Magični svet dečjeg šaha (4. nastavak)


РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ШАХА И ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

Када се дете игра са играчкама, коцкицама, луткама и слично, поред игре  по упутству оно може и само да креира и одређује правила.

Када дете учи шах, оно треба да усвоји већ постојећа правила. То деци, углавном, тешко пада када се не ради на прави начин. На основу тога, сматрамо да је веома  важно да учење деци буде задовољство.

ЗНАЧАЈ УПОЗНАВАЊА СА „КРАЉЕВСКОМ  ИГРОМ“ –  УЛОГА ШАХА У ДЕЧИЈЕМ РАЗВОЈУ

Играње шаха формира, помаже и усавршава развој хармоничних црта и особина личности, као што су маштовитост, марљивост, воља, одлучност, одважност, храброст, дисциплина мишљења и још низ других корисних вештина набројаних ниже.

Дакле, учење шаха, када се ради правилно, помаже деци, да:

  • Формирају:
    • радне способности,
    • савесност,
    • логичко мишљење,
    • марљивост,
    • истрајност/упорност,
    • усредсређеност,
    • смиреност,
    • уредност,
    • радозналост,
    • креативност/машту,
    • оригиналност,
    • карактер,
    • спремност на сарадњу уз уважавање туђег мишљења и начела лепог понашања,
    • свест о томе да започети посао и активности заврше до краја,
    • самостално доношење одлука и поверење у сопствено промишљање и
    • визуелно-фигуративно размишљање;
  • Побољшају:
    • пажњу/фокус/концентрацију,
    • памћење,
    • љубав ка учењу и сазнавању,
    • аналитичке способности,
    • стратешко размишљање,
    • уочавање разлике међу детаљима и раздвајање битног од небитног,
    • способности ефикасног планирања,
    • јачање свесности о сопственом напретку, као и мотивације за даље учење и образовање,
    • самокритични однос (погледати пример 5 ниже) и
    • емотивну стабилност, учи да не  буде обесхрабрено неуспехом;
  • Спознају:
    • да постоји начин да боље разумеју постављено питање и да имају избор да одлуче који одговор на одређено питање треба да дају,
    • да је могуће препознати када почињу и због чега да осећају страх и како  могу успешно да га превазиђу,
    • да је за њих врло корисно да прво размисле, а тек након промишљања дају одговор,
    • да могу да постигну боље резултате на тестовима захваљујући овим развијеним вештинама,
    • радост учења кроз игру и
    • да догађаје и ситуације из окружења не доживљавају као претњу већ као изазов који умеју да превазиђу.

Резултати вишедеценијских истраживања у низу држава показали су да се позитиван утицај шаховске игре највише исказао у погледу развоја когнитивних, интелектуалних способности младих: концентрација, меморисање, логичко размишљање, избор и израчунавање алтернатива, формулисање проблема, предвиђање будућег, провера хипотеза, оцена и контрола изводљивости, што ствара основ интелектуалне личности за научни и реалистични приступ стварности, учењу, дружењу. (Вршено је праћење прираста пажње и концентрације као основе за развој когнитивне интелигенције деце.)

Уз наведено, шаховска игра унапређује морално-вољне диспозиције: одговорност, самокритичност, независност, самопоуздање, упорност, спортски морал итд. На тај начин се правилније социјализује личност младих. Психолози су открили да млади шахисти лакше контролишу емоције, да су више оптимисти и толерантнији у односу на вршњаке, а посебно да постижу боље школске резултате.

Циљ овог и сваког васпитно-образовног процеса је да се изгради психолошки стабилна,  самостална и сигурналичност, једном речју избалансирана личност.

Научна истраживања су потврдила да деца која су у раном узрасту почела да играју шах имају боље успех у школи.

Пример:

Наша полазница од девет година има млађег брата и сестру. Била је изненада позвана да присуствује ускршњој радионици у вртићу заједно са њима. Када ју је мајка питала да ли може да се придружи, она је врло свесно и одговорно рекла:

„Данас имам контролни из Природе и друштва. Сачекај, молим те да проверим шта све имам да научим.“

Прелистала је књигу и рекла:„Могла бих да кренем када прочитам још једном две лекције, ако можеш да ме сачекаш.“

Мајка је била пријатно изненађена нивоом самостално извршене провере знања, процене ситуације и одговорног понашања свог детета, које је на контролном добило чисту петицу, без грешке.

Принципи шаховске игре су слични са принципима живота и зато се шах може схватити као средство за лакше савладавање важних животни лекција.

Психолог др Вера Смиљанић истиче да сигурност и поверење ће пружити детету активан родитељ. А то је родитељ који се бави дететом, укључујући се у његову игру, причајући му, проводећи свакодневно извесно време са дететом у шетњи и игри.

            Активним бављењем дететом упознаћемо његове потребе и његове моћи, па ће и наш безразложан страх, претерана брижност и потцењивање могућности детета постепено ослабити и нестати.

У процесу учења децу не треба кажњавати када направе грешку 

 

Одрасли треба да осети и зна када и како треба детету пружити помоћ, а када га треба оставити само да дође до решења и у томе показати максимално стрпљење. Дете не треба спутавати у игри и истраживачким активностима. Треба му омогућити задовољење потребе за кретањем, трчањем, елементарним и традиционалним играма. Дете се не дисциплинује критикама, проценама и судовима; тако се научи страху, стиду и кривици.

У књизи:» Интегритет дечијег развоја кроз игру» (Београд, 2007), Александар С. Јовановић наводи:

* Позитивне поруке везане за поступке, доживљаје, догађаје, предочавање реалних последица, уче дете пожељном понашању као личном избору.

* Дете стиче самопоуздање ако расте у атмосфери прихваћености, без услова и резерви.

* Свест о томе да се свака грешка може поправити и да се понашање може мењати својом вољом, подстиче сигурност у себе и друге.

* Понашање које је у складу са личним потребама и очекивањима, са циљевима и замишљеним постигнућима, а које не угрожава туђе потребе и циљеве, спречава конфликте, доприноси социјалној хармонији.

Богата средина пружа мноштво материјала за „вежбе“ које нису механичког карактера, него се у њима „стално наглашавају активности и утицаји у којима се испољава интелигенција (интелигентни родитељи и другови, приступачне књиге, одговарање родитеља на питања, итд.)“.

Наведене чињенице подстакле су многе ауторе да развој интелигенције више не схватају као процес који је превасходно детерминисан наслеђем и фиксираним стадијумима, већ да се пресудна улога у њему припише друштвеној и културној средини у којима се дете развија, као и његовој активности. На тај начин интелигенција се више не сматра за нешто што се наслеђује у готовом виду, већ за својство које се развија, за начин понашања, рефлексију тоталног животног искуства детета. Овај развој тече постепено и његов квалитет, брзина и домет зависе значајно од врста активности којима се дете бави, прилика које му се за то пружају, подстицаја и охрабрења, културних добара које среће у својој средини, напора и времена који му се посвећују, односно васпитних утицаја уопште. У вези с тим, одбацује се предрасуда према којој је ИQ пресуда која одређује коначну судбину појединца и наглашава да је то произвољан бројкоји може да се повећава у средини, активности детета и образовању родитеља.


Zainteresovani da naruče ovu knjigu, ili za njeno ponovno štampanje (prvo izdanje je bilo u 500 primjeraka) ili korišćenje u obrazovnim institucijama mogu da se obrate Branislavu Francuskom +381 65 436 5521 ili na mail Branislav Francuski bfrancuski@gmail.com

(nastaviće se)