O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (7. nastavak)


U jednom od ogleda iz ove knjige, autor je, ustanovio i delimično i taksativno odredio neka pravila biografske metodologije, posebno ona koja se odnose na životni stil i karakteristike samog biografa. Upravo zbog toga želim da budem principijelan i iznosim neke, verujem relevantne, podatke iz sopstvenog života šahovskog zaljubljenika. Rođen sam u porodici u kojoj je majka uvek pokazivala svoju preteranu zaštitničku brižnost, a otac se trudio da šarmira okolinu svojim beogradskim bonvivanstvom. Ne mogu da kažem da je ovakva porodična konstelacija bila posebno deprivirajuća ili podsticajna za moj intelektualno-emocionalni razvoj. Ostajale su uvek antinomije između mojih roditelja i oni su ih bili svesni, ali su ih sa manje ili više ravnodušnosti prevazilazili. Šah sam naučio poput velikog Karuza (radi se zapravo samo o analogiji motiva), iako nisam poput njega nikada za učitelja imao nekoga velemajstora, kao što je operskog velikana poučavao naš čuveni velemajstor Bora Kostić. Besan, frustriran i posledično inferioran u odnosu na jednog prijatelja koji me je stalno pobeđivao, aktivno se pri tom baveći šahom (kao što je to bio i Karuzo), dok sam ja jedva znao da povlačim figure, nabavio sam šahovsku literaturu, sedeo satima i satima i samouk počeo da savladavam po neku mrvicu od beskrajnih tajni ove vele­lepne igre. Mislim da sam tada imao već 9 godina. Potom su došle i pobede, osvajanje nekih kategorija, ali učenje i redovne školske obaveze, a docnije i rnoja profesija, uvek su bili ispred. Šah je jednostavno zahtevao specifičnu mentalnu i fizičku preokupaciju, napor (mnogi šahisti posle napornih i dugih mečeva izgube i po desetak kilograma) potpunu podređenost, a ja nisam bio spreman za takav pritisak. Ostao sam i dalje veliki zaljubljenik, ponekad odigram neki turnir, slobodnu partiju, a kao posledica sve te moje strasti tru­dim se, zapravo uživam, da ukoliko mi to dozvoljava vreme, sebi priuštim šah kao jedinstvenu i istovremenu zabavu, igru, nauku, umetnost.

A zašto sam baš izabrao Roberta – Bobija Fišera i njegov život? Zbog toga jer sam impresioniran njegovim stilom igre, harizmom i jer me svakako neki elementi njegovog životnog stila i biografije asociraju na sopstvene životne Scile i Haribde. Naravno, tu su pridružene i neke moje osobene aso­cijacije o šahu kao pankosmičkoj tvorevini, koja je u stanju da transcendira čak i sopstvene, na prvi pogled aksiološke zakone. Fišer je usamljenik koji u svojoj usamljenosti (ali nikako autizmu) izgrađuje svet izatkan od sopst­venih pravila koja ga približavaju šahovskoj umetnosti, ali ga istovremeno i odvajaju od ostalih aspekata života. U toj formulaciji leže i neka moja stremljenja, s tim da ja nikada nisam bio spreman da se odreknem velelepnih alternativa koje mi pruža jedinstvena neponovljivost i celokupnost jednog ljudskog bivstvovanja.

Paradigmatično je ono što je Fišer rekao za strategiju i taktiku šahovske igre: ne treba nikada vući neki potez ukoliko se prethodno ne shvati celoku­pan plan i suština konkretne šahovske partije. Slično pravilo važi i za filo­zofiju. Treba zabraniti svakome da filozofira ukoliko ne shvati strategijsko (suštinsko) ustrojstvo svih onih suvislih ili harizmatičnih filozofskih sistema. Ali i ovde postoje neka odstupanja, koja ne moraju da budu i pravila. Ili kao što je opet Fišer rekao, i što se može primeniti analogno na filozofski diskurs: bolje je vući potez, pa makar i pogrešan, ako je deo nekog plana, nego vući poteze koji su izvan konteksta bilo kakvog plana.

Bobijev biografski životni tok i formativne prekretnice poput detinjst­va, adolescencije i zrelosti nisu bili standardni, niti uobičajeni. On je morao da kompenzuje sve nedostatke koji su nastali usled opsesivne vezanosti za šah. Tako je maštu, koja nije bila prepuštena dečjim igrama i fantazijama, upotpunjavao čitanjem naučno-fantastičnih romana i knjigama o Tarzanu. Kada su mu kao mladiću od 18-19 godina prigovarali da nije dovoljno el­egantno obučen, on je to natkompenzovao kompulzivnim kupovanjem i šivenjem odela. Njegova izjava u novinama je bila: „Želim da oborim apsolutni Ginisov rekord u broju odela, koji drži jedan Englez sa 240 odela“ (mada je Bobi kasnije tvrdio da se radi o izmišljenoj priči). Šahovskim novinarima se žalio da stari mag Najdorf jedini ima veću kolekciju odela od njega. Koliko je poznato, njegova zbirka odela stigla je negde oko broja 20.

(nastaviće se)