O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (9. nastavak)


Nakon prvih poraza dolaze sve učestalije pobede. Bobi postaje sve jači i jači, njegov ego se ubrzano ispunjava moćnim impulsima koje može da pokloni samo pobeda nad drugim. Polako se gubi njegova ontološka i egzistencijalna nesigurnost. Bobi je šahovski „maksimalista“. On od sebe zahteva pobedu kako crnim tako i belim figurama. Za sebe kaže da je šahovski „daltonista“, jer crne figure predstavljaju samo prividnu prednost za njegove protivnike. Njegova igra iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve savišenija. On igra’na oštrici mača, posebno crnim figurama, ali sebi uvek ostavlja odstupnicu i relativnu sigurnost u povoljan ishod partije. On vuče najprostije poteze, ali to je baš najteže. On je jedini igrač na svetu kojem je svejedno da li ima cme ili bele figure. Ove karakteristike Fišerove igre su posledica jačanja njegovog ega, koji je u mogućnosti da za sebe veže i sublimira instinktivne i libidinalne pulzije. Upravo snaga ega koja omogućava transformaciju i zamenu akcije mislima raz­likuje šahistu od pravog opsesivca jer je on u stanju da prekine svoje fantazije jasnom akcijom figura. On izlazi iz svog fantazmatskog unutrašnjeg okruženja, a upravo su ego i njegova moć presudni za to.

Najdorf je jednom rekao da Fišerovi protivnici prave protiv njega takve greške koje inače protiv drugih igrača ne bi pravili. To je zato jer Fišer igra precizno, neumoljivo, njegove kombinacije su korektne i to kod protivnika stvara utisak da igra protiv nepogrešive mašine. Sa Fišerom je teško igrati jer on protivniku iz poteza u potez nameće sukcesivno sve teže i teže probleme u poziciji. Retko gubi, posebno u oštrim i dvoseklim pozicijama, gde deluje vrlo samouvereno. Njegova igra postala je prototip racionalnosti, elegancije i genijalnosti.

Da bismo priču o individualnim stilovima igre kod šahista na neki način standardizovali i klasifikovali poslužili smo se sistematizacijom Niko­laja Krogijusa, ruskog velemajstora, koji je po zanimanju i psiholog i koji je objavio više knjiga koje su se bavile upravo proučavanjem psiholoških aspekata šahovske igre. On u svojoj knjizi „Ličnost u sukobu“ daje sledeću podelu:

1.praktičan (tendencija ka postizanju neposrednih praktičnih pogodnosti)
2.logičko-sistematski (doslednost, oslanjanje na tipične pozicije)
3.teoretski (oslanja se na principe strategije i taktike)
4.kritičko-analitički (temeljna konkretna analiza, traženje izuzetaka, akcenti na daleki proračun varijanti)
5.umetnički (stvaralačka fantazija, tendencije ka originalnosti)
6.kombinovani (kombinacije karakterističnih osobina prvih pet stilova igre)
7.harmonični (raznovrstan sa širokim dijapazonom)

Izvesno je da odnos prema nekom od navedenih stilova čak i njegov sadržaj nisu nepromenljivi, a zavise od novih dostignuća i tendencije teorije i prakse. U istorijskom kontekstu, na delu je neprekidno mešanje različitih strategijskih i taktičkih sredstava, što stvara i dodatne gradacije i klasifikacije stilova. Tako npr. danas često govorimo o dinamičkim i univerzalnim stilovi­ma, a upravo te atribute igre i stila možemo pripisati i Robertu Fišeru. On je dakle već u svom vremenu predstavljao stvaralačku avangardu, a njegov stil je proizašao iz uspešne sinteze stilova koji su gajili oni najbolji.Stil se formira različitim putevima i na različite načine, ali je uvek povezan sa prirodom strukturom ličnosti i intelekta šahiste. Drugim rečima stil – to je karakter 1.

Svet oko Roberta Fišera se postepeno menja prema šahovskim pravil­ima i dimenzijama ove igre. Struktura šahovske igre, njena simbolika i na kraju krajeva njeni efekti na ego, projektuju se i na spoljni svet. Šah je imitacija, simulakrum univerzuma, i Bobi ta pravila projektuje na svet koji ga okružuje. I on je crno-beli i u njemu postoje oni dobri i oni loši objekti. Bobi pokreće glatke, drvene figure, kao što bi mogao da pokreće i ljudske figure. Arhetipska uloga Boga se pomalja u njegovom nesvesnom. Mikro i makrokosmos se združuju. Na vrhu ovog amalgama je Bobijeva idealizovana figura vrhovnog Boga. On može da daje, ali i da uzima. Kada ga je jednom Dik Kavet u svojoj emisiji pitao šta voli u šahovskoj igri, on je bez puno okolišanja rekao: „Da smrvim ego protivnika…Volim i da vidim kad ih je strah“. Ovaj odgovor je više nego paradigmatičan i eksplicitan ne samo za Fišera već i za većinu vrhunskih šahista (s tim što je Fišer smeo da kaže ono što su drugi prećutkivali). Šah omogućava društveno prihvatljivo ispolja­vanje agresivne borbe, gratifikaciju posredstvom pobede, ali i neutralisanje protivnika koji je oličenje strogog, konstriktivnog ili oca koji je na bilo koji drugi način povredio sina. Osim toga ego je suština čovekovog socijalnog bića, a strah je signal da je on ozbiljno ugrožen. Upravo time što „uništava ego“ protivnika Fišer kod njega povocira anksioznost.

(Nastaviće se)