Ali vrata su danonoćno bila zatvorena, na stolu nisu smeli da se nađu ni knjiga, ni novine, ni hartija, ni olovka, a prozor je gledao na svetlarnik; i oko mene i oko moga tela bila je konstruisana savršena praznina. Oduzeli su mi sve stvari, sat — da ne bih znao koje je vreme, olovku — da slučajno ne bih uzeo da pišem, nož — da ne bih mogao da presečem vene; bila mi je uskraćena čak i najslabija droga — cigareta.
Osim čuvara, koji je imao nalog, da mi ne smije upraviti ni jednu jedinu riječ, niti odgovoriti na ma kakvo pitanje; niotkud nisam čuo ljudski glas; oko, uho, kao i sva ostala čula od jutra do večeri nisu dobijali nikakvu hranu; bio sam bespomoćan i sam sa svojim telom i četiri-pet nemih predmeta — stolom, krevetom, prozorom, lavaboom; prinuđen da živim kao gnjurac pod staklenim zvonom u crnom okeanu tog ćutanja, kao gnjurac koji već sluti da je uže između njega i spoljašnjeg sveta prekinuto i da nikada neće biti izvučen iz te bezglasne tišine.
Ništa se nije moglo raditi, ništa čuti, ništa videti, na sve strane je neprestano bila praznina, potpuna praznina van vremena i prostora. Išao sam gore-dole, gore-dole, bez prestanka. Ali čak i misli, koliko god izgledale nematerijalne, traže neko uporište, inače počinju da se rotiraju i besmisleno kruže same oko sebe; ni one ne podnose prazninu. Od jutra do večeri čekao sam na nešto, i ništa se nije događalo. Čekao sam i čekao. Ništa se nije događalo. Čekao sam i čekao, mislio sam i mislio, mislio sam dok me slepoočnice ne zabole. Ništa se nije događalo. Bio sam sam. Sam. Sam. Četrnaest dana živeo sam tako izvan vremena, izvan sveta. Da je u to vreme izbio rat, ja ne bih znao; ta, moj svet sastojao se samo od stola, vrata, kreveta, lavaboa, stolice, prozora i zidova; stalno sam gledao u iste tapete na istim zidovima; svaka linija njihove izuvijane šare kao da se dletom urezala u najdublji nabor moga mozga, toliko sam ih često gledao.
Onda konačno počeše saslušanja. Iznenada bi pozvali, čovek ne bi znao ni je li dan ili noć. Pozvali bi vas, i stražar bi vas poveo kroz neke hodnike, i vi niste znali kuda; onda biste negde čekali ne znajući gde ste i odjednom biste se našli pred nekim stolom za kojim su sedeli neki uniformisani ljudi. Na stolu su ležale naslagane hartije: akta, za koja niste znali šta sadrže, a onda su počinjala pitanja, prava i lažna, jasna i potuljena, pitanja-lovci i pitanja-varalice, i dok ste odgovarali, tuđi, zli prsti listali su po hartijama za koje niste znali šta sadrže, i ti tuđi, zli prsti, zapisivali su nešto u zapisnik, i niste znali šta zapisuju. Ali najstrašnija stvar u tim saslušavanjima za mene je bila što nisam mogao da dokučim i proračunam šta gestapovci stvarno znaju o poslovima u mojoj kancelariji, a šta tek hoće da izvuku od mene.
Kao što sam vam već rekao, papire koji bi me zaista mogli teretiti ja sam u poslednjem trenutku po gazdarici poslao svome ujaku. Ali, da li ih je on primio? Ili ih nije primio? I koliko je uspeo da otkrije onaj ćata? Koliko su pisama uhvatili, šta su u međuvremenu uspeli da izvuku od nekog nespretnog sveštenika u nemačkim manastirima koje smo mi zastupali? Ni pitanjima mojih mučitelja nije bilo kraja. Koje sam hartije kupio za neki manastir, s kojim bankama sam bio u prepisci, poznajem li tog i tog gospodina, jesam li primao pisma iz Švajcarske i iz Stenokercela? I pošto nisam mogao da dokučim koliko već znaju, svaki moj odgovor nosio je ogromnu odgovornost. Ako priznam nešto što im nije poznato, možda ću nekoga bez potrebe oterati pod nož. Ako suviše poričem, naškodiću samom sebi.
