O psihologiji i umetnosti šahovske igre – život i psihobiografija Roberta – Bobija Fišera – nepobeđenog šampiona sveta (2. nastavak)


Idejni sadržaji šaha odražavaju karakter i specifičnost, stvaralačku fantaziju i logiku čoveka, a široki dijapazon šahovske aktivnosti sadrži i elemente razonode, obrazovanja i vaspitanja. Šah je fascinantna oblast ljudskog stvaralaštva i forma ljudske kulture. Svojim asocijativaim bogatstvom, kako to u svojoj edukativnoj knjizi „Šahovski mozaik“ ruski velemajstor Mihaljčišin kaže, sah omolrućava ličnu sigurnost i osećaj ukorenjenosti i pripadnosti uz uzajamni oslonac i podršku. On aktivno utiče na fomiiranje karaktera i razvija moratne vrednosti, kao i što omogućava identifikovanje opštih humanih vrednosti. Šah usavršava i harmanizuje niz važnih crta ličnosti i osobenosti. kao što su marijivost, volja, disciplina, pronicljivost, strpljenje, hladnokrvnost itd. Sa kognitivnog aspekta pomaže u logičkom rasuđivanju i analizi, poboljšava sve performanse pažnje i. pamćenja. On ima važnu ulogu u ličnoj

individuaciji i shvatanju sopstva, jer razvija kreaciju, originalnost, vaspitava čoveka da razvije kritički odnos prema sebi, kao i da se identifikuje (naravno uvek uz dozu neophodne distance i kritičnosti) sa poznatim šahovskim velikanima. Ova .kosmička igra obogaćuje duhovnost, dograduje fantazrnatski i fantazijski svet, kao i što popešuje razyoj prihvatanja novih dimenzija estetskog. Otklanja kolebtjivost, nesigumost, kao i što uspostavija dinamičku relaciju izmedu šaha i života, jecinu krajnje pozitivnu analogiju između nepreglednog šahovskog mikro (ograničenom prostorno i to samo po materijainom prostoru table) i ljud­skog makrokosmosa. Engleski psihoanalitičar i Frojdov biograf Emest Džons je u jednom svom radu pisao o patobiografiji Pola Morfija i tu se osvrnuo na opšta pitanja psihologije šaha. Šah prema njemu predstavlja supstitut – igru za umetnost ratovanja. Osećaj nadmoći pobednika oclgovara bespomoćnosti i osečaj poniženosti kod drugog suparnika. Naravno Džons iznalazi i niz psihoanalitičkih specifičnih zapažanja. Ovu konstataciju dopunjuje Fajn smatrajući da raz­vojno gledano, dečaka najčešće otac ili neki njegov supstitut nauči da igra šah, pa tako on postaje idealan medijum za ispoljavanje arhetipskog rivalstva izmedu oca i sina.

I zašto uvek počinjemo sa nekim pitanjem kada pokušavamo da definišemo šahovske odrednice? Zato, jer je šah tvorevina koja budi osećanje ambivalentnosti – na prvi pogled moguće ga je spoznati, on ima svoje ljudske zakonitosti., pragmatične principe, pravila, ali kad uđete u njegovu suštinu zapažate često da se borite protiv duhovne himere i aporije. Šah je kao i mnoge druge mudrosti. nemoguće spoznati do krajnosti zbog raznovrsnosti, nepresušnosti kom­binacija, zbog mešanja intuicije i racionalnosti, zbbg maštovitosti, zbog toga što trud i imaginaciju može da uništi surova teorijska potkovanost, zbog… mnogo čega. Šah ima svoju osobenu etiku, moral, psihologiju, filozofiju. O moralnoj ulozi šahovske igre raspravljano je i pred Francuskom akademijom. Nikola Frere napisao je 1719. svoju disertaciju „Poreklo šahovske igre“ tvrdeći da je šah ogledalo ži.vota. i da su šahovska pravila važna za svakodnevno ponašanje*1.

Šah je igra, umetnost; nauka, sport, koji poseduje horizontalne i vertikalne istorijske zakonitosti. On se razvija, u prostoru i vremenu, donoseći neprekidno novitete u svojoj strukturi i sadržaju. Šah je beskonačan, ideja univerzuma ograničena crno-belim poljima. Beskonačnost sadržana na tako malom prostoru. Magija nikada završenih simfonija, predgovor i istovremeno pogovor, početna i završna reč najumnijih. Ljudi ga igraju (ipak igraju!) širom ove planete, kao amateri, profesionalci, zaljubljenici. I nije uzaludno geslo svih šahista sveta – Gens una sumus – Jedan smo svet! Iako većina šahista gaji gotovo religiozni odnos prema ovoj igri ipak većina njih nisu u teološkom smislu -vernici. Šah jeste centralna tema njihove cerebralne aktivnosti i verovatno zamenjuje onu nasušnu potrebu za religioznim uverenjem – poveren­jem u Boga. Sa izuzetkom Bobija Fišera (u pojedinirn periodima života) i brazilca Mekinga, većina ostallhšahista su ili izraziti agnostici ili ateisti. De Grut*2 smatra da među šahistima ima čak manje religioznih ljudi nego medu naučnicima. On tvrdi da je to zbog prirode uspešnog šahovskog razmišljanja. „Moraš biti skeptičan i relativista do kraja“, piše De Grut, „da bi mogao da misliš efektivno i efikasno u šahu. Ne smeš biti dogmatičar.“

*1(Jones, E.The Problem of Paul Morphy. A contribution on the psychology of chess. Esssay in applied psychoanalysis. Hogarth Press. Lonclon, 1951)

*(Karaklajić, N, Ćaskanja o šahu, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002)

*2(Groot A, Mišljenje i izbor u šahu, Prosveta, Beograd, 1965)

(Nastaviće se)