Maksim Lutovac: Anegdote i minijature (12.nastavak)


Vladimir Lukšić

NIJE OVO CUGER KOD ILIJE!

Početak je maja 1977. U kasnim popodnevnim časovima bili smo gosti gosp. Ilije Vučkovića, velikog ljubitelja šaha: Bonja, Ljubo, Rašo (Marojević) i ja. Ilija i Bonja, izvrsni kozeri, „samo“ su nastavili da pijuckaju viski i da „prosipaju“ šale, anegdote dogodovštine… Atmosfera je bila, zaista, prelijepa. Bonja, Ljubo i ja igramo „cuger“ na ustajanje, a Ilija i Rašo gledaju. Bonja briljira podstaknut drugom flašom viskija i Rašovim i Idžovim divljenjem. Ne da nam opepeliti.

Poslije, nekih, desetak dana, na Krku se igra Kup Maršala Tita — čuveni festival. U glavnoj grupi igraju i ŠK „Titograd“ i ŠK „Momar“, „voljom“ žreba u prvom kolu crnogorski derbi. Na prvoj tabli: Bonja — Ljubo. Tvrda igra, napad i odbrana, napad jenjava, Ljubo preuzima „stvar u svoje ruke“. Odigran je 40-ti potez, dolazi trenutak za prekid partije, Bonja treba da kovertira… Gleda u poziciju… ruševinu od pozicije… lice u grču, uši užarene, usta suva… Ne donosi mu se odluka da preda partiju… Mi oko stola, posmatramo scenu, iščekujući „razvoj događaja“… Prolazi 10-ak minuta i Ljubo ne može da izdrži: „O čemu razmišljaš Ivanoviću, nije ovo „cuger“ kod Ilije, ovo je šah!“

PRVI SUSRET S TALJEM

Davne 1955., godine upoznasmo Ljubo i ja Mihaila Mišu Talja, iz Rige, mi šesnaestogodišnjaci a, on tri godine stariji.

U našem domu, tada i danas, mnogo su se čitale novine. Ja sam, prosto, zavisnik štampe. Moj otac Anto, zemljoradnik iz Brce, redovno je kupovao nekoliko listova, među kojima i „Republiku“. U njoj je šahovsku rubriku uređivao majstor Mika Trajković (potpisivao se EMTE — dugo nijesam znao ko stoji iza te skraćenice). Pojavi se jednog četvrtka partija: M. Talj — S. Furman sa Polufinalnog prvenstva SSSR-a u Rigi; pogledam je, izrežem i odnesem Ljubu da je i on vidi. Postadosmo Mišini poklonici „bez ostatka“. Radovali smo se, kroz nekoliko godina, njegovom trijumfu nad nepobjedivim Botnikom, a potom tugovali zbog njegove oscilacije forme, njegovog narušenog zdravlja i boemskog života.

ZA SVE JE ON KRIV

U Tuheljskim Toplicama, zaista prekrasnom mjestu za odmor i rekreaciju, sredinom oktobra 1982. odigrana je Ekonomijada. Sastav šahovske ekipe: Ćetković, Lukšić, Stanovnik i Marković.

Slobodnog popodneva Momo i ja odemo u Kumrovec, udaljen devet kilometara, da posjetimo Titovu rodnu kuću, čuvenu marksističku školu i još po nešto. Ostvarimo namjeru, sjednemo u birtiju da predahnemo, popijemo po čašu graševine da se osvježimo, pa na stanicu. Kad, posljednji autobus otišao u 18:00 časova, dakle, prije 15 minuta.

Nema varijante — krenemo pješice. Sumrak se spušta na proplanke Zagorja, hodamo i gunđamo.

„Ipak je On bio nenadmašni maher, i mrtav iskoristi priliku da nas pređe“, komentariše u jednom trenutku Momo.

„Momo, nikada nijesmo bili članovi Partije, morao je kad-tad da nas, za tu „nevjeru“, kazni, nevoljno dodajem.

SRCEM ZA VUNDERKINDA

Šahistima i ljubiteljima šaha znano je da šahovska partija ima dva lica. Prvo, svima vidljivo, koje nastaje povlačenjem poteza na šahovskoj tabli. Iz poteza u potez ono mijenja „boju“, transformiše se, zasija ako je odigran lijep, neočekivan potez, smrači se kada je potez gruba greška. Drugo, skriveno lice, čine ubrzaniji rad srca, nervna napetost, treperenje duše. Ono je „vidljivo“ samo igraču, a intenzitet grča u kome se nalazi zavisi od značaja partije za njega. Ova se „boja“ lica mijenja tek po završetku partije u zavisnosti od ostvarenog rezultata i dostignutog cilja, ona je blistava ili tmurna, a ima partija koje se trajno pamte, drage su…

Posljednje je kolo Šampionata Crne Gore za 2012. godinu na Cetinju. Moj ljubimac Luka igra sa velemajstorom Božidarom Ivanovićem, beskompromisnim igračem. Potreban mu je remi da osvoji laskavu titulu — šahovski majstor.

Mi, Luki bliski, brat Davor, otac Vanja i ja uznemireni. Plašimo se da naše uzbuđenje ne prenesemo na Luku. Iz iskustava Bata Minića, Moma Ćetkovića, Đorđa Đurovića i Ljuba Živković znam koliko je teško i prekretnički važno popeti se na taj stepenik — majstor!

Luka igra hrabro i racionalno. Poslije petočasovne manevarske borbe pravedan ishod — remi. Majstor! Skriveno lice partije izlazi „na viđelo“. Primajući čestitke, Luka s otmenom razdraganošću prekriva prohujalu unutrašnju dramu. A i nas trojica spasismo se muka… Zadovoljni tata odvede nas na njeguške specijalitete i vino iz Drušića.

Lukini fanovi su, pored treme pred njegov susret sa Bonjom, osjećali njegov potencijal i nesvakidašnji dar. Danas je Luka Drašković olimpijski reprezentativac naše države, internacionalni majstor i puca na velemajstorsku titulu! (P.S. Luka je 2022 postao velemajstor)

L.Drašković-B.Ivanović

Seniorsko prvenstvo

Luka je povukao 21.S:e4 i zdravo i veselo isplivao iz ovog vrtloga

(Nastaviće se)