INTERVJU SA DIMITRIJEM BJELICOM (24. maj 2005.)


INTERVJU SA DIMITRIJEM BJELICOM

Bilo mi je veliko zadovoljstvo da porazgovaram sa Dimitrijem Bjelicom, legendarnim sahovskim piscem i novinarom, FIDE majstorom ali i prijateljem mnogih sahovskih velikana. Razgovor sa zanimljivim sagovornikom je trajao preko cetiri sata a vodjen je u Zelenici, u mojoj porodicnoj kuci, u subotu 24. maja 2008. godine

Goran Tomic: Dimitrije, do sada ste napravili mnogo intervjua. Koji Vam je intervju najdrazi?

Dimitrije Bjelica: Najdrazi su mi intervjui sa ocem Che Guevare u Buenos Airesu 1971. godine na mecu Fischer – Petrosjan i sa Jesenjinovim sinom Aleksandrom i sestrom Shurom u Moskvi, zatim prvi intervjui u ulozi sampiona sveta Talja, Petrosjana, Fischera, Spaskog.

G.T: Za Fischera mnogi govore da je bio duhovit i zabavan u drustvu. Kakve je Vase sjecanje na Fischera?

Dimitrije Bjelica: On je bio i duhovit i naivan i cesto nije shvatao salu a to objasnjava i dogadjaj u Cirihu 1959. Na turniru su dali vozaca i mercedes na raspolaganje Fischeru, Talju i meni. U jednom trenutku vozac je naglo zaokrenuo i Fischer se uplasio i rekao: ”Skandal. Mogli smo svi poginuti!” Da bi ga utjesio ja sam rekao: “Bobi, da smo stradali ceo svet bi na prvim stranama novina stavio naslov – Poginuo Dimtrije Bjelica sa jos dva putnika. “ Talj se grohotom nasmejao a Fischer mi je sasvim ozbiljno rekao: „Dimitrij ja sam od tebe poznatiji u Americi.“

Ova anegdota ima i drugi deo. Na radio Sarajevu su emitovali ovu anegdotu u jutarnjem programu i mnogi koji su culi samo recenicu – Poginuo Dimitrije Bjelica sa dva putnika – zvali su telefonima a moja prva komsinica na cetvrtom spratu u Sarajevu u ulici Sutjeska 24a u kojoj su stanovali i Karadzic i Izetbegovic i Zlaja cuveni pjevac a u blizini je bio i Bregovic, izbezumljeno je rekla mojoj cerki Isidori – „Kako ti je stradao tata u automobilu?“ Ona je odgovorila: „Ostali su svi zivi, ako ne vjerujes pogledaj“ – i donijela dve fotografije na kojima je pisalo – Dragoj Isidori od Fischera, a Talj je na ruskom napisao – Miloj Isidorocke.

G.T: Koji su Vam od velikih sahista i svjetskih sampiona bili ili su sada najbolji prijatelji?

Dimitrije Bjelica: Ivkov, Talj, Fischer, Karpov, Gligoric, Spaski, Smislov, Petrosjan, Keres, Hort.

Hort je kod mene stalno ljetovao, preveo mi je Sahovsku citanku za koju su mi Cesi isplatili toliki honorar da nisam mogao da ga potrosim ni posle mjesec dana u superluksuznom apartmanu sa celom porodicom jer se honorar isplacivao samo u ceskim krunama pa sam morao ponovo da doputujem jer je knjiga dozivjela veliki uspjeh. Dve ljekarke iz Zagreba u avionu su me pitale zasto putujem u Prag a ja sam rekao da imam veliki problem. Izdavacka kuca Olimpija mi je dala honorar kao da sam dobitnik Nobelove nagrade a sve mora da potrosim u roku od dvadeset dana pa vas molim da mi pomognete. One su mi zaista pomogle. Priredjivali smo svako vece zurke u Interkontitnentalu, u Pragu. Nesto slicno se desilo nekoliko mjeseci pre Fischerove smrti. Iz Holivuda, kompanija koja snima dokumentarni film o Fischeru odigrala je slican potez kao Olimpija. Javili su mi mailom da na svoj sajt www.bjelicachess.co.yu  postavim nekoliko minuta iz mojih filmova o Fischeru i da javim koliko dolara trazim po minuti. Ja sam odgovorio da sam nedavno pjevacu Edi Grantu sa Barbadosa javio kad me pitao koliko trazim za intervju, koji je emitovan na Pinku sa Arafatom i Karadzicem, da je to moj poklon njemu jer je imao nezaboravan koncert u Beogradu pred 6.000 ljudi. Edi mi je odgovorio da je to divan potez, da me poziva u goste na Barbados, koliko god zelim da ostanem i da igramo mec u Magicnom sahu za titulu prvaka estrade a sve reklame i njihov prihod neka idu u korist mojih decjih olimpijada kojih sam organizovao do sada jedanaest.

Iz Holivuda su javili: „Vasi filmovi su fantasticni. Uplatili smo preko komercijalne banke Beograd 1500 dolara po minuti i potpisacemo ugovor na pet godina za emitovanje 14 Vasih DVD filmova o 14 sampiona svijeta.“

Svaki film traje 90. minuta.

