Velemajstor Milan Draško: Vladimir Kozomara (treći nastavak)


Velemajstor Milan Draško

Treći nastavak

Nadahnuto je portretisao Matulovića, mada ni „doktor“ nije pošteđen  žaoka. „Matuloviću je besmislen problem spekulativne misli ‘Zašto sam na svetu’. Za njega je odgovor ‘Zato da igram šah’ toliko prirodan da mu izgledate šašavi  ako trošite vreme tražeći drugi razlog. O ovome sam večeras razmišljao dok sam ga gledao kako šeta između šahovskih stolova  pun nekog neiscrpnog blaženstva prosto zato što je, eto, i on tu prisutan. Njegov uvijek ironičan smešak nije nikakva intelektualna finesa svesnog porekla. To je izraz čiste emocije koja kod njegovog sagovornika ne izaziva neprijatnost ili ljutnju. Matulović je na svoj način prijatan egocentrik koji se dečački raduje pobedama, a pakost koju pri tom voli da izrazi samo je do komike nespretno podražavanje odraslih ljudi“.

Govoreći o tome da li  šah svrstati u sport ili kulturu, koristi priliku da pecne Matuljka. „Toliko se igra šah i priča i piše o njemu, a još niko nije objasnio kome pripada: sportu ili kulturi? Šahiste su poslali sportistima. Tamo su nas, navodno, ljubazno primili i dozvolili  da zavirimo svuda  osim tamo, radi čega smo i dotrčali – u crne fondove. Tražićemo prekomandu u kulturu, čim našu „zvezdu“ Matulovića, nateramo da pročita bar jednu knjigu u životu“. Postojala je i takva dilema, osim one je li šah sport, umjetnost ili nauka?

Na sarajevskom turniru 1968. velemajstori Dragoljub Ćirić i Anatolij Lejn podijeli su 1-2. mjesto sa 10 poena iz 15 partija. „Ako Lejn poseduje časovnik poput onog sunčanog u Nici, na kome piše ‘brojim samo vedre sate’, on ga je u Sarajevu redovno navijao. Vedrijih u šahu valjda nije ni imao s obzirom na dobre pare i dobru titulu. U Lejnovoj uspomeni Miljacka će biti čarobna kao Volga“.

Usmene novine u Zenici: Damjanović, Talj, Bjelica, Kozomara

Međunarodni turnir, Sarajevo, 1968.

Kozomara, Matulović i Milorad Gaćina, osnivač ŠK ,,Bosne“. Sarajevo,1969. god.

Sarajevski turnir 1969. protekao je u znaku potpune dominacije Viktora Korčnoja. Komentarišući stanje na tabeli nakon osmog kola, Kozomara piše: „Vrhovni inkvizitor je Viktor Korčnoj. Sopstvenom rukom pogubio je šestoricu. Samo dvojica umakla su udesu. Neosnovana je pretpostavka da će u drugoj polovini turnira više pleviti baštu, a manje izvlačiti uši đacima u mejtefu. Za takve slutnje imamo samo uzdah i ruku da odmahnemo. A i povod da se sjetimo one dobrodušne hanume: ‘Bome, moj Meho neće više piti rakiju, već nekakav rum“.

U osvrtu na 10. kolo, zapisuje: „Opet kolo dinamične i poletne igre. Večeras baš nijedan švindleraj u vidu formalne borbe. Onaj što reče da je priroda dala samo dvije lepe stvari, ruže i lavove, zaboravio je – borbeni šah. Korčnoj je veče proveo sa trezvenjakom Parmom. Vino se mešalo sa voćnim sokom. Šahovski puritanac protiv igrača koga nema u kartoteci tipova. Zna se samo da je okružen simbolima izvrsnog i da je bolje s njim igrati preferans nego šah. Ipak, Parmin egzaktni šah nije nikako partneru voda do kolena. Još ako „upre dušom kao ćuskijom“, onda ni Korčnoju nema čorbe koja pojas raspasuje“. Partija je završena remijem.

Zatim slijedi dočaravanje duela između Gligorića i Mate Damjanovića.

