O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (6. nastavak)


Robert Fišer rodio se u jevrejskoj, ne preterano religioznoj porodici. Majka Regina je po zanimanju bila lekar. Roditelji su se razveli nakon sedam godina braka. Fišer je tada imao samo dve godine, nije ni zapamtio oca, sa kojim ni u kasnijim periodima života nije komunicirao, a majka se preudala 1960. (značajna je ovo analogija u odnosu na Garija Kasparova, poslednjeg zvaničnog FIDA svetskog šampiona, koji je takođe u ranom detinjstvu izgubio oca).

Bobi je rastao u nepotpunom porodičnom okruženju, bez preterane brige majke koja se posvetila sopstvenoj profesionalnoj karijeri, a uz to je bila i aktivistkinja mirovnih pokreta i čini se pasionirani idealista (u jednom navratu je zbog toga i uhapšena, a tokom marša mira upoznala je i čoveka za kojeg se potom udala). Ipak, zahvaljujući njenoj inicijativi i upornosti, Fišer je dobio prvog učitelja šaha. Već u šestoj godini Fišera je šah u potpunosti okupirao.

Bobi je imao posebno poverenje u stariju sestru Džoan koja ga je i naučila pravilima šahovske igre i koju je jedino, sa njenom porodicom, poz­vao da ga poseti tokom meča za šahovsku krunu u Rejkjaviku. Cela Bobijeva porodica se, međutim, veoma brzo rasparčala po Americi, majka se preudala, sestra se udala, tako da je Fišer veoma rano ostao bez familijarnog okruženja i njihove neposredne podrške. Već tada, sa 12 godina bio je primoran da sopstvenim naporom i genijem krči put kroz životnu i šahovsku prašumu. Bobi je izrastao u nespretnog, senzitivnog i nekomunikativnog dečaka, često impulsivnog i nepredvidljivog u svojim reakcijama. Sa psihološkog aspekta to što ga je sestra naučila šahovskoj igri najverovatnije stvara duboku i nesvesnu averziju koja je ponekad išla i do mržnje prema protivniku muškog pola – nesvesnom supstitutu oca koji ga je u najranijem detinjstvu napustio.

Reginina prijateljica Rouz Inana smatra da je ‘Fišerova porodica bila uzdržana u iskazivanju svojih osećanja i da se u porodičnom krugu iz­begavalo nametanje pojedinačnih stavova i pogIeda. Teškoće u dobijanju adekvatnih biografskih podataka o životu Bobija Fišera iskrsavaju i zbog činjenice da su majka i sestra izbegavale da odgovaraju na pitanja o njego­vom životu, jer se on lično tome protivio.

Period kada je Bobi naučio šah zahteva nešto podrobniju analizu. Bobi nije naučio šah gledajući šahovske partije svoga oca, kao mali Hoze Raul Kapablanka, treći po redu svetski šampion. Hoze Kapablanka je odrastao u aristo­kratskoj i diplomatskoj kubanskoj porodici, privrženoj evropskim shvatanjima i manirima. Rastući u toploj i emocionalno bogatoj porodičnoj atmosferi, raz­vijao se Kapablanka, bez dodatnih frustracija, lišavanja i gubitaka. S druge strane, ,Bobi nema „dovoljno dobru“ porodičnu atmosferu i podršku, nje­gov emocionalni život je relativno siromašan (kako bi to operacionalizovao psihoanalitičar Vinikot). On nije naučio da dobija niti da puno daje. U stanju somatske bolesti, koja se manifestovala temperaturom i malaksalošću, Bobi se osećao još izolovanijim i usamljenijim. Jedina osoba koja se u tom tre­nutku našla kao „anaklitička“ (naslanjajuća) figura, osoba od poverenja, bila je njegova starija sestra. On od nje, kao emocionalni ali i intelektualni dar, dobija jednu čudesnu igru. Šah.

Pravila su jasna, nedvosmislena. Otvaranje, središnjica i završnica. Strate­gija i taktika. Značajan aspekt šahovskog razrnišljanja je organizacija igre koja sadrži koordinaciju i sintezu akcije svih figura da bi bio obezbeđen optimum efikasnosti. U nekim školama upravo zbog tih karakteristika i strategije igre, šah je obavezan predmet (Vojna akademija u Vest Pointu).

Šahovska igra je na taj način jasno strukturisana. Figure koje su crne i bele simbolizuju podelu sveta n.a dobro i zlo. Bobi u figurama zapaža, intuitivno, svojim umom koji vapije za podrškorn i redom, manihejsku kon­stelaciju sveta (mehanizma koji psihoanalitičari nazivaju splittingom). On je siguran u samoći sa njima, one mu daju onu neophodnu potporu i sigurnost. Svaka figura ima svoju simboliku. Tako je kralj svemoćan, nezamenljiv, ali istovremeno i slabo zaštićen i zahteva logi.stičku podršku ostalih figura. Kralj u tom smislu ima nekoliko značenja – on je otac smanjen na dečakovu vi­sinu, ona, takođe, i daje određene suštinske osobine sopstvenom self-imidžu i to kod onih koji imaju o sebi predstavu da su važni, nepobedivi, svemoćni. Dama može predstavljati majku, odnosno ženu. To je praktično najmoćnija… figura u šahu i prema psihoanalitičkom mišljenju nije iznenađujuće da dama poseduje najjači napadački i razarački potencijal u komparaciji sa kraljem (ocem). Pešaci predstavljaju malu decu. Otuda i možemo reći da šahovska tabla sa svojim materijalnim sadržajem figurama, pravilima igre i zamenom misli u akciju i vice versa predstavlja simbolički porodični milje.

(nastaviće se)