Osim nagrada za sahovske filmove i cetiri Oskara, dobio sam i nagrade Staunton u Londonu i nagrade sahovskih gradova – Linaresa (Spanija), Metz-a (Francuska), Londona i Bugojna gdje sam organizovao pet velikih turnira, ali jos nisam dobio znacku Sahovskih saveza Bosne i Hercegovine, Jugoslavije i Srbije kojima sam pripadao (prema recima Matulovica ta znacka kosta sedam dinara). Znacku mi nisu dali jer sam ih kritikovao i desilo mi se kao Fischeru – Fischera su iskljucili iz Sahovske federacije Amerike prije tri godine a mene je sahovski savez Jugoslavije iskljucio 1960 kada sam bio Gligoricev sekundant na Medjuzonskom truniru u Madridu i postigao najvece uspehe na tri turnira u Spaniji ali sam igrao bez odobrenja Sahovskog saveza u zemlji sa kojim nismo imali diplomatske odnose. Tada sam zavoleo Spaniju gde su mi stamapali preko dvadeset raznih knjiga i postao sam i pocasni clan Roma Andaluzije. Postao sam sef dopisnistva spanske televizije PVS za Balkan ciji je pokrovitelj kralj Huan Karlos i tako sam kralja privolio da mi bude sponzor Decije olimpijade u Las Palmasu. Te olimpijade sam osnovao 1993 i normalno je sto sam prve olimpijade poklonio Sutomoru i Zemunu. Necu da spominjem da mi je kao glavnom sudiji te olimpijade u Sutomoru koju sam inace dodelio svojoj Crnoj Gori tadasnji ministar sporta rekao da me sleduje honorar od 23 njemacke marke ali da ce mi to oduzeti jer je primetio da je sa mnom boravila moja supruga, inace Crnogorka od Djurovica, zvanicni prevodilac i doktor engleskog jezika.

G.T:  Vidjeli ste i fotografisali mnoge grobnice velikih sahista. Kakav su utisak ostavili na Vas poslednja pocivalista velikih sampiona?

Dimitrije Bjelica: Kada sam spremao 13 knjiga Kraljevi saha koje je Politika rasprodala u 26.000 primeraka i serija prevedena u celom svetu, zabelezio sam brojne intervjue sa svim sampionima od Evea do Kasparova, ali i snimio za televizijsku seriju. Posto nisam sreo prvu cetvoricu pomogli su mi moji priajtelji Fischer i Karpov da snimimo o njima emisije i oni su pokazivali njihove najbolje partije Stinitza, Laskera, Kapablanke i Aljehina. U te filmove sam ubacio i slike grobova sampiona.

Na Taljev grob u Rigi (groblje se zove Shmerle) poneo sam cvijece i svom prijatelju Roshalu, koji je bio sa mnom na grobu sam rekao: „Za Talja kao ni za Aljehina nije bilo mjesta na groblju nego je Misha sahranjen u grobnici svojih roditelja a Aljehin je sahranjen u Portugalu u grobnicu Manuela Esteve i tek je kasnije sahranjen u Parizu i na spomeniku koji sam snimio u Parizu pise – Genije saha Rusije i Francuske“.

U Njujorku sam snimio Steinitzov grob i nasao gresku u datumu rodjenja. I Lasker je sahranjen u Njujorku ali niko ne zna gdje je njegov grob. Kada sam isao sa Jesenjinovim sinom da posjetim Jesenjinov grob u Moskvi na groblju Novodevicje snimio sam grobove Botvinika i Petrosjana. Sa Karpovom sam isao u Tulu, njegov grad da posjetim Tolstojev grob i to sam opisao u knjizi – Putujem i pitam -99 svetskih intervjua. Ta knjiga je dobila Zlatnu fontanu na sajmu knjiga u Igalu ali mi je jos draza nagrada kada sam dosao u dom Gorana Tomica u Zelenici da mi je njegova supruga Mirjana rekla da me njena komsinica prepoznala jer je njena cerka radila pismeni zadatak o mojoj knjizi Putujem i pitam i da je dobila najbolju ocenu. Poslao sam joj sa posvetom knjigu Piksijev dnevnik jer sam saznao da njen sin navija za Zvezdu i igra fudbal. Da je navijac Partizana poslao bi mu moj film o Partizanu jer sam Goranove sinove Veska i Danila pitao za koga navijaju i kada su rekli da su Zvezdasi i urucio sam im stohiljaditi primerak DVD-ja To je moja Zvezda.

Goran je ukljucio film i vidjeli su na ekranu sta sam snimao u Tokiju kada je Zvezda postala sampion sveta, uz pesmu Sare Montijel (junakinja filma Prodavacica ljubicica i nekad smatrana najlepsa zena sveta, a ona peva u spicama svih mojih filmova a imam ih preko sezdeset uz moje snimke sa slavnim licnostima jer mi ne bi mnogi verovali da sam ih sreo).
Tako je moja majka Milusa u Igalu u nasoj kuci ul. Skojevska 22 koja ce se mozda zvati Bulevar od Bjelica jer smo Isidora i ja izabrani u reviji Lea – Novi Sad u najuspesniju porodicu sveta uz porodicu Majkla i Kirka Daglasa.

G.T. Pocesto u tekstovima navodite da ih pise Marija Rodrigez. Da li je to Vas pseudonim i odakle to ime?

Dimitrije Bjelica: Postoje dve sjajne novinarke i knjizevnice koje su bile sa mnom na raznim kontinentima, obe Spanjolke, i one kao i ja cesto pisu pod psedonimima. Tako su nastale dve knjige – Gud baj Sarajevo i – Snimi to Bjelica, koje su prevedene sa spanskog i u knjizi – Snimi to Bjelica su objavljeni svi dokumenti i moji mnogi intervjui sa slavnim licnostima koje je zaplenio SUP Sarajevo uz 230 najlepsih partija na svetu (i to je sve objavljeno). Posto sam se u ovim knjigama obracunavao sa mojim protivnicima, njima nece biti jasno koga da tuze i gde jer nikad nisu saznali ko je Marija Rodrigez. Jedna od pravih Marija Rodrigez (njih ima nekoliko kojim pisu pod tim pseudonimom) je doputovala iz Podgorice da me intervjuise povodom objavljivanja 64. knjige u izdavackoj kuci Oktoih u kojoj je ona pijar. Inace zbog Garsija Lorke koji je pisao – Zeleno, volim te zeleno – ona ima namerno zelene oci.

G.T: Od kada dodjeljujete Bijele (ili Zlatne) i Crne Oskare?

