gospodina Mak-Kinlija“. Još mi se sviđaju obe „Banjske“ — „po bijelom“ i „po crnom“. „Kupola“. „Prekinut let“. „Rajske jabuke“. Od manje poznatih — „O prvim redovima“. Oh, mogu da nabrajam dugo… Od dvanaeste godine stalno sam slušao Visockog. Mnoge njegove pjesme znam napamet. Galiča i Okudžavu znam malo slabije.
— Šta kod njih izdvajate?
Ian Nepomniachtchi- Kod Okudžave — „Stari sako“, „Po Smolenskom putu“, „Uskliknimo“, „Kancelarije mojih prijatelja“, „O budalama“. Vojne pesme Bulata Šalvoviča su izvanredne. Kao i kod Vladimira Semjonoviča. Samo je drugačiji ton, druga strast.
A kod Galiča obožavam „Grešku“, „Oblake“, „Još jednom o đavolu“, „Petrogradska romansa“, „Iskustvo nostalgije“… A „Kadiš“? To je jedno od njegovih najdirljivijih dijela. Čitava audio-drama, traje 20 minuta. Inače, stihovi Galiča su vrlo savremeni.
— Stvarno?
Ian Nepomniachtchi-Da! Zastrašujuće savremeni! Uopšte ne zastarjevaju. Ne znam da li na sreću ili na žalost…
— Snežana dijeli vaš ukus?
Ian Nepomniachtchi- Ne, bardovi je ne privlače. Ali ni ja ne slušam samo njih. Volim i rok, folk, rep. Gotovo sve, osim pop muzike.
— Da li je tačno da Feta možete da citirate napamet?
Ian Nepomniachtchi- Mogu. Bio sam humanistički nastrojen dječak, odrastao sam u intelektualnoj porodici gdje su svi, počevši od bake i djeda, bili pedagozi. Radili su u školi. Moj ujak je profesor ruskog jezika i književnosti, poznati filolog, autor monografija posvećenih stvaralaštvu Tjutčeva.
— Ujak je i pjesnik.
Ian Nepomniachtchi- Da, kao i djed. Čak i ja ponekad pišem poeziju. Isključivo iz zabave, nikome je ne pokazujem. A u detinjstvu, pošto sam najbrže kucao na kompjuteru, redovno sam unosio članke o Tjutčevu, drugim pjesnicima. Međutim, Feta odavno nisam čitao, sada bih malo toga mogao da reprodukujem iz sjećanja. Tjutčeva, Puškina, Jesenjina se bolje sjećam.
— „Evgenija Onjegina“ ste nam danas već citirali.
Ian Nepomniachtchi- Da! U trećem razredu sam sebi postavio zadatak da naučim „Onjegina“ napamet. Čitavog. Izdržao sam do prvih 25 strofa. Onda mi je postalo dosadno, odustao sam. Nikad se nisam vratio toj ideji.
— Sada da li ostaje vremena za knjige?
Ian Nepomniachtchi- Manje nego što bih želio. Poslednja knjiga koju sam držao u rukama je biografija Tolkina. Kao dijete sam gutao: „Gospodar prstenova“, „Hobit“, „Silmarilion“. Prije par godina sam prešao na audio-knjige. Na putu su zgodnije. Od nedavnih — „Zapisi mladog ljekara“ Bulgakova, priče Čehova… A sa Dostojevskim ne ide uvijek.
— Kako to?
Ian Nepomniachtchi- Za „Braću Karamazove“ sam se hvatao mnogo puta — ne ide! Otvorim prvu stranicu, čitam — i osjećam: ne mogu! Ne pušta me Fjodor Mihajlovič. Razmišljam — možda da radikalno riješim problem?
— Kako?
Ian Nepomniachtchi- Da otvorim negdje na sredini. A onda, kad me zainteresuje, vratim se na prve stranice. Knjiga je odlična, ne može da se ne pročita.
(Nastaviće se)
Blog Šah-mat liste 