– Izabrao sam šah
Aleksandar Matanović
U poznim godinama bolje je sećati se šta je bilo nego predviđati šta će biti. Vraćam se mladosti. Majka, Janko i Marko biraju mi životni put. Izabraće ga bombe bačene iz aviona. Posle bombardovanja Beograda izbegli smo u selo Ostružnicu. Leto je. Skupljamo se na plaži na obali Save. Igramo šah. Bolji sam od drugih. To me je ohrabrilo da se posle završetka rata takmičim sa svojim vršnjacima. Pobedio sam na turnirima za prvenstvo Beograda, Srbije i Jugoslavije. Kocka je bačena. A, šta da sam u Ostružnici bio najbolji u bacanju kamena s ramena?
Šampionat u Zagrebu. Jedne večeri u hotelskim prostorijama za susednim stolom roditelji sa ćerkom. Počela muzika, Gligorić ne gubi vreme, zamolio ju je za ples. Tako je počelo, a završilo se našim venčanjem. Sada zajedno imamo 183 godine.
Sa suprugom Vesnom u Amsterdamu 1960 i ovih dana na Dunavu
Turnir u Mar del Plati, Argentina. Na zatvaranju, mis Mar del Plate deli nagrade. Ceremonija je došla do kraja – muzika. Gligorić je na nogama, zamolio je misicu za ples. Kao u Zagrebu – tako je počelo, a završilo se njenom udajom za Boru Ivkova. Gligorić je ne samo veliki šahista već i daroviti pronalazač. Zadužio je i Boru i mene.
Posle pobede naše ekipe na Olimpijadi u Dubrovniku šah je dobio krila. Kao pečurke posle kiše niču na sve strane šahovski turniri, ekipna takmičenja, klubovi; pljušte pozivi našim šahistima iz svih zemalja. Prolaze godine. Idem sa turnira na turnir. Od Pekinga do Moskve i Londona, od Indonezije do Konga …
Aleksandar Matanović za tablom
Igrao sam sa skoro svim tada istaknutim šahistima. I upoznao ih. Izdvajam dvojicu Mihajla, jednog iz sveta, drugog iz naše zemlje – Botvinika i Markovića. Botviniku pripada počasno mesto u šahovskoj istoriji; u njegovom stanu u Moskvi vidim našu zastavu, u Izraelu mu se klanjaju do zemlje, u Beogradu se ne oseća kao stranac. Marković, šahovski majstor, akademik; odbio ponudu da bude predsednik Republike Srbije, do kraja života pratio šta se događa u šahu.
Prelistavam ruske, engleske, nemačke šahovske časopise. U svakoj zemlji na svom jeziku obeležavaju partije i propratne komentare. Zašto šah nije kao matematika i muzika, svuda u svetu u upotrebi takvi kakvi su? Zašto ne šahovski jezik? Štampali smo milione „Šahovskih informatora” i drugih knjiga pisanih šahovskim jezikom. Sredinom 70-ih godina naš poznati ekonomista objavio je u novinama: „Dva proizvoda koja najviše izvozimo su jagodičasto voće i Šahovski informator”.
Jednom prilikom nismo platili mesečni porez na vreme, kupac zakasnio sa obavezom. Pozove me direktor banke. On zavaljen u fotelju, ja smerno stojim pred njegovim stolom. Očitao mi je lekciju – to više neće da toleriše. Pamtim tu sliku i to vreme.
Korona – život u kavezu. Nigde ne idemo, povremeno nam dolaze samo sin i unuci. Jedini provod mi je odlazak u samoposlugu i bacanje đubreta. Dug dan, a samo novine i televizija. Setih se da smo štampali knjigu pod naslovom „2345”. Milan Velimirović i Marjan Kovačević izabrali su 2.345 šahovskih problema. Mat u dva, tri, četiri, pet poteza. Zadivljen sam šta su sve izmislili autori problema. Šah je čudo.
Šah je igra. Igrom se određuju vrednosti različitih faktora u sporu. Ne samo čovek protiv čoveka. Šahista je jedna strana, šah druga. Kad šahista otkrije sve tajne šaha, a to je u toku, šah će izgubiti. Kad violinista u potpunosti ovlada svojim instrumentom, ili kad lekar otkrije šta prouzrokuje neku bolest – pobediće. Igra je sukob. Sukob, u bilo čemu, vodi napretku. U šahu, na primer, zbivanja na tabli danas razlikuju se od onih prethodnog doba – na višem su nivou.
Kada kreneš na put bez povratka, ko si i šta si zavisi od onog što ostavljaš za sobom. Kad se primakne moje vreme ostaviću za sobom suprugu, sina, troje unuka, tri snaje, četiri praunuka, šahovski jezik, bezbroj odigranih partija …
I nadu da će sve ono što je usmeravalo naše živote biti bolje nego što je bilo.
——————
Simbol „zlatnog doba” našeg šaha
Aleksandar Matanović je rođen 23. maja 1930. u Beogradu. Posle ranih uspeha u šahu i titule omladinskog prvaka Jugoslavije 1948, u seniorsku reprezentaciju ušao je već 1950, u nezaboravnom radio-meču Jugoslavija – SAD, a 1955. je postao velemajstor. Od 1954. do 1978. stalni član olimijskog tima, a potom 1980. selektor reprezentacije koja je osvojila našu poslednju olimpijsku medalju. U zlatnom dobu našeg šaha, dok je sa Gligorićem, Ivkovom i Matulovićem činio okosnicu druge velesile sveta, okitio se sa pet srebrnih i četiri bronane ekipne medalje, kao i sa pet pojedinačnih za rezultate na svojoj tabli: jednom zlatnom, tri srebrne i jednom bronzanom. Na pet evropskih šampionata, između 1957 i 1977, osvojio je četiri srebrne i jednu bronzanu ekipnu medalju. Iako je takmičarske ambicije sa 36 godina podredio revolucionarnom projektu univerzalnog šahovskog jezika i izdavačke kompanije „Šahovski informator”, čiji je bio osnivač, urednik i direktor, zadržao je visok nivo i u narednoj deceniji, dodajući tituli prvaka Jugoslavije iz 1962. godine (zajedno sa Minićem), još dve, 1969. i 1978. Priznanje Svetske šahovske federacije (FIDE) dobio je izborom za potpredsednika FIDE 1990-94. Od maja 2022. Aleksandar Matanović je najstariji velemajstor na svetu 1957.
———————
Marjan Kovačević
(„Politika”, 22. maj 2023.)
Blog Šah-mat liste 