Dimitrije Bjelica: Ideju za Oskare smo pokrenuli moj prijatelj Puig i ja 1967. godine u Majorci i svake godine smo ih zajedno dodjeljivali a posle njegove smrti ja sam posebno nastavio da dodjeljujem svoje Oskare a posebno ih je davao ruski casopis 64, s tim sto sam ja uveo i crne Oskare kasnije.

G.T: Ti crni Oskari su obicno izazivali negativne komentare dobitnika pa sam i ja licno imao velikih kritika kad sam ih objavio. Da li cete nastaviti dalje sa dodjelom i crnih Oskara i koji su kriteriji za dodjelu tih Oskara?

Dimitrije Bjelica: Kriterij za crnog Oskara je veliki previd izvan sahovske table. Tako sam 1990. na olimpijadi u Novom Sadu dao crni Oskar Kampomanesu zbog njegove diktature i on je tada da bi se osvetio izbrisao moje ime sa liste medjunarodnih sudija. Nasa „partija“ je nastavljena u Indiji na turniru kandidata gde sam u listu Indian Times napisao naslov – Kasparov i Kampomanes – ptice istog perja – jer je Kampomanes izbacio iz apartmana sampionku sveta Ksi Jun. Kad je procitao taj clanak Kampomanes je naredio organizatorima da ja u roku od 24. sata moram napustiti Indiju. Posto imam dobro zaledje, londonski Times, za koji stalno pisem, nazvao sam London i rekao im sta se desava. Velemajstor Kin koji je moj prijatlej i koji je urednik saha u Timesu je porucio Kampomanesu i organizatorima: „Ako Bjelica mora da napusti Indiju zbog svojih tesktova objavicemo na prvoj strani naslov – Skandal u Indiji, kao sto smo objavili na prvoj strani kada nam je Bjelica poslao naslov -Skandal u Linaersu kada je Kasparov vratio potez i to Bjelicasnimio svojom kamerom“.

Organizatori su mi rekli da mogu da ostanem ali Kampomanes je nastavio „partiju“. Dok sam sedeo u automobilu sa Karpovom ispred naseg apartmana, prisla mi je jedna divna devojka iz Indije i rekla: „Gospodine Bjelica – Vi ste sampion sveta magicnog saha i moja je velika zelja da sa Vama igram magicni sah u svom apartmanu“. Shvatio sam da je Kampomanes povukao potez damom i teska srca sam zrtvovao kraljicu secajuci se Nusica, pa sam joj rekao da imam sastanak sa suprugom ambasadora Nikaragve jer bi inace Kampomanes organizatorima rekao da smo u partiji magicnog sah igrali neki Bjelicin gambit sto u nasem prevodu znaci napastovanje a na italijanskom il gambeto– podmetnuti nogu. Takve poteze su mi igrali i u mojoj zemlji. Dva sahovska funkcionera jedan iz Beograda, drugi iz Sarajeva, 1986. godine su zvanicno zabranili u ime sahovskog saveza Jugoslavije da se moja Svetska sahovska revija koju radim sa Karpovom ne sme stampati u Jugoslaviji. Otisao sam na olimpijadu u Dubaji i list Kallay Times za koji sam stalno pisao, koji mi je stampao besplatno citav tiraz i zaradio na reklamama i kad sam se vratio u Jugoslaviji rekao sam sahovskom savezu da sam zahvalan sto su mi omogucili da ceo tiraz rasprodam i da ga stampam besplatno. Slicno mi se desilo sa dodelom Oskara koji mi je Karpov urucio u Podgoricu u izdavackoj kuci Unireks koja mi je stampala dva bestselera, knjige – Video sam ceo svet i – Putujem i pitam. Tadasnji predsednik Sahovskog saveza Jugoslavije je savetovao televiziji da izbace snimak kako mi Karpov urucuje Oskar. Zbog toga smo otisli Karpov i ja u Njujork u klub koji nosi nase ime kod moga kuma iz Nudola, Voje Kovacevica, divnog coveka o kome sam napisao reportazu u knizi – Video sam ceo svet. On je priredio urucenje Oskara, svecani rucak i dvadeset televizijskih stanica je snimalo i nijedna nije izbacila iz programa kako mi Karpov urucuje Oskar.

G.T: Kako se odlucuje ko je dobitnik bijelog, tj. zlatnog a ko crnog Oskara?

Dimitrije Bjelica: Dakle, to je udruzenje Sahovskih pisaca sveta, ciji je predsednik Karpov, a ja sam izvrsni direktor a sekretar je Elizabeta Polihronijade. Zamenik Karpova je bio Roman Toran koji je umro u 77 godini, pre dve godine i ja sam u Linaresu u spomen na njega odigrao simultanku na 77 tabli kao sto sam ovde od svoje kuce u Igalu do Sport kafe-a u centru Herceg Novog odigrao 64 partije jer je Fischer imao 64 godine a igrao sam i u spomen na divnog coveka, sudiju Obrada Manojlovica koji mi je organizovao u Igalu 1997. obaranje svetskog rekorda u igri na slepo. Obrad je u vrijeme simultanke rekao: „Molim te posle 50 pobeda i pet remija, molim te jos vise zazmuri, neka nagradu put u Ameriku dobije tvoja majka Milusa“,  i ona je stvarno dobila partiju uz Obradovu pomoc. Kada je televizija Niksic pravila sa njom intervju rekla je: „Necu da putujem u Ameriku jer sam ljuta na Klintona sto je varao svoju zenu sa Monikom Leninski, neka moje tri unuke biraju koja ce putovati“. One su bacale magicnu sahovsku kocku. Isidora je dobila kraljicu, bratova cerka studentkinja Iva iz Beograda izvukla je topa a cerka sestre Vide koja me naucila sah (kao sto je i Fischera sestra naucila sah) izvukla je dzokera (kralja) i otisla u Ameriku sa porodicom. Kupili su kucu na Floridi i jos su tamo. Majka je na zidu nase kuce u Igalu drzala sliku kako Papa i ja pricamo. Moj otac Jevta, pukovnik JNA i prvoborac joj je prigovorio kako to da drzi Papinu sliku u kuci, a Milusina rodica iz Vucjeg dola dok je gledala u sliku rekla je: „Boga ti Milusa ko ti je ovaj sa Dimitrijem?“

G.T: Za dvojicu veliki sampiona Aljehina i Fischera postoje neke kontroverze oko njihove smrti. Sta mislite da li su umrli prrirodnom smrcu ili su otrovani kao sto neki sahisti vjeruju?

