Maksim Lutovac: Anegdote i minijature (1.nastavak)


Dijagnoze dr Ljuba Živkovića

IPAK JE OVO FIŠER

U jednoj partiji, sredinom meča sa Spaskim u Miločeru 1992. godine, Fišer je dugo razmišljao, a onda, s vidljivim naporom, povukao l.e4. „Ovo nije Fišer, došapnuo mije tada IM dr Srećko Nedeljković, ne liči na njega ni po izgledu ni po ponašanju ni po igri”. „Zašto tako mislite?” začudio sam se. „Čitavo vrijeme meča 1972. godine boravio sam u Rejkjaviku i posmatrao Fišera, njegovu igru i sve partije. Bila je to druga pjesma”, pritvrdio je S. Nedeljković svoj utisak. Međutim, u tvrdoj španskoj partiji, pred prelazak u završnicu, Fišer je izveo sjajan i za sve prisutne skriven manevar i slomio otpor Spaskog u, vjerovatno, najboljoj partiji tog meča. Tek je poslije toga dr Nedeljković uspostavio pravu dijagnozu: „Ipak je ovo Fišer”.

DVA LICA SPASKOG

Po dogovoru organizatora turnira „Nikšić 83” i ŠK „Mornar”, Boris Spaski je u hotelu „Topolica” odigrao simultanku na 20 tabli, i nijednu više! Ljubazno sam ga, u ime Bara, pozdravio, dok me maleni Nebojša pridržavao za rukav. „Puškin šaha” kako su zvali Spaskog, odigrao je simultanku kao pod prinudom. Bio je nepristupačan, mrzovoljan, i odbijao je sve gestove pažnje domaćina, otišavši za Nikšić odmah poslije završene seanse. Nekoliko godina kasnije, kao predsjednik ŠSJ, boravio sam u Bugojnu s ciljem da pozdravim učesnike tog maestralnog turnira. Dok sam u hotelu „Akvarijum” ćaskao sa prijateljima, pljusnula je kiša, ali je ubrzo kroz nju prosinulo sunce. Vidjevši to. rekao sam da se to anđeli kupaju. „Angeli kupajus”, podigao se sa susjednog stola, do tada ravnodušni Spaski i prišao društvu. Rekao je da u ruskom jeziku ne postoji takva metafora, a onda se zagledao u mene i upitao me: „A, kak vaš rebjonok?”. Našao sam se u čudu. Ostao mi je utisak da Spaski 1983. godim nije vidio ni Bar, ni Topolicu ni učesnike simultanke, a sada, poslije toliko vremena, pita za sinčića, koji je, u vrijeme simultanke, jedva virio iznad stola. Čudna su ljudska bića i, izgleda, da ne treba vjerovati prvom utisku.

JAKA VEZA

Za vrijeme zemljotresa Barska bolnica je bila malo naselje, sa barakama i šatorima oko nje, i stalno sam imao pune ruke posla. U njemu me jednog dana prekide osoran glas iz telefonske slušalice i zatraži da se posveti pažnja njegovom prijatelju, profesoru univerziteta, dodao je. Ništa neobično za ta vremena, ali me iznenadi i malo zbuni njegovo predstavljanje:

„Ja sam pisac, prevodilac, dramaturg i suprug Radmile Andrić”, izgovorio je to kao neku magičnu šifru koja otvara sva vrata. Ostavio sam ga nekoliko trenutaka da čeka, a onda sam, naoko ravnodušno rekao: „Imate li još neko zvanje?” „Kakvo zvanje, Vi ironišete”, odgovorio je nervozno.

„Ni u snu, rekoh mu, jedno koje bi Vam u vezi sa ovim razgovorom, pored svih referenci koje ste pomenuli, najviše pomoglo”. Sada je on ćutao ali kada sam mu rekao daje on i šahovski majstor, radosno je uskliknuo: ,,Ko ste vi, đavole?”. Poslije mog odgovora i napomene da sam intenacionalni majstor, naš dijalog se pretvorio u prijateljsko ćaskanje. Šah je stvorio još jedno poznanstvo, a njegovom prijatelju bi bila pružena njega i bez njegove intervencije.

(Nastaviće se)