O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (15. nastavak)


Možemo li govoriti o patobiografiji Roberta Fišera

Psihoanalitički orijentisani terapeuti analizirali bi Fišera u patobiograf­skom rnaniru verovatno na sledeći način – kod njega se radi o libidinalnoj fiksaciji na analnom nivou koja je potom i oblikovala njegov karakterni sklop. Fišerova nepodeljena i gotovo frenetična strast prema svetu malih crno-be­lih figura i polja (koja asociraju na ekskremente), njegova česta odlaganja ili kašnjenje na zakazanu partiju kao i ambivalentnost oko učestvovanja na turnirima kandidata za svetski tron potkrepljuju tvrdnju o njegovom „sfinkter­nom“ karakteru. Pored toga, tu su i strah od poraza, sitničavost, tvrdoglavost, tvrdičluk i opsesivnost u šahovskim analizama, koji takođe mogu govoriti u prilog analnom karakteru. Pitanje novca često je bila tema mnogih Fišerovih spoticanja i problema, ali. čak i novac nije mogao da bude ispred njegove, sada već, čuvene principijelnosti.

Poznati američki šahista i u jednom periodu kandidat za prvaka sveta Rjuben Fajn bio je po vokaciji i psihoanalitičar. Objavio je knjigu koja je pokušala da svrsta u „prokrustovu postelju“ psihoanalitičke teorije procesa razvitka sposobnosti kod različitih šahista. Analiziran je životni put velikana šaha: Stauntona, Andersena, Štajnica, Morfija, Laskera, Kapablanke, Alje­hina, Evea pri čemu je dominirala metodološka koncepcija psihoanalitičke interpretacije (na primer, kompleks Edipa kao jedan od ključnih u raz­voju svakog pomenutog gahiste). Sigurno da bi ova koncepcija važila i za Fišera, posebno sa aspekta Edipovog konflikta (nedostatak očinske figure uz pokušaj da se on kompenzuje povremenim prijateljstvima sa starijim i iskusnijim šahistima, kao i brzim raskidima tih prijateljstava usled Bobijeve razočaranosti u „paternalni ideal“ koji je trebalo da poseduju te osobe).

Prema Fajnu neophodno je odgovoriti na nekoliko ključnih pitanja. Najpre, da li postoji jezgro u konstelaciji ličnosti zajedničko svi.m šahistima i koju ulogu šah ima u životu bilo kojeg šahiste. Profesije šahovskih šampiona ukazuju na sličnosti, ali i razlike. Anderesen i Lasker su bili matematičari, kao i Eve. Botvinik je bio inženjer elektrotehnike, dok je Kapablanka počeo da studira tehniku, ali je napustio ovu vokaciju u korist šaha. Većina vrhun­skih šahista se opredelila za studije iz prirodno-matematičkih oblasti. Među šahistima, ipak, ima i drugih profesija. Lopez je bio svešteno lice, Filidor muzičar, Sent Aman biznismen, Tajmanov je po profesiji klavirista. Većina svetskih prvaka imala je niz talenata koji su govorili o njihovoj ogromnoj intelektualnoj snazi. Aljehin, Kapablanka i Morfi su bili poliglote, dok je Štajnic, iako rođen u Pragu, postao majstor engleske proze. Oko šahista se pletu, prema Fajnu, određeni mitovi. Tako je Morfi proglašen za „najvećeg igrača svih vremena“. Štajnic je „otac modernog šaha“, dok je Kapablanka bio poznat kao „šahovska mašina“. Aljehina je krasio atribut „najvećeg napadača svih vremena“.

U psihoanalitičkoj interpretaciji čak i sami šampioni imaju nesvesnu satisfakciju zbog postojanja idolatrijske grupe koja raste oko njih. Čak se i Morfijevo povlačenje iz šaha možda najlakše može protumačiti time što je Morfi znao da ako bi se vratio šahu iluzija o njegovoj nepobedivosti bi iščezla. Fajn smatra da je većina šahovskih velikana bolovala od nekog emocionalnog poremćaja. On tvrdi da je to bilo najizraženije kod Morfija, dok su Štajnic i Aljehin imali „bezazlene megalomanske ideje pred kraj života“. Kapablanka je kao posledicu psihosomatskog poremećaja imao hip­ertenziju. Morfi, Aljehin i Kapablanka su umrli izmedu 45. i 55. godine, što Fajn tumači kao posledicu svojevrsnog emocionalnog pritiska, koju nameće zvanje šahovskog kralja. Sve ove šahiste je na osilovu analize njihove igre, karakterisala izrazita agresivnost i narcisoidnost. Oni su imali osećaj om­nipotentnosti uz identifikaciju sa vrhovnim vladarom šahovskog univerzuma (svet u malom).

Njihove grandiozne pretenzije ipak se nisu mogle ostvariti bez preter­anog i studioznog rada na šahu. Uspesi nisu bili posledica praznih i irealnih fantazama pobede, već su se bazirali na realnom naporu i zavidnoj snazi ega. Fajn smatra da samo suptilna psihološka analiza kod većine šahovskih ve­likana može otkriti da se kod njih radi o neurotskim konfliktima*I. Za većinu pomenutih šahovskih velikana šah je bio sredstvo za zadovoljenje njihovih fantazija o omnipotenciji. Kako je vreme prolazilo te fantazije koje su bile pod ego-kontrolom postajale su difuzno-libidinalne i obuzimale su njihove ličnosti u celini. S druge strane, za Laskera i Stauntona, šah je bio odušak za strasti šaržirane jakim stepenom agresivnosti, koje im druge intelektualne oblasti i aktivnosti nisu mogle omogućiti.

Međutim, karakterni ili konfliktni sklop ličnost koji nameće psihoanaliza ne označava istovremeno i njegovo biće-u-totalitetu. To je samo deo njegove duhovno-telesne celovitosti, parcijalna projekcija osobenosti, ‘usmerena prema potencijalnoj opasnosti koja preti od drugoga. Ovaj vid odbrambenog meha­nizma daje mu ono neophodno ontološko reosiguranje.

Fišerova izolacija, praćena permanentnom zabrinutošću za sopstvenu egzistenciju i prateći osećaj ugroženosti, neki su definisali kao paranoidni simptom njegove poremećene ličnosti. Međutim, kako možemo govoriti o njegovoj paranoidnoj alijenaciji od realnosti, kada je i sama realnost u kojoj je Fišer obitavao kao dečak, mladić i odrastao čovek, posledica endopsihičke konstrukcije koja je posedovala drugačiju prostorno-vremensku dimenziju. Nije šah isključivo delovao na njegovu usamljenost, on je bio i značajan za Bobijevo osamostaljivanje. Upućen strasno u virtuelni svet šahovske igre on nije izgrađivao svoju ličn.ost kroz psihotične košmare, fantazme ili halu­cinacije. Šah je istovremeno igra, nauka i intelektualna disciplina koja ima čvrste ternelje pravila i doktrinarne zakonitosti. Igra koja nepobitno može da ojača ego i doprinese njegovom rastu i sazrevanju. A taj i takav šah sa svim svojim finesama i velelepnošću bio je Fišerov život.

*1(Fajn R, Psihologija šahiste. OKTOIH, Podgorica, 2003)

(Nastaviće se)