Dimitrije Bjelica: Kada sam pisao knjigu o Aljehinu i objavio u spanskom izdanju knjige Kraljevi saha -br 4 Aljehin, faksimil pisma koji mi je uputio Dr Fereira koji je prisustvovao autopsiji Aljehinovog lesa. On mi je napisao da postoje razne verzije o Aljehinovoj smrti ali on je utvrdio da je Aljehin umro jer se zadavio – komadic mesa mu je zasao u dusnik.
Sto se tice Fischera, sama cinjenica da je proveo devet mjeseci u zatvoru u zatrovanoj atmosferi govori da je on fakticki zbog toga izgubio zivot. Sva dokumenta o svim sampionima sveta ljubitelji saha ce imati priliku da vide jer upravo pravim Muzej 14 kraljeva saha i dva genija Tesle i Njegosa. O tih 16 velikih ljudi sam napisao knjige i snimio filmove. Nisam sreo Njegosa, Teslu i cetvoricu prvi sampiona, ali sam imao razgovor i sa sinom Aljehina (Aleksandrom) i sinom Kapablanke (Hoze Raulom juniorom). Sa sinom Aljehina me upoznao Karpov u Lozani a sina Kapablanke sam upoznao na olimpijadi u Havani 1966. godine i na jednoj magicnoj Teslinoj karti je slika Fischer- Kastro i Kapablanka -Bjelica a moj prijatelj pjesnik Feliks Kontreras (koji me nedavno posjetio u Beogradu) me poveo kod Kastra i Kastru sam poslao magicne sahovske figure i karte i knjigu – Putujem i pitam i putopise – Video sam ceo svet gdje je i reportaza – Kako je lijepa Kuba. Sve te slike ce se naci u muzeju Kraljevi saha i dva genija u mojoj kuci u Igalu. Krov te kuce koji je bio kancerogen je skinut ali su radovi obustavljeni zbog nekih formalnosti jer su se komsije zalile da im zaklanjaju Njegos, Tesla i Bjelica pogled na more. Pored ovog muzeja napravicu Dom Decijih olimpijada ciji sam osnivac. Tu ideju sam zajedno sa Karpovom izlozio i gradonacelniku Herceg Novog a posjetili smo i dr. Mugosu gradonacelnika Podgorice. Posto sam ja sakupio sve eksponate, snimio filmove, dobio umjetnicke slike o sampionima, snimio 14 filmova o sampionima, sve njihove partije se nalaz na njihovom CD-u – Sahovska citanka (20.000 partija i igranje s kompjuterom su na tom CD) rekao sam prije nekoliko godina da ja kao Crnogorac iz sela Vrbice, srez Niksic, hocu da poklonim prestonici svoje zemlje muzej. Gradonaclenik se odusevio ali uvece kada sam pogledao TV Dnevnik Crne Gore, ponovilo se isto kao sa dodelom Oskara koji mi je urucivao Karpov. Ja sam izbacen iz snimka a vijest je glasila – Anatolij Karpov je posetio gradonacelnika i obavjestio da ce pokloniti muzej. Tada sam odlucio da muzej poklonim Igalu. Bice mi zao ako sruse Njegosa, Teslu i 14 kraljeva a Talj je rekao kada je bilo 13 sampiona da ih ima 14 jer je mene proglasio za sampiona sahovske literature.

G.T: U knjizi Magicni sah Bjelice prepoznajem neke nase poznate novinare i slavne sahiste. O cemu se radi?


Dimitrije Bjelica: Na strani 75 moze se vidjeti zanimljiva fotografija na kojoj su Anatolij Karpov i Zdravko Sakotic koji kumuju otvaranju biblioteke Jevta Bjelice bivseg pukovnika i prvoborca autora ratnih knjiga, oca Dimitrija i dede Isidore Bjelice kojoj joj je inace poklonio camac koji se zove Isidora. Otac Jevto je cesto razgovarao o politici i sahu sa Taljem, Ivkovom, Karpovom i Fischerom i drugim slavnim igracima koji su posecivali nas dom u Sarajevu i Igalu. Istoga dana 1995. u vrijeme Djecje olimpijade u Las Palmasu gdje sam bio sa Karpovom stigla nam je vijest iz Igala i Moskve da su u istom danu umrli Mihail Botvinik i Jevto Bjelica. Tada je Karpov uspeo da mi pronadje avionsku kartu od Las Palmasa preko Madrida i Rima do Tivta iako je izgledalo izgubljena pozicija.

G.T: Ima li neka zanimljivost u vezi Fischera koju niste do sada objavili?

Dimitrije Bjelica: Ima ih puno. Fischera sam poznavao od 1958 do njegovih poslednjih dana kada je rekao da mu je knjiga Moj prijatelj Bobi Fischer najdraza knjiga o njemu (o njemu je napisano 35 knjiga). Kada je Fischer umro onda je Simon Simonovic u Ninu napisao clanak kako mu se Fischer potpisao na mojoj knjizi koju je pohvalio.
Jedan od anegdota bi bila 1971. kada smo u Sarajevu snimali TV seriju Velikani saha i organizatori izbora MIS Bosne i Hercegovine nas pozvali kao pocasne goste u prvom redu dok su lepotice defilovale Fischer je izvadio dzepni sah i pokazao mi poziciju sa pitanjem: „Sta mislis o potezu dama g6?“ Ja sam mu odgovorio: „Gledaj ove dame na pozornici“, a sto se tice poteza dama g6 ja sam snimio film o Gligoricu sa tim naslovom.

