Maksim Lutovac: Anegdote i minijature (2.nastavak)


Zgode Božidara Ivanovića

KO ĆE NARODU UGODITI

Za vrijeme šampionata Jugoslavije u Herceg Novom 1983. godine, odlazio sam poslije partije u kafić „4 asa” čiji je vlasnik bio moj prijatelj Slobodan Perišić-Lutka. Pošto su tu navraćali mnogi ljubitelji šaha, nije čudo što se sledećih dana kroz grad pronijela priča o mom neurednom životu. No, nije me išlo, pa mi je noću prijalo veselo društvo, jer mi je smirivalo nerve poslije neuspješne igre.

Jedne večeri, kada se turnir već bližio kraju, rekao sam Lutki: „Slobodane, dosta mi je onih glupih sokova, od sada samo pijem viski, a za tvoja 4 asa obećavam sledeće četiri pobjede“.

Moj drug se obradovao, a ja sam, zaista, svih preostalih pet partija dobio. Ipak je i poslije toga trajala priča da sam kasno uveo „sportski režim“.

ŠORTS

Na šampionatu Cme Gore u Sutomoru, 1972. godine, došao sam u šortsu, s namjerom da brzo remiziram i da pozovem Đoka na kafu. On je uložio protest i pozvao sudiju Vukadinovića da spriječi moj nastup u „ljetnjem izdanju”. Ja sam to prihvatio i vratio se u sobu da se presvučeni. Ponovo sam došao, ovaj put u odijelu. Krenuo sam oštro, ali je Đoko u jednom trenutku ponudio remi. Rekao sam mu da prvo povuče potez. Poslije pola sata razmišljanja Đoko je, zabrinut, nešto odigrao. Ja sam mu odmah pružio ruku i pozvao ga na piće. On je, za čudo, prihvatio poziv s osmijehom i spustili smo se na terasu „Tri duda”. Naručili smo ražnjiće i zalili ih s poprilično hladnog piva, uz priču koja nas je vratila u prijateljsko raspoloženje. Kad je konobar donio račun, ja rekoh: „Đoko molim te, plati ovo, zaboravih pare u onom šortsu”. Đoko je razrogačio oči, ali se brzo smirio kad je shvatio da se šalim.

(Nastaviće se)