O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (12. nastavak)


Tadašnji svetski prvak Boris Spaski nalazio se na vrhuncu- stvaralačke snage, uz to u prethodnim partijama nikada nije bio poražen od Fišera. To ga pomalo uspavljuje. Na početku čuvenog meča u Rejkjaviku (island), Spaski vodi sa 2:0 i čini se da neće imati mnogo problema. Ali, pravi šahovski znalci ne sumnjaju u Fišera. Znaju da je on univerzalni igrač, za kojeg važi pravilo da igra takozvani „totalni šah“. To znači da ne igra na psihološke slabosti protivnika, na njegove nedostatke u teoriji otvaranja, strategiji, taktici i1i veštini igranja završnica. On igra najjače, on igra da bi pobedio i uništio moral protivnika.

Nakon dva prva poraza Fišer se reorganizuje, prihvata ulogu favorita „iz senke“ i počinje da briljira. Ređaju se pobeda za pobedom. U preostalih 19 partija on dobija 7, a gubi samo jednu! Tronizovan je novi bog, šahovski idol Robert – Bobi Fišer! Šta misle kompetentni šahovski poslanici o Bo­biju Fišeru pre i nakon njegove pobede nad Spaskim? Maks Eve u svojoj knjizi posvećenoj svetskim prvacima od Štajnica do Fišera navodi sledeća zapažanja eksšampiona sveta Tigrana Petrosjana o igri Fišera pred meč sa Spaskim: „Fišer je brilijantan šahista. On vrlo brzo shvata kompleksnost svih problema za šahovskom pločom i potom sledi ispravan put. Moram da upo­zorim Spaskog da je Fišer doneo čitav niz novih ideja u savremenom šahu. Ništa u šahu ne može da bude novo za njega, niti da ga iznenadi. Kada ima i minimalnu prednost on igra poput mašine. Teško je u njegovim partijama naći ijednu krupniju grešku. Fišer je jedinstven šahista. Meč između Spaskog i Fišera biće vrlo tvrd i težak.“ Nakon Fišerove pobede Eve piše: „Fišer je svetski šampion sa ogromnom ljubavlju prema šahu. Njegov strpljivi rad, trening i kompletno poznavanje stila igre protivnika i njihovih partija omogućili su mu, pored genijalnog talenta, osvajanje trona. On je ulagao maksimum psihološkog i fizičkog napora u svakoj- partiji i uspevao da održi podjednak intenzitet od početka do kraja.“

Ali, šta se potom dešava. Fišer je osvojio sve što se moglo osvojiti. On je apsolutni pobednik, apsolutni bog šaha, koji je mikrokosmos po sebi, simulakrum makrouniverzuma. Fišer očekuje i apsolutno poštovanje smrtnika koji ga okružuju. Posebno onih iz FIDE (Svetska šahovska organizacija, čiji je predsednik tada bio bivši svetski prvak Maks Eve, doktor matematike). On smatra da FIDE postoji radi njega, a ne on radi nje. Smrtnici treba da slušaju naredbe onog koji je na vrhu Olimpa. Greše oni, koji poput američkog velemajstora Roberta Berna, misle da se Bobi oduvek bojao poraza. U jed­nom od ruskih šahovskih časopisa Bern je napisao sledeće: „Fišer se ne boji određenog protivnika, nego slučajnih pogrešaka. Strah od slučajnosti je učinio da je u Rejkjaviku uvek zakašnjavao na partije. On odlaže polazak na partiju do poslednjeg časa. Fišer je mnogo učinio za propagandu šaha, ali šta to vredi kada ne želi da igra i kada su turnirske nagrade ostale iste.“ U jednom in­tervjuu i sam Fišer kategorično pobija izjavu Petrosjana koji, takođe, tvrdi da se Bobi boji poraza. I Bent Larsen je smatrao da je jedan od glavnih uzroka Fišerovih bizarnih odlazaka sa važnih turnira bio strah od poraza.

Još 1928. godine ruski psiholog Vitazev*1 sledeći Laskerova zapažanja o tome da se put svakog šahiste sastoji iz uspona i padova i da je posebno važna stavka karaktera svakog šahiste njegov odnos prema pobedi i porazu, vrši određenu tipološko-psihološku podelu šahista u odnosu na reakcije i stav koji nastaju nakon gubitka partije.

1.  Prvu grupu čine oni šahisti koji su nakon poraza krajnje demoralisani. Oni gube samouverenost i samosvest o jačini sopstvene igre. Njihovo majstorstvo, odnosno kvalitet igre nakon poraza se jasno snižava. U ovu grupu autor je svrstao npr. čuvenog Rubinštajna.

2.  Druga grupa se karakteriše spokojnijim odnosom nakon gubitka partije. Oni smatraju da nije došlo do promene ničeg suštastvenog niti u njihovom kvalitet igre niti u njihovom odnosu prema šahu.
U ovu grupu klasifikovani su Lasker, Pilsberi, Štajnic.

3. Treću grupu sačinjava karakterno takav tip igrača koji nakon poraza počinju da igraju još smelije, inventivnije, pokušavaju da iznađu optimalna rešenja za dobitak, ali bez „srljanja“ i preteranog rizika. Kao po pravilu nakon poraza bodovni saldo ovih igrača se popravlja. U ovu grupu pored Aljehina, kojeg je tu svrstao Vitazev,prema našem mišljenju spada svakako i Fišer.

*1(Vitazev F, Psihologićeskie tip šahmatistov, „Šahmat v SSSR“, NO.2, 1928)

(Nastaviće se)