Druga anegdota je iz Buenos Airesa 1971, na mecu Petrosjan – Fischer kada sam u Fischerovom apartmanu provodio mnoge sate. Iz Sahovskog saveza Argentine su poslali jednu devojku koja je bila plava i lepa kao Geteova Lota i bio sam ljubomoran na Fischera sto je dosla da igra sa njim saha ne sa mnom. Odigrali su pet partija, rezultat je bio 5:0 ali bolje je prosla od Larsena i Tajmanova gdje je bilo 6:0 i nakon pete partije Fischer mi je rekao: „Molim te pozovi sahovsku federaciju i reci im da ova nema pojma sa sahom“.

Slicno se desilo i na Bledu 1959. Ja sam iz svog apartmana diktirao izvestaje za desetak redakcija i Bobi je dosao kod mene u pratnji jedne divne Slovenke. Opet sam bio ljubomoran sto je ona zelela da igra sa njim a ne sa mnom. Rekao sam im: „Imam da saljem deset izvestaja na raznim jezicima pa vas molim da predjete u drugi deo apartmana jer necete razumeti sta sve pricam. Oni su otisli i posle dvadesetak minuta su izasli i Bobi mi je rekao nesto sto demantuje sve one koji su pisali i ogovarali ga da on ne voli zenski deo covecanstva. Pisalo je izmedju ostalog da je nakon prvog iskustva u seksu rekao: „Chess is better (Sah je bolji)“. Ovog puta mi je rekao doslovno: „Dimitrij, would you like now?“, u prevodu: „Zrtvujem ti damu“. Ja sam odbio zrtvu a ta ista devojka mu je poslala divno dirljivo pismo koje mi je Bobi pokazao u Stokholmu 1962. godine. To me podsetilo na nas susret u Los Andjelesu 1970 godine kada su Bobiju i meni prisle dve divne Amerikanke i ja sam ih pozvao da sa nama podju na veceru. Bobi mi je rekao: „Kako mozes da ih zoves, ja cu te prijaviti supruzi!?” Sa suprugom i sa mnom je putovao od Mostara do Vrela Bosne.

Ta slika Fischer sa autorima Sahovskog rjecnika (englesko srpskog i srpsko engleskog) Nevenkom i Dimitrijem Bjelicom napravljena je na Vrelu Bosne kada smo doputovali automobilom iz Mostara. Kada smo usli u automobil Mercedes Fischer je rekao mojoj supruzi Nevenki da sedne napred pored sofera a nas dvojica nazad. Ja sam tada rekao: „Vidis kakav je on dzentlemen!“ To je bilo 1971. godine. A on je odgovorio: „Nisam ja nikakav dzentlemen ali ako stradamo bolje da strada profesor engleskog nego sampion sveta“, (iako jos tada nije bio sampion). U Los Andjelesu 1970 na ulasku u bar hotela Beverli Hils mene su propustili jer sam imao kravatu a Fischera nisu jer nije imao kravatu. Ja sam rekao portirima: „On je prvak sveta“, (iako jos nije bio). Oni su pitali kako se zove. Ja sam rekao – Bobi Fischer. Odgovorili su: „Prvi put cujemo to ime“. I Bobi mi je rekao da samo 30 posto Amerikanaca znaju ko je on.

Za utehu Fischeru i meni se desilo nedavno u Valjevu kada smo Karpov i ja igrali simultanke  i snimali za lokalnu televiziju anketu o poznatim sahistima na pitanje:“Ko je Bobi Fischer?“, nisu znali da odgovore ni na pitanje: „Ko je Karpov?“ i  „Ko je Kasparov?“.
Na pitanje: „Ko je Dimitrije Bjelica?“, mlade Valjevcanke su odgovorile: „To je tata od Isidore Bjelice“. Rekao sam reporterima: „Poznatiji sam od Isidore jedino na Grenlandu gde sam igrao sa Eskimima simultanku“, i slazem se sa onim mudrim Kozakom koji je rekao – Ako sinovi i kceri ne bi nadmasili svoje roditelje covecanstvo bi stajalo u mestu. Jer Isidora je bila i bolji toreador od mene. Ja sam se 1967 godine borio sa bikom u Majorci i Bora Ivkov mi je iz gledalista apaludirao a Isidora je pre nekoliko godina u Linaresu izvodila takve bravure sa bikom da su je snimili u glavnom televizijskom dnevniku. Kada me upitala da li je pustam da udje u arenu, ja kao brizni otac sam rekao – Ne, ali kao njen kolega clan udruzenja pisaca Srbije sam rekao – Da, – i ona je usla u arenu sa spanskim sesirom. Ona je u nasoj zajednickoj knjizi – Sentimentalna putovanja mnogo lepse opisala svoju borbu sa bikom u Linaresu nego ja svoju borbu u Majorci.

G.T: Da li je tacno siroko rasprostranjeno misljenje da ste sitnim lukavstvima i malim prevarama uspjeli da dodjete do najpoznatijih licnosti i da ih snimite?

Dimitrije Bjelica: Posto se bavim parapsihologijom ja sam svojim prijateljima u Sarajevu 1961. godine, pred polazak na mec u Moskvu Botvinik -Talj, rekao: „Ne zaboravite da cu vas ja prvi obavestiti da je covek poleteo u kosmos“. I to se zaista desilo. Gagarin je poleteo u kosmos a na Crveni trg u ulazili samo odabrani iz pojedinih preduzeca. Ja sam uskocio pored obezbedjenja i nastavio da uzvikujem kao i ostali – Zivio Gagarin, zivjela Moskva a jedan od ovih izabranih Moskovljana je rekao: „Izbacite ovoga sto se ubacio preko reda, bez propusnice“, – a drugi je odgovorio – „Pusti mladica da se raduje kao i mi!“
Dosao sam ispred Hruscova i Gagarina u prvi red i slikao ih i odmah poslao reportazu u ceo svet a sledeceg dana u Dom naucnika mogli su samo da udju novinari sa stalnim akreditacijama. Tada sam odigrao psiholoski potez. Rekao sam kolegi Vukovicu iz Politike da pokazuje svoju propusnicu a ja sam nonsalantno isao iza njega a iza mene je isao dopisnik radio Beograda Kocovic, kome sam rekao da bude isprepadan i da stalno trazi propusnicu da bi skrenuo paznju na sebe. I tako je i bilo. Prosli smo tri policijske kontrole i svi su pitali Kocovica – Gde mu je propusnica. Seli smo u prvi red i nakon konferencije ja sam jedini imao hrabrosti da izadjem na pozornicu i intervjuisem Gagarina i to sam sve objavio u knjizi Putujem i pitam.

