Maksim Lutovac: Anegdote i minijature (6.nastavak)


Nikola Đukić – Igrači i navijači

IVANČUK I “SUDIJA”

Na Olimpijadi u Istanbulu 2012. reprezentacija Crne Gore je zabilježila svoj najbolji start u istoriji. U prvih pet kola ostvarene su tri pobjede, protiv slabašne Kenije, solidne Belgije i veoma jake Grčke, i dva neriješena rezultata, protiv opasnog Meksika i velikog favorita Njemačke, tada aktuelnog šampiona Evrope. Ta serija odličnih rezultata donijela nam je duel sa moćnom Ukrajinom, koja je u Istanbulu branila zlato osvojeno dvije godine ranije na Olimpijadi u Hanti-Mansijsku. Za sve nas je bila velika čast i zadovoljstvo ukrstiti mačeve sa predstavnicima šahovske velesile, a menije bio poseban doživljaj sjesti nasuprot legendarnog Vasilija Ivančuka, dugugodišnjeg predvodnika ukrajinskog tima.

Veliki Vasja je poznat po svojoj briljantnoj igri, ali i po često neobičnom ponašanju. Genijalni Ukrajinac je i tog dana pokazao dio svog ekscentričnog repertoara kad je u jednom trenutku, dok je bio na potezu, iznenada poskočio kao daje napravio neki grub previd, a zatim naglo ustao i počeo da kruži po sali za igru, sve vrijeme mrmljajući nešto sebi u bradu. Naš selektor Dragan Popadić i ja smo se začuđeno okrenuli prema kapitenu Ukrajine Aleksandru Sulipi, koji je samo slegnuo ramenima kao da kaže: „Šta ćete, to je Ivančuk.“

Još jedna zanimljiva situacija desila se na kraju partije. Iako sam imao pješaka više, shvatio sam da više nemam realnih šansi na pobjedu, pa se nijesam trudio da izbjegnem trostruko ponavljanje pozicije. Ivančuk je reklamirao remi po tom osnovu, ali je na njegovu reklamaciju sudija samo odmahnuo rukom. Legendarni Ukrajinac je bio zaprepašćen, ne shvatajući u čemu je problem. A problem je bio u tome što je „sudija bio zapravo vođa naše delegacije Jusuf Kalamperović, koji je sve vrijeme pažljivo pratio meč iz neposredne blizine, pa ga je iz tog razloga Ivančuk pobrkao sa sudijom. Da bih prekratio zabunu, pružio sam ruku velikom protivniku u znak saglasnosti sa remijem.

STRES

Kad pominjem Jusufa Kalamperovića i njegovo praćenje reprezentacije, ne mogu a da se ne sjetim situacije kad mi je njegova navijačka strast prouzrokovala priličan šok. Naime, na Prvenstvu Evrope na Kritu 2011. igrao sam protiv Hansa Tikanena u meču pretposlednjeg kola sa Švedskom. Posle burne središnjice sa obostranim šansama i dramatičnog cajtnota, u kojem sam se mnogo bolje snašao, prešli smo u završnicu sa po dva topa i „zdravom figurom” više za mene. Protivnik je očajnički pokušavao da svojim topovima stvori neku prijetnju crnom kralju, ali bilo je jasno da se svi ti pokušaji mogu parirati bez mnogo muke. U jednom trenutku napao sam konjem protivničkog topa, a Tikanen je topom odigrao na h-liniju, prijeteći da drugog spusti na sedmi red, posle čega bi mom kralju već postalo vrlo tijesno. Nakon kraćeg razmišljanja, vratio sam svog skakača u centar, prijeteći istovremeno šah-šuh. Kad sam odigrao potez, začulo se bučno negodovanje iz prostora za publiku. Okrenuo sam se i ugledao Jusufa Kalamperovića i dr Ljuba Živkovića, čiji su izrazi lica i gestikulacija ukazivali da se u mojoj partiji desilo nešto strašno. U trenutku mije prošla jeza niz kičmu: šta sam to uradio!? Sa strahom sam pogledao u poziciju, ali nijesam mogao da dokučim šta je u pitanju, činilo mi se da protivnik apsolutno ništa ne može da zaprijeti. I onda mije sinulo – Tikanen nije pomjerio napadnutog topa, već je odigrao potez onim drugim. Upravo sam propustio da pojedem topa džabe! A Jusuf i dr Ljubo su bodrili reprezentaciju sa toliko žara da nijesu mogli da se uzdrže od burne reakcije posle tako banalnog propusta. Sreća što je pozicija i dalje bila lako dobijena, pa mi nije bilo teško da se nasmijem samom sebi zbog trenutnog sljepila.

“INTERNACIONALNI MAJSTOR”

Učestvovao sam na velemajstorskom turniru u Bukureštu u jesen 2004. zajedno sa svojim dragim prijateljem, nažalost prerano preminulim, Antom Rmušem. Jedan od učesnika turnira bio je i internacionalni majstor iz Moldavije, koji će ostati neimenovan iz razloga koje će čitaoci uskoro razumjeti. Od samog početka Antu i meni se učinilo daje kvalitet Moldavčeve igre daleko od nivoa internacionalnog majstora, pa smo brzo posumnjali daje do titule došao nekim alternativnim putevima. Antova partija sa Moldavcem, odigrana u prvoj polovini turnira, nije učinila ništa da odagna naše sumnje.

Razlika u klasi je bila očigledna, Anto je prosto raznio protivnika. Često se sjetim njegove omiljene rečenice posle takvih duela: „Stari, ovo je bilo gaženje/4

U pretposlednjem kolu turnira bio je red na mene da igram sa internacionalcem sumnjive titule. Moldavac je kao bijeli rano ponudio remi, što sam ja bez mnogo dvoumljenja odbio. Šokiran mojom „drskošću44, protivnik je odigrao svoj sledeći potez i izašao iz sale. Ispred nje je zatekao Anta, koji je tog dana brzo remizirao svoju partiju, što mu je bilo dovoljno da obezbijedi završnu normu za titulu internacionalnog majstora.

„On neće remi!, uzviknuo je još uvijek šokirani Moldavac. Ne shvatajući o čemu ovaj govori, Anto je pomislio da se ta izjava odnosi na njegovu partiju poslednjeg kola, koja nije imala nikakvog rezultatskog značaja, jer su norma i titula već bili osvojeni. „Ali nije važno, ja sam već internacionalni majstor, pokušao je Anto da razuvjeri Moldavca, ali je ovaj i dalje nastavio da se iščuđava kako je moguće da ja neću remi, kad mi je to dovoljno za intermajstorsku normu. Kako tada nijesam imao međunarodnu titulu, Moldavac je mislio da mi svojom ponudom čini uslugu, ne znajući da sam već odavno ispunio sve potrebne uslove za titulu internacionalnog majstora, iako mi ona nikad nije formalno dodijeljena, pa ga je moje odbijanje takvog „poklona44 žestoko uvrijedilo. Anto je tad razumio o čemu se radi, a moj protivnik mu je ponosno saopštio: ,,E, pa dobro, on neće remi. Ali ja sam internacionalni majstor, i sad ja želim da igram! Samo desetak poteza posle te „prijetnje“, Moldavac je morao da pruži ruku u znak predaje. Kasnije smo se Anto i ja slatko smijali, dok mi je prepričavao njihov dijalog ispred sale za igru.

(Nastaviće se)