O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (16. nastavak)


Idealna kombinacija sazrevanja jedne ličnosti odigrava se u optimalnim i stalnim interakcijama između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. To se kod Fišera nije moglo apsolutno ispoljiti, ali je njegova projekcija uredenosti besprekorne arhitektonske strukture šahovske igre u spoljni univerzum, do­prinela jačanju njegovog ega i odupiranju kardinalnirn i fatalnim duševnim slomovima, kojima je njegova, na prvi pogled vulnerabilna struktura ličnosti mogla biti izložena. Kada je ugrožena šahovska superiornost njegovog Ja, Fišer često traži razloge izvan sebe. To nije klasičan mehanizam projekcije, to je jednostavno pokušaj da se iznađe ne uvek i racionalni alibi za trenutne manjkavosti njegovog „idealnog Ja“. Takav je bio i slučaj u meču za svetskog prvaka protiv Spaskog. Nakon .početnih poraza, Fišer preti da će da napusti meč, jer mu smetaju zujanje kamera, žagor gledalaca,

automobilska buka, proverava hemijski sastav stolica na kojima protivnici sede… Kada je meč dobio drugi tok i kada je počeo da pobeđuje, Fišer menja svoje ponašanje. Sada je zadovoljan ili moglo bi se reći gotovo in­diferentan u odnosu na atmosferu, a na kamere i ne obraća posebnu pažnju. Fišer se trijumfalno vraća u svet koji ga uvek prihvata, bez obzira na sve nestašluke koji podsećaju na „Alisu u zemlji čuda“.

S druge strane, on nije mogao u potpunosti da poprimi onu standard­izovanu socijalno prihvatljivu personalnu masku. Ali, Fišerov primer je paradigmatičan i za niz naučnika kao i umetnika kako iz prošlosti tako i njegovih savremenika: Dali, Boš, Pikaso, Leonardo, Kalka, Ajnštajn, Tes­la… Fišer je bio primoran da se povuče i izoluje od zastrašujućeg i previše zahtevnog sveta, koji je koliko subjektivno, toliko i objektivno bio nepri­jateljski za njega. Fišer je možda sa nekog opšteprihvaćenog kulturalnog etičkog aspekta ponašanja funkcionisao ekscentrično, ekstravagantno i nepre­cividljivo, ali je ipak delao i bitisao i kao takav bio prihvačen od milionskog šahovskog sveta kao profeta i istinski harizmatska ličnost.

Fišer je tronizovao šah kao igru u kojoj dominira konflikt interesa dva bića u procesu borbe. Šah je igra koja u jednom ograničenom prostorno­vremenskom miljeu omogućava razvijanje konflikata između dva protivnika ali i njihovo razrešavanje posredstvom pozna.vanja rnodela i pravila šahovske igre.. Strategija, taktika, kao i stvaralački originalni napori, predstavljaju taj eruditivno-energetski i voljno-kreativni specifikum šaha koji je usmeren ka razrešenju konflikta ne samo pobedom jednog od takmaca već i estetsko­etičkim karakterom koji ova igra poseduje.

On postaje vladar jednog specifičnog sveta u kojem dominira šahovski logos. Fišer očekuje da dobije prava koja mu pripadaju kao apsolutnom vladaru, ali ne zahteva anarhoidnu tiraniju. Neki drugi simpozion bogova (FIDE) delimično mu uslišava želje, ali i podriva njegov olimpijski položaj. Neposlušnost okoštalog šahovskog klera primorava ga na jeres i sektaštvo. On se izoluje, produbljuje i intenzivira svoju borbu za pravdu. Od boga on postaje pali i povređeni andeo. Useljava se bez sopstvene slobodne volje u inferno i bori za opstanak. Jedna od njegovih mudrih sentenci oslikava i njegov odnos prema šahu, ali je paradigmatična i za Fišerov model životne adaptacije: „Tajna šaha se sastoji u tome da nikada ne povlačite potez dok ne shvatite poziciju“. Možda bi svet bio mnogo autentičniji i bolji kada bi svako svoje zanimanje voleo onako kao što Bobi Fišer voli šah.

Teško je ovog čoveka i njegove duševno-duhovne manifestacije opisati isključivo kao patološke. Njegovi životni tok, biografija, predispozicije, tal­enat, strasti i duh pobednika govore u prilog protiv duševne stigmatizacije. A one koji se zadovoljavaju i slade dokazivanjem i davanjem kliničkih dijagnoza ostavljamo da i dalje uživaju u sopstvenom odijumu, koji je uto­liko više nedostojan iz razloga što ti isti, nazovi „psihobiografi“, izbegavaju da na videlo javnosti. iznesu i obnaže sopstvene ličnost i biće. Tek u tom slučaju moglibismo-da kažemo da (ni)su u pravu.

Ključni prelaz i preokret u Fišerovom biografskom i životnom stilu i putanji je svojevrsna ontološka transmutacija. Trenutak kada njegovo biće pri­hvata spoljašnji svet kao simulakrum haosa, a unutrašnji, šahovski svet, kao autentični. bitišući univerzum. Ovo je odlučujući hermeneutski momenat. Ma koliko zbivanja u njegovom manifestnom životu izgledala, sa fenomenološkog aspekta, disfunkcionalna (ako bih morao da se opredelim za postavljanje (pseudo)kliničke dijagnoze, opredelio bih se za situacionu i opravdano „nor­malnu“ paranoidnost), ona su u datoj biografsko-istorijskoj ravni nužna i treba ih sagledavati iz rakursa odnosa njegovog bića prema imanentno genetičkoj (sa razvojnog aspekta) unutrašnjoj dimenziji duševnih zbivanja.

(Nastaviće se)