Lazno sam se predstavljao kod slavnog golmana Zamore koji je lezao u bolnici u Barseloni. Rekao sam da sam iz porodice golmana Franje Glazera, slavnog golamana Jugoslavije jer sam znao da sigurno za njega zna jer su igrali vise puta zajedno.

I tako je nastao veliki intervju kod slavnog maratonca Abebe Bikile koji je lezao u bolnici 50 kilometara od Londona. Predstavio sam se kao cuveni atleticar Dimitrije Bjelica koji je bio sa Bikilom na olimpijadama u Rimu i Tokiju. Ja sam bio na olimpijadama, kao novinar, ali ga nisam nikada sreo. Donio sam mu poklone, kao i Zamori u ime Glazerovih a sada u ime atleticara Jugoslavije ali se ispostavilo kada smo poceli intervju da mi ne vredi ni znanje sedam stranih jezika jer je on znao samo etiopijski. Dezurna lekarka mi je rekla da je na prvom spratu Etiopljanjin Muhamed koji zna engleski i ja sam citav sat posle svakog pitanja isao gore-dole a mogao sam mirno da postavim sva pitanja odjedno, ali sam bio novinarski ubudjen pa se nisam toga odmah setio.

U susednoj sobi je bio brat od Richarda Bartona  kome sam ispricao kako sam dosao u Holivudu do Elizabete i Richarda. Odbijali su stalno intervju i tada sam ih pozvao telefonom i predstavio se da sam direktor hotela i da u njihovom bungalovu hotela Beverli Hils preti pozar zbog losih instalacija. Rekao sam da cu poslati elektricara a to sam bio ja. Uzeo, sam elektricarsku uniformu od zemljaka iz Crne Gore i kada sam dosao u njihov bungalov pravio sam se da se razumem u elektriku iako o tome pojma nemam jer sve kvarove popravlja moja supruga Nevenka. Elizabeta je donela kolace i cajeve a ja sam u dzepu imao skriveni magnetofon koji je sve snimao. To je bilo 1970. godine. Njih dvoje su dosli 1971 godine u Kupare na snimanje filma Sutjeska gdje je Barton igrao Tita. Ja sam iz Igala iz nase kuce pozvao filsku ekipu i rekoa – Ovde elektricar Bjelica, posaljite mi kola, i Barton je poslao Rols Rojs i flasu viskija. Ja sam dobro otvorio vrata da me vide dobro moji neprijatelji i tada sam se sjetio kako me organizator turnira u Linaresu, moj prijatlej Luis Rentero uvek docekuje sa Rols Rojsom i kada me vozio na utakmicu Real-Barselona, u pocasnu lozu, pitao me da li mi se svidja kako oni mene tretiraju u Spaniji. Ja sam rekao: „Sta mi vredi i Rosl Rojs i pocasna loza kad smo Gligoric i ja bili na koridi u blizini Franka, 1960. godine, kad me moji neprijatelji ne vide.

Kad smo dosli u Kupare, Elizabeta me poljubila i rekla: „Evo naseg elektricara koji nas je spasio“. Ja sam odgovorio da nisam nikakav elektricar vec sam dosao da mi odobre ono sto sam krijucu snimio. I odobrili su i to sam objavio u knjizi – Putujem i pitam koja je stampana u mnogim krajevima sveta gde su opisani svi ti moji nestasluci i gde mi je slavni slikar Hoan Miro 1967 u Majorci napravio moj portret za koji su mi americki novinari  nudili 2000 dolara sto sam naravno odbio, a kada smo u Sarajevu tu sliku stavili na zid jedna Isidorina prijateljica je rekla: „Zasto Isidorine skrabotine stavljate po zidovima?“

Kod Tita sam u Beli dvor usao bez ikakve propusnice jer je obezbedjenje mislilo da sam neka vazna licnost. Ostali smo fotoreporeter Miki  Djurasevic i ja do kraj prijema a onda je Miki upitao Rodoljuba Colakovica: „Da li da Bjelica uruci Titu knjigu Velemajstori izbliza?“, na sto je Colakovic odgovorio: „Ne samo Titu nego i meni“. I kada sam dao Titu knjigu on je poceo da cita predgovor Mihaila Talja i rekao da je navijao za Laskera i za Talja.