Ali saslušavanje nije bilo ono najgore. Najgori je bio povratak u moju prazninu posle saslušavanja, u istu sobu, sa istim stolom, istim krevetom, istim lavaboom, istim tapetima. Jer, čim bih se našao sam sa sobom, pokušao bih da rekonstruišem šta je bilo najmudrije odgovoriti i šta moram da kažem idući put da bih uklonio sumnju koju sam možda izazvao nekom nepromišljenom opaskom. Razmišljao sam, prebirao, pretraživao, ispitivao svaku reč svoga iskaza pred istražnim sudijom, rekapitulisao svako pitanje koje mi je postavio, svaki odgovor koji sam mu dao, pokušavao da procenim šta je od toga moglo ući u zapisnik, a pri tom sam znao da to nikada neću moći da proračunam i saznam.
Ali te misli, jednom započete u praznom prostoru, nisu prestajale da se rotiraju u glavi, bez prestanka, uvek u drugačijim kombinacijama, sve dok ne potonem u san; posle svakog saslušavanja u Gestapou moje sopstvene misli nastavljale su podjednako neumoljivo da me muče pitanjima i ispitivanjima; to je možda bilo još jezivije, jer saslušavanja su ipak posle jednog sata prestajala, a misli se uopšte nisu zaustavljale zahvaljujući toj podmukloj torturi usamljenosti.
I još, oko mene su uvek bili samo sto, orman, krevet, tapeti, prozor; ništa nije moglo da mi skrene pažnju, ni knjiga, ni novine, ni strano lice, ni olovka kojom bih nešto zapisao, ni šibica kojom bih se zabavio, ništa, ništa, ništa. Tek sam tad shvatio koliko je demonski mudro, koliko psihološki ubistveno izmišljen taj sistem hotelskih soba. U koncentracionom logoru bih možda morao da kolicima prevlačim kamen dok mi ruke ne prokrvare, a stopala se ne smrznu, bio bih sa još dvadeset ljudi sabijen u ledenoj i smrdljivoj prostoriji. Ali video bih lica, mogao bih da bacim pogled na polje, na kolica, na drvo, na zvezdu, na bilo šta, bilo šta, dok je ovde sve bilo isto, uvek užasno isto. Ovde nije bilo ničega što me je moglo odvratiti od mojih misli, od mojih mora, od moje bolesne rekapitulacije. A njima je baš to i bio cilj — hteli su da me sopstvene misli dave i dave dok me ne stegnu toliko da još jedino mogu da ih ispljujem, da kažem sve, sve što hoće, da najzad istresem i materijal i ljude.
Osećao sam kako moji nervi polako popuštaju pod tim užasnim pritiskom praznine i, svestan opasnosti, napregao sam ih do prskanja kako bih smislio ili izmislio nešto što će mi skrenuti pažnju. Da bih sebi dao posla, pokušao sam da rekonstruišem i odrecitujem sve što sam nekada učio napamet — narodnu himnu i dečje pesmice, gimnazijske doskočice i paragrafe zakona. Onda sam pokušao da računam, da proizvoljno sabiram brojeve, da delim, ali moje pamćenje u toj praznini nije moglo ni za šta da se veže. Nisam mogao da se koncentrišem. Uvek bi se u međuvremenu pojavila i zatreperila misao: Šta znaju? Šta sam juče rekao, šta moram da kažem idući put? To, zapravo, neopisivo stanje trajalo je četiri meseca.
Četiri meseca — to je tako lako napisati: samo jedan broj! To je tako lako izgovoriti — samo šest slogova. Usne brzo artikulišu taj zvuk: četiri meseca! Ali niko ne može da opiše, da izmeri, da predstavi — ni drugome, ni sebi — koliko dugo traje vreme van prostora, van vremena, i ne može da objasni kako razjeda i razara ta praznina, praznina, praznina, uvek samo sto, i krevet, i lavabo, i tapeti, uvek samo ćutanje, uvek isti vratar koji, ne dižući pogled, gura u sobu jelo, uvek iste misli koje kruže u praznini, dok čovek ne poludi. Uznemiren, po malim znacima sam primetio da je moj mozak na ivici rasula. Na početku sam na saslušanjima bio sasvim trezven, odgovarao sam mirno i promišljeno; ono dvostruko mišljenje — šta da kažem, a šta ne — još je funkcionisalo. Sada sam i najprostije rečenice mogao samo da promucam, jer dok sam govorio, hipnotisano sam zurio u pero koje je zapisujući letelo po hartiji, kao da hoću da stignem svoje sopstvene reči.
(Nastaviće se)
Blog Šah-mat liste 