Junak rubrike „Razgovor u petak“ bio je Ian Nepomniachtchi.
Intervju obavili: Yuri Golyshak i Alexander Kruzhkov
Utkin
— Čitali smo mnogo o vama. Neko je komentarisao da je ‘uzalud Nepomniachtchi doveo svoju rodbinu i djevojku Snežanu na šampionski meč u Astanu. To ga je ometalo.’ Da li su to gluposti?
Ian Nepomniachtchi– Zavisi od rezultata. Da je ispalo drugačije – isti ljudi bi uzviknuli: „O, genijalno rješenje – povesti sve!“ Da sam došao sa jednim trenerom, vjerovatno bih čuo: „Kako je to moguće? A gdje je tim?” Nekada ljudi koji komentarišu nisu baš najkompetentniji. Prosto žele da podijele svoje mišljenje…
— Da li ste osjećali da vas rodbina sprečava da se koncentrišete?
Ian Nepomniachtchi– Apsolutno ne. Ali neke stvari u Astani su mi jako smetale.
– Na primjer?
Ian Nepomniachtchi-Ispostavilo se da je tamo klima odvratna. O tome nisam imao pojma. Kad smo stigli, bilo je plus 15. Tri dana kasnije već je bilo minus 20.
– Oho!
Ian Nepomniachtchi— Organizatori su postavili grijalice („toplotne topove“) u salu. Pravile su strašnu buku, vazduh je bio grozan. Ali drugačije nije moglo. Ili da sjedimo i igramo u bundama. Iz nekog razloga ove nijanse su ostale iza kulisa.
— U Torontu ste bili bez rodbine i djevojke.
Ian Nepomniachtchi— Došao sam tamo sa jednim sekundantom, Gustafssonom. Ovo nam je drugi zajednički turnir. Ne zaboravite – danas je veoma teško dobiti kanadsku vizu. Milion odbijanja. Pasoš sam dobio u ruke bukvalno nedjelju dana prije polaska. Ovo nije bio problem za Gustafssona. On je Njemac. Čitava procedura za njega traje 15 minuta, putem interneta. Rekao mi je: popunio sam formular – i voila…
— Da li je za vas poraz od Lirena bio šok?
Ian Nepomniachtchi– Bilo je veoma bolno!
— Kako ste proveli narednih nekoliko dana?
Ian Nepomniachtchi-Išao sam samo tamo gdje mi je bilo obavezno — kao učesnik meča da se sastanem sa Tokajevim, predsjednikom Kazahstana. Još i na ceremoniju zatvaranja. Do polaska je ostao još otprilike jedan dan. Samo sam sjedio u hotelskoj sobi. Kako se kaže, „vrištao od bola“… Bilo je strašno bolno.
– Najvažnije je da je nepravedno.
Ian Nepomniachtchi-To je ono o čemu sam razmišljao. Ali pravde na svijetu nema, kako je Visocki pjevao o lutrijskom listiću. Prije meča sam mislio: ako sve bude kako treba, sigurno ću pobijediti…
– Smatrali su vas favoritom.
Ian Nepomniachtchi– Vidite. To je ono što sport čini zanimljivim. Na papiru si ti favorit. U praksi je sve drugačije.
– Recite mi iskreno – da li ste plakali?
Ian Nepomniachtchi– (Posle pauze.) Malo… Pustio sam suzu. Ili ne baš tako malu suzu. Da, svi oko mene su bili potišteni.
— Da li su se u toj situaciji nečije riječi izdvojile kao posebne?
Ian Nepomniachtchi— Da, one koje mi je napisao Vasilij Utkin. Našao je tople riječi. Shvatio sam da zaista, sve važno je tek pred nama. Vasilij i ja smo se malo družili, ali nikad nismo bili bliski. Ta SMS poruka je bila potpuno iznenađenje.
— Nakon njegove smrti, objavili ste post na društvenim mrežama. Opisali ste kako ste se upoznali 2016. u “Džon Donu”.
Ian Nepomniachtchi— Utkin je bio glas fudbala u mom detinjstvu. Jedan od najboljih komentatora, sa nevjerovatnim osjećajem za ruski jezik. U nekom trenutku, Vasilij je došao na ideju da radi ili recenzije ili prenose šampionskog meča Carlsen-Karjakin. Čini mi se da me Emil Sutovski preporučio. Vasilij me pozvao u bar na Nikitskom bulevaru da razgovaramo o dvije odigrane partije.
— Došlo je deset ljudi da vas sluša?
Ian Nepomniachtchi– Možda i manje. Tamo je bilo ljudi koji nisu razumjeli šta se dešava. Meč se nije baš intenzivno pratio, već veoma umjereno. Imali smo nekoliko direktnih prenosa sa Nikolajem Popovom na jednom od tematskih sportskih kanala. Još neke emisije smo radili na Twitchu. Ali jedno je slušati živi komentar fudbalske utakmice, a sasvim drugo komentar dvije već odigrane šahovske partije…
— Jesu li vam nešto platili?
Ian Nepomniachtchi– Ne sjećam se, iskreno. Došao sam, pričao. Taman je Tramp bio izabran za predsjednika, a Carlsen je u drugoj partiji igrao otvaranje Trompovski. To je bila jedina moja priprema. Pokušao sam da povežem šah i spoljne događaje. Objašnjavao sam na prizemnom nivou.
— Da li ste ponovo sreli Utkina?
Ian Nepomniachtchi– Vidjeli smo se još par puta. Zbog nekih poslovnih stvari. Zvao me na utakmicu „Egrisi“. Nisam uspio da dođem — stalno sam bio između priprema i turnira. Rijetko sam bio u Moskvi. Ali smo se dopisivali. Pričali o fudbalu, o „Spartaku“. Ili kada je Vitya Kravchenko snimao film o šahu, pitao sam Vasiliya — šta da očekujem? Vitya je njegov prijatelj i učenik.
– Poslednja poruka?
Ian Nepomniachtchi— Kada je Beriša skočio prema Abaskalu na utakmici “Ahmat” – “Spartak”, napisao sam Vasiliju: „Šta je ovo uopšte?!” Odgovorio je: „Postoji takva pjesma – „Albanac u Groznom”. Aluzija na Stingov „Englez u Njujorku“. Smiješno.
(Nastaviće se)
Blog Šah-mat liste 