 Kod Arafata mi je intervju obezbedila sefica njegovog obezbedjenja i nedavno sam kao ambasador mira (tu diplomu ambasadora mira sam dobio od Svetske orgnaizacije za mir sa sedistem u Njujorku i oni nas salju u sve zemlje sveta gde su ratista) doputovao u Izrael, posetio Arafatov grob u Armali i poklonio domacinima moj film o Arafatu. U Jerusalimu sam poklonio organizatorima film – Moji priatelji Jevreji sampioni sveta (Fischer, Talj, Botvinik, Kasparov a ubacio sam i Bbronstana). Tako sam jedini, od 55 amabasadora i ambasadorki mira, dobio apartman i to na sitno lukavstvo. Svi ostali su boravili u dvokrevetnim sobama. Ja sam glavnom organizatoru rekao kada su nam saopstili da moramo biti po dvojica u sobi da moja religija u Srbiji i Crnoj Gori ne dozvoljava da budem zajedno sa muskarcem a sa ambasadorkom je potpuno dozvoljeno. On je pozvao Njujork i rekao da njegova ekselencija ambasador Bjelica ne moze da bude sa muskim ambasadorom u sobi ali mu je dozvoljenu po clanu 64 sahovske table da moze da bude sa ambasadorkama iz svih zemalja sveta. Tada su rekli da mi se uruci apartman. Prisla mi je lepa ambasadorka iz Engleske i rekla: „Vi ste jedini koji imate apartman i to je nepravda“, a ja sam joj odgovorio da sam je upozorio jos na putu do Izraela da cu joj ustupiti polovinu aprtmana jer je zaista izgledala kao magicni sah. I, dodao sam da sam kolekciju magicnih sahova poklonio sirotistima u Izraelu i Palestinu i pozvao ih na deciju olimpijadu. Ona je odgovorila: „Zao mi je jer sam se vec dogovorila da budem sa ambasadorkom iz Amerike“. Na to sam duhovito primetio da mi je najbolja prijateljica Frasoaz Saganove, kada sam joj se udvarao u Spaniji poklonila jednu knjigu od slavne Fransoaz Sagan i napisala mi posveti – Dragom prijatelju Dimitriju od dve lezbejke.

Kod Dolores Ibaruri u Moskvi sam se predstavio sa fotoreporterom Mikijem Djurasevicem iz Sarajeva da smo mi iz Titove pratnje jer je Miki imao legitimaciju na kojoj je Tito napisao – Miki moze sve.
I napravio sam veliki intervju a kasnije sam snimio sa njom intervju u Madridu kada mi je pevala himnu Baska kada sam je posetio sa Karpovom.

G.T: Kada ste se i kako upoznali sa Karpovom?

Dimitrije Bjelica: Sa Karpovom me upoznao Talj kada je Karpov kao omladinac dolazio da gleda meceve za titulu sampiona Rusije. Talj mi je rekao: „Upoznacu te sa buducim prvakom sveta“. Nase prijateljstvo je pocelo tada. Karpov i ja vodimo Decije olimpijade, udruzenja sahovskih pisaca…

G.T: Mnogi od interjuisanih drzavnika su malo posle intervjua stradali u atentatima, kao npr. Gandi, Nadzibulah, kralj Birendra ili su umrli prirodnom smrcu ubrzo? Kako to objasnjavate?

Dimitrije Bjelica: Moja televizija iz Madrida i moj prijatelj Avelardo Martin, koga sam doveo ovdje sa pesnikom Markosom Anom (koji je bio 23 godine u Frankovim zatvorima i o kojem sam snimio film)
u Igalo na sajam knjiga, uvek mi je slao poruke koga trebam intervjuisati. Tako mi je rekao da idem u Nepal i snimim nepalskog kralja Birendru jer ce se u Nepalu desiti neredi i mozda ce kralj stradati. Snimio sam veliki intervju sa Birendrom koji je u vreme intervjua stajao sa skotskom suknjom i dok sam ga snimao dve nepalske telvizije su nas snimali i posle deset dana kralj je ubijen a moj TV sudio je intervju prodao u celom svetu.  Javio mi je i da idem u Indiju da snimim Radziva Gandija i Gandi je posle mesec dana bio ubijen. Zatim isti slucaj Nadzibulah. Arafata sam snimio dva puta i kada sam mu rekao da su mnogi drzavnici ubijeni polse nasih intervjua Arafat se nasmejao i rekao mi: „Na mene je bilo izvrseno 35 atentata i jos sam ziv“. Ja sam nedavno, kada sam kao ambasador mirao posao u Palestinu, poneo sam svoj film o Arafatu sa divnom palestinskom muzikom i poklonio ga sefici Arafatovog obezbedjenja jer mi je ona obezbedila svojevremeno intervju sa njim.

Sto se tice Pape. Ivkov i ja smo igrali turnir u Rimu 1992. godine i dao sam nasem ambasadoru svoju knjigu Cudesni sahovski svet gde je bio Papin problem i rekao da odnesu Papi. Kada su poneli knjigu Papa je rekao da hoce da mu licno autor uruci knjigu i ja sam tako bio jedini sahista u zvanicnoj audijenciji kod Pape jer desetak dana posle moje posete Kasparov je hteo da dodje u privatnu posetu Papi ali ga nije primio. Zvao sam Ivkova da mi bude sekundant ali je on igrao partiju kao i ja. Papa me blagoslovio ali sam od silnog uzbudjenja tog dana izgubio partiju na turniru.

G.T: Igrali ste simultanke sa svim kontinentima i prevoznim sredstvima i postavili svetske rekorde. Koja Vam simultanka je u najljepsoj uspomeni?

Dimitrije Bjelica: To je simultanka na putu Los Andjeles – Njujork gdje sam igrao simultnaku na dvadeset tabli i iznenadilo me kako jedan od ucesnika, cuveni Muhamed Ali igra sve po teoriji i ja sam mu ponudio remi pod uslovom da mi da intervju. I on je prihvatio ali sam posle otkrio da mu je citavo vreme saptao poteze jedan sahovski majstor iz Poljske.

Jedina simultanka da nisam dobio ni jednu partiju je simultnaka na Akropolju sa dvadeset pet lepotica Grcke. Bio sam ocaran njihovom ljepotom i sve remizirao kao sto sam remizirao i sa Madonom na Floridi i Klaudijom Sifer u Njujorku u njenom Fesen kafeu. Kada sam pozvao taj kafe i rekao na engleskom da se ja zovem Bjelica i da molim za spansku televiziju da napravim intervju sa Klaudijom Sifer. Direktor objekta je na srpskom odgovorio: „Gospodine Bjelica govorite srpski da vas citav svet razume“. On je bio iz Beograda a kasnije sam upoznao glavnog izbacivaca koji je bio iz Novog Sada a na intervju me dovezo covjek poreklom iz Uzica, inace prijatelj mog kuma Voje Kovacevica iz Nudola koji mi je omogucio da osnujem sahovski klub, da prikazem filmove i dao mi nagradu poslednji model TV kamere. A taj vozac je proveo godinu dana u vjetnamskom ratu kao vojnik i jedva je ostao ziv.