„Kad Mato dobro stoji, onda voli da šeta i glagoljiv je kao baba kad izađe iz crkve gde je morala ćutati. Večeras se „liturgija“ oduljila i ja sam u miru mogao sastavljati ovaj komentar. Umesto cipela škripala je pod njim stolica. Nije ni čudo. Gligorićev e-pešak trčao je kao gazela. Već je bio na šestoj horizontali. Još korak pa dama… Srećom, sa Matinog lica odmah nestade zuboboljnog izraza. Opet je šetao, ponoson što Gligorić ne može da odbije ponuđeni remi“.  Pobijedio je Korčnoj sa 12 poena, drugi je Matulović sa 10. Treće i četvrto mjesto dijele Gligorić i Ulman sa po 9,5, peti je Damjanović  9 poena.

Sarajevski turnir 1972.  pamtiće se zbog nastupa Tigrana Petrosjana i Paula Keresa i po trijumfu mađarskog veterana Lasla Saboa. Majstor Božidar Gašić „žrtva“ je fine ironije.

„Igrač koji je sjeo preko puta Keresa podsetio je na Bronštajna – razmišljao je na prvi potez čitavih četvrt sata! Nažalost, u njemu je Keres ipak prepoznao nesrećnog Gašu. To je bilo fatalno, jer je velemajstoru odmah potekla voda na usta za čitavim poenom. Počeo je da sistematski ruši odbrambene objekte belog i Gaša se u očaju odlučio na munjeviti kontraudar. Počeo je po redu da žrtvuje figure: lovca… konja… topa i na kraju damu. I stvarno, kad je Keres prisiljen da uzme damu, bio je to mat kralju. Da je to kojim slučajem bio Keresov kralj, a ne Gašin, kombinacija bi ušla u sve svetske udžbenike“.

Velemajstor Milan Vukić nedavno je pričao: „Putovao sam noću iz Banja Luke za Sarajevo i pomislih; samo ne s Petrosjanom na startu“. Baš takva je bila volja žrijeba. Vukić je odlično odigrao otvaranje,  Petrosjan nudi remi iako je na potezu! „Vukića je zapalo da prvi ide na bodlje Petrosjana. Petrosjan je napadao i rukama i nogama, ali je u kritičnom momentu upotrijebio glavu i ponudio remi. Vukić je zaboravio da i on ima glavu i ponudu prihvatio“. „Kozomara je genijalac“, govori mi Vukić. Plasman: 1. Sabo 11 (iz 15); 2. Petrosjan 10,5; 3-5. Jansa, Keres, Hort 9,5; 6. Vukić 9; 7. Matulović 7,5.

Sjajan je Kozomarin osvrt na Olimpijadu u Luganu 1968, pod naslovom „Puno srce“.

„Olimpijada nije mačji kašalj – pobeđuje onaj ko „sedam puta padne a osam puta ustane“. Mučan je prolog dionizijskom trenutku. Kažu da je bolje stajati iza repa jednog lava nego ispred njuške jedne lisice. U Luganu se to potvrdilo – naša momčad jedva je nazirala lava ispred sebe ali vonj lisica nije im izlazio iz nozdrva. Izdržali su i eto im – „slava svijeta je ko vjetar što bruji“. No, čim prigušimo talambase saslušajmo svekrvu koju ima svaka pobeda. Sumornost je odlika jače sazdanih… Pogledajmo naličje gdje je ostava za kisele jabuke. Naši poeni poprskani su krvlju autsajdera. Na stolovima gdje nas je posluživala elita nije bilo gurabije. Iz Lugana nismo izašli kao mitska Venera iz pjene morskih talasa. Došli smo izgrebani. Utisak je da nismo uzleteli igrom za potomstvo – poštapali smo se rutinom. Mi smo stvarno šahovska velesila sa svom armaturom. Ali, „noblesse oblige“… Izvolimo biti strogi i budni. Ko misli na Dulčineju ne može da trči za kuharicom“. Nadahnuti pasaž o olimpijskim pobjednicima, reprezentaciji Sovjetskog Saveza, završava rečenicom: „Čini se da u dogledno vreme iz olimpijskog pehara neće iscureti votka“.

(Nastaviće se)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.