O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (4. nastavak)


Bokan*1 iznosi sledeću klasifikaciju šahovske igre u odnosu na njen odnos prema duhovnim baštinama:

  1. Šah kao sport – predstavlja takmičenje dva partnera prema strogo definisanim pravilima sa konačnim rezultatom.
  2. Šah kao nauka – Po mišljenju proslavljenog bivšeg svetskog prvaka Botvinika švaki šahista je na neki način istraživač. Međutim, sa formalnog aspekta, šah nije nauka jer ne proučava zakone prirode, društva ili mišljenja, ali je tesno povezan sa drugim naukama i može irn dati znažajan prilog – psihologijom, filozofijom, kibernetikom, matematikom, informatikom…

3. Šah kao kultura i umetnost – budi u čoveku niz pozitivnih svojstava i emocija poput divljenja, egzaltacije, ushićenja, osećaja za lepo, razvoja -imaginacije.

4. Šah kao igra i razonoda – pospešuje ‘“konzumiranje“ slobodnog vremena kao i psihosomatsku relaksaciju.

5. Šah u službi medicine – ima tu specifičnost da omogućava ravnopravno nadmetanje ljudi različitih fizičkih sposobnosti. Tu humanu crtu šahovske igre grupa moskovskih lekara je iskoristila u terapeutske svrhe kod mentalno obolelih pacijenata, kod kojih predstavlja vid rekreativne i radne terapije (šah iz ličnog autorovog iskustva ima i značajne psihoterapijske, odnosno kurabilne karakteristike, jer jača oboleli ego, uspostavlja strukturu i red u haotičnu duševnost i jača međuljudske relacije). Podstiče intelekt kod mentalno retardiranih.

6. Šah kao sredstvo obučavanja i vaspitavanja dece – ima značajan nesporan uticaj na razvoj memorijskih funkcija, stimuliše želju za učenjem, kao i što utiče na formiranje kompletnije dečje ličnosti karaktera. Šah je značajan za decu jer kod njih utiče na formiranje samokritičnosti i objektivnosti kao i na društvenost i prihvatanje svojih vršnjaka.

Šah unosi princip hijerarhije u svoj svet strukturnih vrednosti. Tako se tokom istorijskih perioda ustoličavaju i detronizuju svetski prvaci. Oni koji su obeležili jednu epohu svojim pobedama, osobenošću strategije i taktike koje su uneli u beskrajni univerzum šahovskih ideja. Štajnic, Lasker, Kapablanka, Aljehin, Eve, Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Fišer, Karpov, Kasparov, Kramnik. Upravo je to istorijski redosled svetskih prvaka i asova. Neki su vraćali titule, a neki su bleštali kao večni meteori, ali ne i kao zvezde padalice. Neki nikada nisu postali svetski prvaci, iako su to više nego zaslužili. Nedostajao im je neki mali nerv, motiv ili jednostavno sreća. Ali takav je šah. On ima svoju metafiziku i metapsihologiju, kao i svaka druga ozbiljna nauka, igra, sport ili umetnost.

Bivši svetski prvak Mihail Botvinik definisao je sa svojstvenom preciznošću (bio je doktor elektrotehničkih nauka i jedan od inicijatora nastanka šahovskih kompjutera) jok davne 1939. godine parametre koji definišu snagu jednog šahiste: specifičnost talenta, karakter, zdravlje i specijalne pripreme. Pod speci­jalnorn pripremom podrazumevao je pre svega znanje šahovske teorije, odab­ranih sistema otvaranja i duboko i suštinsko razumevanje pozicija nastalih posle otvaranja. Botvinik je docnije uzdigao šahovsku umetnost na nivo nauke koja zahteva studiozne pripreme koje su obuhvatale ne samo šahovske već i nešahovske elemente (koji su se naravno reflektovali i na samu igru, ponekad i presudno) – jačanje kondicije, pravila odmora posle partije, specifičnosti higijensko-dijetetskog režima itd. Fajn je u pomalo politizovanoj i ideološki predstavljenoj psihobiografiji Botvinika smatrao da Botvinikov stil dinamičnost i „dijalektičnost“, što je u suprotnosti sa „kapitalističkim“ koncepcijama koje favorizuju otvaranje ili završnicu, odnosno napad ili odbranu. On takav stil shvata kao vid transfera sovjetskog političkog sistema na šahovsku tablu.

Među faktorima koji takođe definišu snagu šahiste su dobra koncentracija .kao i izrazita motivisanost za postizanjem planiranih ciljeva. Uporna i jaka želja da se bude najbolji, vremenom dovodi do razvoja vrlo bitnog svojstva svakog jakog šahiste – samokritičnosti. Samokritičnost i motivi­sanost omogućavaju da se na vreme otklone greške koje izranjaju iz dodira između „realnosti za šahovskom tablom“ i igračevog unutrašnjeg modela realnosti jer taj raskorak najčešće dovodi do tipičnih grešaka u šahovskim partijama. Slabije motivisani igrači ignorišu postojanje ova dva „nivoa“ re­alnosti, jer im je lakše da iskrivljuju činjenice i tako ih usklađuju sa svojim modelom realnosti (dogmu i sujeverje koriste koji nemaju elastičan stil razmišljanja i ne žele da prihvate nova gledišta ili informacije) nego menjaju svoje modele i usklade sa činjenicama što je preduslov za naučni pristup. Pedantna samoanaliza je deo napornnog rada u izgradnji kompletne ličnosti šahiste i omogućava razvoj samokritičnosti koja je neophodna za adekvatno suočavanje sa realnošću. Dobar šahista može da bude samo onaj koji je svestan sopstvenih nedostataka.

Postoje mnogi šahisti o kojima bi se mogle ispričati antologijske priče i napisati tomovi knjiga. Svako sa svojim psihološkirn, filozofskirn i životnim specifičnostima. Šahisti su svet za sebe i oni to nimalo ne kriju. Ekscentrici, čudaci, neozbiljni, infantilni, ali ipak umetnici. Jedan od takvih, najharizmatičniji, ne samo po našem mišljenju i nahođenju, već miljenik gotovo celokupnog šahovskog sveta je Robert Bobi Fišer, nikada pobeđeni, ali svrgnuti prvak sveta i najverovatnije najbolji igrač u istoriji ove umetničke igre.

*1(Bokan D, „Šah kao moćno sredstvo vaspitavanja i obučavanja dece“, Fakultet za fizičku kulturu u Moskvi, magistarski rad, 1993)

(nastaviće se)