G.T: Da li mozete da uporedite danasnje sampione svijeta, Kasparova, Kramnika, Topalova, Ananda sa nekadasnjim Botvinikom, Taljem, Smislovom, Fischerom?

Dimitrije Bjelica: Ustvari slava svjetskog saha je potamnila odlaskom dva najgenijalnija sahista i najpopularnija koji su proslavili sah, a to su Fischer i Talj. Jedna od mojih knjiga, devedeset i seta po redu koju sam objavio (sada je u stampi) zove se Poslednji pozdrav mojim prijateljima Fischeru i Talju. To su dva genija medju kojima ima mnogo slicnosti. Recimo Fischer je u Curacao 1962. godine jedini posjetio Talja u bolnici i kasnije mi je o tome dao dragocene podatke a kada je Talj umro Fischer je njegovoj porodici poslao telegram i isti takav telegram sam ja posalo porodici Eduarda Gufeljda, dragog prijatelja koji je umro u Los Andjelesu pre tri godine. I svet se nije oduzio toj dvojici genija Fischeru i Talju i zato sam ja u osam knjiga o Fischeru koje su sada izasle izneo sve nepravde koj su mu cinjene. Na drugoj strani knjige – Snimi to Bjelica dat je faksimil koji se prvi put objavljuje u svetu – Dokument FBI o pracenju Fischerove porodice. U Americi su smatrali da Fischer radi za neke obavjestajne sluzbe kao sto su to smatrali i za mene u Sarajevu.

Velika svetska sahovska slava je prosla odlaskom Fischera i Talja a FIDE je napravila veliku gresku kada je pocela da proizvodi svake godine sampiona koje niko ne priznaje.
Sahovskim rukovodstvima sam dao crne Oskare, svima onima koji ne slede put Fischera i Talja i unazadjuju sah. Sto se tice saha na podrucju bivse Jugoslavije koja je bila druga sahovska nacija na svetu zalosno je da smo sada tako nisko pali. Ili da se o trojici velikana naseg saha (Gligoric, Ivkov i Ljubojevic) cije sam ja partije sve objavio u kompakt disku Sahovska citanka tako malo vodi racuna. Sah mat lista je jedina objavila u trideset nastavaka odlomke iz knjige Novela o Gligi i sahu i kada je u Pancevu organizovana njegova rodjendanska proslava organizotari su me sprecili da mu zvanicno urucim tu knjigu koju je on pohvalio i Karpov rekao da je to najbolja knjiga o jednom sahisti i da odigram besplatno sa 85 malisana za 85 godina Gligorica. Oni su to odbili zbog teksta koji je objavljen u knjizi –Kako je moja baba Joka dobila nagradu i uvrstena medju 500 najuticajnijih ljudi na svetu (iako je umrla pre 50 godina u 99 godini),  na isti nacin kao i neki nasi sahovski funkcioneri koji su mi zabranjivali i Sahovsku reviju i trazili da se zabrani stampanje Kraljeva saha i od televizije trazili da se skinu moje emisije…Ja sam im rekao da su oni manje knjiga procitali nego sto sam ih ja napisao.

Goran Tomic: Zahvaljujem na ovom zanimljivom razgovoru i nadam se da cete objaviti jos mnogo sahovskih knjiga i CD-ova, i organizovati jos mnogo Decijih i drugi olimpijada (pisaca…).

Dimitrije Bjelica: U julu, od prvog do sedmog jula u Beogradu organizujem dvanaestu Deciju olimpijadu sa 44 reprezentacje pod parolom 1244 rezolucije UN pod kojom sam odigrao nedavno u Beogradu na obali rijeke Save 502 partije i imao 3 poraza i 21 remi a dzoker je bio rezolucija 1244. To je odjeknulo u cijelom svijetu. Sa predsjednikom federacije magicnog saha Srbije Dr Slavkom Bozilovicem i svetske federacije Rankom Grujicem iz Los Andjelesa organizujem svjetski kup prijateljstva Magicnog saha sa Rusijom, Kinom, Kubom i Spanijom. Kao da mi je malo titule prvaka sveta, Evrope, Amerike i nakon meca sa Anom Benderac postali smo zajedno sampioni Hercegovine u magicnom i ubrzanom sahu, a uskoro me ocekuju mecevi za titulu prvaka Crne Gore sa nekim od najjacih crnogorskih velemajstora. Uz 64 slavna sahista u knjigama sam uvrstio i knjige o velemajstoru Ivanovicu i Dragoljubu Minicu sa kojim sam igrao na omladinskom sampionatu u Celju kada sam bio omladinski sampion Bosne i Hercegovine i zeleo sam postanem sampion sveta. Ali posto sam video da se mora mnogo raditi izmislio sam magicni sah jer mi je Fischer davno rekao: „Izmisli sahovsku igru u kojoj ce biti onemoguceni oni koji nauce napamet do tridesetog poteza“, a najstariji velemajstor sveta Andre Lilijental posle mog meca u Budimpesti sa Judit Polgar u Magicnom sahu je rekao: „Hvala ti sto si  izmislio igru u kojoj sam ravnopravan i sa Fischerom“.

Ivkov je predlozio da protiv Kine igramo samo magicni sah jer bi nas tri sampionke pobedile u klasicnom sahu.
Od septembra Isidora i ja smo prihvatili ponudu dve velike kompanije koje su nam ponudile da budemo glavni urednici nove i verovatno najbolje televizije u ovim krajevima a to nije tesko jer Englezi kazu – U kraljevstvu slepih jednooki je kralj!

24. maj 2005
Zelenika, Herceg Novi

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.