O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (17. nastavak)


Da li je Fišer (šahovski) genije

Činjenica je da postoji niz definicija o inteligenciji od kojih ćemo navesti neke: Veksler smatra da je definicija inteligencije zavisna od epistemološke metode koju primenjuje određena naučna oblast – tako kompjuterski naučnici smatraju da je inteligencija sposobnost procesiranja informacija, psiholozi definišu inteligenciju kao sposobnost dedukcije relacija, učitelji kao spo­sobnost učenja, a biolozi kao sposobnost adaptacije na okolinu. Terston govori o inteligenciji na osnovu osnovnih sposobnosti: dve se odnose na reči (razumevanje i rečitost), zatim tu su prostor, induktivno zaključivanje, memorija i brzina percepcije.

Ipak, definicija koja se odnosi na šahovsku inteligenciju (genijalnost) poseduje svoje specifičnosti, Prema Levitu*1 inteligentna misao za šahovs­kom tablom se prepoznaje na osnovu sledećih generalnih kvaliteta: imati plan, inicijativu, jako osećanje za praktičnost, dobro rasuđivanje, razložnost, koncentraciju, otpornost na emocionalne sile, adaptaciju, samokritičnost, jako osećanje svrhe i efektivno rešavanje problema koji se pojave. Veća brzina obrade informaćije takođe je odlika superiorne šahovske inteligencije.

Isti autor definiše da je pojam „genija“ opštekorišćena reč sa bar tri različita značenja

  1. Svako sa IQ (količnikom inteligencije) iznad odre,đenog broja, aproksimativno iznad 160.
  2. Neko ko je veoma dobar u nečemu. Takve osobe ne moraju da imaju dovoljno visok IQ da bi se kvalifikovale za rod „genijalnih“ prema prvom kriterijumu. Njihova veština bi mogla biti i fizička mada je evidentno da bi mentalni kvaliteti bili odlučujući za razvoj pretpostavljene veštine.
  3. Produktivni stvaraoci. Ovo podrazumeva „elitu“ ljudi koji su stvaraoci novih vrednosti i koji konsekutivno sa prihvatanjem tih vrednosti menjaju načela i norme kulture. To su ljudi koji su „uvek dobri u nečemu“, ali pri tom imaju i visok IQ. Ovo je najteži put da se postane genije.

Ipak, pojam „šahovskog genija“ podrazumeva verovatno suštinski drugi put kognitivnog i emocionalnog razvoja i definicije. Šahovski genije je onaj koji je jako dobar u šahu i koji zadovoljava veštinu mišljenja tipičnu za visoko intelektualne standarde. Vrhunski, genijalni igrači su kreativni i ino­vatori su — stalno pronalaze nove idejne puteve. Za Bobija Fišera koji je, uzgred budi rečeno, na jednom testu inteligencije postigao IQ količnik 187 (a pri tome je završio samo 4 razreda škole) važi još specifičnija definicija šahovske genijalnosti: „Genije. To je reč. Šta to stvarno znači? Ako pobe­dim, ja sam genije, ako ne pobedim, nisam!“.

Prema Levitu (1997) karakteristike šahovskog genija su sledeće:

  1. Pozitivna korelacija između IQ i šahovske kreativnosti odnosno jačine. Aproksimativno, na osnovu Kokosove studije iz 1933. godine šahisti se mogu svrstati rneđu filozofe čiji je prosečan IQ 173.
  2. Naporan rad.
  3. Stalna i duga unutrašnja motivacija, a ne samo želja za uspehom, novcem i slavom. Na višim šahovskim nivoima, estetska komponetna motivacije postaje još značajnija.
  4. Dobra fizička kondicija. Prema Fišerovim•rečima: „Vaše telo mora da bude u izvrsnoj kondiciji. Vaš šah slabi zajedno sa vašim telom.“
  5. Dobra škola – neophodno je poslušati savet velikog matematičara Abela: „Studirajte majstore, a ne njihove učenike.“
  6. Sposobnost koncentracije. Kasparov o ovoj karakteristici kaže: „Sposobnost koncentracije je osnova svega. Malo ljudi razume da je sposobnost koncentracije za vreme odlučujuće partije najvažniji kvalitet koji šahovski igrač može da ima.“

7. Karakter i socijalni položaj. Statistički nalazi opravdavaju postojanje stereotipa o tipičnom šahovskom geniju – radi se o neurotičnim osobama (sa stalnom brigom i strepnjom koje su specifični
„senzibilizatori“ za opasnost i izoštravanje šahovskog „čula“, koji razbijaju opasnost od šablona i rigidnosti u igri), gde su razvod ili smrt jednog od roditelja mnogo češći slučaj („broken home“) nego da se radi
o „normalnim“ porodicama (izuzetak je bivši svetski šampion Karpov). Emocionalna lišavanja ili povrede predstavljaju izgleda poseban motiv za jačanje ega koji je neophodan za izgradnju specifičnog,
efikasnog i kreativnog šahovskog stila. Muška dominacija u šahu je gotovo apsolutna (danas postoje i jaki ženski velemajstori poput Judit Polgar ali sasvim je izvesno da ona teško može stići do apsolutnog
trona). Ono što verovatno i determiniše superiornost muškaraca nad ženama je pored određenih socijalnih i kulturalnih faktora verovatno i neuropsihološka specifičnost „muškog mozga“, odnosno bolje
spacijalno orijentisanje koje se reflektuje i na prostornu inteligenciju.

*1(Levitt J, Genius in Chess Batsford. England, 1997)

(Uskoro poslednji nastavak)